Za laureata Mićanovića, članovi žirija Vida Ognjenović, Nikola Vukčević i Jovan Ćirilov, koji su odluku o nagradi doneli jednoglasno, napisali su da je njegova gluma Hamleta izvanredna, da je ¨Mićanović ostvario neobičnog Hamleta, zagonetnog i slojevitog u svojoj ljudskoj jednostavnosti. Autentične emotivnost dubokog misaonog zamaha.¨ Takođe, da je ulogu odigrao majstorski skoro, onim sredstvima kakva se retko viđaju na sceni. Za Mićanovića kritičari kažu da je šekspirovski lik. Glumio je u ¨Mletačkom trgovcu¨, ¨Romeu i Juliji¨, ¨Snu letnje noći¨, ¨Bogojavljenskoj noći¨ kao i, kao i dva puta druge uloge u ¨Hamletu¨. On sam kaže da voli Šekspirove drame, jer i danas su beskrajno aktuelne. Posebno ¨Hamleta¨, jer ako ga primenimo na naše sveukupne društvene prilike, smatra Mićanović, poruka bi bila jasna. Odustajanje od osvete, moguće je i neophodno za spasenje naših duša i života. I kao što Hamlet u predstavi mora da se pogleda u ogledalo, mora istini da pogleda u oči i mi moramo da se suočimo sa istinom i da govorimo istinito o svemu što se zbilo na prostoru bivše Jugoslavije. To je, smatra Mićanović, jedini lek za napaćeni balkanski prostor.
Naravno, glumio je i nešekspirovske likove u pozorištu, kao što su iza njega nezavidna ostvarenja na filmu i u TV serijama ipak, za njega se može reći da je zaljubljenik u pozorište. Zajedno sa suprugom Anom Sofrenović, takođe sjajnom glumicom, proveo je 7 godina u Londonu. Radio je veoma vredno, glumio na stranom jeziku dobro. Najzapaženija mu je uloga Fortinbransa u legendarnom Globe teatru. Fortinbrans je stranac koji pokušava da nešto sredi u truloj državi Danskoj. Reditelj je Dragana Mićanovića morao da zamoli da malo pokvari svoj engleski akcenat kako bi se shvatilo da glumi stranca. Prošle godine su se vratili, ali ne zato što nisu bili uspešni, uostalom kao što nisu zatvarali vrata za domaću scenu, kada su otišli, tako ih ne zatvaraju ni sada prema inostranoj. Mićanović kaže, do Londona su samo dva sata avionom kao i dva sata kolima do Niša.
Nove kolege, glumci, reditelji smatraju da su Dragan i Ana najlepši i najuspešniji glumački brak, gotovo atipičan, jer vode miran, građansko-tradicionalan, porodičan život, snažno odvojen od svih glamuroznih, boemskih pozorišnih priča. Dobri poznavaoci Mićanovića naglašavaju da on spada u onu vrstu glumaca koji neprestano rade na sopstvenom usavršavanju. Talenat je za njega očigledno, samo dragi kamen kog treba brusiti stalnim obrazovanjem. Takođe, spada u najpristojnije glumce, uvek ljubazan, ali i suzdržan, nenametljiv. Očigledno je da svoju harizmu iskazuje i pokazuje samo kada je na pozornici. Iako su pred njim još brojni glumački izazovi, može se već sada reći da je on glumac koji može da bude zadovoljan sa sobom, a mi dobrom glumom koju nam daruje.
RSE: Najpre čestitke za nagradu, režiser Dušan Jovanović je rekao i to, u našem programu pre neki dan, da boljeg Hamleta nije video. Sa obzirom na njegovo rediteljsko iskustvo, predpostavljam da je video dosta Hamleta i to je veliki kompliment.
MIĆANOVIĆ: Jeste, meni je bilo zadovoljstvo raditi sa Dušanom i raditi Hamleta sa njim je zaista bila privilegija.
RSE: Pre Hamleta ste igrali u ‘Mletačkom trgovcu’ ženski lik, i dobili dve prestižne nagrade, ‘Miloš Žutić’ i ‘Raša Plajović’.
MIĆANOVIĆ: Da i Romeo, i Lisanderu u ‘Snu letnje noći’, i Fortimbrasa u ‘Hamletu’ u Globe teatru u Londonu, i Sebastjan u ‘Bogojavljanskoj noći’, tako da je ovo, mislim, moj sedmi Šekspir po redu. Najveća dramska dela su za mene uvek bila izazov, tako da je u svim ovim predstavama bilo zadovoljstvo raditi, jer Šekspir je nenadmašan za mene i uvek na prvom mestu.
RSE: To pokazuje i činjenica da tri ‘Hamleta’ igraju u tri državna regiona ovog leta. Brioni, Tuzla, Sarajevo i evo Budva, Beograd.
MIĆANOVIĆ: Kao što znate ‘Hamlet’ u osnovi priče ima priču o osveti i poriv ka osveti, a reditelj Dušan Jovanović je imao koncept da naš Hamlet, koga ja igram od te osvete svesno odustaje. Taj koncept sam, naravno, ja oberučke prihvatio, i mislim da je on blagotvoran za nas, i voleo bih da ga što više ljudi vidi, i poruku koju mi upućujemo ovom predstavom. Postoji neka ideja, koliko sam ja obavešten, da u Sarajevu na MESS-u budu sva tri ‘Hamleta’, i sa Briona, sarajevski i naš beogradski, tako da bi to bila zaista prava poslastica za ljubitelje teatra kao praznik pozorišta.
RSE: Ja sam upravo htela da vas pitam, da li imate nameru da odete do Briona i do Sarajeva, ali evo biće znači neke druge prilike.
MIĆANOVIĆ: Ja se nadam, ja sam tu informaciju dobio, ali da li će to biti ostvareno, ja ne znam, ali to bi bilo prelepo.
RSE: Vrlo je neobična i muzička podloga za ‘Hamleta’?
MIĆANOVIĆ: To je, po predlogu i po zamisli reditelja Dušana Jovanovića, naš kompozitor Drago obradio tri pesme, to je ‘Zažmuri’ od Bajage, ‘Glavo luda’ koju peva Zdravko Čolić i ‘Ti si mi u krvi’. U pozadini svako može razaznati da su to te pesme, naravno obrađene, jer Drago je to fantastično uradio.
RSE: Da se vratimo na vašeg Hamleta, to je priča o odustajanju od osvete.
MIĆANOVIĆ: Da, pa jedna od glavnih poruka naše predstave je, taj krug zla neminovno je da mora i treba jednom da se zaustavi. I u ovoj našoj predstavi Hamlet svesno ne ubija Polonija i odustaje od osvete i odustaje od zakletve koju je dao svome ocu da će ga osvetiti.
RSE: Sa obzirom na to kakva je duhovna klima u Srbiji 2005. godine, mislite li da ćete korespondirati sa gledalištem?
MIĆANOVIĆ: Ja se iskreno nadam i mislim da je pravo vreme za ovakvu poruku našoj publici i da je to poslednji trenutak da se to zaustavi, da je napravljen taj puni krug zla. Bar ja tako doživljavam i nadam se da je zlo izdušilo svijet, barem bi trebalo da jeste, i da bi trebalo da jedni druge pogledamo u oči i da oprostimo, jer ljudski je opraštati, oni koji mogu naravno. I da nastavimo, da probamo da nastavimo sa normalnim životom, zarad budućih generacija i naše dece. Mislim da moja generacija koja je tek počela, ja sam recimo 1991. godine počeo sa svojom karijerom, kada je počinjao raspad bivše Jugoslavije. Za moju generaciju mislim da je to maltene nemoguće, jer ja sad, na primer, radim predstavu ‘Hamleta’ i u toj našoj predstavi Ofeliju igra Mona Muratović, mlada glumica iz Sarajeva i onako u druženju ovde na moru pričamo razne priče, i onda počinje ona pesma mislim da je to Oliver Dragojević – ‘Podseti me što to beše ljubav’. I tako mi sada svi pevušimo tu pesmicu dok ručamo, a ona onako, samo u jednom trenutku kaže: ‘Jao bože, ja sam kao dete pevala ‘Podseti me što to beše hrana i bar na tren biti najeden’. I onda vas samo onako žmarci prođu kroz telo i zanemite, ne znate šta da kažete tako da ste bez teksta.
RSE: Kada vaša koleginica kaže: Ja kada sam bila mala...
Predpostavljam da je to ratno vreme.
MIĆANOVIĆ: To je ratno vreme u Sarajevu, jer ona je odrasla u Sarajevu i nju je rat baš zadesio, direktno je bila uključena u to. Ja mislim da je svemu tome zaista vreme da se zaustavi, da krene nešto pozitivnije i veselije, barem zbog naše dece i zbog budućnosti. Jer mislim za nas da smo onako dosta obeleženi i sa dosta ožiljaka, neko sa velikim, a neko sa manjim, ali mislim svako nosi nešto.
RSE: Da, to zlo o kojem vi govorite, je odredilo i vaš neki život u 90-im godinama, da učinite neke korake koje niste ranije planirali. Neke uloge su izgleda predskazale ono što će se vama dogoditi, i sada govorim o vremenu od pre nego što ćete otići u London.
MIĆANOVIĆ: Da, ja sam igrao Mizantropa, poslednja predstava pred odlazak u London je bila ‘Mizantrop’, Molijer u režiji Dejana Mijača. Na kraju predstava se završava monologom u kome on govori da ne želi da živi u ovakvom svetu, punom licemerja i nemoralnosti. Tako, kada svako veče uzlazite pred publiku i govorite neki tekst, u glavi svaki dan proživljavate taj tekst i ne želite da preživljavate takvu situaciju i ne želite da budete u takvom okruženju. I ja sam sticajem okolnosti ostvario taj svoj lik i napustio Beograd odmah nakon bombardovanja i ja sam se maltene zakleo sebi i svojoj supruzi i tada bebi, jer naša ćerka se tada rodila, bila je samo šest meseci stara kada je počelo bombardovanje, tada sam samom sebi rekao da, ako se ništa ne promeni i ovo bombardovanje ništa ne promeni, i Slobodan Milošević ostane na vlasti, da ja ne mogu više ostati tu, tako da sam morao ispuniti svoje obećanje dato samom sebi. Kada je završilo bombardovanje, ja sam napustio zemlju i tri i po godine proveo u Londonu.
RSE: Dakle, vi ste otišli u septembru 1999. godine. Da li ste bili spremni da se odreknete i glume tada?
MIĆANOVIĆ: Znate šta prvih šest meseci tamo, mogu reći da je to najgorih šest meseci u mom životu tamo, onako prilagođavanje na novu sredinu. Ali sticajem okolnosti, već istog dana kada su nam sve finansije presušile i kada sam morao da tražim posao da bih prehranio i sebe i porodicu, video sam oglas u novinama - perač prozora. I zbog lošeg poznavanja tada kokni-engleskog, jer pola nisam razumeo Engleza koji mi je pričao na kokniju, nismo se našli na zakazanom mestu, i toga dana posle podne zvoni telefon. Ja sam mislio da je to taj isti čovek koji će mi ponuditi posao perača prozora, no zvao je moj agent, prvi put, i rekao da se u Globe teatru sprema audicija za ‘Hamleta’ i da bi oni voleli da me vide. I eto posle toga nije bilo potrebno raditi ništa drugo sem glume, i tako da je to bila jedna srećna okolnost.
RSE: To zvuči kao u holivudskom filmu. Nije se javio perač prozora, javio se vaš agent i vi dobijate opet ulogu kao iz sna, u čuvenom Šekspirovom teatru Globe, ulogu u Šekspirovoj drami. To je zaista sklop srećnih okolnosti, ali ne samo toga, nego i vašeg talenta.
MIĆANOVIĆ: To je bilo prosto ne verovatno. Da me neko pitao gde bi voleo da igraš u Londonu, ja bih rekao Globe teatar. Poklopilo se, zaista, kao u filmovima. Uloga Fortimbrasa nije velika, to je epizodna uloga, ali uopšte ceo proces rada proći sa celom ekipom u Londonu, živeti sa njima šest meseci, bilo je nezaboravno.
RSE: Da li je to bila internacionalna ekipa?
MIĆANOVIĆ: Ne, jedino sam ja bio iz inostranstva za njih, ali to ima podlogu u samoj priči predstave, jer Fortimbras je norveški princ, a sve se dešava u Danskoj, tako da je to bilo opravdanje za publiku.
RSE: Nadežda je u portretu rekla da vam je reditelj zatražio da malo pokvarite vaš engleski, da bi bilo potpuno jasno da je u pitanju stranac. Je li to tako bilo?
MIĆANOVIĆ: Pa jeste, pošto je njegova zamisao bila da to bude stranac i da se to jasno čuje, ja sam dosta vežbao na engleskom akcentu i onda su mi govorili ljudi da ne mogu da veruju da sam iz istočne Evrope, nego da sam bliže nekoj Škotskoj. Pa je on onda tražio da se malo pojača taj akcenat da se zna da sam stranac.
RSE: Kako poredite rad u Globe teatru i rad u domaćim teatrima?
MIĆANOVIĆ: U glumi i glumačkom problemu, kada glumac ima zadatak da na sceni donese svoj lik, svi su glumci isti. Svi imamo iste probleme to je, kako opravdati lik i kako doći do najboljih rešenja za taj lik. Dakle, svuda su glumački problemi identični, ali sve ostalo je drugačije. Odnos prema poslu, odnos ljudi koji prate glumce, a koji su sastavni deo teatra, je potpuno drugačiji. Finansije su drugačije. Dakle, sve je na daleko višem i kvalitetnijem nivou, što verujem da već svako zna. Taj sistem na zapadu je usvojen mnogo poštenije nego ovaj naš. Iako smo mi sada u Beogradu, kao i cela zemlja, i teatar je u fazi tranzicije, ali još uvek ne može da nađe pravo mesto, pravi sistem koji bi funkcionisao, dok tamo sve funkcioniše kao sat.
RSE: Vaš povratak u zemlju, da li je znak da verujete u budućnost na Balkanu i da ćete vezati sudbinu vaše dve kćerke, Ive i Lane, za taj prostor ili je pobedilo ono iracionalno u vama i vašoj supruzi, pretpostavljam?
MIĆANOVIĆ: Nisam mogao više u Engleskoj bez teatra. Krenuo sam tamo sa teatrom i onda prešao na film i televiziju zbog finansija. Jako su ograničene mogućnosti za stranca ako ste samo u teatru. Tako sam bio prinuđen da se više orijentišem na film i televiziju, ali pošto sam ja pozorišni čovek, nisam mogao izdržati bez teatra i zato sam se vratio, ali nikada nisam prekidao sve veze sa Londonom i sa svojim agentom u Londonu, koji me s vremena na vreme pozove. Ja sam zbog ovog Hamleta morao da odbijem da igram, u velikoj produkciji, Julija Cezara. Pre toga sam radio divan projekat u Šangaju, film koji će se zvati ¨White Countes¨ ili ¨Bela grofica¨. U njemu igraju i Ralph Fiennes i Natasha Richardson. Sa njima sam snimao i proveo nekoliko dana u Šangaju. Baš zbog takvih nekih projekata nikada ne bih odustao od svoje karijere na Zapadu. Evo, čim sada završim projekat ¨Hamleta¨, kada izađe premijera u Beogradu, otići ću ponovo do Engleske da bih obnovio te kontakte, tako da ne odustajem od toga.
RSE: Da li ste se vi potpuno vratili u Beograd ili ste negde između Londona i Beograda?
MIĆANOVIĆ: Ne mogu reći da sam se potpuno vratio, jer ne bih bio iskren. Ko zna? Znate, kada se jednom izmestite iz jedne sredine, a ja sam se izmeštao iz malog mesta, u kojem sam rođen, Loznici, u Beograd i to je za mene već bila velika promena. Tako da kada sam se iz Beograda izmestio u London, to je bila još veća promena i sada kada sam se vratio u Beograd, i to je promena. Bojim se, biće još velikih promena u mom životu.
RSE: Da li to znači: jedna dobra ponuda iz inostranstva i Dragan i Ana odoše ponovo?
MIĆANOVIĆ: Zašto da ne. Meni je uvek bio san da radim svuda po svetu, da upoznajem što više ljudi i da sa što više ljudi menjam energiju, što je i osnov glumačkog posla; da voleo bih. Meni će Beograd biti baza, ali voleo bih da obiđem ceo svet i ovaj posao mi, za sada, to pruža i to je veliko zadovoljstvo.
RSE: Da li je bilo teško igrati sa Anthony Hopkinsom?
MIĆANOVIĆ: Nije. On je jedan divan gospodin. Divan čikica, kako ga ja zovem. Nije bilo teško, jer sa dobrim i velikim glumcima uopšte nije teško sarađivati. Sećam se da smo jednom pričali, imali smo nekoliko snimajućih dana, ali pošto je on čovek koji ide na snimanje sa knjigom, pa kada završi kadar, uči tekst ili čita nešto, baš sam ga posmatrao nekoliko dana. Interesantno je da me je jednom pitao, ja sam imao dugu kosu i obučen u crni mantil koji je bio kostim za taj fim, da li sam igrao Hamleta, na šta sam ja odgovorio da nisam, ali hoću sigurno, i evo, to se sada obistinilo. Tako, da ako ga sretnem sledeći put, na nekom sledećem projektu, reći ću mu da sam igrao.
RSE: Čujem žamor dece. Gde se vi sada nalazite?
MIĆANOVIĆ: Nalazim se na plaži Jaz, pored Budve. Tako, ja se izvinjavam, ali ja uživam. I u razgovoru sa vama i u prirodi, ovde.
RSE: Vaš povratak u Beograd je bio vezan za jednu ulogu, Nikole Tesle.
MIĆANOVIĆ: Nikola Tesla je izašao pre, mislim, četiri meseca. Prošle sezone u novom pozorištu ¨Madlenijanum¨, u Zemunu. Nikola Tesla me je uvek fascinirao i nekako pratio, svako malo mi je nekako dolazilo nekakvo štivo u vezi sa njim.
RSE: Imali ste ideju u Londonu da napravite film o Nikoli Tesli?
MIĆANOVIĆ: Jesam. To iskustvo života u inostranstvu koje je imao. Uvek me je fasciniralo kako je iz nekog malog seoceta otišao u svet, u centar, u veliki New York i okrenuo ga naopačke. To je bila ta moja fascinacija tim čovekom. I onda mi je palo na pamet, da animiram sve naše ljude koji žive u dijaspori, koji bi mogli da odvoje sredstva da se snimi jedan veliki film o Nikoli Tesli. Naravno, to je propalo. Ja sa finansijama ne umem da baratam.
RSE: Da li imate informacije šta se događa u drugim državama regiona?
MIĆANOVIĆ: To je moja žarka želja. Počinjao sam karijeru kada je počinjao rat i samo priče slušao o druženjima na ¨Dubrovačkim letnjim igrama¨, o ¨MESS¨-u, o divnim druženjima sa glumcima iz ex-yu prostora. Toga danas jako slabo ima.
RSE: Ali ovaj ¨Hamlet¨ je neka vrsta regionalnog projekta.
MIĆANOVIĆ: Tako je. Ovo je, mislim, prvi projekat te vrste i nadam se da će ponukati i ostale da krenu tim putem. Mislim da je to neminovno, jer Srbija i Crna Gora su jako male kulturne sredine i prosto vapijemo da nas što više ljudi vidi, da što više razmenimo, ko šta radi i gde smo i šta smo. Tako da ova mala sredina guši. Videćemo kako ćemo proći na ¨MESS¨-u. Tamo igramo krajem oktobra. Mislim da je to neminovnost i da će i oni biti zadovoljni ulaganjem u ovu predstavu. Znam da je Budva - Grad teatar, koji je jedan od producenata predstave, da su prezadovoljni. Tako, za ovu predstavu ima budućnosti, ali ja bih voleo da i mnogi drugi projekti imaju sličnu produkciju.
Naravno, glumio je i nešekspirovske likove u pozorištu, kao što su iza njega nezavidna ostvarenja na filmu i u TV serijama ipak, za njega se može reći da je zaljubljenik u pozorište. Zajedno sa suprugom Anom Sofrenović, takođe sjajnom glumicom, proveo je 7 godina u Londonu. Radio je veoma vredno, glumio na stranom jeziku dobro. Najzapaženija mu je uloga Fortinbransa u legendarnom Globe teatru. Fortinbrans je stranac koji pokušava da nešto sredi u truloj državi Danskoj. Reditelj je Dragana Mićanovića morao da zamoli da malo pokvari svoj engleski akcenat kako bi se shvatilo da glumi stranca. Prošle godine su se vratili, ali ne zato što nisu bili uspešni, uostalom kao što nisu zatvarali vrata za domaću scenu, kada su otišli, tako ih ne zatvaraju ni sada prema inostranoj. Mićanović kaže, do Londona su samo dva sata avionom kao i dva sata kolima do Niša.
Nove kolege, glumci, reditelji smatraju da su Dragan i Ana najlepši i najuspešniji glumački brak, gotovo atipičan, jer vode miran, građansko-tradicionalan, porodičan život, snažno odvojen od svih glamuroznih, boemskih pozorišnih priča. Dobri poznavaoci Mićanovića naglašavaju da on spada u onu vrstu glumaca koji neprestano rade na sopstvenom usavršavanju. Talenat je za njega očigledno, samo dragi kamen kog treba brusiti stalnim obrazovanjem. Takođe, spada u najpristojnije glumce, uvek ljubazan, ali i suzdržan, nenametljiv. Očigledno je da svoju harizmu iskazuje i pokazuje samo kada je na pozornici. Iako su pred njim još brojni glumački izazovi, može se već sada reći da je on glumac koji može da bude zadovoljan sa sobom, a mi dobrom glumom koju nam daruje.
RSE: Najpre čestitke za nagradu, režiser Dušan Jovanović je rekao i to, u našem programu pre neki dan, da boljeg Hamleta nije video. Sa obzirom na njegovo rediteljsko iskustvo, predpostavljam da je video dosta Hamleta i to je veliki kompliment.
MIĆANOVIĆ: Jeste, meni je bilo zadovoljstvo raditi sa Dušanom i raditi Hamleta sa njim je zaista bila privilegija.
RSE: Pre Hamleta ste igrali u ‘Mletačkom trgovcu’ ženski lik, i dobili dve prestižne nagrade, ‘Miloš Žutić’ i ‘Raša Plajović’.
MIĆANOVIĆ: Da i Romeo, i Lisanderu u ‘Snu letnje noći’, i Fortimbrasa u ‘Hamletu’ u Globe teatru u Londonu, i Sebastjan u ‘Bogojavljanskoj noći’, tako da je ovo, mislim, moj sedmi Šekspir po redu. Najveća dramska dela su za mene uvek bila izazov, tako da je u svim ovim predstavama bilo zadovoljstvo raditi, jer Šekspir je nenadmašan za mene i uvek na prvom mestu.
RSE: To pokazuje i činjenica da tri ‘Hamleta’ igraju u tri državna regiona ovog leta. Brioni, Tuzla, Sarajevo i evo Budva, Beograd.
MIĆANOVIĆ: Kao što znate ‘Hamlet’ u osnovi priče ima priču o osveti i poriv ka osveti, a reditelj Dušan Jovanović je imao koncept da naš Hamlet, koga ja igram od te osvete svesno odustaje. Taj koncept sam, naravno, ja oberučke prihvatio, i mislim da je on blagotvoran za nas, i voleo bih da ga što više ljudi vidi, i poruku koju mi upućujemo ovom predstavom. Postoji neka ideja, koliko sam ja obavešten, da u Sarajevu na MESS-u budu sva tri ‘Hamleta’, i sa Briona, sarajevski i naš beogradski, tako da bi to bila zaista prava poslastica za ljubitelje teatra kao praznik pozorišta.
RSE: Ja sam upravo htela da vas pitam, da li imate nameru da odete do Briona i do Sarajeva, ali evo biće znači neke druge prilike.
MIĆANOVIĆ: Ja se nadam, ja sam tu informaciju dobio, ali da li će to biti ostvareno, ja ne znam, ali to bi bilo prelepo.
RSE: Vrlo je neobična i muzička podloga za ‘Hamleta’?
MIĆANOVIĆ: To je, po predlogu i po zamisli reditelja Dušana Jovanovića, naš kompozitor Drago obradio tri pesme, to je ‘Zažmuri’ od Bajage, ‘Glavo luda’ koju peva Zdravko Čolić i ‘Ti si mi u krvi’. U pozadini svako može razaznati da su to te pesme, naravno obrađene, jer Drago je to fantastično uradio.
RSE: Da se vratimo na vašeg Hamleta, to je priča o odustajanju od osvete.
MIĆANOVIĆ: Da, pa jedna od glavnih poruka naše predstave je, taj krug zla neminovno je da mora i treba jednom da se zaustavi. I u ovoj našoj predstavi Hamlet svesno ne ubija Polonija i odustaje od osvete i odustaje od zakletve koju je dao svome ocu da će ga osvetiti.
RSE: Sa obzirom na to kakva je duhovna klima u Srbiji 2005. godine, mislite li da ćete korespondirati sa gledalištem?
MIĆANOVIĆ: Ja se iskreno nadam i mislim da je pravo vreme za ovakvu poruku našoj publici i da je to poslednji trenutak da se to zaustavi, da je napravljen taj puni krug zla. Bar ja tako doživljavam i nadam se da je zlo izdušilo svijet, barem bi trebalo da jeste, i da bi trebalo da jedni druge pogledamo u oči i da oprostimo, jer ljudski je opraštati, oni koji mogu naravno. I da nastavimo, da probamo da nastavimo sa normalnim životom, zarad budućih generacija i naše dece. Mislim da moja generacija koja je tek počela, ja sam recimo 1991. godine počeo sa svojom karijerom, kada je počinjao raspad bivše Jugoslavije. Za moju generaciju mislim da je to maltene nemoguće, jer ja sad, na primer, radim predstavu ‘Hamleta’ i u toj našoj predstavi Ofeliju igra Mona Muratović, mlada glumica iz Sarajeva i onako u druženju ovde na moru pričamo razne priče, i onda počinje ona pesma mislim da je to Oliver Dragojević – ‘Podseti me što to beše ljubav’. I tako mi sada svi pevušimo tu pesmicu dok ručamo, a ona onako, samo u jednom trenutku kaže: ‘Jao bože, ja sam kao dete pevala ‘Podseti me što to beše hrana i bar na tren biti najeden’. I onda vas samo onako žmarci prođu kroz telo i zanemite, ne znate šta da kažete tako da ste bez teksta.
RSE: Kada vaša koleginica kaže: Ja kada sam bila mala...
Predpostavljam da je to ratno vreme.
MIĆANOVIĆ: To je ratno vreme u Sarajevu, jer ona je odrasla u Sarajevu i nju je rat baš zadesio, direktno je bila uključena u to. Ja mislim da je svemu tome zaista vreme da se zaustavi, da krene nešto pozitivnije i veselije, barem zbog naše dece i zbog budućnosti. Jer mislim za nas da smo onako dosta obeleženi i sa dosta ožiljaka, neko sa velikim, a neko sa manjim, ali mislim svako nosi nešto.
RSE: Da, to zlo o kojem vi govorite, je odredilo i vaš neki život u 90-im godinama, da učinite neke korake koje niste ranije planirali. Neke uloge su izgleda predskazale ono što će se vama dogoditi, i sada govorim o vremenu od pre nego što ćete otići u London.
MIĆANOVIĆ: Da, ja sam igrao Mizantropa, poslednja predstava pred odlazak u London je bila ‘Mizantrop’, Molijer u režiji Dejana Mijača. Na kraju predstava se završava monologom u kome on govori da ne želi da živi u ovakvom svetu, punom licemerja i nemoralnosti. Tako, kada svako veče uzlazite pred publiku i govorite neki tekst, u glavi svaki dan proživljavate taj tekst i ne želite da preživljavate takvu situaciju i ne želite da budete u takvom okruženju. I ja sam sticajem okolnosti ostvario taj svoj lik i napustio Beograd odmah nakon bombardovanja i ja sam se maltene zakleo sebi i svojoj supruzi i tada bebi, jer naša ćerka se tada rodila, bila je samo šest meseci stara kada je počelo bombardovanje, tada sam samom sebi rekao da, ako se ništa ne promeni i ovo bombardovanje ništa ne promeni, i Slobodan Milošević ostane na vlasti, da ja ne mogu više ostati tu, tako da sam morao ispuniti svoje obećanje dato samom sebi. Kada je završilo bombardovanje, ja sam napustio zemlju i tri i po godine proveo u Londonu.
RSE: Dakle, vi ste otišli u septembru 1999. godine. Da li ste bili spremni da se odreknete i glume tada?
MIĆANOVIĆ: Znate šta prvih šest meseci tamo, mogu reći da je to najgorih šest meseci u mom životu tamo, onako prilagođavanje na novu sredinu. Ali sticajem okolnosti, već istog dana kada su nam sve finansije presušile i kada sam morao da tražim posao da bih prehranio i sebe i porodicu, video sam oglas u novinama - perač prozora. I zbog lošeg poznavanja tada kokni-engleskog, jer pola nisam razumeo Engleza koji mi je pričao na kokniju, nismo se našli na zakazanom mestu, i toga dana posle podne zvoni telefon. Ja sam mislio da je to taj isti čovek koji će mi ponuditi posao perača prozora, no zvao je moj agent, prvi put, i rekao da se u Globe teatru sprema audicija za ‘Hamleta’ i da bi oni voleli da me vide. I eto posle toga nije bilo potrebno raditi ništa drugo sem glume, i tako da je to bila jedna srećna okolnost.
RSE: To zvuči kao u holivudskom filmu. Nije se javio perač prozora, javio se vaš agent i vi dobijate opet ulogu kao iz sna, u čuvenom Šekspirovom teatru Globe, ulogu u Šekspirovoj drami. To je zaista sklop srećnih okolnosti, ali ne samo toga, nego i vašeg talenta.
MIĆANOVIĆ: To je bilo prosto ne verovatno. Da me neko pitao gde bi voleo da igraš u Londonu, ja bih rekao Globe teatar. Poklopilo se, zaista, kao u filmovima. Uloga Fortimbrasa nije velika, to je epizodna uloga, ali uopšte ceo proces rada proći sa celom ekipom u Londonu, živeti sa njima šest meseci, bilo je nezaboravno.
RSE: Da li je to bila internacionalna ekipa?
MIĆANOVIĆ: Ne, jedino sam ja bio iz inostranstva za njih, ali to ima podlogu u samoj priči predstave, jer Fortimbras je norveški princ, a sve se dešava u Danskoj, tako da je to bilo opravdanje za publiku.
RSE: Nadežda je u portretu rekla da vam je reditelj zatražio da malo pokvarite vaš engleski, da bi bilo potpuno jasno da je u pitanju stranac. Je li to tako bilo?
MIĆANOVIĆ: Pa jeste, pošto je njegova zamisao bila da to bude stranac i da se to jasno čuje, ja sam dosta vežbao na engleskom akcentu i onda su mi govorili ljudi da ne mogu da veruju da sam iz istočne Evrope, nego da sam bliže nekoj Škotskoj. Pa je on onda tražio da se malo pojača taj akcenat da se zna da sam stranac.
RSE: Kako poredite rad u Globe teatru i rad u domaćim teatrima?
MIĆANOVIĆ: U glumi i glumačkom problemu, kada glumac ima zadatak da na sceni donese svoj lik, svi su glumci isti. Svi imamo iste probleme to je, kako opravdati lik i kako doći do najboljih rešenja za taj lik. Dakle, svuda su glumački problemi identični, ali sve ostalo je drugačije. Odnos prema poslu, odnos ljudi koji prate glumce, a koji su sastavni deo teatra, je potpuno drugačiji. Finansije su drugačije. Dakle, sve je na daleko višem i kvalitetnijem nivou, što verujem da već svako zna. Taj sistem na zapadu je usvojen mnogo poštenije nego ovaj naš. Iako smo mi sada u Beogradu, kao i cela zemlja, i teatar je u fazi tranzicije, ali još uvek ne može da nađe pravo mesto, pravi sistem koji bi funkcionisao, dok tamo sve funkcioniše kao sat.
RSE: Vaš povratak u zemlju, da li je znak da verujete u budućnost na Balkanu i da ćete vezati sudbinu vaše dve kćerke, Ive i Lane, za taj prostor ili je pobedilo ono iracionalno u vama i vašoj supruzi, pretpostavljam?
MIĆANOVIĆ: Nisam mogao više u Engleskoj bez teatra. Krenuo sam tamo sa teatrom i onda prešao na film i televiziju zbog finansija. Jako su ograničene mogućnosti za stranca ako ste samo u teatru. Tako sam bio prinuđen da se više orijentišem na film i televiziju, ali pošto sam ja pozorišni čovek, nisam mogao izdržati bez teatra i zato sam se vratio, ali nikada nisam prekidao sve veze sa Londonom i sa svojim agentom u Londonu, koji me s vremena na vreme pozove. Ja sam zbog ovog Hamleta morao da odbijem da igram, u velikoj produkciji, Julija Cezara. Pre toga sam radio divan projekat u Šangaju, film koji će se zvati ¨White Countes¨ ili ¨Bela grofica¨. U njemu igraju i Ralph Fiennes i Natasha Richardson. Sa njima sam snimao i proveo nekoliko dana u Šangaju. Baš zbog takvih nekih projekata nikada ne bih odustao od svoje karijere na Zapadu. Evo, čim sada završim projekat ¨Hamleta¨, kada izađe premijera u Beogradu, otići ću ponovo do Engleske da bih obnovio te kontakte, tako da ne odustajem od toga.
RSE: Da li ste se vi potpuno vratili u Beograd ili ste negde između Londona i Beograda?
MIĆANOVIĆ: Ne mogu reći da sam se potpuno vratio, jer ne bih bio iskren. Ko zna? Znate, kada se jednom izmestite iz jedne sredine, a ja sam se izmeštao iz malog mesta, u kojem sam rođen, Loznici, u Beograd i to je za mene već bila velika promena. Tako da kada sam se iz Beograda izmestio u London, to je bila još veća promena i sada kada sam se vratio u Beograd, i to je promena. Bojim se, biće još velikih promena u mom životu.
RSE: Da li to znači: jedna dobra ponuda iz inostranstva i Dragan i Ana odoše ponovo?
MIĆANOVIĆ: Zašto da ne. Meni je uvek bio san da radim svuda po svetu, da upoznajem što više ljudi i da sa što više ljudi menjam energiju, što je i osnov glumačkog posla; da voleo bih. Meni će Beograd biti baza, ali voleo bih da obiđem ceo svet i ovaj posao mi, za sada, to pruža i to je veliko zadovoljstvo.
RSE: Da li je bilo teško igrati sa Anthony Hopkinsom?
MIĆANOVIĆ: Nije. On je jedan divan gospodin. Divan čikica, kako ga ja zovem. Nije bilo teško, jer sa dobrim i velikim glumcima uopšte nije teško sarađivati. Sećam se da smo jednom pričali, imali smo nekoliko snimajućih dana, ali pošto je on čovek koji ide na snimanje sa knjigom, pa kada završi kadar, uči tekst ili čita nešto, baš sam ga posmatrao nekoliko dana. Interesantno je da me je jednom pitao, ja sam imao dugu kosu i obučen u crni mantil koji je bio kostim za taj fim, da li sam igrao Hamleta, na šta sam ja odgovorio da nisam, ali hoću sigurno, i evo, to se sada obistinilo. Tako, da ako ga sretnem sledeći put, na nekom sledećem projektu, reći ću mu da sam igrao.
RSE: Čujem žamor dece. Gde se vi sada nalazite?
MIĆANOVIĆ: Nalazim se na plaži Jaz, pored Budve. Tako, ja se izvinjavam, ali ja uživam. I u razgovoru sa vama i u prirodi, ovde.
RSE: Vaš povratak u Beograd je bio vezan za jednu ulogu, Nikole Tesle.
MIĆANOVIĆ: Nikola Tesla je izašao pre, mislim, četiri meseca. Prošle sezone u novom pozorištu ¨Madlenijanum¨, u Zemunu. Nikola Tesla me je uvek fascinirao i nekako pratio, svako malo mi je nekako dolazilo nekakvo štivo u vezi sa njim.
RSE: Imali ste ideju u Londonu da napravite film o Nikoli Tesli?
MIĆANOVIĆ: Jesam. To iskustvo života u inostranstvu koje je imao. Uvek me je fasciniralo kako je iz nekog malog seoceta otišao u svet, u centar, u veliki New York i okrenuo ga naopačke. To je bila ta moja fascinacija tim čovekom. I onda mi je palo na pamet, da animiram sve naše ljude koji žive u dijaspori, koji bi mogli da odvoje sredstva da se snimi jedan veliki film o Nikoli Tesli. Naravno, to je propalo. Ja sa finansijama ne umem da baratam.
RSE: Da li imate informacije šta se događa u drugim državama regiona?
MIĆANOVIĆ: To je moja žarka želja. Počinjao sam karijeru kada je počinjao rat i samo priče slušao o druženjima na ¨Dubrovačkim letnjim igrama¨, o ¨MESS¨-u, o divnim druženjima sa glumcima iz ex-yu prostora. Toga danas jako slabo ima.
RSE: Ali ovaj ¨Hamlet¨ je neka vrsta regionalnog projekta.
MIĆANOVIĆ: Tako je. Ovo je, mislim, prvi projekat te vrste i nadam se da će ponukati i ostale da krenu tim putem. Mislim da je to neminovno, jer Srbija i Crna Gora su jako male kulturne sredine i prosto vapijemo da nas što više ljudi vidi, da što više razmenimo, ko šta radi i gde smo i šta smo. Tako da ova mala sredina guši. Videćemo kako ćemo proći na ¨MESS¨-u. Tamo igramo krajem oktobra. Mislim da je to neminovnost i da će i oni biti zadovoljni ulaganjem u ovu predstavu. Znam da je Budva - Grad teatar, koji je jedan od producenata predstave, da su prezadovoljni. Tako, za ovu predstavu ima budućnosti, ali ja bih voleo da i mnogi drugi projekti imaju sličnu produkciju.