*****
„Kopamo po mozgovima, kopamo. Naročito ja koja sam stalno bila sa detetom. Ja to sebi ne mogu da oprostim…“
„Lebdeo je neki strah u poslednjih mesec dana, ali strah od toga da ona dete ne voli i da ga tuče…“
„Da su sele u auto i poginule, ja bih rekla – mogla sam da ih sprečim. Ali ovo…“
„Ne. Nismo je posetili, niti ćemo je ikad više posetiti. To ne može da se oprosti, niti možemo da razumemo i da stavimo u glavu da to može rođena majka. Ona je nju bolesnu odvela da je ovaj zlikovac ubije, bolesno dete.“
Ovo je deo razgovora sa Darjom i Rodoljubom Filipovićem. Oni su otac i majka Ane Filipović, koja je u pritvoru pod sumnjom za zanemarivanje porodičnih obaveza, sve zbog smrti njene trogodišnje kćerke Katarine Janković. U pritvoru je i Mališa Jevtović, star 31 godinu, iz Beograda, koji je osumnjičen da je nesrećno dete silovao do smrti u Zvezdarskoj šumi.
Nema medija u Srbiji koji se nije bavio ovom temom proteklih skoro dve sedmice i nema medija u Srbiji koji samim tim nije nametnuo pitanje –činimo li dovoljno da ovakve slučajeve predupredimo?
RSE: Ovo je zaista bio traumatizirajući slučaj za srpsku javnost koja se negde proteklih meseci, pa i posljednjih godinu dana, navikla da raspravlja o ovim temama, ali brutalnost s kojom je ovaj zločin učinjen svakog je šokirala. Da li se u Incest trauma centru susrećete sa ovakvim primerima?
DUŠICA POPADIĆ: Incest trauma centar jeste specijalizovana služba za probleme seksualnog nasilja preživljenog u detinjstvu. Radimo od 1994. godine i beležimo sedam prijavljenih slučajeva seksualnog zlostavljanja dece nedeljno. Podaci Incest trauma centra su jedini validni u ovoj zemlji, zbog toga što država ne vodi takvu evidenciju. Recimo 2000. godina bila je alarmantna zbog visokog broja zlostavljane dece ispod pet godina. Pokušavamo da ukažemo na to da su deca najmlađeg uzrasta posebno ranjiva.
RSE: Kažete u proseku sedam slučajeva nedeljno. Da li je svaki od tih slučajeva prijavljen policiji, odnosno upuštate li se vi u proveru da li su te informacije validne ili da li ih odmah prijavljujete policiji?
POPADIĆ: Ono što je naš primarni posao jeste psihološka pomoć žrtvama seksualnog nasilja i članovima njihovih porodica ili osobama od podrške koji su uz dete. Dakle, naš prioritet nije odmah ići u krivični postupak, već je naše da ispoštujemo volju klijenata i da im istovremeno damo sve pravilne informacije o tome na kakav će tretman ići ukoliko odu u druge institucije, šta je procedura tamo i šta tamo mogu da očekuju. Prema našim podacima, jedna trećina slučajeva zahteva krivično gonjenje, odnosno ima neki ishod što se tiče krivičnog postupka. Naročito od političkih promena nadalje, obzirom da je od tada ohrabrivano partnerstvo vladinih i nevladnih organizacija. Na primer u 2004. godini imamo 42 posto upućenih slučajeva upravo iz tužilaštva i policije.
RSE: Od 2000. godine i od trenutka kad je uspostavljen taj neki kontakt između nevladinog sektora i države, oseća se i uspeh u smislu gonjenja onih koji čine ovu vrstu krivičnog dela. Da li i vi osećate tu promenu?
JELENA TOMKOVIĆ: Svakako. Što se tiče ovakve vrste krivičnih dela, ona su uvek postojala. Kada govorimo o seksualnom zlostavljanju, ono se nije intenziviralo 2000. godine. Bilo ga je i ranije u istoj meri, međutim od tog perioda je to otvoreno za javnost. Izneli su se neki podaci, Ministarstvo unutrašnjih poslova je otvoreno za saradnju sa vladinim i nevladinim organizacijama, saradnja je poboljšana.
RSE: U čemu je bio problem ranije? Zašto se o tome nije više govorilo u javnosti?
TOMKOVIĆ: Govorilo se nedovoljno zato što se nije ni prijavljivalo. Mi nismo mogli da govorimo o nečemu što ne znamo. Da bismo znali da postoji bilo koje delo iz oblasti seksualnog zlostavljanja, nasilja, znači iz oblasti seksualnih delikata, to delo mora da bude prijavljeno u policiji. Znači, ranije se ljudi možda nisu toliko odlučivali da dođu u policiju, da skupe hrabrost i to prijave. Imali su neki strah od okoline, nisu želeli da se to sazna. Kada su deca u pitanju, a kada govorimo o roditeljima, nisu uvek verovali da je to što dete kaže stvarno istina. Mislili su da dete možda izmišlja, da je možda čulo neku priču. Često se desi da roditelji dođu kod nas sa detetom i kažu da je dete ispričalo da mu je komšija radio to i to, međutim da oni detetu ne veruju i da su došli da provere da li u toj njegovoj priči ima istine ili ne. Dešava se da ono što dete ispriča zaista bude istina, odnosno da je proživelo neko seksualno zlostavljanje. Međutim, jednostavno, roditeljima je zaista teško to da prihvate, jer je počinilac obično ili najbolji komšija ili najbolji prijatelj ili čak neko od rođaka, stric ili neko s kim dete ima zaista puno kontakata. S detetom, naime, može jako dobro da se manipuliše.
RSE: Da li ste vi u policiji, kada ste čuli za ovaj slučaj male Katarine, koji je definitivno potresao srpsku javnost, bili iznenađeni u meri u kojoj je bila iznenađena javnost koja, praktično, prosto ne može da poveruje da se ovako nešto događa? Da li je to slučaj s kojim ste se vi i ranije susretali?
TOMKOVIĆ: Javnost je šokirana, zaista se puno ovih dana o tome govorilo i pisalo po medijima. Takvih slučajeva ima, međutim u poslednje vreme takvih, sa posledicom smrti, nije bilo.
RSE: Dušice, mislite li da je dobro da se o ovakvim pričama što više govori u javnosti?
POPADIĆ: Naravno. Mislim da je dobro da se govori o svim pričama koje postoje. Ono što je zamka u ovome jeste da nas smrtni ishod, koji je naravno najžalosnija činjenica u svemu, na neki način zavede da pomislimo da su to drastični slučajevi. Pitanje je koliko se govori o celoj ovoj pojavi. Postoji ta jedna gradacija, postoji i dalje tabu, o kojem je i Jelena govorila, a to je da je teško poverovati detetu. Ne poverovati da se tako nešto dešava, nego poverovati baš detetu. U tom smislu, naravno da je jako važno o tome govoriti, govoriti – pogotovo pravilno – od strane medija.
RSE: Mislite li da je „Glas javnosti“ napravio grešku time što je objavio na naslovnoj strani fotografiju Mališe Jevtovića koji je osumnjičen da je praktično ubio malu Katarinu, sve sa naslovom „Ovo je čovek koji je ubio dete“.
POPADIĆ: Reći ću vam kakva je praksa u svetu. Uobičajeno je da se objave i podaci i, ako je potrebno, slika sa poternice, ukoliko taj čovek još nije priveden, ali ne i podaci i slike žrtve. Međutim, objavljeno je ime i prezime devojčice, fotografije devojčice, i to više fotografija koje praktično mogu da izađu samo iz zna se čije dokumentacije i fotolaboratorije. I ne samo „Glas javnosti“, nego su svi na takav način pisali o žrtvi, a to je zaista neadekvatno.
RSE: Da se vratimo na tu priču. Mališa Jevtović osumnjičen je da je do smrti silovao tri godine staru Katarinu Janković. Da li, dakle, ja činim grešku ako izgovaram ime ove devojčice, a ja se vodim time što su ga svi mediji već danima ponavljali? Majka nesrećne devojčice, Ana Filipović, takođe je pritvorena. Razgovarao sam sa Rodoljubom i Darjom Filipović, dedom i babom pokojne Katarine Janković:
*****
R. FILIPOVIĆ: Mi nismo mogli ništa da primetimo. Katarina je non-stop sa nama. Živela je kao u raju. Dete se za svoje tri godine života možda na pet dana rastalo od babe. I sad kad se sve desilo i kad smo počeli da vraćamo film nazad, jedino što smo primetili, to je da se naša kćerka bila promenila u poslednjih par meseci, u smislu da je bila jako nervozna i prema detetu stroga kao maćeha. Lebdeo je neki strah u poslednjih mesec dana, ali strah od toga da ona dete ne voli i da ga tuče. Ponašala se kao da je dete u zatvoru ili u logoru i da mu ona naređuje: „Katarina, sedi!“, „Katarina, lezi!“, „Spavaj!“, „Ustaj!“ i tako. Mi smo se protiv toga borili. Čak je u poslednje vreme pokazivala ljubomoru prema detetu. Mi smo tom detetu pružali toliko ljubavi i svega ostalog da je počela da pokazuje ljubomoru. Ja sam joj govorio: „Kćeri, nemoj tako. Samo ga ljubi, voli, tako ćeš ga vratiti k sebi, odmah će te zavoleti, to je tvoja kćerka“.
Ana Filipović je i sama bila žrtva nasilja. Njen bivši suprug, otac male Katarine, svojevremeno ju je pretukao, a potom i promašio, pucajući iz pištolja u nameri da je ubije. Po rečima roditelja, pre nešto više od godinu dana, upoznala se i zbližila sa Mališom Jevtovićem.
R. FILIPOVIĆ: Malo smo ga poznavali. Ona je njega sve vreme predstavljala kao druga koji radi u policiji i koji će nju da zaštiti. To nam je pričala. On je tu par puta dolazio i znao je par termina iz tog policijskog žargona i zakona. Meni je on delovao ispod proseka inteligencije. Govorio je monotonim, smirenim glasom, nikad se nije iznervirao ni zbog čega. Mislio sam – u odnosu na onog prvog ludaka, ovaj će bar da je čuva. Nedelju dana pre Bebine smrti, Ana je popodne izašla, došla oko jedanaest naveče, i tad smo videli da je dete povređeno, da je imalo modrice po glavi, licu, usna malo natečena… Međutim, to je bila takva gluma, takva scena – Ana je plakala, sekirala se, rekla nam je da je pala u tramvaju, da je tramvaj prikočio jer je neko izleteo ispred tramvaja, i da je ona pala s detetom. „Kako si pala?“, „Pa ja sam je držala i pala sam preko nje“, i tako su se povredile. Mi smo stvarno videli kod kćerke na rukama ogrebotine i imala je otok na jagodici. Dete ništa nije pokazivalo, čak nije ni plakalo kad su došle. Ana je plakala, a dete je čak govorilo: „Mama, nemoj da plačeš“. Pitali smo Bebu: „Šta je bilo, Bebo? Jesi li pala u tramvaju?“, „Jesam, pala sam“. Ona nikad nije rekla ništa, osim: „Pala sam“.
Rodoljub Filipović se priseća da je tih dana njegova kćerka Ana počela sa insistiranjem da više vremena provodi sa detetom, koje je do tada uglavnom odrastalo uz babu i dedu.
R. FILIPOVIĆ: Pre toga je ona, u toku nedelje, insistirala kod supruge da je mi dovedemo, da ona ima slobodne dane, da hoće malo da se zbliži s njom, da smo je odvojili od nje, da smo razmazili dete i tako. I ja kažem suprugi: „U pravu je. Stvarno je dete stalno sa nama. Dan-noć“. I odvedemo je k njoj u subotu popodne, dan pre smrti. U nedelju ujutro zove, javi se Katarinina prababa koja živi s nama, i kaže da je dete povraćalo, da su je u tri sata noću, odnosno u nedelju ujutro, vodili u bolnicu. Ja sam uzeo slušalicu, rekla mi je da je dobro, da je dobila inekciju i da je lekar rekao da je ona kao povraćala iz inata njoj. Zovemo u pola četiri, rekla nam je: „Katarina je dobro. Leži u hladovini s Anđelom“. Anđela je devojčica njene drugarice. Rekoh: „Nemoj sine, pusti to, idi kući i da joj tečnosti“. „Evo idemo kući“, kaže. Zatražim da mi da malo Katarinu na telefon, kaže mi: „Nemoj sad da je diraš, lepo se odmara“. Verovatno tad Katarina nije više bila s njom, već je ova zver odvela da je raskida. Negde oko pola osam kažem supruzi Darji: „Hajde zovi, da vidimo kako je“. Zove supruga, zove nekoliko puta, ona se ne javlja. Odjednom supruga poče da viče: „Ana!“, „Ana!“, „Ana!“. „Šta je Darja!?“, kaže: „Katarina je mrtva“. Ana je tvrdila da je umrla od penicilinskog šoka. Mi u kola, u Gradsku bolnicu, i imamo tamo šta da vidimo – dete leži mrtvo. Mi oko deteta, onako izgubljeni, Beba zaspala, osmeh na licu. Otkrijemo je, bila čaršafom pokrivena. Kad smo je otkrili, kad sam ja video po njenom telu modrice, na stomaku, na rebrima… Kad smo je okrenuli, na leđima velika modrica, veliki otok… Ja izletim napolje: „Ana, ko je ubio ovo dete!?“, „Nije ubio, pala mi je iz kreveca na glavu!“. „Kakvu glavu!? Iskidan joj stomak potpuno, šta ste uradili!?“. „Kad sam je držala dok je primala inekciju, napravila sam joj modricu“. Ovaj prilazi i kaže: „Ja sam joj davao prvu pomoć, ja sam joj pomagao, masirao je…“. „Šta si ti masirao, kretenu, ovo dete je ubijeno!“.
D. FILIPOVIĆ: Kopamo po mozgovima, kopamo. Naročito ja koja sam stalno bila sa detetom. Ja to sebi ne mogu da oprostim. Da su sele u auto i poginule, ja bih rekla – mogla sam da ih sprečim. Ali ovo…“
R. FILIPOVIĆ: Ne. Nismo je posetili, niti ćemo je ikad više posetiti. To ne može da se oprosti, niti možemo da razumemo i da stavimo u glavu da to može rođena majka. Ona je nju bolesnu odvela da je ovaj zlikovac ubije, bolesno dete.“
*****
RSE: Ovako govore Darja i Rodoljub Filipović, baka i deka devojčice koja je podlegla povredama zadobivenim od klasičnog seksualnog zlostavljanja. Ja bih od obe moje sagovornice voleo da čujem da li se, na osnovu vašeg iskustva, ove priče donekle podudaraju? Da li u pričama koje se odnose na ovakve slučajeve imamo sve elemente – laganje, pretvaranje, nesposobnost okruženja da shvati da se tu nešto čudno događa? Da li je, dakle, to i vaše iskustvo?
TOMKOVIĆ: Apsolutno jeste. Uklapa nam se čitavo to ponašanje. Sada smo čuli priču Katarininih bake i deke, koji su zaista zatečeni, koji sada preispituju sebe, verovatno osećaju i grižu savesti i odgovornost što neke stvari nisu mogli da prepoznaju. E to je bitno. Znači, cilj jednog ovog našeg razgovora i svih sličnih razgovora koji su vođeni ovih dana i koji će, naravno, možda biti vođeni i ubuduće, jeste da pomognemo ljudima da prepoznaju koji su to elementi krivičnog dela. Znači, jako je važno da se utiče na to da mogu da prepoznaju da je nad detetom izvršeno neko krivično delo.
RSE: Budimo praktični. Zamislimo okolnosti da su gospodin i gospođa Filipović shvatili da se sa detetom događa nešto što je nedopustivo. Kome su oni to mogli da prijave i kako da spreče tragičan epilog?
TOMKOVIĆ: Najpre su mogli da pozovu policiju. Moglo je da se ide na to da se proveri da li je njihovo opažanje zaista ispravno ili nije. Mogli su da prijave i Centru za socijalni rad, pošto je to dete iz vanbračne zajednice i Centar za socijalni rad je bio uključen u sam čin određivanja starateljstva. Majka je staralac deteta.
RSE: Znate šta je interesantno, ono što nismo čuli u ovoj reportaži, a što su mi rekli roditelji Ane Filipović. Nakon što je nju prvi suprug pokušao da ubije, ona se obratila Centru za socijalni rad i tražila pomoć, a oni su tamo konstatovali da je ona psihički prevazišla tu situaciju, da je u stanju da nastavi život i da je u stanju da se brine o svom detetu. O čemu se ovde radi?
POPADIĆ: Nažalost se radi o uobičajenim propustima od strane Centra za socijalni rad koji je ključna služba zadužena za bilo kakav problem u porodici, pa na primer i za dodelu starateljstva, iako i oni imaju neke dobre poteze. Moram, međutim, priznati da u ovom slučaju ne bih bila toliko oštra prema majci, ako pogledamo šta se najčešće u porodicama dešava ili kako je počinilac namerio da odabere dete žrtvu. Uobičajeno je da odabire decu samohranih majki koje su mnogo jednostavnija meta. U našem društvu, ako je žena razvedena, već postoji taj neki negativan predznak da će teže pronaći partnera. Ako je neko voljan da bude sa njom, a ona već ima dete, ovde gde mi živimo se to smatra odličnim, da je to odlična šansa. Niko od nas nije spreman da proverava svoje partnere ili partnerke da li su u stanju da seksualno zlostavljaju. Uopšte ne razmišljamo o tome onog trenutka kada biramo tu neku voljenu osobu. Ne samo da je taj kontekst – samohrana majka, već jedna vrsta gubitka, dete je već prethodno bilo lišeno mnogo čega i sada se pojavljuje ta neka figura oca. To je jedan deo konteksta. Drugi deo konteksta je jako važan i možda ključan, a to je da su, naravno, to žene koje su bile izložene ili nasilju u primarnoj porodici ili su doživljavale nasilje u nekom prethodnom partnerskom odnosu ili u ovom u kojem su sada zatečene. Tako da to jesu neki preduslovi koji moraju da se uzmu u obzir kod tog nekog određivanja njene odgovornosti.
RSE: Ali, kao što ste primetili, ni njeni roditelji ne pokazuju razumevanje za to pitanje.
POPADIĆ: Naravno, pogotovo što mi ovde imamo smrtni ishod. Znači, reakcije će najčešće biti crne i bele. Veoma je važno razumeti šta se tu još sve dogodilo.
RSE: Jelena, mislite li vi da ne treba biti toliko grub prema Ani Filipović u ocenama i osudama njene odgovornosti u ovom slučaju?
TOMKOVIĆ: Ja mogu samo da govorimo o tome da sud još nije izrekao svoje, znači kad sud donese definitivnu presudu, onda ćemo moći da komentarišemo. Ja za sada ne bih.
POPADIĆ: Ja mogu da vam kažem nešto što je psihološki aspekt ovog problema. Najčešće su majke, i da nije bio smrtni ishod, meta i nas koji smo neka javnost u svemu: „Zašto nije zaštitila?“, „Kako nije prepoznala?“, „Kakvog je to čoveka našla?“ i tako dalje. Postoji ta neka tipologija, postoje aktivne saučesnice i one prećutne saučesnice, a postoje i one majke koje prijavljuju.
RSE: U koju biste kategoriju svrstali Anu Filipović?
POPADIĆ: Ja je ne bih svrstavala. Nedovoljno znam o ovom slučaju, tako da ne bih na taj način komentarisala. Rekla bih samo da zaista moramo da razumemo da odgovornost zaista jeste više njegova. Naravno, to će biti utvrđeno, jer govorimo o nečemu što je čitav krivični postupak i sve će to imati neki svoj tok. Ali majka je neko ko je odgovorni broj dva. I naravno da su svi zgroženi, iznenađeni, da njeni najbliži uopšte ne mogu da razumiju čitav postupak.
RSE: Dali ste odličan šlagvort za priču koju smo pripemili. Dolazi iz sela Mirijevo kod Žabara. Tamo je uhapšen, trenutno je u pritvoru, Vlasta Petrović, pod sumnjom da je do smrti batinao svog jednoipogodišnjeg pastorka. Kada ga je ubio, njegovo telo je stavio u najlon, potom u sanduk za municiju i zakopao na seoskom groblju. O tome u kakvim je okolnostima živelo ovo dete, u razgovoru sa njegovom majkom Vesnom Grujić:
*****
GRUJIĆ: On je svaki dan pio. Nema dana da nije pio. Bilo mi je teško. Njegova majka Brana mi je zaprijetila da to ne prijavljujem nikom jer će on, kad se vrati iz zatvora, da me ubije, već treba da kažem da ga je uzeo otac. Kako da kažem da ga je uzeo otac? Sutra-prekosutra će da mu dođe otac iz Rumunije da pita gde mu je dete.
Vesna je fizički propala. Modrice po celom telu i obolenje pluća posledice su svakodnevnih batina i polivanja hladnom vodom iz baštanskog creva.
GRUJIĆ: Bio me je, onda bi uzeo crevo i polivao me hladnom vodom.
RSE: Koliko često ste dobijali batine od njega?
GRUJIĆ: Kad god pije, nema šanse da ne bude batina. Nije me tukao samo kad je spavao. Rekao mi je: „Ubio sam ti sina!“. Počela sam da plačem, udarala sam glavom od zid.
RSE: Vesna ima još troje dece – kćeri od 11 i 13 godina i sina od sedam godina. Oni žive kod očeva.
GRUJIĆ: Sanjala sam ga noćas. Sanjala sam da traži mleko, da nemam da mu dam mleko. Tri puta sam ga sanjala.
*****
RSE: Šta se ovde, Dušice, zapravo događa? Imamo majku koja je, istina, bila žrtva zlostavljanja, ali i žena koja je gledala kako joj muče dete i ništa nije učinila.
POPADIĆ: Pa meni se čini da je prevashodna emocija strah. U kontekstu nasilja imate različite nivoe zbog čega se ili ne prepoznaje ili ne prijavljuje. Ako se zateknete u situaciji nasilja, osnovno zbog čega se žrtva nasilja neće nekome obratiti jeste što se plaši izvršioca. To je jedno. Drugo, neke naše reakcije često idu ka ženama u onom nekom negativnom smislu. Čitav problem je nasilje zasnovano na rodnoj pripadnosti, znači da je faktor rizika pol, da je njena odgovornost zbog toga drugojačija. Zaista ne možemo da zaboravimo da je onaj ko je izvršilac odgovoran pod broj jedan. I u ovom prilogu se čulo nešto što nas često povede, što je stereotipno, a to je alkoholizam. Međutim, važno je znati da alkohol nije uzrok nasilja. Uzrok je upravo ta neravnopravna raspodela moći između polova.
RSE: Pokušavamo da razgovaramo o tome koliko su oni koji su svedoci nasilja odgovorni i koliko bi oni trebali da intervenišu po bilo koju cenu da bi zaštitili one koji su ugroženi. Jelena, kada ste čuli ovaj primer iz Mirijeva kod Žabara, mislite li da bi i majka morala da bude predmet određene provere, da bi se i njena odgovornost morala utvrđivati?
TOMKOVIĆ: Apsolutno. Kada je reč o delu na primer nasilja u porodici, po članu 118 a Krivičnog zakona, u ovom slučaju će ne samo izvršilac, već i čitava porodica biti uključena u tu proceduru, jer apsolutno moraju da budu utvrđeni svi elementi i sve činjenice. Krenuli smo od slučaja trogodišnje Katarine, pa se nakon par dana izdešavao niz drugih slučajeva…
RSE: Ja sam izbrojao u poslednjih šest dana negde oko sedam-osam slučajeva.
TOMKOVIĆ: Jeste. Bilo je u pitanju seksualno ili fizičko zlostavljanje, a oštećene osobe su bila deca. Sve to je ostavilo jak uticaj na javnost. Došli smo do toga da sad razmišljamo da li se to odjednom u ovom periodu povećava stepen izvršenja krivičnih dela iz oblasti seksualnih delikata. To apsolutno nije tačno. To oduvek postoji. Postojalo je i ranije u istoj meri i nije sada nešto ekstra povećano, već je jednostavno u ovom periodu jedno za drugim krenulo da se plasira u javnosti, da se više priča o tome, jer su, nažalost, u ova dva slučaja bile smrtne posledice. Kada govorimo o ovom slučaju na smrt pretučenog deteta, imamo slučajeve – to je pokazala praksa – da je izvršilac ovakvog krivičnog dela u detinjstvu često bio zlostavljan.
POPADIĆ: U jednoj trećini slučajeva.
TOMKOVIĆ: Da. Dakle, bio je zlostavljan, da li fizički, da li seksualno. Ako je bio seksualno zlostavljan u detinjstvu, kad odraste i bude zrela osoba, on će naći sebi odgovarajuće dete ili odraslu osobu koju će seksualno zlostavljati, ili ako je bio fizički zlostavljan, naći će osobu koju će fizički zlostavljati.
RSE: Da li je to olakšavajuća okolnost na sudu?
TOMKOVIĆ: Mislim da nije. Krivično delo postoji i mi ne možemo da gledamo da li je to krivično delo izvršeno u okviru porodice ili, na primer, u okviru domske ustanove. Imamo jako puno domske dece koja u tom uzrastu, do 14 godina, prežive od strane štićenika ili fizičko zlostavljanje ili seksualno zlostavljanje. Pa kad oni dođu u period, na primer, punoletstva, onda oni odaberu neke mlađe štićenike nad kojima će se iživljavati, koje će fizički ili seksualno zlostavljati.
RSE: Da li je onda to uopšte moguće zaustaviti?
POPADIĆ: Mislim da je jako važno slati precizne poruke. Ovo o čemu Jelena govori se dešava u jednoj trećini slučajeva. Kad bi ova teza važila za sve izvršioce, mnogo više bismo se sretali sa izvršiocima ženskog pola. Žrtve su najčešće devojčice, odnosno žene i ako bi važilo da one kasnije ponavljaju ovo delo, stalno bismo imali prijave da su žene počiniteljke. Zato mislim da je jako važno biti precizan i reći da je to jedna trećina osoba.
TOMKOVIĆ: Izvinjavam se, ali ja se nisam odredila po polu.
POPADIĆ: Ali mislim da je to ključna kategorija, zato što ljudi često daju te stereotipe – i muškarci i žene vrše nasilje, alkohol je uzrok, stres je uzrok, gubitak posla i tako dalje. To su stvari koje nam ne donose uštedu u vremenu da razumemo celu ovu pojavu. Sve ovo što je Jelena rekla stoji, samo važi za jednu trećinu počinilaca. Svi ostali, znači dve trećine, to rade zato što misle da imaju moć u društvu i da neće biti sankcionisani. Znači, to je druga perspektiva. Zato kažem, to je nasilje zasnovano na rodnoj pripadnosti, to je drugi pogled uopšte na kontekst nasilja.
TOMKOVIĆ: U redu je sve to, ali da bi, znači, moglo da dođe do nekih sankcija, to mora da bude prijavljeno. Znači, najbolje je da se odmah prijavi u policiju, zato što policija može odmah, odnosno pravovremeno da odreaguje, da se uključi i sa drugim institucijama. Mi imamo, na primer, jako dobru saradnju sa Institutom za majku i dete. Tu postoji tim stručnjaka koji uvek daje jedan multidisciplinarni nalaz, odnosno mišljenje. Postoji tim ginekologa, psihologa, socijalnih radnika koji, kada govorimo o deci i kada je taj uzrast u pitanju, nakon izvršenih svih pregleda i svih analiza, dostavlja stručno mišljenje, koje je bitan dokaz na sudu.
RSE: To je jako dobro ukoliko postoji saradnja sa institucijama. Prema podacima Autonomnog ženskog centra postoji veliki broj žena koje trpe nasilje po 30-40 godina u porodici, a nisu spremne da ga prijave. U čemu je problem? U njima ili u tome što nemaju poverenja, na primer, u policiju?
TOMKOVIĆ: Može da bude i jedno i drugo. Na primer, žene se jako puno plaše osude okoline, ne znaju da li će biti prihvaćene ili će biti osuđene od okoline. Često je suprug, ako ih on zlostavlja, seksualno ili fizički, izvor prihoda. Znači da će ona, ako je nezaposlena, da trpi sve to, čisto zbog materijalnog momenta, ili će da kaže – pa on je otac moje dece, ne mogu da ga prijavim policiji. Sada imamo dobru saradnju sa apsolutno svim vladinim i nevladinim organizacijama i sve te oštećene žene imaju slobodu izbora kome će da se obrate u tom prvom kontaktu. Nebitno da li će da zatraže pomoć od savetovališta, od Centra za socijalni rad, od Incest trauma centra, od lekara, ili će doći direktno u policiju.
RSE: Hoćete da kažete da sve te organizacije mogu da budu posrednik do policije?
TOMKOVIĆ: Apsolutno.
POPADIĆ: Tačno je ovo što Jelena kaže, jedino što, ako prijavite, zavisno kojoj instituciji prijavite, nećete imati jednak tretman. Ako govorimo o tome da li je problem u ženi, ja ni na koji način to ne bih nazvala tako. Postoji podatak koji kaže da ukoliko žena želi da izađe iz situacije nasilja, nasilje se u dve trećine slučajeva pojačava. Znači nasilnik ne dozvoljava da ona zaista izmakne njegovoj kontroli.
RSE: Ja sam, uostalom, upravo u vašem odseku u policiji dobio informaciju po kojoj je nekad dolazilo do situacija da neka deca i prijave zlostavljanje, odu u Socijalnu službu, međutim ne nađu se dokazi da je iko od osoba koje su naveli odgovoran i deca se vrate porodici. Kakva je to poruka za to dete?
TOMKOVIĆ: Pa ne znam baš za takav slučaj. U principu, ukoliko je neko došao u policiju da prijavi, policija će uraditi svoj deo posla, s tim da na kraju može da se utvrdi da se radi o lažnoj prijavi.
POPADIĆ: Kad se radi o ovome, u prvom redu imamo strah, onda tretman institucija. Pomenuli ste kako je reagovao Centar za socijalni rad. U jednom od priloga smo čuli da lekar nije adekvatno reagovao. Govori se, isto tako, o policiji i njihovoj intervenciji. Na našu kriznu liniju u Incest trauma centru, koja radi 24 sata (446 1332), dobijamo puno prijava građana koji pokušavaju da budu anonimni, jer brinu za ličnu bezbednost. To je jako važno, kada prijavljujete, brinuti da li je vaša lična bezbednost ispred bezbednosti žrtve. Mi te anonimne prijave prihvatamo. Glase otprilike ovako – dešava se u jednom gradu u Srbiji, možete li da pozovete naš SUP, ja ne smem, oni će prepoznati ko je i tako dalje. Mi im objasnimo da je sve u redu i da ćemo to uraditi. I dobijamo policajca koji podiže slušalicu i kaže: „Je li vi stvarno verujete u to što prijavljujete?“. Povrede će jako često osobe od podrške kriti. Bili saučesnici ili ne, povrede neće jasno prikazivati. Onda imate onu stigmatizaciju, stid. U svemu tome će Centar za socijalni rad jako često reagovati na ovaj način na koji vi govorite. Puno je slučajeva, na kojima smo mi radili, gde će te dobiti, na primer, povratnu informaciju bilo od Centra za socijalni rad ili od škole, školskog psihologa, koji će reći – dete dobro čita, piše i učestvuje u vannastavnim aktivnostima. To je potpuno neznanje o tome da deca koja su zlostavljana, jako često ne pokazuju nijedan simptom, znači nijedan znak upozorenja, već obrnuto – savršeno funkcionišu. Znači, to što je rečeno da dete lepo čita, peva i ne znam šta, zaista je jako površno gledanje i nešto što je rizik.
RSE: Kako se to objašnjava, to zaista zvuči paradoksno, da dete koje trpi takvu torturu, to ni na koji način ne pokazuje? Čuli smo i na primeru male Katarine, ona je ponavljala: „Pala sam“.
POPADIĆ: Uobičajeno je da će se čuti ono što ne odgovara stvarnom stanju stvari. Žene će reći da su pale u bašti ili niz stepenice…
RSE: Dobro, žena je svesna i odrasla osoba, ali ovde imamo dete od kojeg svi očekujemo da odreaguje na prvu loptu.
POPADIĆ: Radi se o žrtvi nasilja. U tom smislu ćete uvek čuti ono što ne odgovara stvarnom stanju. Isto tako, zavisno od uzrasta deteta, pitanje je da li ćemo mi prepoznati da se radilo o nasilju. Ono što je osnovno, to je da počinilac gradi prema detetu odnos poverenja, odnos privrženosti, odnos lojalnosti i dete ne sme da izda.
RSE: Davanjem iskaza trojice dečaka Opštinskom sudu u Nišu, nastavljeno je suđenje vladiki vranjskom Pahomiju, to jest Tomislavu Gačiću, koji je optužen da je zloupotrebio službeni položaj tako što je seksualno zlostavljao četvoricu maloletnika.
*****
Jedan dečak ne prisustvuje suđenju, pošto mu je neuropsihijatar to zabranio, zbog lošeg psihičkog stanja koje je izazvano proživljenom traumom. Predmet je inače, po odluci Vrhovnog suda, posle dve i po godine prebačen iz Vranja u Niš, zbog, kako je obrazloženo, pritiska javnosti. Zastupnik oštećenih dečaka, Aleksandar Stojković, rekao je neposredno pre početka suđenja da je zadovoljan njegovim dosadašnjim tokom. Pri tom je ponovio da očekuje da će sud u Nišu osuditi vladiku Pahomija.
STOJKOVIĆ: Evidentno je da sud veoma ažurno zakazuje te glavne pretrese i u tom smislu sam zaista zadovoljan. Ako se zakazivanje glavnih pretresa nastavi ovakvim tempom, očekujem da će to vrlo brzo da se završi, tim pre što je, ponavljam po hiljaditi put, činjenično stanje takvo da bi bilo koji sud u ovoj državi doneo jednu istu presudu, a to je osuđujuća presuda.
Na prethodnom pretresu, okrivljeni vladika Pahomije negirao je sve što mu se stavlja na teret. Jedan od njegovih pravnih zastupnika, Miodrag Lazović, ocenio je da suđenje vladiki Pahomiju nije slučajno, te da zajedno sa slučajem arhiepiskopa ohridskog Jovana, koji je otišao na izdržavanje zatvorske kazne, predstavlja udar na Srpsku pravoslavnu crkvu.
LAZOVIĆ: Vidimo da je mitropolit Jovan već otišao na odsluženje zatvorske kazne. Ovo sve se ne događa slučajno. Ovde se ne sudi samo Tomislavu Gačiću, već je on i vladika i iza njega stoji Srpska pravoslavna crkva, uz napomenu da se Srpska pravoslavna crkva nikad nije izjašnjavala po ovom pitanju. U istoriji Pravoslavne crkve, koliko ona postoji, nikada se ovako nešto nije desilo. Prema tome, sve ono što je sveto srpskom narodu, sad se napada.
Neposredno pre početka suđenja, kada su novinari pitali zastupnika oštećenih da li će četvrti dečak, koji je u lošem psihičkom stanju, prisustvovati pretresu, jedan od predstavnika Srpske pravoslavne crkve, koji je bio u pratnji vladike Pahomija, dobacio je da sigurno neće, pošto voli da sedi u kafićima do ponoći. Novinari su uzvratili da takvo ponašanje ne priliči predstavniku Srpske pravoslavne crkve.
*****
RSE: Ovo je slučaj o kome se već dugo vremena priča i uopšte vezan je za nekoliko slučajeva koji govore o seksualnom zlostavljanju u crkvi. To je na Zapadu jedna od tema broj jedan. Kako vam se to čini, Jelena? Pominjali ste da sarađujete sa raznim institucijama, da li ste po ovom pitanju ikada sarađivali sa crkvom?
TOMKOVIĆ: Možda je bio jedan slučaj, ali u vezi nekog drugog krivičnog dela. Kada je u pitanju ovo krivično delo, dešava se da se radi o izvršiocu koji je pripadnik određene institucije. To ne mora da bude crkva, već može da bude i škola ili neka druga ustanova. Decom se jako lako manipuliše. Kada govorimo o deci uzrasta otprilike do šeste godine, ona često imaju jako puno poverenja u odrasle i ne znaju da je to ponašanje tog odraslog u koga imaju poverenja zabranjeno. Jednostavno misle da je to dozvoljeno. Sada ću napraviti kratku digresiju i ispričaću jedan slučaj iz prakse. Devojčicu koja je živela sa majkom i očuhom, očuh je seksualno zlostavljao od njene možda četvrte-pete godine. On je njoj objašnjavao da je to normalno, da svi očevi to rade sa svojim kćerkama, tako da je ona mislila da je to zaista normalno. Kada je nakon nekoliko godina zlostavljanja razgovarala sa svojom drugaricom i rekla šta njen očuh njoj radi, drugarica joj je odmah rekla da to nije u redu, da on to ne sme da radi i da to mora nekom da prijavi. Ona se obratila konkretno Centru za socijalni rad. Tada nije prijavila seksualno zlostavljanje, već samo fizičko. Radnici Centra su tada snimili tu porodičnu situaciju, videli da zaista postoji fizičko zlostavljanje, izuzeli su dete iz porodice i smestili je u Dom za decu bez roditeljskog staranja. Devojčica se opustila tek u prostorijama Doma, psihologu Doma ispričala čitavu priču i onda su zajedno došli u policiju. Stručna služba je tada obavila razgovor i sa devojčicom i sa psihologom. Dete je odvedeno na pregled u Institut za majku i dete i dobili smo izveštaj od stručnog tima.
RSE: Da li je taj slučaj završen?
TOMKOVIĆ: Još uvek nije. Ali, znači, bitno je da je devojčica izuzeta iz porodice i da se nalazi u Domu za decu bez roditeljskog staranja.
RSE: Pitanje otvoreno u ovom izveštaju iz Niša jeste pitanje moguće zloupotrebe, mogućih manipulacija, moguće hajke koja se u nekom kontekstu možda i vodi protiv vladike Pahomija. Slučaj još nije završen, tako da ćemo to šta se u ovoj priči tačno događalo saznati tek kada bude presuđeno. Da li vi nekada imate strah da u ove priče mogu biti uvučeni ljudi koji nisu krivi?
POPADIĆ: Mislim da se, kao i u svakom krivičnom delu, može dogoditi da postoji lažna prijava. Nešto što je indikativno, vezano za slučaj vladike Pahomija, to je da se ovaj slučaj kao vruć krompir prebacuje, odugovlači, sada već ide i u drugi grad. Ne samo što se ne veruje iskazima dece koja su u to uključena, nego su zaista podvrgnuta jednoj šikanoznoj proceduri, dugoročnoj. Incest trauma centar čeka da nam se to prijavi, jer mi ne možemo ulaziti u porodice, znači poštujemo te neke granice, čekamo da se ljudi nama obrate, i u tom nekom smislu mi nismo kontaktirali ove dečake. Ali naravno da smo brinuli u dugom periodu. U saradnji sa Odborom za ljudska prava Vranje i sa vranjskim novinama, znači onima koji su se zaista maksimalno zauzeli u ovom slučaju, napravili smo dogovor da od suda u Nišu, gde je sada prebačen čitav slučaj, zatražimo dozvolu da prisustvujemo suđenjima i da u tom nekom smislu možda budemo dostupni dečacima ukoliko je potrebno bilo šta od psihološke asistencije. Međutim, nikakav zvaničan odgovor od suda u Nišu još uvek nismo dobili, što smo shvatili da naše prisustvo nije poželjno.
RSE: Da li ste pokušali da svoje usluge ponudite i crkvi?
POPADIĆ: Ne.
RSE: Zašto?
POPADIĆ: Zato što je u ovoj zemlji ipak sprega crkve i države u poslednjih 15 godina zaista nešto što kao nevladina organizacija koja je bila nekompromisna u odnosu na prethodni režim, ne bismo mogli da podnesemo.
RSE: Ovo što ste rekli zvuči prilično politički, a ja vas pitam zbog toga što se u crkvi ne bave otvoreno ovim pitanjem. Bave se pomaganjem žrtava narkomanije, obolelih od side, ali pitanjem seksualnog zlostavljanja se baš ne bave. Možda ste vi ti koji imaju tu odgovornost da podstaknete da se unutar crkve otvori ta debata.
POPADIĆ: Pa 2005. godine u Srbiji ne, čini mi se.
RSE: Ne biste ni pokušali?
POPADIĆ: Ne.
RSE: Ono što je interesantno za počinioce dela seksualnog zlostavljanja jeste da i kada odsluže kaznu, a to govori policijska praksa, i kada izađu iz zatvora, oni najčešće ponove to delo.
TOMKOVIĆ: Nažalost da. U praksi je to zaista slučaj. U jednom broju, naravno ne mogu da kažem za sve, oni ponavljaju krivična dela zbog kojih su već odgovarali.
RSE: Da li su tačne ove informacije o Mališi Jevtoviću da je izolovan u samnicu zbog toga što su drugi zatvorenici hteli da ga linčuju?
TOMKOVIĆ: To zaista ne znam.
RSE: Da li bi vas to iznenadilo? Pitam vas zbog toga što postoje informacije da ti ljudi najgore prolaze u zatvorima.
TOMKOVIĆ: To je priča koja u javnosti jeste poznata, da takvi ljudi, izvršioci takvih krivičnih dela, nisu dobrodošli nigde, pa čak ni u zatvoru. Ali konkretno za to da li je Jevtović izoliran, zaista ne znam. Imam potrebu da prokomentarišem da je rad vladinih i nevladinih organizacija zaista u redu. Imamo odličnu komunikaciju i saradnju i sa jednima i sa drugima. Kada su u pitanju krivična dela iz oblasti seksualnih delikata, kada radimo sa oštećenima i razgovaramo sa njima, uvek ih uputimo na neku psihološku pomoć i na podršku. Uvek im damo varijantu kome mogu da se obrate za pomoć. Policija odradi svoj deo posla, ali oštećeni su preživeli nešto strašno i potrebno je da posle svega toga nastave normalno da žive dalje. Znači, svako individualno reaguje na to što je doživeo. Mi im uvek damo izbor – imate vladine organizacije od kojih možete da očekujete to i to, imate nevladine organizacije. Objasnimo im otprilike šta gde mogu da očekuju, kakvu vrstu pomoći da dobiju i izbor je na oštećenima. Mi ne možemo nikoga da nateramo – moraš da odeš kod psihologa na razgovor jer je to tebi potrebno. Ljudi često kažu – ne, ja imam odličnu podršku u svojoj porodici, ili – ne, ja sam, na primer, zdravstveni radnik i meni to nije potrebno.
RSE: Mislite li da je moguće da ljudi sa ovakvim iskustvima sami prevaziđu te probleme, da im nije potrebna nikakva vrsta psihološke ili tome slične podrške?
POPADIĆ: Nekada da. Ne znam samo šta bi ta reč „da prevaziđu“ tačno značila.
RSE: Da nastave normalan život.
POPADIĆ: Da. Ne mora to biti nešto što bi se nazvalo klasičnim normalnim životom, ali da neko može da ima svakodnevno funkcionisanje koje je sasvim u redu, da ima neke životne teškoće kao vi i ja i da možda za neke određene teškoće na koje nailazi prepozna da imaju veze sa predistorijom nasilja i da se snađe. To je nešto što je dosta ovako opšte rečeno. Važno je razmišljati o kapacitetu deteta, odnosno kasnije odrasle osobe. To je potpuno individualna stvar. To znači da će neko biti, da kažem kolokvijalno, jači ili slabiji i praktično imati neku bolju šansu ili ne. To je jako bitno. Najvažnije u svemu je razumeti da je kapacitet osobe koja je preživela nasilje često mnogo veći od možda kapaciteta nas koji nismo proživeli ovako nešto.
RSE: Ministar pravde Republike Srbije Zoran Stojković se juče, u razgovoru s novinarima, u neku ruku i založio za pooštravanje kaznene politike u odnosu na počinioce krivičnog dela seksualnog zlostavljanja:
„Ako me pitate za lično mišljenje kao ministra pravde, ja smatram da za takva dela treba da bude oštrija kaznena politika. Ali da se jednom potpuno razume. Zakon u najčešćem broju slučajeva predviđa oštre kazne. Uvek je bio veći problem kaznene politike koju sudovi provode, jer su oni uvek naginjali više minimumu nego maksimumu. Znači, ako nešto treba da uradi ovo ministarstvo, naš je posao da obezbedimo da ta kaznena politika sudova bude adekvatna učinjenom delu i okolnostima koje prate to delo. A što se tiče samih zakona, uvek postoji mogućnost da se zaprećena kazna pooštri. Zakon je, evo, sada u skupštinskoj proceduri. Ako bude i malo raspoloženja među poslaničkim grupama, mogu se staviti amandmani da se maksimum podigne. Ali, kažem, opet će ostati ovaj problem o kome pričam. Naše zakonodavstvo spada u red strožijih zakonodavstava po zaprećenim kaznama, ali spadamo i u red onih zemalja sa jednom od najblažih kaznenih politika, jer su izrečene kazne bliže minimumu nego maksimumu.“
*****
RSE: Koji je razlog što sudovi izriču minimalne kazne?
POPADIĆ: Zato što ne veruju da postoji delo. Ponovo se srećemo sa stepenom društvene svesti, koja vlada i među ljudima u različitim profesijama, pa i u pravosuđu. Da li su pre toga u policiji ili Centru za socijalni rad ili u zdravstvu, svejedno koji je resor, dovoljno potkrepili dokazima, odnosno svim onim nekim ekspertskim mišljenjima, da delo postoji? U tom smislu je sudija onaj koji će samo na osnovu svega toga što tu stoji, i naravno neke svoje sudijske procene, često pribeći minimalnoj kazni. Recimo za incest, pored zatvorske kazne od šest meseci do tri godine, stoji i novčana kazna. Meni se čini, čak i da imamo zaista senzibilne profesionalce u svim resorima, teško je i sa tom nekom maksimalnom kaznom ne znam šta uraditi.
TOMKOVIĆ: Slažem se da je u pitanju nivo svesti kada su u pitanju ova krivična dela, ali kod nekih krivičnih dela je možda i nemoguće pribaviti puno dokaza.
RSE: Iz vašeg odelenja su se čuli prigovori da niste imali te čuvene DNK testove.
TOMKOVIĆ: Potrebno je vreme da se sve to uradi.
RSE: Je li to sada vašem odelenju apsolutno pristupačno?
TOMKOVIĆ: Naravno. Ali ne možete istog trenutka, kada dovedete lice na razgovor, da dobijete DNK analizu. Policija ne može da napiše odobrenje – hoćemo da napravimo DNK analizu nekom tamo Petru Petroviću. Mora da se piše zahtev Tužilaštvu, tužilac mora da piše predlog sudiji i tek ako sudija dozvoli, onda može da se radi DNK analiza.
RSE: Mislite li da je to previše administracije?
TOMKOVIĆ: Smatram da jeste. Često imamo problema, obično čujemo izgovore da je to skupo da se uradi i u svim slučajevima ne dobijemo odobrenje da se izvrši analiza, a nekad nam to bude najjači dokaz.
POPADIĆ: DNK analiza je izuzetno važna kada je reč o krivičnom delu silovanja. Seksualno zlostavljanje dece će ponajmanje ići kroz silovanje, odnosno ono što je kompletan seksualni odnos sa penetracijom, nasilan seksualni odnos. Seksualni delikti nad decom su dela koja idu bez svedoka, idu u četiri oka, i reč deteta je naspram reči odraslog.
RSE: Po zakonu, za dela koja se stavljaju Mališi Jevtoviću na teret, koja je maksimalna zaprećena kazna?
TOMKOVIĆ: Po članu 106 (obljuba ili protivprirodni blud nad licem koje nije navršilo četrnaest godina), u ovom slučaju je nastupila i smrt maloletnog lica, znači kazna je najmanje 10 godina, a najviša verovatno do 40. Pošto je još uvek taj proces u toku, znaćemo naknadno šta će sud odlučiti.
RSE: Ljudi u mom okruženju koji su o tome govorili, rekli su da bi bilo najbolje vratiti smrtnu kaznu. Šta vi, Dušice, mislite o tome?
POPADIĆ: Naravno da je to prva reakcija na nešto ovako drastično što je izašlo na videlo. To je emocija. Ali iz koncepta ljudskih prava, naravno da 40 godina, odnosno ostati u životu ima smisla.
RSE: Idemo u Mojkovac. Tamo je pre oko dva meseca završen postupak protiv četvorice muškaraca koji su optuženi za seksualno zlostavljanje jednog dečaka. Samo je jedan dobio godinu dana zatvora, a ostali su oslobođeni.
*****
Jadranka Orović, majka seksualno zlostavljanog dječaka iz Mojkovca, kaže da njenoj porodici u tom gradu teško da može biti opstanka nakon presude javnosti i obilježavanja njenog sina, koji je zbog svega što mu se dešavalo prekinuo i pohađanje osnovne škole. Sudska presuda po kojoj su vinovnici, smatra ona, oslobođeni, samo je kap u čaši njene muke.
OROVIĆ: Više bih voljela da je stradao, jer onda bih znala – stradao mi je, izgubila sam ga, došla bih na njegov grob, isplakala se, kao i svaka majka. A ovo… Niti možeš da plačeš, niti možeš da ćutiš, niti možeš s tim da se nosiš. Naročito sad poslije svega, kad se suđenje završilo.
RSE: Kako ćete opstati, i dalje živjeti u ovom malom gradu?
OROVIĆ: Ne znam. Teško. Već ima jedna osoba koja nam je zabranila da prolazimo putem kojim smo uvijek prolazili.
RSE: Kako na vašeg sina gledaju ostala deca?
OROVIĆ: Izvegavaju ga. Ne samo s njim, nego ni s dvojicom njegove braće neće da kontaktiraju, neće da se igraju. Iako nisam završila neku školu da se razumijem u zakon, ali čini mi se da bi ih sve oslobodili da su mogli.
RSE: Mislite da je to učinjeno zbog javnosti, zbog priča?
OROVIĆ: Da, samo zbog toga.
Ali žrtve medijskih špekulacija su prije svega optuženi, kaže advokat jednog od oslobođenih optuženih, Amer Šukurica:
„Izbaciti ga pred sud javnosti, moralno ga diskreditovati pred društvom i pred porodicom, u sredini u kojoj živi, zaista je čin bez presedana. Ovakvim postupom, moj branjenik je pretrpio veoma velike duševne bolove, koji se manifestuju u stidu, u sramu, u blamu, u povredi moralnog i ljudskog digniteta, pa je sasvim logično da će svoju satisfakciju tražiti i kod redovnog suda i kod suda javnosti.“
Bjelopoljski viši sud je zatvorio suđenje za javnost. Ipak, to se nije moglo izbjeći nakon pokretanja postupka od strane Državnog tužilaštva, kaže predsjednik Višeg suda Milan Smolović, koji je bio istražni sudija u ovom slučaju:
„Od svih vrsta nasilja kojima nas u nejednakim, ali zapravo permanentnim valovima zapljuskuju mediji, seksualnom nasilju se poklanja najmanja pažnja, seksologa, psihologa, psihijatara i tako dalje. Razlogom se mogu smatrati negativne društvene implikacije. Sudska praksa u ovom pravcu je ponekad nemoćna. Silovanje je zločin za koji je najlakše optužiti, koji je najteže dokazati, od koga se teško odbraniti, zločin za koji je najteže presuditi.“
Advokat jednog od osuđenih na godinu dana zatvora, Garo Kljajević, kaže da je teža od presude suda, po njemu, neobjektivna osuda javnosti:
„S obzirom da je Mojkovac mala sredina, te da je skoro sva štampa objavila slučaj i dala mu veliki publicitet, bol branjenika i njihovih porodica je nemjerljiv, jer se radi o jednom užasnom ataku na ličnost. Podizanje optužnica je preuranjeno, ishitreno, što u svakom slučaju može da ima neželjene posljedice za cijelo društvo.“
U Višem tužilaštvu u Bijelom Polju, tužilac Hasan Lukač nam je kazao da nije dobio pismenu odluku, te da se zato ne može izjašnjavati o njoj. Porodica Orović je nakon svega ipak osuđena. Jadranka Orlović:
„Vidjela sam da se nešto dešava s djetetom, računala sam da su to te godine, malo sam ga i tukla. Sad mi je samo žao što sam ga tukla. Oni su ga mučili, a mučila sam ga i ja. Ali šta sad mogu? Tragedija. Čini mi se da su ga ubili, da bih to lakše podnijela.“
*****
RSE: Šta je u ovoj priči strašnije, to što je svim akterima bitnije to šta će svet reći nego kako se oseća nesretni dečak, to što i njegova majka kaže da bi joj lakše bilo da je umro nego da je proživeo što je proživeo, ili to što su izrečene tako slabe, odnosno skoro nikakve kazne?
TOMKOVIĆ: Pa podjednako sve. Slažem se da su kazne stvarno nikakve. Inače mislim, u vezi svega o čemu smo danas pričali, da bi trebalo pojačati te kaznene mere. E sad, strašno je to što je dete, u tako maloj sredini, izloženo svemu tome, a za mene je najstrašnija reakcija majke – da kaže da bi bilo bolje da je mrtav nego da mu se desilo to što mu se desilo. Takve stvari se dešavaju svuda. Ne dešavaju se tamo negde u komšiluku ili tamo negde preko puta, već se jednostavno dešavaju svuda. A kada se dese, bitno je da se odreaguje na pravi način. Takva stvar se ne može promeniti. To se desilo i bitno je da se to dete usmeri dalje, da nađe dovoljno snage da se izbori da živi dalje s tim što mu se desilo, znači da mu se pruži sva potrebna pomoć, psihološka podrška, a sve to mora da krene iz porodice.
RSE: I verovatno da se shvati da nije sramota biti žrtva. A ovde u ovoj priči se svi, čini mi se, upravo tako odnose. Da li je to i vaš utisak, Dušice?
POPADIĆ: Jeste. To je na neki način razumljivo, jer se radi o manjoj sredini.
RSE: Razumljivo jeste, ali to nije opravdanje.
POPADIĆ: Naravno. Mi smo viđali ljude kojima se to dešavalo u manjim sredinama, gde biti žrtva zaista izaziva to osećanje žigosanosti, da ukoliko prođete ulicom u svom mestu, to apsolutno svi znaju. To je to osećanje iznutra. Naravno da se ja s vama potpuno slažem da biti žrtva uopšte nije sramota, sramota je na strani nasilnika.
RSE: Koliko je dece žrtva seksualnog zlostavljanja?
POPADIĆ: Ne može da se kaže podatak – toliko i toliko dece u ovoj zemlji. Rekla sam da su podaci Incest trauma centra jedini na koje možemo za sad da se pozovemo i rekla sam da je nedeljno prijavljeno sedam slučajeva. Ali ono što je važno, to je da su od četiri deteta koja su seksualno zlostavljana, tri devojčice, jedan dečak. Deca su generalno ranjiva grupa, i dečaci i devojčice, ali se to češće dešava devojčicama. Takođe je polna struktura izvršioca nasilja jako važna, zato što su od pet osoba koje seksualno zlostavljaju decu, četiri osobe muškog pola, jedna osoba ženskog pola. I važno je videti da ta učestalost zaista govori o onome što sam spomenula, a to je da je faktor rizika pol. To je ljudima često malo neobično ili čudno šta to znači, ali što se tiče samih podataka, jednu pojavu je Jelena malo dodirnula, a to je da je devedeset posto onoga na šta nailazimo zlostavljanje u porodici i od strane nekih drugih osoba koje zloupotrebom položaja zlostavljaju decu a nisu iz porodice.
RSE: To su često komšije, prijatelji, rođaci…
POPADIĆ: Jeste. Znači, odrasla osoba od poverenja za dete u jednom trenutku zloupotrebljava taj autoritet i tu moć, znači taj odnos privrženosti koji su napravili. Međutim, ono što je važno, to je da su u 10,60 procenata – to je izašlo negde 2004. godine u našim podacima – deca zlostavljana od strane pomagača, dakle zaposlenih u ustanovama kao što su specijalne škole, domovi i one ustanove za trajni smeštaj dece invalida. I to da su i oni koji su profesionalci, pomagači, znači oni kojima mi poverimo decu na brigu i staranje, u stanju da zlostavljaju decu, to je jedan onako podtabu u čitavoj ovoj temi.
RSE: Poruka za sve one koji nas u ovom trenutku slušaju jeste da ukoliko primete ili im se učini da se nešto od ovoga o čemu smo večeras razgovarali događa u njihovom okruženju, mogu da okrenu telefon 446 1332 (pozivni za Beograd je 011), to je broj Incest trauma centra, dakle 24 sata dnevno dežurate, ili u krajnjem slučaju mogu da okrenu 92 i prijave policiji.
TOMKOVIĆ: Naravno. Što je i najbolje. Jako je bitno da pričamo o tome, da svi mogu da prepoznaju šta se dešava, da se sve te stvari dešavaju ljudima, i da ljudi steknu poverenje u institucije, jer je bitno da se delo prijavi.
„Kopamo po mozgovima, kopamo. Naročito ja koja sam stalno bila sa detetom. Ja to sebi ne mogu da oprostim…“
„Lebdeo je neki strah u poslednjih mesec dana, ali strah od toga da ona dete ne voli i da ga tuče…“
„Da su sele u auto i poginule, ja bih rekla – mogla sam da ih sprečim. Ali ovo…“
„Ne. Nismo je posetili, niti ćemo je ikad više posetiti. To ne može da se oprosti, niti možemo da razumemo i da stavimo u glavu da to može rođena majka. Ona je nju bolesnu odvela da je ovaj zlikovac ubije, bolesno dete.“
Ovo je deo razgovora sa Darjom i Rodoljubom Filipovićem. Oni su otac i majka Ane Filipović, koja je u pritvoru pod sumnjom za zanemarivanje porodičnih obaveza, sve zbog smrti njene trogodišnje kćerke Katarine Janković. U pritvoru je i Mališa Jevtović, star 31 godinu, iz Beograda, koji je osumnjičen da je nesrećno dete silovao do smrti u Zvezdarskoj šumi.
Nema medija u Srbiji koji se nije bavio ovom temom proteklih skoro dve sedmice i nema medija u Srbiji koji samim tim nije nametnuo pitanje –činimo li dovoljno da ovakve slučajeve predupredimo?
RSE: Ovo je zaista bio traumatizirajući slučaj za srpsku javnost koja se negde proteklih meseci, pa i posljednjih godinu dana, navikla da raspravlja o ovim temama, ali brutalnost s kojom je ovaj zločin učinjen svakog je šokirala. Da li se u Incest trauma centru susrećete sa ovakvim primerima?
DUŠICA POPADIĆ: Incest trauma centar jeste specijalizovana služba za probleme seksualnog nasilja preživljenog u detinjstvu. Radimo od 1994. godine i beležimo sedam prijavljenih slučajeva seksualnog zlostavljanja dece nedeljno. Podaci Incest trauma centra su jedini validni u ovoj zemlji, zbog toga što država ne vodi takvu evidenciju. Recimo 2000. godina bila je alarmantna zbog visokog broja zlostavljane dece ispod pet godina. Pokušavamo da ukažemo na to da su deca najmlađeg uzrasta posebno ranjiva.
RSE: Kažete u proseku sedam slučajeva nedeljno. Da li je svaki od tih slučajeva prijavljen policiji, odnosno upuštate li se vi u proveru da li su te informacije validne ili da li ih odmah prijavljujete policiji?
POPADIĆ: Ono što je naš primarni posao jeste psihološka pomoć žrtvama seksualnog nasilja i članovima njihovih porodica ili osobama od podrške koji su uz dete. Dakle, naš prioritet nije odmah ići u krivični postupak, već je naše da ispoštujemo volju klijenata i da im istovremeno damo sve pravilne informacije o tome na kakav će tretman ići ukoliko odu u druge institucije, šta je procedura tamo i šta tamo mogu da očekuju. Prema našim podacima, jedna trećina slučajeva zahteva krivično gonjenje, odnosno ima neki ishod što se tiče krivičnog postupka. Naročito od političkih promena nadalje, obzirom da je od tada ohrabrivano partnerstvo vladinih i nevladnih organizacija. Na primer u 2004. godini imamo 42 posto upućenih slučajeva upravo iz tužilaštva i policije.
RSE: Od 2000. godine i od trenutka kad je uspostavljen taj neki kontakt između nevladinog sektora i države, oseća se i uspeh u smislu gonjenja onih koji čine ovu vrstu krivičnog dela. Da li i vi osećate tu promenu?
JELENA TOMKOVIĆ: Svakako. Što se tiče ovakve vrste krivičnih dela, ona su uvek postojala. Kada govorimo o seksualnom zlostavljanju, ono se nije intenziviralo 2000. godine. Bilo ga je i ranije u istoj meri, međutim od tog perioda je to otvoreno za javnost. Izneli su se neki podaci, Ministarstvo unutrašnjih poslova je otvoreno za saradnju sa vladinim i nevladinim organizacijama, saradnja je poboljšana.
RSE: U čemu je bio problem ranije? Zašto se o tome nije više govorilo u javnosti?
TOMKOVIĆ: Govorilo se nedovoljno zato što se nije ni prijavljivalo. Mi nismo mogli da govorimo o nečemu što ne znamo. Da bismo znali da postoji bilo koje delo iz oblasti seksualnog zlostavljanja, nasilja, znači iz oblasti seksualnih delikata, to delo mora da bude prijavljeno u policiji. Znači, ranije se ljudi možda nisu toliko odlučivali da dođu u policiju, da skupe hrabrost i to prijave. Imali su neki strah od okoline, nisu želeli da se to sazna. Kada su deca u pitanju, a kada govorimo o roditeljima, nisu uvek verovali da je to što dete kaže stvarno istina. Mislili su da dete možda izmišlja, da je možda čulo neku priču. Često se desi da roditelji dođu kod nas sa detetom i kažu da je dete ispričalo da mu je komšija radio to i to, međutim da oni detetu ne veruju i da su došli da provere da li u toj njegovoj priči ima istine ili ne. Dešava se da ono što dete ispriča zaista bude istina, odnosno da je proživelo neko seksualno zlostavljanje. Međutim, jednostavno, roditeljima je zaista teško to da prihvate, jer je počinilac obično ili najbolji komšija ili najbolji prijatelj ili čak neko od rođaka, stric ili neko s kim dete ima zaista puno kontakata. S detetom, naime, može jako dobro da se manipuliše.
RSE: Da li ste vi u policiji, kada ste čuli za ovaj slučaj male Katarine, koji je definitivno potresao srpsku javnost, bili iznenađeni u meri u kojoj je bila iznenađena javnost koja, praktično, prosto ne može da poveruje da se ovako nešto događa? Da li je to slučaj s kojim ste se vi i ranije susretali?
TOMKOVIĆ: Javnost je šokirana, zaista se puno ovih dana o tome govorilo i pisalo po medijima. Takvih slučajeva ima, međutim u poslednje vreme takvih, sa posledicom smrti, nije bilo.
RSE: Dušice, mislite li da je dobro da se o ovakvim pričama što više govori u javnosti?
POPADIĆ: Naravno. Mislim da je dobro da se govori o svim pričama koje postoje. Ono što je zamka u ovome jeste da nas smrtni ishod, koji je naravno najžalosnija činjenica u svemu, na neki način zavede da pomislimo da su to drastični slučajevi. Pitanje je koliko se govori o celoj ovoj pojavi. Postoji ta jedna gradacija, postoji i dalje tabu, o kojem je i Jelena govorila, a to je da je teško poverovati detetu. Ne poverovati da se tako nešto dešava, nego poverovati baš detetu. U tom smislu, naravno da je jako važno o tome govoriti, govoriti – pogotovo pravilno – od strane medija.
RSE: Mislite li da je „Glas javnosti“ napravio grešku time što je objavio na naslovnoj strani fotografiju Mališe Jevtovića koji je osumnjičen da je praktično ubio malu Katarinu, sve sa naslovom „Ovo je čovek koji je ubio dete“.
POPADIĆ: Reći ću vam kakva je praksa u svetu. Uobičajeno je da se objave i podaci i, ako je potrebno, slika sa poternice, ukoliko taj čovek još nije priveden, ali ne i podaci i slike žrtve. Međutim, objavljeno je ime i prezime devojčice, fotografije devojčice, i to više fotografija koje praktično mogu da izađu samo iz zna se čije dokumentacije i fotolaboratorije. I ne samo „Glas javnosti“, nego su svi na takav način pisali o žrtvi, a to je zaista neadekvatno.
RSE: Da se vratimo na tu priču. Mališa Jevtović osumnjičen je da je do smrti silovao tri godine staru Katarinu Janković. Da li, dakle, ja činim grešku ako izgovaram ime ove devojčice, a ja se vodim time što su ga svi mediji već danima ponavljali? Majka nesrećne devojčice, Ana Filipović, takođe je pritvorena. Razgovarao sam sa Rodoljubom i Darjom Filipović, dedom i babom pokojne Katarine Janković:
*****
R. FILIPOVIĆ: Mi nismo mogli ništa da primetimo. Katarina je non-stop sa nama. Živela je kao u raju. Dete se za svoje tri godine života možda na pet dana rastalo od babe. I sad kad se sve desilo i kad smo počeli da vraćamo film nazad, jedino što smo primetili, to je da se naša kćerka bila promenila u poslednjih par meseci, u smislu da je bila jako nervozna i prema detetu stroga kao maćeha. Lebdeo je neki strah u poslednjih mesec dana, ali strah od toga da ona dete ne voli i da ga tuče. Ponašala se kao da je dete u zatvoru ili u logoru i da mu ona naređuje: „Katarina, sedi!“, „Katarina, lezi!“, „Spavaj!“, „Ustaj!“ i tako. Mi smo se protiv toga borili. Čak je u poslednje vreme pokazivala ljubomoru prema detetu. Mi smo tom detetu pružali toliko ljubavi i svega ostalog da je počela da pokazuje ljubomoru. Ja sam joj govorio: „Kćeri, nemoj tako. Samo ga ljubi, voli, tako ćeš ga vratiti k sebi, odmah će te zavoleti, to je tvoja kćerka“.
Ana Filipović je i sama bila žrtva nasilja. Njen bivši suprug, otac male Katarine, svojevremeno ju je pretukao, a potom i promašio, pucajući iz pištolja u nameri da je ubije. Po rečima roditelja, pre nešto više od godinu dana, upoznala se i zbližila sa Mališom Jevtovićem.
R. FILIPOVIĆ: Malo smo ga poznavali. Ona je njega sve vreme predstavljala kao druga koji radi u policiji i koji će nju da zaštiti. To nam je pričala. On je tu par puta dolazio i znao je par termina iz tog policijskog žargona i zakona. Meni je on delovao ispod proseka inteligencije. Govorio je monotonim, smirenim glasom, nikad se nije iznervirao ni zbog čega. Mislio sam – u odnosu na onog prvog ludaka, ovaj će bar da je čuva. Nedelju dana pre Bebine smrti, Ana je popodne izašla, došla oko jedanaest naveče, i tad smo videli da je dete povređeno, da je imalo modrice po glavi, licu, usna malo natečena… Međutim, to je bila takva gluma, takva scena – Ana je plakala, sekirala se, rekla nam je da je pala u tramvaju, da je tramvaj prikočio jer je neko izleteo ispred tramvaja, i da je ona pala s detetom. „Kako si pala?“, „Pa ja sam je držala i pala sam preko nje“, i tako su se povredile. Mi smo stvarno videli kod kćerke na rukama ogrebotine i imala je otok na jagodici. Dete ništa nije pokazivalo, čak nije ni plakalo kad su došle. Ana je plakala, a dete je čak govorilo: „Mama, nemoj da plačeš“. Pitali smo Bebu: „Šta je bilo, Bebo? Jesi li pala u tramvaju?“, „Jesam, pala sam“. Ona nikad nije rekla ništa, osim: „Pala sam“.
Rodoljub Filipović se priseća da je tih dana njegova kćerka Ana počela sa insistiranjem da više vremena provodi sa detetom, koje je do tada uglavnom odrastalo uz babu i dedu.
R. FILIPOVIĆ: Pre toga je ona, u toku nedelje, insistirala kod supruge da je mi dovedemo, da ona ima slobodne dane, da hoće malo da se zbliži s njom, da smo je odvojili od nje, da smo razmazili dete i tako. I ja kažem suprugi: „U pravu je. Stvarno je dete stalno sa nama. Dan-noć“. I odvedemo je k njoj u subotu popodne, dan pre smrti. U nedelju ujutro zove, javi se Katarinina prababa koja živi s nama, i kaže da je dete povraćalo, da su je u tri sata noću, odnosno u nedelju ujutro, vodili u bolnicu. Ja sam uzeo slušalicu, rekla mi je da je dobro, da je dobila inekciju i da je lekar rekao da je ona kao povraćala iz inata njoj. Zovemo u pola četiri, rekla nam je: „Katarina je dobro. Leži u hladovini s Anđelom“. Anđela je devojčica njene drugarice. Rekoh: „Nemoj sine, pusti to, idi kući i da joj tečnosti“. „Evo idemo kući“, kaže. Zatražim da mi da malo Katarinu na telefon, kaže mi: „Nemoj sad da je diraš, lepo se odmara“. Verovatno tad Katarina nije više bila s njom, već je ova zver odvela da je raskida. Negde oko pola osam kažem supruzi Darji: „Hajde zovi, da vidimo kako je“. Zove supruga, zove nekoliko puta, ona se ne javlja. Odjednom supruga poče da viče: „Ana!“, „Ana!“, „Ana!“. „Šta je Darja!?“, kaže: „Katarina je mrtva“. Ana je tvrdila da je umrla od penicilinskog šoka. Mi u kola, u Gradsku bolnicu, i imamo tamo šta da vidimo – dete leži mrtvo. Mi oko deteta, onako izgubljeni, Beba zaspala, osmeh na licu. Otkrijemo je, bila čaršafom pokrivena. Kad smo je otkrili, kad sam ja video po njenom telu modrice, na stomaku, na rebrima… Kad smo je okrenuli, na leđima velika modrica, veliki otok… Ja izletim napolje: „Ana, ko je ubio ovo dete!?“, „Nije ubio, pala mi je iz kreveca na glavu!“. „Kakvu glavu!? Iskidan joj stomak potpuno, šta ste uradili!?“. „Kad sam je držala dok je primala inekciju, napravila sam joj modricu“. Ovaj prilazi i kaže: „Ja sam joj davao prvu pomoć, ja sam joj pomagao, masirao je…“. „Šta si ti masirao, kretenu, ovo dete je ubijeno!“.
D. FILIPOVIĆ: Kopamo po mozgovima, kopamo. Naročito ja koja sam stalno bila sa detetom. Ja to sebi ne mogu da oprostim. Da su sele u auto i poginule, ja bih rekla – mogla sam da ih sprečim. Ali ovo…“
R. FILIPOVIĆ: Ne. Nismo je posetili, niti ćemo je ikad više posetiti. To ne može da se oprosti, niti možemo da razumemo i da stavimo u glavu da to može rođena majka. Ona je nju bolesnu odvela da je ovaj zlikovac ubije, bolesno dete.“
*****
RSE: Ovako govore Darja i Rodoljub Filipović, baka i deka devojčice koja je podlegla povredama zadobivenim od klasičnog seksualnog zlostavljanja. Ja bih od obe moje sagovornice voleo da čujem da li se, na osnovu vašeg iskustva, ove priče donekle podudaraju? Da li u pričama koje se odnose na ovakve slučajeve imamo sve elemente – laganje, pretvaranje, nesposobnost okruženja da shvati da se tu nešto čudno događa? Da li je, dakle, to i vaše iskustvo?
TOMKOVIĆ: Apsolutno jeste. Uklapa nam se čitavo to ponašanje. Sada smo čuli priču Katarininih bake i deke, koji su zaista zatečeni, koji sada preispituju sebe, verovatno osećaju i grižu savesti i odgovornost što neke stvari nisu mogli da prepoznaju. E to je bitno. Znači, cilj jednog ovog našeg razgovora i svih sličnih razgovora koji su vođeni ovih dana i koji će, naravno, možda biti vođeni i ubuduće, jeste da pomognemo ljudima da prepoznaju koji su to elementi krivičnog dela. Znači, jako je važno da se utiče na to da mogu da prepoznaju da je nad detetom izvršeno neko krivično delo.
RSE: Budimo praktični. Zamislimo okolnosti da su gospodin i gospođa Filipović shvatili da se sa detetom događa nešto što je nedopustivo. Kome su oni to mogli da prijave i kako da spreče tragičan epilog?
TOMKOVIĆ: Najpre su mogli da pozovu policiju. Moglo je da se ide na to da se proveri da li je njihovo opažanje zaista ispravno ili nije. Mogli su da prijave i Centru za socijalni rad, pošto je to dete iz vanbračne zajednice i Centar za socijalni rad je bio uključen u sam čin određivanja starateljstva. Majka je staralac deteta.
RSE: Znate šta je interesantno, ono što nismo čuli u ovoj reportaži, a što su mi rekli roditelji Ane Filipović. Nakon što je nju prvi suprug pokušao da ubije, ona se obratila Centru za socijalni rad i tražila pomoć, a oni su tamo konstatovali da je ona psihički prevazišla tu situaciju, da je u stanju da nastavi život i da je u stanju da se brine o svom detetu. O čemu se ovde radi?
POPADIĆ: Nažalost se radi o uobičajenim propustima od strane Centra za socijalni rad koji je ključna služba zadužena za bilo kakav problem u porodici, pa na primer i za dodelu starateljstva, iako i oni imaju neke dobre poteze. Moram, međutim, priznati da u ovom slučaju ne bih bila toliko oštra prema majci, ako pogledamo šta se najčešće u porodicama dešava ili kako je počinilac namerio da odabere dete žrtvu. Uobičajeno je da odabire decu samohranih majki koje su mnogo jednostavnija meta. U našem društvu, ako je žena razvedena, već postoji taj neki negativan predznak da će teže pronaći partnera. Ako je neko voljan da bude sa njom, a ona već ima dete, ovde gde mi živimo se to smatra odličnim, da je to odlična šansa. Niko od nas nije spreman da proverava svoje partnere ili partnerke da li su u stanju da seksualno zlostavljaju. Uopšte ne razmišljamo o tome onog trenutka kada biramo tu neku voljenu osobu. Ne samo da je taj kontekst – samohrana majka, već jedna vrsta gubitka, dete je već prethodno bilo lišeno mnogo čega i sada se pojavljuje ta neka figura oca. To je jedan deo konteksta. Drugi deo konteksta je jako važan i možda ključan, a to je da su, naravno, to žene koje su bile izložene ili nasilju u primarnoj porodici ili su doživljavale nasilje u nekom prethodnom partnerskom odnosu ili u ovom u kojem su sada zatečene. Tako da to jesu neki preduslovi koji moraju da se uzmu u obzir kod tog nekog određivanja njene odgovornosti.
RSE: Ali, kao što ste primetili, ni njeni roditelji ne pokazuju razumevanje za to pitanje.
POPADIĆ: Naravno, pogotovo što mi ovde imamo smrtni ishod. Znači, reakcije će najčešće biti crne i bele. Veoma je važno razumeti šta se tu još sve dogodilo.
RSE: Jelena, mislite li vi da ne treba biti toliko grub prema Ani Filipović u ocenama i osudama njene odgovornosti u ovom slučaju?
TOMKOVIĆ: Ja mogu samo da govorimo o tome da sud još nije izrekao svoje, znači kad sud donese definitivnu presudu, onda ćemo moći da komentarišemo. Ja za sada ne bih.
POPADIĆ: Ja mogu da vam kažem nešto što je psihološki aspekt ovog problema. Najčešće su majke, i da nije bio smrtni ishod, meta i nas koji smo neka javnost u svemu: „Zašto nije zaštitila?“, „Kako nije prepoznala?“, „Kakvog je to čoveka našla?“ i tako dalje. Postoji ta neka tipologija, postoje aktivne saučesnice i one prećutne saučesnice, a postoje i one majke koje prijavljuju.
RSE: U koju biste kategoriju svrstali Anu Filipović?
POPADIĆ: Ja je ne bih svrstavala. Nedovoljno znam o ovom slučaju, tako da ne bih na taj način komentarisala. Rekla bih samo da zaista moramo da razumemo da odgovornost zaista jeste više njegova. Naravno, to će biti utvrđeno, jer govorimo o nečemu što je čitav krivični postupak i sve će to imati neki svoj tok. Ali majka je neko ko je odgovorni broj dva. I naravno da su svi zgroženi, iznenađeni, da njeni najbliži uopšte ne mogu da razumiju čitav postupak.
RSE: Dali ste odličan šlagvort za priču koju smo pripemili. Dolazi iz sela Mirijevo kod Žabara. Tamo je uhapšen, trenutno je u pritvoru, Vlasta Petrović, pod sumnjom da je do smrti batinao svog jednoipogodišnjeg pastorka. Kada ga je ubio, njegovo telo je stavio u najlon, potom u sanduk za municiju i zakopao na seoskom groblju. O tome u kakvim je okolnostima živelo ovo dete, u razgovoru sa njegovom majkom Vesnom Grujić:
*****
GRUJIĆ: On je svaki dan pio. Nema dana da nije pio. Bilo mi je teško. Njegova majka Brana mi je zaprijetila da to ne prijavljujem nikom jer će on, kad se vrati iz zatvora, da me ubije, već treba da kažem da ga je uzeo otac. Kako da kažem da ga je uzeo otac? Sutra-prekosutra će da mu dođe otac iz Rumunije da pita gde mu je dete.
Vesna je fizički propala. Modrice po celom telu i obolenje pluća posledice su svakodnevnih batina i polivanja hladnom vodom iz baštanskog creva.
GRUJIĆ: Bio me je, onda bi uzeo crevo i polivao me hladnom vodom.
RSE: Koliko često ste dobijali batine od njega?
GRUJIĆ: Kad god pije, nema šanse da ne bude batina. Nije me tukao samo kad je spavao. Rekao mi je: „Ubio sam ti sina!“. Počela sam da plačem, udarala sam glavom od zid.
RSE: Vesna ima još troje dece – kćeri od 11 i 13 godina i sina od sedam godina. Oni žive kod očeva.
GRUJIĆ: Sanjala sam ga noćas. Sanjala sam da traži mleko, da nemam da mu dam mleko. Tri puta sam ga sanjala.
*****
RSE: Šta se ovde, Dušice, zapravo događa? Imamo majku koja je, istina, bila žrtva zlostavljanja, ali i žena koja je gledala kako joj muče dete i ništa nije učinila.
POPADIĆ: Pa meni se čini da je prevashodna emocija strah. U kontekstu nasilja imate različite nivoe zbog čega se ili ne prepoznaje ili ne prijavljuje. Ako se zateknete u situaciji nasilja, osnovno zbog čega se žrtva nasilja neće nekome obratiti jeste što se plaši izvršioca. To je jedno. Drugo, neke naše reakcije često idu ka ženama u onom nekom negativnom smislu. Čitav problem je nasilje zasnovano na rodnoj pripadnosti, znači da je faktor rizika pol, da je njena odgovornost zbog toga drugojačija. Zaista ne možemo da zaboravimo da je onaj ko je izvršilac odgovoran pod broj jedan. I u ovom prilogu se čulo nešto što nas često povede, što je stereotipno, a to je alkoholizam. Međutim, važno je znati da alkohol nije uzrok nasilja. Uzrok je upravo ta neravnopravna raspodela moći između polova.
RSE: Pokušavamo da razgovaramo o tome koliko su oni koji su svedoci nasilja odgovorni i koliko bi oni trebali da intervenišu po bilo koju cenu da bi zaštitili one koji su ugroženi. Jelena, kada ste čuli ovaj primer iz Mirijeva kod Žabara, mislite li da bi i majka morala da bude predmet određene provere, da bi se i njena odgovornost morala utvrđivati?
TOMKOVIĆ: Apsolutno. Kada je reč o delu na primer nasilja u porodici, po članu 118 a Krivičnog zakona, u ovom slučaju će ne samo izvršilac, već i čitava porodica biti uključena u tu proceduru, jer apsolutno moraju da budu utvrđeni svi elementi i sve činjenice. Krenuli smo od slučaja trogodišnje Katarine, pa se nakon par dana izdešavao niz drugih slučajeva…
RSE: Ja sam izbrojao u poslednjih šest dana negde oko sedam-osam slučajeva.
TOMKOVIĆ: Jeste. Bilo je u pitanju seksualno ili fizičko zlostavljanje, a oštećene osobe su bila deca. Sve to je ostavilo jak uticaj na javnost. Došli smo do toga da sad razmišljamo da li se to odjednom u ovom periodu povećava stepen izvršenja krivičnih dela iz oblasti seksualnih delikata. To apsolutno nije tačno. To oduvek postoji. Postojalo je i ranije u istoj meri i nije sada nešto ekstra povećano, već je jednostavno u ovom periodu jedno za drugim krenulo da se plasira u javnosti, da se više priča o tome, jer su, nažalost, u ova dva slučaja bile smrtne posledice. Kada govorimo o ovom slučaju na smrt pretučenog deteta, imamo slučajeve – to je pokazala praksa – da je izvršilac ovakvog krivičnog dela u detinjstvu često bio zlostavljan.
POPADIĆ: U jednoj trećini slučajeva.
TOMKOVIĆ: Da. Dakle, bio je zlostavljan, da li fizički, da li seksualno. Ako je bio seksualno zlostavljan u detinjstvu, kad odraste i bude zrela osoba, on će naći sebi odgovarajuće dete ili odraslu osobu koju će seksualno zlostavljati, ili ako je bio fizički zlostavljan, naći će osobu koju će fizički zlostavljati.
RSE: Da li je to olakšavajuća okolnost na sudu?
TOMKOVIĆ: Mislim da nije. Krivično delo postoji i mi ne možemo da gledamo da li je to krivično delo izvršeno u okviru porodice ili, na primer, u okviru domske ustanove. Imamo jako puno domske dece koja u tom uzrastu, do 14 godina, prežive od strane štićenika ili fizičko zlostavljanje ili seksualno zlostavljanje. Pa kad oni dođu u period, na primer, punoletstva, onda oni odaberu neke mlađe štićenike nad kojima će se iživljavati, koje će fizički ili seksualno zlostavljati.
RSE: Da li je onda to uopšte moguće zaustaviti?
POPADIĆ: Mislim da je jako važno slati precizne poruke. Ovo o čemu Jelena govori se dešava u jednoj trećini slučajeva. Kad bi ova teza važila za sve izvršioce, mnogo više bismo se sretali sa izvršiocima ženskog pola. Žrtve su najčešće devojčice, odnosno žene i ako bi važilo da one kasnije ponavljaju ovo delo, stalno bismo imali prijave da su žene počiniteljke. Zato mislim da je jako važno biti precizan i reći da je to jedna trećina osoba.
TOMKOVIĆ: Izvinjavam se, ali ja se nisam odredila po polu.
POPADIĆ: Ali mislim da je to ključna kategorija, zato što ljudi često daju te stereotipe – i muškarci i žene vrše nasilje, alkohol je uzrok, stres je uzrok, gubitak posla i tako dalje. To su stvari koje nam ne donose uštedu u vremenu da razumemo celu ovu pojavu. Sve ovo što je Jelena rekla stoji, samo važi za jednu trećinu počinilaca. Svi ostali, znači dve trećine, to rade zato što misle da imaju moć u društvu i da neće biti sankcionisani. Znači, to je druga perspektiva. Zato kažem, to je nasilje zasnovano na rodnoj pripadnosti, to je drugi pogled uopšte na kontekst nasilja.
TOMKOVIĆ: U redu je sve to, ali da bi, znači, moglo da dođe do nekih sankcija, to mora da bude prijavljeno. Znači, najbolje je da se odmah prijavi u policiju, zato što policija može odmah, odnosno pravovremeno da odreaguje, da se uključi i sa drugim institucijama. Mi imamo, na primer, jako dobru saradnju sa Institutom za majku i dete. Tu postoji tim stručnjaka koji uvek daje jedan multidisciplinarni nalaz, odnosno mišljenje. Postoji tim ginekologa, psihologa, socijalnih radnika koji, kada govorimo o deci i kada je taj uzrast u pitanju, nakon izvršenih svih pregleda i svih analiza, dostavlja stručno mišljenje, koje je bitan dokaz na sudu.
RSE: To je jako dobro ukoliko postoji saradnja sa institucijama. Prema podacima Autonomnog ženskog centra postoji veliki broj žena koje trpe nasilje po 30-40 godina u porodici, a nisu spremne da ga prijave. U čemu je problem? U njima ili u tome što nemaju poverenja, na primer, u policiju?
TOMKOVIĆ: Može da bude i jedno i drugo. Na primer, žene se jako puno plaše osude okoline, ne znaju da li će biti prihvaćene ili će biti osuđene od okoline. Često je suprug, ako ih on zlostavlja, seksualno ili fizički, izvor prihoda. Znači da će ona, ako je nezaposlena, da trpi sve to, čisto zbog materijalnog momenta, ili će da kaže – pa on je otac moje dece, ne mogu da ga prijavim policiji. Sada imamo dobru saradnju sa apsolutno svim vladinim i nevladinim organizacijama i sve te oštećene žene imaju slobodu izbora kome će da se obrate u tom prvom kontaktu. Nebitno da li će da zatraže pomoć od savetovališta, od Centra za socijalni rad, od Incest trauma centra, od lekara, ili će doći direktno u policiju.
RSE: Hoćete da kažete da sve te organizacije mogu da budu posrednik do policije?
TOMKOVIĆ: Apsolutno.
POPADIĆ: Tačno je ovo što Jelena kaže, jedino što, ako prijavite, zavisno kojoj instituciji prijavite, nećete imati jednak tretman. Ako govorimo o tome da li je problem u ženi, ja ni na koji način to ne bih nazvala tako. Postoji podatak koji kaže da ukoliko žena želi da izađe iz situacije nasilja, nasilje se u dve trećine slučajeva pojačava. Znači nasilnik ne dozvoljava da ona zaista izmakne njegovoj kontroli.
RSE: Ja sam, uostalom, upravo u vašem odseku u policiji dobio informaciju po kojoj je nekad dolazilo do situacija da neka deca i prijave zlostavljanje, odu u Socijalnu službu, međutim ne nađu se dokazi da je iko od osoba koje su naveli odgovoran i deca se vrate porodici. Kakva je to poruka za to dete?
TOMKOVIĆ: Pa ne znam baš za takav slučaj. U principu, ukoliko je neko došao u policiju da prijavi, policija će uraditi svoj deo posla, s tim da na kraju može da se utvrdi da se radi o lažnoj prijavi.
POPADIĆ: Kad se radi o ovome, u prvom redu imamo strah, onda tretman institucija. Pomenuli ste kako je reagovao Centar za socijalni rad. U jednom od priloga smo čuli da lekar nije adekvatno reagovao. Govori se, isto tako, o policiji i njihovoj intervenciji. Na našu kriznu liniju u Incest trauma centru, koja radi 24 sata (446 1332), dobijamo puno prijava građana koji pokušavaju da budu anonimni, jer brinu za ličnu bezbednost. To je jako važno, kada prijavljujete, brinuti da li je vaša lična bezbednost ispred bezbednosti žrtve. Mi te anonimne prijave prihvatamo. Glase otprilike ovako – dešava se u jednom gradu u Srbiji, možete li da pozovete naš SUP, ja ne smem, oni će prepoznati ko je i tako dalje. Mi im objasnimo da je sve u redu i da ćemo to uraditi. I dobijamo policajca koji podiže slušalicu i kaže: „Je li vi stvarno verujete u to što prijavljujete?“. Povrede će jako često osobe od podrške kriti. Bili saučesnici ili ne, povrede neće jasno prikazivati. Onda imate onu stigmatizaciju, stid. U svemu tome će Centar za socijalni rad jako često reagovati na ovaj način na koji vi govorite. Puno je slučajeva, na kojima smo mi radili, gde će te dobiti, na primer, povratnu informaciju bilo od Centra za socijalni rad ili od škole, školskog psihologa, koji će reći – dete dobro čita, piše i učestvuje u vannastavnim aktivnostima. To je potpuno neznanje o tome da deca koja su zlostavljana, jako često ne pokazuju nijedan simptom, znači nijedan znak upozorenja, već obrnuto – savršeno funkcionišu. Znači, to što je rečeno da dete lepo čita, peva i ne znam šta, zaista je jako površno gledanje i nešto što je rizik.
RSE: Kako se to objašnjava, to zaista zvuči paradoksno, da dete koje trpi takvu torturu, to ni na koji način ne pokazuje? Čuli smo i na primeru male Katarine, ona je ponavljala: „Pala sam“.
POPADIĆ: Uobičajeno je da će se čuti ono što ne odgovara stvarnom stanju stvari. Žene će reći da su pale u bašti ili niz stepenice…
RSE: Dobro, žena je svesna i odrasla osoba, ali ovde imamo dete od kojeg svi očekujemo da odreaguje na prvu loptu.
POPADIĆ: Radi se o žrtvi nasilja. U tom smislu ćete uvek čuti ono što ne odgovara stvarnom stanju. Isto tako, zavisno od uzrasta deteta, pitanje je da li ćemo mi prepoznati da se radilo o nasilju. Ono što je osnovno, to je da počinilac gradi prema detetu odnos poverenja, odnos privrženosti, odnos lojalnosti i dete ne sme da izda.
RSE: Davanjem iskaza trojice dečaka Opštinskom sudu u Nišu, nastavljeno je suđenje vladiki vranjskom Pahomiju, to jest Tomislavu Gačiću, koji je optužen da je zloupotrebio službeni položaj tako što je seksualno zlostavljao četvoricu maloletnika.
*****
Jedan dečak ne prisustvuje suđenju, pošto mu je neuropsihijatar to zabranio, zbog lošeg psihičkog stanja koje je izazvano proživljenom traumom. Predmet je inače, po odluci Vrhovnog suda, posle dve i po godine prebačen iz Vranja u Niš, zbog, kako je obrazloženo, pritiska javnosti. Zastupnik oštećenih dečaka, Aleksandar Stojković, rekao je neposredno pre početka suđenja da je zadovoljan njegovim dosadašnjim tokom. Pri tom je ponovio da očekuje da će sud u Nišu osuditi vladiku Pahomija.
STOJKOVIĆ: Evidentno je da sud veoma ažurno zakazuje te glavne pretrese i u tom smislu sam zaista zadovoljan. Ako se zakazivanje glavnih pretresa nastavi ovakvim tempom, očekujem da će to vrlo brzo da se završi, tim pre što je, ponavljam po hiljaditi put, činjenično stanje takvo da bi bilo koji sud u ovoj državi doneo jednu istu presudu, a to je osuđujuća presuda.
Na prethodnom pretresu, okrivljeni vladika Pahomije negirao je sve što mu se stavlja na teret. Jedan od njegovih pravnih zastupnika, Miodrag Lazović, ocenio je da suđenje vladiki Pahomiju nije slučajno, te da zajedno sa slučajem arhiepiskopa ohridskog Jovana, koji je otišao na izdržavanje zatvorske kazne, predstavlja udar na Srpsku pravoslavnu crkvu.
LAZOVIĆ: Vidimo da je mitropolit Jovan već otišao na odsluženje zatvorske kazne. Ovo sve se ne događa slučajno. Ovde se ne sudi samo Tomislavu Gačiću, već je on i vladika i iza njega stoji Srpska pravoslavna crkva, uz napomenu da se Srpska pravoslavna crkva nikad nije izjašnjavala po ovom pitanju. U istoriji Pravoslavne crkve, koliko ona postoji, nikada se ovako nešto nije desilo. Prema tome, sve ono što je sveto srpskom narodu, sad se napada.
Neposredno pre početka suđenja, kada su novinari pitali zastupnika oštećenih da li će četvrti dečak, koji je u lošem psihičkom stanju, prisustvovati pretresu, jedan od predstavnika Srpske pravoslavne crkve, koji je bio u pratnji vladike Pahomija, dobacio je da sigurno neće, pošto voli da sedi u kafićima do ponoći. Novinari su uzvratili da takvo ponašanje ne priliči predstavniku Srpske pravoslavne crkve.
*****
RSE: Ovo je slučaj o kome se već dugo vremena priča i uopšte vezan je za nekoliko slučajeva koji govore o seksualnom zlostavljanju u crkvi. To je na Zapadu jedna od tema broj jedan. Kako vam se to čini, Jelena? Pominjali ste da sarađujete sa raznim institucijama, da li ste po ovom pitanju ikada sarađivali sa crkvom?
TOMKOVIĆ: Možda je bio jedan slučaj, ali u vezi nekog drugog krivičnog dela. Kada je u pitanju ovo krivično delo, dešava se da se radi o izvršiocu koji je pripadnik određene institucije. To ne mora da bude crkva, već može da bude i škola ili neka druga ustanova. Decom se jako lako manipuliše. Kada govorimo o deci uzrasta otprilike do šeste godine, ona često imaju jako puno poverenja u odrasle i ne znaju da je to ponašanje tog odraslog u koga imaju poverenja zabranjeno. Jednostavno misle da je to dozvoljeno. Sada ću napraviti kratku digresiju i ispričaću jedan slučaj iz prakse. Devojčicu koja je živela sa majkom i očuhom, očuh je seksualno zlostavljao od njene možda četvrte-pete godine. On je njoj objašnjavao da je to normalno, da svi očevi to rade sa svojim kćerkama, tako da je ona mislila da je to zaista normalno. Kada je nakon nekoliko godina zlostavljanja razgovarala sa svojom drugaricom i rekla šta njen očuh njoj radi, drugarica joj je odmah rekla da to nije u redu, da on to ne sme da radi i da to mora nekom da prijavi. Ona se obratila konkretno Centru za socijalni rad. Tada nije prijavila seksualno zlostavljanje, već samo fizičko. Radnici Centra su tada snimili tu porodičnu situaciju, videli da zaista postoji fizičko zlostavljanje, izuzeli su dete iz porodice i smestili je u Dom za decu bez roditeljskog staranja. Devojčica se opustila tek u prostorijama Doma, psihologu Doma ispričala čitavu priču i onda su zajedno došli u policiju. Stručna služba je tada obavila razgovor i sa devojčicom i sa psihologom. Dete je odvedeno na pregled u Institut za majku i dete i dobili smo izveštaj od stručnog tima.
RSE: Da li je taj slučaj završen?
TOMKOVIĆ: Još uvek nije. Ali, znači, bitno je da je devojčica izuzeta iz porodice i da se nalazi u Domu za decu bez roditeljskog staranja.
RSE: Pitanje otvoreno u ovom izveštaju iz Niša jeste pitanje moguće zloupotrebe, mogućih manipulacija, moguće hajke koja se u nekom kontekstu možda i vodi protiv vladike Pahomija. Slučaj još nije završen, tako da ćemo to šta se u ovoj priči tačno događalo saznati tek kada bude presuđeno. Da li vi nekada imate strah da u ove priče mogu biti uvučeni ljudi koji nisu krivi?
POPADIĆ: Mislim da se, kao i u svakom krivičnom delu, može dogoditi da postoji lažna prijava. Nešto što je indikativno, vezano za slučaj vladike Pahomija, to je da se ovaj slučaj kao vruć krompir prebacuje, odugovlači, sada već ide i u drugi grad. Ne samo što se ne veruje iskazima dece koja su u to uključena, nego su zaista podvrgnuta jednoj šikanoznoj proceduri, dugoročnoj. Incest trauma centar čeka da nam se to prijavi, jer mi ne možemo ulaziti u porodice, znači poštujemo te neke granice, čekamo da se ljudi nama obrate, i u tom nekom smislu mi nismo kontaktirali ove dečake. Ali naravno da smo brinuli u dugom periodu. U saradnji sa Odborom za ljudska prava Vranje i sa vranjskim novinama, znači onima koji su se zaista maksimalno zauzeli u ovom slučaju, napravili smo dogovor da od suda u Nišu, gde je sada prebačen čitav slučaj, zatražimo dozvolu da prisustvujemo suđenjima i da u tom nekom smislu možda budemo dostupni dečacima ukoliko je potrebno bilo šta od psihološke asistencije. Međutim, nikakav zvaničan odgovor od suda u Nišu još uvek nismo dobili, što smo shvatili da naše prisustvo nije poželjno.
RSE: Da li ste pokušali da svoje usluge ponudite i crkvi?
POPADIĆ: Ne.
RSE: Zašto?
POPADIĆ: Zato što je u ovoj zemlji ipak sprega crkve i države u poslednjih 15 godina zaista nešto što kao nevladina organizacija koja je bila nekompromisna u odnosu na prethodni režim, ne bismo mogli da podnesemo.
RSE: Ovo što ste rekli zvuči prilično politički, a ja vas pitam zbog toga što se u crkvi ne bave otvoreno ovim pitanjem. Bave se pomaganjem žrtava narkomanije, obolelih od side, ali pitanjem seksualnog zlostavljanja se baš ne bave. Možda ste vi ti koji imaju tu odgovornost da podstaknete da se unutar crkve otvori ta debata.
POPADIĆ: Pa 2005. godine u Srbiji ne, čini mi se.
RSE: Ne biste ni pokušali?
POPADIĆ: Ne.
RSE: Ono što je interesantno za počinioce dela seksualnog zlostavljanja jeste da i kada odsluže kaznu, a to govori policijska praksa, i kada izađu iz zatvora, oni najčešće ponove to delo.
TOMKOVIĆ: Nažalost da. U praksi je to zaista slučaj. U jednom broju, naravno ne mogu da kažem za sve, oni ponavljaju krivična dela zbog kojih su već odgovarali.
RSE: Da li su tačne ove informacije o Mališi Jevtoviću da je izolovan u samnicu zbog toga što su drugi zatvorenici hteli da ga linčuju?
TOMKOVIĆ: To zaista ne znam.
RSE: Da li bi vas to iznenadilo? Pitam vas zbog toga što postoje informacije da ti ljudi najgore prolaze u zatvorima.
TOMKOVIĆ: To je priča koja u javnosti jeste poznata, da takvi ljudi, izvršioci takvih krivičnih dela, nisu dobrodošli nigde, pa čak ni u zatvoru. Ali konkretno za to da li je Jevtović izoliran, zaista ne znam. Imam potrebu da prokomentarišem da je rad vladinih i nevladinih organizacija zaista u redu. Imamo odličnu komunikaciju i saradnju i sa jednima i sa drugima. Kada su u pitanju krivična dela iz oblasti seksualnih delikata, kada radimo sa oštećenima i razgovaramo sa njima, uvek ih uputimo na neku psihološku pomoć i na podršku. Uvek im damo varijantu kome mogu da se obrate za pomoć. Policija odradi svoj deo posla, ali oštećeni su preživeli nešto strašno i potrebno je da posle svega toga nastave normalno da žive dalje. Znači, svako individualno reaguje na to što je doživeo. Mi im uvek damo izbor – imate vladine organizacije od kojih možete da očekujete to i to, imate nevladine organizacije. Objasnimo im otprilike šta gde mogu da očekuju, kakvu vrstu pomoći da dobiju i izbor je na oštećenima. Mi ne možemo nikoga da nateramo – moraš da odeš kod psihologa na razgovor jer je to tebi potrebno. Ljudi često kažu – ne, ja imam odličnu podršku u svojoj porodici, ili – ne, ja sam, na primer, zdravstveni radnik i meni to nije potrebno.
RSE: Mislite li da je moguće da ljudi sa ovakvim iskustvima sami prevaziđu te probleme, da im nije potrebna nikakva vrsta psihološke ili tome slične podrške?
POPADIĆ: Nekada da. Ne znam samo šta bi ta reč „da prevaziđu“ tačno značila.
RSE: Da nastave normalan život.
POPADIĆ: Da. Ne mora to biti nešto što bi se nazvalo klasičnim normalnim životom, ali da neko može da ima svakodnevno funkcionisanje koje je sasvim u redu, da ima neke životne teškoće kao vi i ja i da možda za neke određene teškoće na koje nailazi prepozna da imaju veze sa predistorijom nasilja i da se snađe. To je nešto što je dosta ovako opšte rečeno. Važno je razmišljati o kapacitetu deteta, odnosno kasnije odrasle osobe. To je potpuno individualna stvar. To znači da će neko biti, da kažem kolokvijalno, jači ili slabiji i praktično imati neku bolju šansu ili ne. To je jako bitno. Najvažnije u svemu je razumeti da je kapacitet osobe koja je preživela nasilje često mnogo veći od možda kapaciteta nas koji nismo proživeli ovako nešto.
RSE: Ministar pravde Republike Srbije Zoran Stojković se juče, u razgovoru s novinarima, u neku ruku i založio za pooštravanje kaznene politike u odnosu na počinioce krivičnog dela seksualnog zlostavljanja:
„Ako me pitate za lično mišljenje kao ministra pravde, ja smatram da za takva dela treba da bude oštrija kaznena politika. Ali da se jednom potpuno razume. Zakon u najčešćem broju slučajeva predviđa oštre kazne. Uvek je bio veći problem kaznene politike koju sudovi provode, jer su oni uvek naginjali više minimumu nego maksimumu. Znači, ako nešto treba da uradi ovo ministarstvo, naš je posao da obezbedimo da ta kaznena politika sudova bude adekvatna učinjenom delu i okolnostima koje prate to delo. A što se tiče samih zakona, uvek postoji mogućnost da se zaprećena kazna pooštri. Zakon je, evo, sada u skupštinskoj proceduri. Ako bude i malo raspoloženja među poslaničkim grupama, mogu se staviti amandmani da se maksimum podigne. Ali, kažem, opet će ostati ovaj problem o kome pričam. Naše zakonodavstvo spada u red strožijih zakonodavstava po zaprećenim kaznama, ali spadamo i u red onih zemalja sa jednom od najblažih kaznenih politika, jer su izrečene kazne bliže minimumu nego maksimumu.“
*****
RSE: Koji je razlog što sudovi izriču minimalne kazne?
POPADIĆ: Zato što ne veruju da postoji delo. Ponovo se srećemo sa stepenom društvene svesti, koja vlada i među ljudima u različitim profesijama, pa i u pravosuđu. Da li su pre toga u policiji ili Centru za socijalni rad ili u zdravstvu, svejedno koji je resor, dovoljno potkrepili dokazima, odnosno svim onim nekim ekspertskim mišljenjima, da delo postoji? U tom smislu je sudija onaj koji će samo na osnovu svega toga što tu stoji, i naravno neke svoje sudijske procene, često pribeći minimalnoj kazni. Recimo za incest, pored zatvorske kazne od šest meseci do tri godine, stoji i novčana kazna. Meni se čini, čak i da imamo zaista senzibilne profesionalce u svim resorima, teško je i sa tom nekom maksimalnom kaznom ne znam šta uraditi.
TOMKOVIĆ: Slažem se da je u pitanju nivo svesti kada su u pitanju ova krivična dela, ali kod nekih krivičnih dela je možda i nemoguće pribaviti puno dokaza.
RSE: Iz vašeg odelenja su se čuli prigovori da niste imali te čuvene DNK testove.
TOMKOVIĆ: Potrebno je vreme da se sve to uradi.
RSE: Je li to sada vašem odelenju apsolutno pristupačno?
TOMKOVIĆ: Naravno. Ali ne možete istog trenutka, kada dovedete lice na razgovor, da dobijete DNK analizu. Policija ne može da napiše odobrenje – hoćemo da napravimo DNK analizu nekom tamo Petru Petroviću. Mora da se piše zahtev Tužilaštvu, tužilac mora da piše predlog sudiji i tek ako sudija dozvoli, onda može da se radi DNK analiza.
RSE: Mislite li da je to previše administracije?
TOMKOVIĆ: Smatram da jeste. Često imamo problema, obično čujemo izgovore da je to skupo da se uradi i u svim slučajevima ne dobijemo odobrenje da se izvrši analiza, a nekad nam to bude najjači dokaz.
POPADIĆ: DNK analiza je izuzetno važna kada je reč o krivičnom delu silovanja. Seksualno zlostavljanje dece će ponajmanje ići kroz silovanje, odnosno ono što je kompletan seksualni odnos sa penetracijom, nasilan seksualni odnos. Seksualni delikti nad decom su dela koja idu bez svedoka, idu u četiri oka, i reč deteta je naspram reči odraslog.
RSE: Po zakonu, za dela koja se stavljaju Mališi Jevtoviću na teret, koja je maksimalna zaprećena kazna?
TOMKOVIĆ: Po članu 106 (obljuba ili protivprirodni blud nad licem koje nije navršilo četrnaest godina), u ovom slučaju je nastupila i smrt maloletnog lica, znači kazna je najmanje 10 godina, a najviša verovatno do 40. Pošto je još uvek taj proces u toku, znaćemo naknadno šta će sud odlučiti.
RSE: Ljudi u mom okruženju koji su o tome govorili, rekli su da bi bilo najbolje vratiti smrtnu kaznu. Šta vi, Dušice, mislite o tome?
POPADIĆ: Naravno da je to prva reakcija na nešto ovako drastično što je izašlo na videlo. To je emocija. Ali iz koncepta ljudskih prava, naravno da 40 godina, odnosno ostati u životu ima smisla.
RSE: Idemo u Mojkovac. Tamo je pre oko dva meseca završen postupak protiv četvorice muškaraca koji su optuženi za seksualno zlostavljanje jednog dečaka. Samo je jedan dobio godinu dana zatvora, a ostali su oslobođeni.
*****
Jadranka Orović, majka seksualno zlostavljanog dječaka iz Mojkovca, kaže da njenoj porodici u tom gradu teško da može biti opstanka nakon presude javnosti i obilježavanja njenog sina, koji je zbog svega što mu se dešavalo prekinuo i pohađanje osnovne škole. Sudska presuda po kojoj su vinovnici, smatra ona, oslobođeni, samo je kap u čaši njene muke.
OROVIĆ: Više bih voljela da je stradao, jer onda bih znala – stradao mi je, izgubila sam ga, došla bih na njegov grob, isplakala se, kao i svaka majka. A ovo… Niti možeš da plačeš, niti možeš da ćutiš, niti možeš s tim da se nosiš. Naročito sad poslije svega, kad se suđenje završilo.
RSE: Kako ćete opstati, i dalje živjeti u ovom malom gradu?
OROVIĆ: Ne znam. Teško. Već ima jedna osoba koja nam je zabranila da prolazimo putem kojim smo uvijek prolazili.
RSE: Kako na vašeg sina gledaju ostala deca?
OROVIĆ: Izvegavaju ga. Ne samo s njim, nego ni s dvojicom njegove braće neće da kontaktiraju, neće da se igraju. Iako nisam završila neku školu da se razumijem u zakon, ali čini mi se da bi ih sve oslobodili da su mogli.
RSE: Mislite da je to učinjeno zbog javnosti, zbog priča?
OROVIĆ: Da, samo zbog toga.
Ali žrtve medijskih špekulacija su prije svega optuženi, kaže advokat jednog od oslobođenih optuženih, Amer Šukurica:
„Izbaciti ga pred sud javnosti, moralno ga diskreditovati pred društvom i pred porodicom, u sredini u kojoj živi, zaista je čin bez presedana. Ovakvim postupom, moj branjenik je pretrpio veoma velike duševne bolove, koji se manifestuju u stidu, u sramu, u blamu, u povredi moralnog i ljudskog digniteta, pa je sasvim logično da će svoju satisfakciju tražiti i kod redovnog suda i kod suda javnosti.“
Bjelopoljski viši sud je zatvorio suđenje za javnost. Ipak, to se nije moglo izbjeći nakon pokretanja postupka od strane Državnog tužilaštva, kaže predsjednik Višeg suda Milan Smolović, koji je bio istražni sudija u ovom slučaju:
„Od svih vrsta nasilja kojima nas u nejednakim, ali zapravo permanentnim valovima zapljuskuju mediji, seksualnom nasilju se poklanja najmanja pažnja, seksologa, psihologa, psihijatara i tako dalje. Razlogom se mogu smatrati negativne društvene implikacije. Sudska praksa u ovom pravcu je ponekad nemoćna. Silovanje je zločin za koji je najlakše optužiti, koji je najteže dokazati, od koga se teško odbraniti, zločin za koji je najteže presuditi.“
Advokat jednog od osuđenih na godinu dana zatvora, Garo Kljajević, kaže da je teža od presude suda, po njemu, neobjektivna osuda javnosti:
„S obzirom da je Mojkovac mala sredina, te da je skoro sva štampa objavila slučaj i dala mu veliki publicitet, bol branjenika i njihovih porodica je nemjerljiv, jer se radi o jednom užasnom ataku na ličnost. Podizanje optužnica je preuranjeno, ishitreno, što u svakom slučaju može da ima neželjene posljedice za cijelo društvo.“
U Višem tužilaštvu u Bijelom Polju, tužilac Hasan Lukač nam je kazao da nije dobio pismenu odluku, te da se zato ne može izjašnjavati o njoj. Porodica Orović je nakon svega ipak osuđena. Jadranka Orlović:
„Vidjela sam da se nešto dešava s djetetom, računala sam da su to te godine, malo sam ga i tukla. Sad mi je samo žao što sam ga tukla. Oni su ga mučili, a mučila sam ga i ja. Ali šta sad mogu? Tragedija. Čini mi se da su ga ubili, da bih to lakše podnijela.“
*****
RSE: Šta je u ovoj priči strašnije, to što je svim akterima bitnije to šta će svet reći nego kako se oseća nesretni dečak, to što i njegova majka kaže da bi joj lakše bilo da je umro nego da je proživeo što je proživeo, ili to što su izrečene tako slabe, odnosno skoro nikakve kazne?
TOMKOVIĆ: Pa podjednako sve. Slažem se da su kazne stvarno nikakve. Inače mislim, u vezi svega o čemu smo danas pričali, da bi trebalo pojačati te kaznene mere. E sad, strašno je to što je dete, u tako maloj sredini, izloženo svemu tome, a za mene je najstrašnija reakcija majke – da kaže da bi bilo bolje da je mrtav nego da mu se desilo to što mu se desilo. Takve stvari se dešavaju svuda. Ne dešavaju se tamo negde u komšiluku ili tamo negde preko puta, već se jednostavno dešavaju svuda. A kada se dese, bitno je da se odreaguje na pravi način. Takva stvar se ne može promeniti. To se desilo i bitno je da se to dete usmeri dalje, da nađe dovoljno snage da se izbori da živi dalje s tim što mu se desilo, znači da mu se pruži sva potrebna pomoć, psihološka podrška, a sve to mora da krene iz porodice.
RSE: I verovatno da se shvati da nije sramota biti žrtva. A ovde u ovoj priči se svi, čini mi se, upravo tako odnose. Da li je to i vaš utisak, Dušice?
POPADIĆ: Jeste. To je na neki način razumljivo, jer se radi o manjoj sredini.
RSE: Razumljivo jeste, ali to nije opravdanje.
POPADIĆ: Naravno. Mi smo viđali ljude kojima se to dešavalo u manjim sredinama, gde biti žrtva zaista izaziva to osećanje žigosanosti, da ukoliko prođete ulicom u svom mestu, to apsolutno svi znaju. To je to osećanje iznutra. Naravno da se ja s vama potpuno slažem da biti žrtva uopšte nije sramota, sramota je na strani nasilnika.
RSE: Koliko je dece žrtva seksualnog zlostavljanja?
POPADIĆ: Ne može da se kaže podatak – toliko i toliko dece u ovoj zemlji. Rekla sam da su podaci Incest trauma centra jedini na koje možemo za sad da se pozovemo i rekla sam da je nedeljno prijavljeno sedam slučajeva. Ali ono što je važno, to je da su od četiri deteta koja su seksualno zlostavljana, tri devojčice, jedan dečak. Deca su generalno ranjiva grupa, i dečaci i devojčice, ali se to češće dešava devojčicama. Takođe je polna struktura izvršioca nasilja jako važna, zato što su od pet osoba koje seksualno zlostavljaju decu, četiri osobe muškog pola, jedna osoba ženskog pola. I važno je videti da ta učestalost zaista govori o onome što sam spomenula, a to je da je faktor rizika pol. To je ljudima često malo neobično ili čudno šta to znači, ali što se tiče samih podataka, jednu pojavu je Jelena malo dodirnula, a to je da je devedeset posto onoga na šta nailazimo zlostavljanje u porodici i od strane nekih drugih osoba koje zloupotrebom položaja zlostavljaju decu a nisu iz porodice.
RSE: To su često komšije, prijatelji, rođaci…
POPADIĆ: Jeste. Znači, odrasla osoba od poverenja za dete u jednom trenutku zloupotrebljava taj autoritet i tu moć, znači taj odnos privrženosti koji su napravili. Međutim, ono što je važno, to je da su u 10,60 procenata – to je izašlo negde 2004. godine u našim podacima – deca zlostavljana od strane pomagača, dakle zaposlenih u ustanovama kao što su specijalne škole, domovi i one ustanove za trajni smeštaj dece invalida. I to da su i oni koji su profesionalci, pomagači, znači oni kojima mi poverimo decu na brigu i staranje, u stanju da zlostavljaju decu, to je jedan onako podtabu u čitavoj ovoj temi.
RSE: Poruka za sve one koji nas u ovom trenutku slušaju jeste da ukoliko primete ili im se učini da se nešto od ovoga o čemu smo večeras razgovarali događa u njihovom okruženju, mogu da okrenu telefon 446 1332 (pozivni za Beograd je 011), to je broj Incest trauma centra, dakle 24 sata dnevno dežurate, ili u krajnjem slučaju mogu da okrenu 92 i prijave policiji.
TOMKOVIĆ: Naravno. Što je i najbolje. Jako je bitno da pričamo o tome, da svi mogu da prepoznaju šta se dešava, da se sve te stvari dešavaju ljudima, i da ljudi steknu poverenje u institucije, jer je bitno da se delo prijavi.
