U teškim životnim uslovima i usamljeno, u centru Prištine, živi 57-godišnja Živka Lukić. Njen dom je jednosobna baraka kod gradskog stadiona.
“Volela bih da se vrate moja porodica i ljudi koje sam poznavala i da onda živimo kao nekada”, kaže Lukićeva.
Poreklom je iz Uroševca, a u Prištini živi 35 godina. Pre rata je radila u bolnici, a danas prima minimalnu platu iz Srbije i humanitarnu pomoć.
Ona objašnjava kako nema ni najosnovnije životne uslove:
“Nemam moju porodicu da dođe, one moje prijatelje da dođu da popijemo kafu ko i svi ostali. Uslove za život nemamo. Evo, prvo nemamo kupatilo, nemamo WC, ono najsnovnije za život nemamo. Imam kauč za spavanje, imam frižider, imam mašinu za pranje, imam vodu što je najvažnije. Kupam se u koritu, vlaga, evo - prašina, galama”.
Živka Lukić je ostala sama. Njen sin je zbog teških uslova i nepostojanja slobode kretanja, pre više od godinu dana napustio Kosovo i otišao u Srbiju, a isti razlozi su naterali čitavu njenu rodbinu da se iseli:
“Niko još nije bio od porodice; gde da mi dođu kad su svi ostali bez ičeg. Otišli su svi. Sin mi je dosad bio tu, ali više nije mogao da izdrži. Momak, pa hoće da se provede, da izađe, ali nema gde da izlazi. On je otišao u Kragujevac, oženio se, on bi se vratio, ali uslove nemamo”.
Lukićeva se uglavnom kreće oko centra Prištine, kaže, ide tamo gde je slobodna. Često oseća strah dok hoda ulicom. U obližnjim prodavnicama kupuje namirnice, ali i odlazi u kancelariju gde se uglavnom okupljaju Srbi iz Prištine:
“Izađemo i odemo do Centra za mir i toleranciju, tu gde se skupljaju Srbi, tu nam dolazi doktorka jedanput nedeljno. Onda izađem tu do platoa, do prodavnice. Tu gde smem da uđem - ja uđem. Smem na primer tu do stadiona, tu ima jedna prodavnica, tu kupim šta mi treba od garderobe”.
Živka Lukić se ponekad druži sa jednom komšinicom Albankom:
“Nije ono k’o što je bilo ranije kada smo živeli zajedno. Jedino sa ovom komšinicom što mi je tu, sa njom, tako ona kod mene, ja kod nje, gledamo da nas ne vidi neko. Nije da se plašim, nego da nas ne bi neko mrzeo zbog toga”.
I dan i noć teško prolaze. Tokom dana Lukićeva se bori sa osećajem usamljenosti, a noću sa strahom. Takvo stanje pokušava da prevaziđe lekovima:
“Evo sedim sama, više sam bolesna nego što sam zdrava. Dešavalo se da ne mogu da sedim u kući, dešavalo se da noćima ne mogu da spavam, sedim pored prozora da neko ne dođe, da me udari nečim, to nije život. Popijem tabletu za smirenje i to ne deluje više. To je nešto jače, ponekad mi dođe samo da plačem eto tako mi prođe dan i noć”.
Ova Srpkinja iz Prištine traži od političara da se ozbiljno angažuju na ispunjenju standarda kako bi se poboljšali životni uslovi svih građana:
“Gospodin Kosumi kaže da su ispunjeni standardi, ja ne znam kakve standarde oni ispunjavaju, koga su vratili, da li su videli gde živimo. Ja nemam protiv ni Kosumija ni protiv Tačija, nemam protiv nikoga. Neka pogledaju i ovaj narod koji živi ovde da li on može, dal’ ima uslove da živi. A onaj narod, kad bi video da sam slobodna i oni bi sigurno sutra da dođu”.
Najveća želja Živke Lukić je da živi slobodno i da joj se vrati sin:
“Najviše bih volela sin i snaha sa detetom da dođu ovde da žive. Ali pod uslovom da ja imam gde da ih smestim. Želela bih da dođe onaj narod, da živimo kao nekad što smo živeli. Možemo da živimo zajedno ako hoćemo”.
“Volela bih da se vrate moja porodica i ljudi koje sam poznavala i da onda živimo kao nekada”, kaže Lukićeva.
Poreklom je iz Uroševca, a u Prištini živi 35 godina. Pre rata je radila u bolnici, a danas prima minimalnu platu iz Srbije i humanitarnu pomoć.
Ona objašnjava kako nema ni najosnovnije životne uslove:
“Nemam moju porodicu da dođe, one moje prijatelje da dođu da popijemo kafu ko i svi ostali. Uslove za život nemamo. Evo, prvo nemamo kupatilo, nemamo WC, ono najsnovnije za život nemamo. Imam kauč za spavanje, imam frižider, imam mašinu za pranje, imam vodu što je najvažnije. Kupam se u koritu, vlaga, evo - prašina, galama”.
Živka Lukić je ostala sama. Njen sin je zbog teških uslova i nepostojanja slobode kretanja, pre više od godinu dana napustio Kosovo i otišao u Srbiju, a isti razlozi su naterali čitavu njenu rodbinu da se iseli:
“Niko još nije bio od porodice; gde da mi dođu kad su svi ostali bez ičeg. Otišli su svi. Sin mi je dosad bio tu, ali više nije mogao da izdrži. Momak, pa hoće da se provede, da izađe, ali nema gde da izlazi. On je otišao u Kragujevac, oženio se, on bi se vratio, ali uslove nemamo”.
Lukićeva se uglavnom kreće oko centra Prištine, kaže, ide tamo gde je slobodna. Često oseća strah dok hoda ulicom. U obližnjim prodavnicama kupuje namirnice, ali i odlazi u kancelariju gde se uglavnom okupljaju Srbi iz Prištine:
“Izađemo i odemo do Centra za mir i toleranciju, tu gde se skupljaju Srbi, tu nam dolazi doktorka jedanput nedeljno. Onda izađem tu do platoa, do prodavnice. Tu gde smem da uđem - ja uđem. Smem na primer tu do stadiona, tu ima jedna prodavnica, tu kupim šta mi treba od garderobe”.
Živka Lukić se ponekad druži sa jednom komšinicom Albankom:
“Nije ono k’o što je bilo ranije kada smo živeli zajedno. Jedino sa ovom komšinicom što mi je tu, sa njom, tako ona kod mene, ja kod nje, gledamo da nas ne vidi neko. Nije da se plašim, nego da nas ne bi neko mrzeo zbog toga”.
I dan i noć teško prolaze. Tokom dana Lukićeva se bori sa osećajem usamljenosti, a noću sa strahom. Takvo stanje pokušava da prevaziđe lekovima:
“Evo sedim sama, više sam bolesna nego što sam zdrava. Dešavalo se da ne mogu da sedim u kući, dešavalo se da noćima ne mogu da spavam, sedim pored prozora da neko ne dođe, da me udari nečim, to nije život. Popijem tabletu za smirenje i to ne deluje više. To je nešto jače, ponekad mi dođe samo da plačem eto tako mi prođe dan i noć”.
Ova Srpkinja iz Prištine traži od političara da se ozbiljno angažuju na ispunjenju standarda kako bi se poboljšali životni uslovi svih građana:
“Gospodin Kosumi kaže da su ispunjeni standardi, ja ne znam kakve standarde oni ispunjavaju, koga su vratili, da li su videli gde živimo. Ja nemam protiv ni Kosumija ni protiv Tačija, nemam protiv nikoga. Neka pogledaju i ovaj narod koji živi ovde da li on može, dal’ ima uslove da živi. A onaj narod, kad bi video da sam slobodna i oni bi sigurno sutra da dođu”.
Najveća želja Živke Lukić je da živi slobodno i da joj se vrati sin:
“Najviše bih volela sin i snaha sa detetom da dođu ovde da žive. Ali pod uslovom da ja imam gde da ih smestim. Želela bih da dođe onaj narod, da živimo kao nekad što smo živeli. Možemo da živimo zajedno ako hoćemo”.
