U njegovih 45 godina snašlo ga je mnoštvo nedaća. Imao je 29 godina kada je otišao u Ameriku zbog naučnog usavršavanja. Bilo je to krajem osamdesetih prošlog veka, u periodu žestokih i netolerantnih republičkih rasprava kakvo će da bude ustavno uređenje jugoslovenske države. Potom su počeli ratovi na bivšem prostoru Jugoslavije. Vukomanović ima šestogodišnje emigrantsko iskustvo za koje šeretski kaže: ''Emigrant je nedovoljno obaveštena osoba koja misli da se u jednoj zemlji živi bolje nego u drugoj''. Sve je to iza njega. U takvim okolnostima je u Americi doktorirao na prestižnom Univerzitetu u Pitsburgu.
Godinu 2005. u Beogradu ocenjuje kao muku, bruku i sramotu zbog onih koji ne žele i odbijaju da priznaju srpske zločine i da mole za izvinjenje. Vukomanović je otvoren i u kritici stavova Srpske pravoslavne crkve, pogotovo kada je reč o delovanju vodećih i najglasnijih vladika u crnim mantijama. Iskazuje i zabrinutost zbog opasne ''simfonije između crkve i vlasti u sekularnoj državi''. Zbog ovakvih stavova usledilo je anatemisanje Vukomanovića na Mašinskom fakultetu, gde se održavaju tribine, i od Irineja Bulovića i od Atanasije Jeftića. Odgovorio im je direktno: ''Ja ne mislim, ne želim, ne pišem, ne govorim kao bogoslovi Srpske pravoslavne crkve. Ja sam filozof, sociologije i istoričar religija. Imam pravo na svoje mišljenje i svoj stil. Ne moram da polažem račune crkvenoj organizaciji''.
Vukomanović je veoma angažovan u nevladinim organizacijama. Žestoki je zagovornik civilnog društva. Izgovorio je jednu od najslikovitijih rečenica za važnost nevladinog sektora u Srbiji. Nazvao ga je ''kritičnim kvascem''. Kao što nema hleba bez kvasca, tako nema ni civilnog društva bez snažnog nevladinog sektora. Kod Vukomanovića imponuje i to što u svakoj prilici podseća na odgovornost za javno izgovorenu reč.
RSE: Kažete da je najbolje učiti putujući. Gde ste sve bili, osim u Americi?
VUKOMANOVIĆ: Obišao sam više od pola Evrope. Bio sam i u nekim neevropskim zemljama. Posebno iskustvo je učešće u programu Semestar na moru. To je bio jedan interuniverzitetski program u kojem su učestvovali američki studenti. Bio sam profesor i držao sam predmete iz religije. Tu je metoda ekstremne edukacije došla do izražaja. Putovali smo brodom. Brod je bio ploveći univerzitet. U mestima koja smo obilazili, u lukama, posećivali smo one stvari i one događaje koji su bili u funkciji samih predavanja koja su se držala na brodu. Krenuli smo iz Pireja u Grčkoj u leto 2002. godine. Obišli smo celo Sredozemlje. Prva luka je bila u Španiji, u Andaluziji. Odatle smo išli na sever, preko Atlantika, u Irsku, u Dablin. Iz Dablina u Bergen u Norvešku. Iz Norveške u Baltičko more do Petesburga. Zatim u Gdansk, Antverpen, Napulj, Dubrovnik i nazad u Grčku.
RSE: Ko su bili srećni studenti na brodu?
VUKOMANOVIĆ: Bilo je njih 400 studenata sa svih koledža i univerziteta iz SAD-a i još dvadesetak profesora. Pošto sam doktorirao na Univerzitetu u Pitsburgu, pozvali su me kao gostujućeg profesora. Program je bio po akademskim merilima tog Univerziteta. Uklopio sam se kao neko ko je već ranije držao predavanja na tom Univerzitetu.
RSE: Među sretnim studentima nije bilo ljudi iz regiona?
VUKOMANOVIĆ: Bilo je ljudi iz regiona, ali u administraciji i u međunarodnoj posadi. Pošto smo stizali u Dubrovnik, bilo je kontakata sa nekim mlađim kolegama sa Balkana.
RSE: Šta kažu beogradski studenti za takav putujući univerzitet?
VUKOMANOVIĆ: Pitaju me, kada će oni imati prilike da nešto tako pohađaju. Kažem im da su tu važne dve stvari. Prvo je važan novac, koji se kod američkih studenata podrazumeva. Druga stvar je lepo vreme. Kada god je lepo vreme, izlazimo na teren i obilazimo ono što nam je na dohvat ruke. Studenti shvataju da je Beograd kosmopolitski grad. Mogu ga videti iz različitih perspektiva. Jedna je sa reke. I tu se mogu organizovati neki ploveći univerziteti ili seminari.
RSE: Kuda sve vodite vaše studente?
VUKOMANOVIĆ: Krajem ovog semestra sam ih vodio u džamiju, a potom smo produžili na Kalemegdan. Išli smo u Kapelu Svete Petke. Onda smo se spustili na reku i tu smo održali jedan mali seminar na brodiću, ploveći rekom. Trudim se da moji studenti obiđu hramove onih verskih zajednica koje nisu toliko dominantne na prostoru Beograda. Na taj način se upoznaju sa drugim tradicijama. U prvom semestru su išli u sinagogu. To je jedna dobra prilika za njih da na licu mesta ilustruju ono što su čuli na predavanju.
RSE: Da li bi ste smatrali potrebnim da studenti odu i na neka zgarišta širom bivše Jugoslavije?
VUKOMANOVIĆ: Kako da ne. Mislim da bi ti utisci bili itekako važni za njih. To jeste dramatično, ali bez toga se ne mogu razumeti konflikti na našem prostoru. I te teme su uključene u moj program. Svakako da bi jedna šetnja regionom bila dobra. To bi bila odlična prilika da se vidi koje bogatstvo religijskog pejzaža je bilo u našoj bivšoj domovini i šta je sa tim urađeno tokom rata. Mislim da bi to bila dobra opomena za budućnost, za njihovu generaciju i za generacije koje dolaze.
RSE: Na koja mesta bi ste odveli studente?
VUKOMANOVIĆ: Recimo da bi jedna tura mogla da krene iz Dubrovnika. U samom gradu bi se moglo videti jako puno. U starom gradu postoji raznovrstan religijski pejzaž. Mogao bi se videti Dubrovnik sa zidina, a onda obići franjevačke i dominikanske manastire po Dubrovniku. Moglo bi se otići u pravoslavnu crkvu i u Muzej ikona. U centru grada je jedna od najstarijih evropskih sinagoga. Iz Dubrovnika bi se, preko Trebinja, u kojem je dominantan pravoslavni religijski pejzaž, moglo ići u pravcu Međugorja. Međugorje je svetsko hodočasničko mesto i tu bi se iz prve ruke moglo videti šta podrazumeva rimokatolička crkva. Potom bi se moglo produžiti u Mostar, gde bi se studenti upoznali sa religijskim životom i onim što je ostalo nakon rata. Mostar se još uvek nije oporavio od svega toga. U Bosni su zastupljene tri glavne religijske zajednice: islam, katolicizam i pravoslavlje. Završili bi u Sarajevu. Nazivaju ga evropskim Jerusalemom. Na taj način bi mogli da vide šta su religije Balkana i kako je bio intenzivan religijski život. Po mom ukusu bi se obišla i neka derviška tekija.
RSE: Na koja zgarišta bi ste ih odveli? Šta vas, kao sociologa religije, posebno boli što je nestalo u devedesetim?
VUKOMANOVIĆ: Videti Mostar, Sarajevo, Dubrovnik je već nešto što samo po sebi mnogo govori. Najjači utisci su mi bili sa jedne takve ekskurzije kada sam vodio norveške studente. Mostar je ostavio najupečatljiviji utisak na mene. Možda zbog toga što se sporije oporavlja posle rata. Možda i zato što su moji poreklom iz Hercegovine. Kombinacija Mediterana i Balkana, svega onoga što je ovde toliko različito, je u ogromnoj meri skoncentrisana u tom gradu. Velika je tuga zbog mosta koji je srušen. Rušenje mosta je na simbolički način predstavljao jedan prekid i razbijanje veza između naroda i nacija. Novi je sagrađen, ali to više nije onaj isti doživljaj nad Neretvom kao nekada.
RSE: Moja generacija je učila da je ta raznolikost - bogatstvo i prednost. Onda su došle devedesete. Kako sada učite studente?
VUKOMANOVIĆ: Raznolikost jeste bogatstvo i prednost. Problem je bio u tome što su političke elite, one koje su izvele etno mobilizaciju na Balkanu, imale neke sasvim druge, vrlo uske i sebične interese. To se pretvorilo u borbu za teritorije, u etnička čišćenja, u ljudsku dramu. Bez obzira što se, na žalost, ostvarila homogenizacija, makar u nacionalnom smislu, u većini bivših jugoslovenskih država, čini mi se da će neka zajednička budućnost u Evropi pružiti šansu da ovo naše područje ponovo zaživi kao jedno multikulturno i multietničko. Trebalo bi potsećati naše studente šta je sve bilo moguće u nekim godinama u našoj bivšoj zemlji.
RSE: Kada bi vas vaš studenti pri poseti Banja Luci i mestu gde je nekada bila Ferhadija upitali da li su ratovi devedesetih bili i verski, šta bi ste im odgovorili?
VUKOMANOVIĆ: Ratovi nisu počeli zbog religije, ali su poprimili jednu religijsku dimenziju tokom trajanja samoga rata. To je pitanje koje sam sam sebi često postavljao, pa i svojim kolegama i studentima. Ne možemo tu religijsku dimenziju izgubiti iz vida. Porušeni su mnogi religijski objekti i hramovi svih verskih zajednica. Maltretirani su i ubijani neki sveštenici. Religija jeste bila deo toga. Ona na jedan simboličan način predstavlja jednu vrstu diferencije i specifikuma između naroda i nacija koji su toliko bili međusobno bliski po raznim drugim karakteristikama, da je religija, ispostavilo se, postala glavni delitelj, umesto spona. Mislim da se tu strašno manipulisalo i instrumentizovalo. Političke i vojne elite su itekako igrale na tu kartu. Rat je, na žalost, poprimio i tu dimenziju, iako nije počeo zbog religijskih pitanja. Nisu religijski razlozi doveli do tog rata, već politički.
RSE: Kako vidite ulogu verskih zajednica, posebno Srpske pravoslavne crkve, u vreme ratova?
VUKOMANOVIĆ: One jesu mogle mnogo više da učine svojim molitvama za mir, pomirenje i praštanja tokom samoga rata. Čini mi se da je uloga SPC-e u svemu tome, u najmanju ruku, kontraverzna. Imali smo neke deklarativne pozive na mir, ali s druge strane su pljuštale izjave nekih episkopa od kojih bi se većina vernika trebala ograditi. Sramota je da su takve izjave i davane tokom rata.
RSE: Da li vam se čini da je u stvaranju projekta, koji je pokušao Milošević da ostvari tokom devedesetih, učestvovao i deo vrha SPC-e?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da su neki predstavnici crkve pratili Miloševića u jednom kratkom periodu. Čini mi se da je to bila kratkotrajna veza koja je trajala do samog početka devedesetih. Vrlo brzo se crkva okrenula k Republici Srpskoj, kao ka nekom bastionu svekolikog srpstva. To se vidi po izjavama koje su davali tadašnji episkopi. Anfilohije Radović kaže da je to srpska zemlja i svetionik celokupnog srpstva. Veličali su Biljanu Plavšić i Karadžića. Kada vidite kakvo se opelo održalo na grobu Jovanke Karadžić, jasno je da se malo šta promenilo u percepciji. Ljudi koji su optuženi za ratne zločine, veličaju se kao heroji.
RSE: Da li je to samo incident pojedinih crkvenih velikodostojnika ili je, s obzirom da nema reakcija i da se crkveni vrh ne ograđuje od takvih izjava i takvih postupaka, to stav celokupne SPC-e?
VUKOMANOVIĆ: Ne bih mogao reći da pojedinačne izjave mogu adekvatno da izražavaju stav celokupne crkve, koja obuhvata i veliki broj vernika koji se sigurno ne bi složili sa takvim stavovima. Tokom rata je ispoljena veća militantnost, bar kod nekih od tih sveštenika. U najmanju ruku je pogrešno shvaćena epska uloga crkve u ratu. To je ono što je tragično i groteskno. Dodatno zabrinjava odsustvo potrebe da se crkva javno oglasi i ogradi od takvih slučajeva. Najnoviji takav primer je slučaj sveštenika Gavrila iz Šida, koji sigurno nije usamljen primer u SPC-i. Punih deset dana je crkva čekala da se zvanično oglasi oko tog slučaja. Reč je o snimku koji je obišao ceo svet. Crkva mora da shvati da su se povećanjem njenih prava, povećale i njene odgovornosti.
RSE: Da li je poruka, koju jedan vernik i pravoslavac prima u Srbiji danas na različite načine od vrha svoje crkve, da su Karadžić i Mladić heroji?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da se vernici puno bolje osećaju nakon saopštenja: ''Gospode, ne ponovilo se''. To je primer kako treba reagovati. Informativna služba SPC-e je saopštila da to nije vezano za crkvu i za njenu misiju, ali neposredno, to je za njih vezano. Treba mnogo više crkva da ispolji tu vrstu odgovornosti, pre svega prema svojim vernicima, da im da jednu vrstu orjentacije, da ih ne ostavi u jednoj totalnoj konfuziji koja proizilazi iz toga da danas čujete jednu izjavu, a sutra drugu. Oko nekih pitanja mora da postoji jasan stav. Ako je potrebno u Saboru te stvari razjasniti, onda treba sazvati Sabor da se o tome razgovara.
RSE: Da li vas ovakva pitanja pitaju i studenti?
VUKOMANOVIĆ: Ne predajem samo na Univerzitetu, ali i na nekim alternativnim školama na kojima se okupljaju mladi ljudi koji ulažu dodatni napor ne bi li se obrazovali o onom šta je demokratija i civilno društvo. Svakako da postavljaju takva pitanja. Svesni ste koliko tu ima protivrečnosti i neke konfuzije, možda i neke dezorjentisanosti i predstavnika crkve i vernika. Za niz ovih slučajeva postoje neke moralne obaveze i pravne odgovornosti. O tome se mora govoriti. Ne može se ostaviti verniku da nagađa kakav je stav crkve. Sami studenti su dosta zbunjeni nekim obaveštenjima bez dodatnog tumačenja. U ovom društvu i političari i sportisti i profesori i estradni umetnici uz izjavu daju i dodatne komentare. Ne možete u slučaju crkve dati neko saopštenje i smatrati da je time cela stvar završena. Očekuju se dodatna tumačenja. Ako prestanete da komunicirate u smislu bogosluženja sa makedonskim narodom, potrebno je građanima, a ne samo vernicima koji su članovi crkve, dati dodatna obrazloženja da znaju šta to znači i kakve su posledice toga. Prelazi se preko takvih tumačenja olako.
RSE: Da li suštinski živimo u sekularnoj državi?
VUKOMANOVIĆ: Što se tiče formalne strane, voleo bih da u nekom budućem Zakonu o pravnom položaju verskih zajednica stoji da je i dalje u ovoj državi crkva formalno i pravno odvojena od države. To nisam video u dosadašnjim nacrtima budućeg zakona. Što se tiče realnog života, čini mi se da ima puno prekoračivanja domena. Čini mi se da je ovo društvo krenulo u pravcu jedne desekularizacije, što je bio trend i u drugim postsocijalističkim društvima istočne i centralne Evrope. Tu postoje i elementi klerikalizacije, u smislu mešanja crkve u političke stvari. To je politički proces u kojem crkva često izražava jednu vrstu simfonijskog delovanja. Kao da se sada sekularizam i globalizam postavljaju kao nekakva kosmička opasnost. Treba zajedno raditi na tome da se ovo društvo desekularizuje. Nije se ono samo sekularizovalo zbog komunizma i zbog jedne ideologije u proteklim decenijama, nego je pratilo i neke svetske i evropske trendove.
RSE: Da li je danas SPC državna crkva?
VUKOMANOVIĆ: Ona je prva među jednakima, kako se u jednom nesretnom prednacrtu zakona navodilo. Ona ima mnogo veću ulogu, uticaj i ovlašćenja nego druge verske zajednice, uključujući i tradicionalne. Ona ima mnogo izraženiji profil u javnosti i mnogo veći uticaj na društvo, politiku i političare. Tekstovi kao ''Preobražajna deklaracija'' dovoljno ilustruju o čemu govorim. Treba to pročitati i videti koji je koncept crkve u budućnosti i šta ona smatra da zajedno sa državom treba da uradi na daljoj klerikalizaciji društva.
RSE: Da li se u okviru SPC-e jača sektaštvo i izolacionizam?
VUKOMANOVIĆ: Jedna mera izolacionizma i ekskluzivizma svakako da postoji. Rekao bih da postoje i elementi jedne isključivosti koja se graniči sa nekom vrstom verskog fundamentalizma. Kada pogledate protivljenje sekularizaciji, kada pogledate odnos prema savremenoj nauci i praćenje kreacionističke koncepcije, kada vidite da se istrajava na jednom imaginarnom konceptnu nacije i crkve, kakav više ne postoji, a stalno se crkveni predstavnici na to pozivaju, kada vidite shvatanje monarhije i ulogu crkvenog narodnog Sabora, videćete da se crkva opredeluje za model društva koji je daleko prevaziđen i da je to jedan imaginarni koncept. Ako bi se ovo društvo uredilo po tim principima, onda bi ono otišlo mnogo decenija unazad. Čini mi se da je cilj ove države evropska integracija. To je jedno sa drugim u koliziji.
RSE: Da li postoje ozbiljne razlike u vrhu SPC-e?
VUKOMANOVIĆ: Rekao bih da postoje razlike, ali su više personalne prirode. Primer oko Kosova i Memoranduma bi mogao na to upućivati. Mislim da je crkva oko niza ovih pitanja jedinstvena i ako ima nekih drugačijih glasova, oni se ne čuju. Zbog toga mi je vrlo teško proceniti u kojoj meri je to ozbiljno. Čini mi se da povećanjem prava, koje verske zajednice imaju u ovom društvu, saznajemo mnogo više o samoj crkvi i o nizu pitanja koja su nam do sada ostala dosta nejasna ili maglovita, bar u onom periodu socijalizma. U njihovim stavovima o demokratiji, o ljudskim pravima, o ratu, miru, obrazovanju vidimo da provejava jedan vrlo konzervativan model. Voleo bih da nas činjenice demantuju, ali stalno se uveravam u to da dolazi jedan dosta arhaičan koncept i crkve i društva.
RSE: Rekli ste da je opšti trend u zemljama u tranziciji jačanje uloge crkve. Živeli ste nekoliko godina u Americi. I dan danas tamo odlazite često i imate kontakte. Šta se događa u toj velikoj zemlji po tom pitanju?
VUKOMANOVIĆ: Čini mi se da je u novije vreme, u periodu u kojem nisam toliko bio u toj zemlji, sve prisutnija u javnosti jedna vrsta religijskog konzervatizma. Sama činjenica da je Džordž Buš dobio poslednje izbore tako što su se njegovi stratezi okrenuli ka 100 miliona konzervativnih birača vernika, naročito protestanata, pokazuje koliko religija danas ima mnogo veći značaj u svetu. Rekao bih da je trend povratka religiji, čak i u smislu njenog većeg društvenog i političkog uticaja, prilično prisutan od SAD-a pa do Indonezije. Tu je možda zapadna Evropa najveći izuzetak. Trend sekularizacije se najviše vidi u zapadnoj Evropi, ali drugde imamo značajnije promene, od Amerike preko arapskih zemalja, Bliskog i Centralnog istoka, do južne i jugoistočne Azije, sukoba između Hindusa i Muslimana. Jedna vrsta desekularizacije je tu na sceni.
RSE: Pretpostavljam i polarizacije sveta? Ima li tu elemenata sukoba civilizacija?
VUKOMANOVIĆ: Nadam se da će se ta projekcija pokazati kao nešto pretjerano. Verujem u to da je raznolikost sveta, koju mi na Balkanu imamo, nešto što će pokrenuti dijalog, a ne da će konačan ishod biti sukob civilizacija. Nadam se i verujem u to da će čovečanstvo, koje je preživelo toliko milenijuma i civilizacija, smoći dovoljno snage i mudrosti da te eksplicitne i latentne sukobe prevaziđe. Nadam se jednom svetu u kome će vrediti živeti i rađati decu.
RSE: Kako se može objasniti činjenica da se na kraju XX i početkom XXI veka javljaju obrnuti procesi desekularizacije društava?
VUKOMANOVIĆ: Sami sociolozi su zbunjeni time. Šezdesetih i sedamdesetih, kada su trendovi bili sasvim drugačiji, mnogi ozbiljni sociolozi su smatrali da je sekularizacija jedan nepovratni proces koji ide uz modernizaciju društva. Pokazalo se da desekularizacija jednako dobro ide uz modernizaciju kao i sekularizacija. Možda bi zapadna Evropa tu mogla biti jedini izuzetak. Čini mi se da u ovom svetu koji se jako brzo menja, u kojem se i same kulture menjaju, dolazi do transfera tih kultura. Pojavljuju se nadnacionalne kulture. Jedan broj društava se oseća ugroženo u svemu tome, ne može da prati te globalizacijske trendove i zatvara se u neku svoju čauru. Čini mi se da odatle proizilaze razni fundamentalizmi. U centralnoj i istočnoj Evropi komunizam je, kao ideologija, ostavio svog traga. Došlo je do povratka religije na jedan normalniji način, u onim zemljama koje nisu imale sukobe, i na jedan vrlo dramatičan način u zemljama Balkana.
RSE: Neko je rekao da na kraju XX i početkom XXI veka postoji žeđ za religijom. Da li je možda ovo što se sada događa zloupotreba žeđi za religijom?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da se mnogo više iz duhovne sfere ulazi u sekularnu sferu, da to sveto više nije transcendentno i nije nešto što je vezano samo za ritual i za razne svete knjige. Religija se mnogo više politizuje. Možemo govoriti o politizaciji religije. Možda imamo i politički islam i političko katoličanstvo i političko pravoslavlje. Ni jedna religija nije imuna od takvih tendencija, ali mi se čini da je to velika opasnost i za samu religiju. U onoj meri u kojoj se nacija i politika sakralizuju, u toj meri se religija sakralizuje i desakralizuje. Crkve i verske zajednice u celom svetu moraju biti svesne te opasnosti.
RSE: Da li u skladu jačanja uloge crkava u svetu danas, jača i religioznost, ono istinsko i suštinsko verovanje, ili je samo povećan procent onih koji se izjašnjavaju kao vernici? Da li je povećan uticaj crkve kao institucije?
VUKOMANOVIĆ: Sociolozi to pitanje sami sebi često postavljaju. Uočavaju da se mnogo veći broj ljudi opredeljuje konfesionalnim terminima. Izjašnjavaju se kao katolici, pravoslavci ili muslimani. Kada je reč o aktuelnoj religioznosti, ti postotci su mnogo manji. U Srbiji je konfesionalnost 90 posto, a istraživanja sociologa pokazuju da je religioznost oko 60 posto. Znači da je 30 posto vernika sezonskih ili u nekom tradicionalnom smislu doživljavaju sebe kao pripadnike određenih tradicija, ali nisu na jedan aktuelan način religiozni. To je nešto što se svuda u svetu primećuje kao tendencija.
RSE: Koliko sa ovim trendovima korespondira i logika krupnog kapitala?
VUKOMANOVIĆ: Kapital ide svugde gde može da se umnoži. Čini mi se da je religija jedno polje gde se može koncentrisati finansijka moć, mnogo više u Americi nego u nekim drugim delovima sveta. Među političkim i religijskim konzervativcima, pripadnicima nove desnice u Americi, su 1986. godine neki prijavljivali preko 200 miliona dolara prihoda i bili najbogatije crkvene institucije u svetu ikada. Uoči predsedničkih izbora 1988. godine vidi se veza između religije i politike. Generišu se ogromna sredstva. Ono što je osnovno je politički program koji stoji iza nekog religijskog programa. Tako dolazi do tih susreta. Slično je i u nekim muslimanskim zemljama sveta.
RSE: Kako je moguće da je zapadna Evropa ostala mimo tokova fundamentalizacije religije?
VUKOMANOVIĆ: Zbog toga što je zapadna Evropa izrodila prosvetiteljstvo. Ta vrsta otklona prema religiji je bila vrlo jedinstvena u razvoju svetskih civilizacija. To je bio jedan antiklerikalni pokret koji je vodio modernom shvatanju ljudskih prava, individua i prirodnog prava. Evropa počiva i na nekim nereligijskim stubovima. Imala je Grčku i Rim. Na prostoru Evrope se razvijala jedna pluralistička rimska civilizacija i imperija. Tu je bio i osmo vekovni uticaj Arapa preko Španije, judaizam, humanizam, renesansa i prosvećenost. Sve su to neki stubovi na kojima je Evropa počivala. To je došlo do izražaja i nakon Evropskog ustava. Nije se ustavotvorac mogao ograničiti samo na hrišćansko nasleđe Evrope, već se govorilo o religijskom, kulturnom i humanističkom nasleđu.
RSE: Koliko u procesima koji se sada događaju vezanim za širenje Evropske unije i za krizu njenog koncepta, ima značaja činjenica da širenjem Evropske unije katolici postaju manjina u njoj?
VUKOMANOVIĆ: To ostaje da vidimo. Sa proširenjem Evropske unije, koja bi u 2007. godini obuhvatila Bugarsku i Rumuniju, a u perspektivi imate Srbiju i Albaniju i kada bi još Rusija i Ukrajina postale sastavni deo Evropske unije, na tom prostoru bi bilo oko 200 miliona pravoslavaca. U tom slučaju bi pravoslavna crkva bila većinska, što zvuči paradoksalno. Što se religije tiče, tu su moguće najrazličitije promene. Čini mi se da je to jedna trenutna kriza i da će je Evropa prebroditi. Evropa će se nečemu naučiti iz ovoga što se u poslednje vreme dešavalo.
RSE: Da li je SPC na antievropskim pozicijama i da li preovladava nasleđe vladike Nikolaja?
VUKOMANOVIĆ: U nekim značajnijim klubovima postoji antievropski stava koji se, s vremena na vreme, čuje od visoko profilisanih vladika koji govore na različitim tribinama. Ono što je meni licemerno je to da posle takvih tribina oni sednu u svoje audie kojim se odvozu u svoje parohije i eparhije. Sam način života tih ljudi ne ilustruje ono o čemu govore. Ne znam otkud toliki strah od Evrope. Mislim da postoji bezrazložan strah od sekularizacije Evrope. Kada crkva ima neke diplomatske misije u svetu, njeni predstavnici se vrate dosta zadovoljni. Svesni su potrebe dijaloga. Čini mi se da se tu crkva tek uči. Za vrlo kratko vreme je stupila na javnu scenu. S jedne strane tu postoji ideološki uticaj Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Kada čitate te tekstove vidite da su oni vrlo antievropski, pogotovo oni raniji. Čini mi se da neka realnost i uključivanje u Evropu, pogotovo ako se to shvati kao mogućnost da i pravoslavlje dobije šansu da se iskaže kao jedna duhovna tradicija, će slabiti antievropski stav.
RSE: Da li postoje takve tendencije u pravoslavlju kao takvom, mimo SPC-u?
VUKOMANOVIĆ: Pravoslavlje van Srbije i Rusije je mnogo modernije. U zapadnoj Evropi i u Americi su se mnogo crkve značajnije otvorile. I tu je jedna vrsta neravnoteže. Mislim da je i iskustvo koje je naša crkva imala u dijaspori mnogo bolje i da one vladike koje su to iskustvo imale spadaju u krug progresivnijih i modernijih, za razliku od onih koji su samo u matici vodili neke eparhije i nisu videli mnogo od tog sveta koji nas inače slabo razume i karakteriše uglavnom u stereotipima.
RSE: Sedamdesetih godina je bila ideja da se organizuje pravoslavni Sabor koji nije organizovan 1200 godina. Tada to nije uspelo. Mislite li da će uskoro biti novih pokušaja? Mislite li da je potrebna jedna ozbiljnija modernizacija u pravoslavnoj crkvi?
VUKOMANOVIĆ: Kako da ne. Svakako da bi Sabor od svetskog značaja imao veliku ulogu. Sedamdesetih godina to i nije bilo realno zbog toga što se veliki broj pravoslavnih crkava našao iza gvozdene zavese. Nisu imale samostalnost koju imaju danas u odnosu na tadašnje režime. Danas je to preko potrebno. Čini mi se da bi pravoslavna crkva morala na tom svetskom nivou da se otvori čitavom nizu socijalnih i gorućih pitanja, kao što im se katolička crkva otvorila nakon Drugog vatikanskog sabora pre 40 godina.
RSE: Da li vidite mogućnosti i šansu da se prihvati pružena ruka iz Vatikana, koji čini ozbiljne iskorake prema pomirenju dve crkve?
VUKOMANOVIĆ: To bi svakako doprinelo boljim odnosima između rimokatoličke i pravoslavne crkve. Sabori od takvog značaja i formata moraju pomerati stvari u pravcu ekumenizma. Niko ne očekuje da bi to bila jedna crkva, kao što je bila u vreme Ćirila i Metodija, ali bi svakako moglo mnogo više da se uradi na planu razjašnjavanja nekih ideoloških i političkih nesuglasica.
RSE: Kako vidite ulogu verskih zajednica na Balkanu danas u pitanju suočavanja i pomirenja?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da crkve u tom smeru mogu još dosta toga učiniti. Neka izvinjenja su došla od strane političkih predstavnika, a crkve su te koje se bave pitanjima praštanja i pokajanja. Mnogo pre bi se očekivalo od verskih zajednica da krenu u tom pravcu nego od političara. Bilo je obrnuto. Tu postoji veliki prostor za zajedničko delovanje. Ukoliko se otklone neke političke smetnje, verske zajednice bi tu mogle da imaju veliku ulogu. Mora se razmišljati o budućnosti.
RSE: Da li se kod vaših studenata osećaju velike predrasude sa kojima stupaju na univerzitet, s obzirom na okolinu, atmosferu i na duhovnu klimu u kojoj odrastaju?
VUKOMANOVIĆ: Nekada se i sam iznenadim koliko su sadašnje generacije konzervativnije nego kada smo mi bili studenti. Očekivalo bi se da s godinama čovek postaje konzervativniji, ali ispada obrnuto. To se mora razumeti iz konteksta njihovog života. Čini mi se da je za njih najvažnija svaka mogućnost da se negde otputuje iz rodnog grada. Postoje različiti studijski programi i pristupačni su. Mladi ljudi bi trebali da ih koriste. Treba on sam bolje da se upozna preko onog drugog. To je škola koja je nezamenjiva, naročito u godinama kada ste mnogo pokretljiviji i kada imate mogućnost da se mnogo više krećete. Mislim da je to ono što nedostaje ovim generacijama. To pokazuju i statistike koje su poražavajuće. U odnosu na ono šta su mogle naše generacije, čak i u vreme u kojem su postojale neke političke stege, kretanje ljudi je bilo daleko ubrzanije. Za početak bih preporučio da što više upoznaju i duge zemlje i druge ljude i druge svetove jer je to najbolje za razbijanje predrasuda.
RSE: Da li je ekstremna desnica koja deluje na Univerzitetu u Beogradu samo glasna, ili je i jaka?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da su oni glasniji nego što su jači, ali je i to dovoljno zabrinjavajuće. Mislim da se nedovoljno čuje suprotna alternativa među samim studentima. Kada je reč o studentskim organizacijama, mora da bude mnogo glasnija ona strana koja osuđuje zločin i koja smatra da ono što se dešavalo u Srebrenici je sramno, a da ono što se prezentira na Pravnom fakultetu u Beogradu nije nikakva istina, da takav stav gura unazad i da ga treba osuditi. Ne može se pod slobodom govora širiti govor mržnje. To nije dozvoljeno. To nisu tradicije sloboda i prava u modernom smislu. Nadam se da među mladima takve tendencije nisu toliko proširene. Radim na fakultetu na kojem su studenti druge orjentacije i mnogo je liberalnija atmosfera. Trebali bi se sociolozi više pozabaviti istraživanjima studenskih organizacija, pa i paraklerikalnih, koje su mnogo prisutnije na samom Univerzitetu. Pitanje je u kojoj meri tu govorimo o studentima, a u kojoj meri su to neke organizacije koje nemaju mnogo veze sa studentskim životom.
Godinu 2005. u Beogradu ocenjuje kao muku, bruku i sramotu zbog onih koji ne žele i odbijaju da priznaju srpske zločine i da mole za izvinjenje. Vukomanović je otvoren i u kritici stavova Srpske pravoslavne crkve, pogotovo kada je reč o delovanju vodećih i najglasnijih vladika u crnim mantijama. Iskazuje i zabrinutost zbog opasne ''simfonije između crkve i vlasti u sekularnoj državi''. Zbog ovakvih stavova usledilo je anatemisanje Vukomanovića na Mašinskom fakultetu, gde se održavaju tribine, i od Irineja Bulovića i od Atanasije Jeftića. Odgovorio im je direktno: ''Ja ne mislim, ne želim, ne pišem, ne govorim kao bogoslovi Srpske pravoslavne crkve. Ja sam filozof, sociologije i istoričar religija. Imam pravo na svoje mišljenje i svoj stil. Ne moram da polažem račune crkvenoj organizaciji''.
Vukomanović je veoma angažovan u nevladinim organizacijama. Žestoki je zagovornik civilnog društva. Izgovorio je jednu od najslikovitijih rečenica za važnost nevladinog sektora u Srbiji. Nazvao ga je ''kritičnim kvascem''. Kao što nema hleba bez kvasca, tako nema ni civilnog društva bez snažnog nevladinog sektora. Kod Vukomanovića imponuje i to što u svakoj prilici podseća na odgovornost za javno izgovorenu reč.
RSE: Kažete da je najbolje učiti putujući. Gde ste sve bili, osim u Americi?
VUKOMANOVIĆ: Obišao sam više od pola Evrope. Bio sam i u nekim neevropskim zemljama. Posebno iskustvo je učešće u programu Semestar na moru. To je bio jedan interuniverzitetski program u kojem su učestvovali američki studenti. Bio sam profesor i držao sam predmete iz religije. Tu je metoda ekstremne edukacije došla do izražaja. Putovali smo brodom. Brod je bio ploveći univerzitet. U mestima koja smo obilazili, u lukama, posećivali smo one stvari i one događaje koji su bili u funkciji samih predavanja koja su se držala na brodu. Krenuli smo iz Pireja u Grčkoj u leto 2002. godine. Obišli smo celo Sredozemlje. Prva luka je bila u Španiji, u Andaluziji. Odatle smo išli na sever, preko Atlantika, u Irsku, u Dablin. Iz Dablina u Bergen u Norvešku. Iz Norveške u Baltičko more do Petesburga. Zatim u Gdansk, Antverpen, Napulj, Dubrovnik i nazad u Grčku.
RSE: Ko su bili srećni studenti na brodu?
VUKOMANOVIĆ: Bilo je njih 400 studenata sa svih koledža i univerziteta iz SAD-a i još dvadesetak profesora. Pošto sam doktorirao na Univerzitetu u Pitsburgu, pozvali su me kao gostujućeg profesora. Program je bio po akademskim merilima tog Univerziteta. Uklopio sam se kao neko ko je već ranije držao predavanja na tom Univerzitetu.
RSE: Među sretnim studentima nije bilo ljudi iz regiona?
VUKOMANOVIĆ: Bilo je ljudi iz regiona, ali u administraciji i u međunarodnoj posadi. Pošto smo stizali u Dubrovnik, bilo je kontakata sa nekim mlađim kolegama sa Balkana.
RSE: Šta kažu beogradski studenti za takav putujući univerzitet?
VUKOMANOVIĆ: Pitaju me, kada će oni imati prilike da nešto tako pohađaju. Kažem im da su tu važne dve stvari. Prvo je važan novac, koji se kod američkih studenata podrazumeva. Druga stvar je lepo vreme. Kada god je lepo vreme, izlazimo na teren i obilazimo ono što nam je na dohvat ruke. Studenti shvataju da je Beograd kosmopolitski grad. Mogu ga videti iz različitih perspektiva. Jedna je sa reke. I tu se mogu organizovati neki ploveći univerziteti ili seminari.
RSE: Kuda sve vodite vaše studente?
VUKOMANOVIĆ: Krajem ovog semestra sam ih vodio u džamiju, a potom smo produžili na Kalemegdan. Išli smo u Kapelu Svete Petke. Onda smo se spustili na reku i tu smo održali jedan mali seminar na brodiću, ploveći rekom. Trudim se da moji studenti obiđu hramove onih verskih zajednica koje nisu toliko dominantne na prostoru Beograda. Na taj način se upoznaju sa drugim tradicijama. U prvom semestru su išli u sinagogu. To je jedna dobra prilika za njih da na licu mesta ilustruju ono što su čuli na predavanju.
RSE: Da li bi ste smatrali potrebnim da studenti odu i na neka zgarišta širom bivše Jugoslavije?
VUKOMANOVIĆ: Kako da ne. Mislim da bi ti utisci bili itekako važni za njih. To jeste dramatično, ali bez toga se ne mogu razumeti konflikti na našem prostoru. I te teme su uključene u moj program. Svakako da bi jedna šetnja regionom bila dobra. To bi bila odlična prilika da se vidi koje bogatstvo religijskog pejzaža je bilo u našoj bivšoj domovini i šta je sa tim urađeno tokom rata. Mislim da bi to bila dobra opomena za budućnost, za njihovu generaciju i za generacije koje dolaze.
RSE: Na koja mesta bi ste odveli studente?
VUKOMANOVIĆ: Recimo da bi jedna tura mogla da krene iz Dubrovnika. U samom gradu bi se moglo videti jako puno. U starom gradu postoji raznovrstan religijski pejzaž. Mogao bi se videti Dubrovnik sa zidina, a onda obići franjevačke i dominikanske manastire po Dubrovniku. Moglo bi se otići u pravoslavnu crkvu i u Muzej ikona. U centru grada je jedna od najstarijih evropskih sinagoga. Iz Dubrovnika bi se, preko Trebinja, u kojem je dominantan pravoslavni religijski pejzaž, moglo ići u pravcu Međugorja. Međugorje je svetsko hodočasničko mesto i tu bi se iz prve ruke moglo videti šta podrazumeva rimokatolička crkva. Potom bi se moglo produžiti u Mostar, gde bi se studenti upoznali sa religijskim životom i onim što je ostalo nakon rata. Mostar se još uvek nije oporavio od svega toga. U Bosni su zastupljene tri glavne religijske zajednice: islam, katolicizam i pravoslavlje. Završili bi u Sarajevu. Nazivaju ga evropskim Jerusalemom. Na taj način bi mogli da vide šta su religije Balkana i kako je bio intenzivan religijski život. Po mom ukusu bi se obišla i neka derviška tekija.
RSE: Na koja zgarišta bi ste ih odveli? Šta vas, kao sociologa religije, posebno boli što je nestalo u devedesetim?
VUKOMANOVIĆ: Videti Mostar, Sarajevo, Dubrovnik je već nešto što samo po sebi mnogo govori. Najjači utisci su mi bili sa jedne takve ekskurzije kada sam vodio norveške studente. Mostar je ostavio najupečatljiviji utisak na mene. Možda zbog toga što se sporije oporavlja posle rata. Možda i zato što su moji poreklom iz Hercegovine. Kombinacija Mediterana i Balkana, svega onoga što je ovde toliko različito, je u ogromnoj meri skoncentrisana u tom gradu. Velika je tuga zbog mosta koji je srušen. Rušenje mosta je na simbolički način predstavljao jedan prekid i razbijanje veza između naroda i nacija. Novi je sagrađen, ali to više nije onaj isti doživljaj nad Neretvom kao nekada.
RSE: Moja generacija je učila da je ta raznolikost - bogatstvo i prednost. Onda su došle devedesete. Kako sada učite studente?
VUKOMANOVIĆ: Raznolikost jeste bogatstvo i prednost. Problem je bio u tome što su političke elite, one koje su izvele etno mobilizaciju na Balkanu, imale neke sasvim druge, vrlo uske i sebične interese. To se pretvorilo u borbu za teritorije, u etnička čišćenja, u ljudsku dramu. Bez obzira što se, na žalost, ostvarila homogenizacija, makar u nacionalnom smislu, u većini bivših jugoslovenskih država, čini mi se da će neka zajednička budućnost u Evropi pružiti šansu da ovo naše područje ponovo zaživi kao jedno multikulturno i multietničko. Trebalo bi potsećati naše studente šta je sve bilo moguće u nekim godinama u našoj bivšoj zemlji.
RSE: Kada bi vas vaš studenti pri poseti Banja Luci i mestu gde je nekada bila Ferhadija upitali da li su ratovi devedesetih bili i verski, šta bi ste im odgovorili?
VUKOMANOVIĆ: Ratovi nisu počeli zbog religije, ali su poprimili jednu religijsku dimenziju tokom trajanja samoga rata. To je pitanje koje sam sam sebi često postavljao, pa i svojim kolegama i studentima. Ne možemo tu religijsku dimenziju izgubiti iz vida. Porušeni su mnogi religijski objekti i hramovi svih verskih zajednica. Maltretirani su i ubijani neki sveštenici. Religija jeste bila deo toga. Ona na jedan simboličan način predstavlja jednu vrstu diferencije i specifikuma između naroda i nacija koji su toliko bili međusobno bliski po raznim drugim karakteristikama, da je religija, ispostavilo se, postala glavni delitelj, umesto spona. Mislim da se tu strašno manipulisalo i instrumentizovalo. Političke i vojne elite su itekako igrale na tu kartu. Rat je, na žalost, poprimio i tu dimenziju, iako nije počeo zbog religijskih pitanja. Nisu religijski razlozi doveli do tog rata, već politički.
RSE: Kako vidite ulogu verskih zajednica, posebno Srpske pravoslavne crkve, u vreme ratova?
VUKOMANOVIĆ: One jesu mogle mnogo više da učine svojim molitvama za mir, pomirenje i praštanja tokom samoga rata. Čini mi se da je uloga SPC-e u svemu tome, u najmanju ruku, kontraverzna. Imali smo neke deklarativne pozive na mir, ali s druge strane su pljuštale izjave nekih episkopa od kojih bi se većina vernika trebala ograditi. Sramota je da su takve izjave i davane tokom rata.
RSE: Da li vam se čini da je u stvaranju projekta, koji je pokušao Milošević da ostvari tokom devedesetih, učestvovao i deo vrha SPC-e?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da su neki predstavnici crkve pratili Miloševića u jednom kratkom periodu. Čini mi se da je to bila kratkotrajna veza koja je trajala do samog početka devedesetih. Vrlo brzo se crkva okrenula k Republici Srpskoj, kao ka nekom bastionu svekolikog srpstva. To se vidi po izjavama koje su davali tadašnji episkopi. Anfilohije Radović kaže da je to srpska zemlja i svetionik celokupnog srpstva. Veličali su Biljanu Plavšić i Karadžića. Kada vidite kakvo se opelo održalo na grobu Jovanke Karadžić, jasno je da se malo šta promenilo u percepciji. Ljudi koji su optuženi za ratne zločine, veličaju se kao heroji.
RSE: Da li je to samo incident pojedinih crkvenih velikodostojnika ili je, s obzirom da nema reakcija i da se crkveni vrh ne ograđuje od takvih izjava i takvih postupaka, to stav celokupne SPC-e?
VUKOMANOVIĆ: Ne bih mogao reći da pojedinačne izjave mogu adekvatno da izražavaju stav celokupne crkve, koja obuhvata i veliki broj vernika koji se sigurno ne bi složili sa takvim stavovima. Tokom rata je ispoljena veća militantnost, bar kod nekih od tih sveštenika. U najmanju ruku je pogrešno shvaćena epska uloga crkve u ratu. To je ono što je tragično i groteskno. Dodatno zabrinjava odsustvo potrebe da se crkva javno oglasi i ogradi od takvih slučajeva. Najnoviji takav primer je slučaj sveštenika Gavrila iz Šida, koji sigurno nije usamljen primer u SPC-i. Punih deset dana je crkva čekala da se zvanično oglasi oko tog slučaja. Reč je o snimku koji je obišao ceo svet. Crkva mora da shvati da su se povećanjem njenih prava, povećale i njene odgovornosti.
RSE: Da li je poruka, koju jedan vernik i pravoslavac prima u Srbiji danas na različite načine od vrha svoje crkve, da su Karadžić i Mladić heroji?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da se vernici puno bolje osećaju nakon saopštenja: ''Gospode, ne ponovilo se''. To je primer kako treba reagovati. Informativna služba SPC-e je saopštila da to nije vezano za crkvu i za njenu misiju, ali neposredno, to je za njih vezano. Treba mnogo više crkva da ispolji tu vrstu odgovornosti, pre svega prema svojim vernicima, da im da jednu vrstu orjentacije, da ih ne ostavi u jednoj totalnoj konfuziji koja proizilazi iz toga da danas čujete jednu izjavu, a sutra drugu. Oko nekih pitanja mora da postoji jasan stav. Ako je potrebno u Saboru te stvari razjasniti, onda treba sazvati Sabor da se o tome razgovara.
RSE: Da li vas ovakva pitanja pitaju i studenti?
VUKOMANOVIĆ: Ne predajem samo na Univerzitetu, ali i na nekim alternativnim školama na kojima se okupljaju mladi ljudi koji ulažu dodatni napor ne bi li se obrazovali o onom šta je demokratija i civilno društvo. Svakako da postavljaju takva pitanja. Svesni ste koliko tu ima protivrečnosti i neke konfuzije, možda i neke dezorjentisanosti i predstavnika crkve i vernika. Za niz ovih slučajeva postoje neke moralne obaveze i pravne odgovornosti. O tome se mora govoriti. Ne može se ostaviti verniku da nagađa kakav je stav crkve. Sami studenti su dosta zbunjeni nekim obaveštenjima bez dodatnog tumačenja. U ovom društvu i političari i sportisti i profesori i estradni umetnici uz izjavu daju i dodatne komentare. Ne možete u slučaju crkve dati neko saopštenje i smatrati da je time cela stvar završena. Očekuju se dodatna tumačenja. Ako prestanete da komunicirate u smislu bogosluženja sa makedonskim narodom, potrebno je građanima, a ne samo vernicima koji su članovi crkve, dati dodatna obrazloženja da znaju šta to znači i kakve su posledice toga. Prelazi se preko takvih tumačenja olako.
RSE: Da li suštinski živimo u sekularnoj državi?
VUKOMANOVIĆ: Što se tiče formalne strane, voleo bih da u nekom budućem Zakonu o pravnom položaju verskih zajednica stoji da je i dalje u ovoj državi crkva formalno i pravno odvojena od države. To nisam video u dosadašnjim nacrtima budućeg zakona. Što se tiče realnog života, čini mi se da ima puno prekoračivanja domena. Čini mi se da je ovo društvo krenulo u pravcu jedne desekularizacije, što je bio trend i u drugim postsocijalističkim društvima istočne i centralne Evrope. Tu postoje i elementi klerikalizacije, u smislu mešanja crkve u političke stvari. To je politički proces u kojem crkva često izražava jednu vrstu simfonijskog delovanja. Kao da se sada sekularizam i globalizam postavljaju kao nekakva kosmička opasnost. Treba zajedno raditi na tome da se ovo društvo desekularizuje. Nije se ono samo sekularizovalo zbog komunizma i zbog jedne ideologije u proteklim decenijama, nego je pratilo i neke svetske i evropske trendove.
RSE: Da li je danas SPC državna crkva?
VUKOMANOVIĆ: Ona je prva među jednakima, kako se u jednom nesretnom prednacrtu zakona navodilo. Ona ima mnogo veću ulogu, uticaj i ovlašćenja nego druge verske zajednice, uključujući i tradicionalne. Ona ima mnogo izraženiji profil u javnosti i mnogo veći uticaj na društvo, politiku i političare. Tekstovi kao ''Preobražajna deklaracija'' dovoljno ilustruju o čemu govorim. Treba to pročitati i videti koji je koncept crkve u budućnosti i šta ona smatra da zajedno sa državom treba da uradi na daljoj klerikalizaciji društva.
RSE: Da li se u okviru SPC-e jača sektaštvo i izolacionizam?
VUKOMANOVIĆ: Jedna mera izolacionizma i ekskluzivizma svakako da postoji. Rekao bih da postoje i elementi jedne isključivosti koja se graniči sa nekom vrstom verskog fundamentalizma. Kada pogledate protivljenje sekularizaciji, kada pogledate odnos prema savremenoj nauci i praćenje kreacionističke koncepcije, kada vidite da se istrajava na jednom imaginarnom konceptnu nacije i crkve, kakav više ne postoji, a stalno se crkveni predstavnici na to pozivaju, kada vidite shvatanje monarhije i ulogu crkvenog narodnog Sabora, videćete da se crkva opredeluje za model društva koji je daleko prevaziđen i da je to jedan imaginarni koncept. Ako bi se ovo društvo uredilo po tim principima, onda bi ono otišlo mnogo decenija unazad. Čini mi se da je cilj ove države evropska integracija. To je jedno sa drugim u koliziji.
RSE: Da li postoje ozbiljne razlike u vrhu SPC-e?
VUKOMANOVIĆ: Rekao bih da postoje razlike, ali su više personalne prirode. Primer oko Kosova i Memoranduma bi mogao na to upućivati. Mislim da je crkva oko niza ovih pitanja jedinstvena i ako ima nekih drugačijih glasova, oni se ne čuju. Zbog toga mi je vrlo teško proceniti u kojoj meri je to ozbiljno. Čini mi se da povećanjem prava, koje verske zajednice imaju u ovom društvu, saznajemo mnogo više o samoj crkvi i o nizu pitanja koja su nam do sada ostala dosta nejasna ili maglovita, bar u onom periodu socijalizma. U njihovim stavovima o demokratiji, o ljudskim pravima, o ratu, miru, obrazovanju vidimo da provejava jedan vrlo konzervativan model. Voleo bih da nas činjenice demantuju, ali stalno se uveravam u to da dolazi jedan dosta arhaičan koncept i crkve i društva.
RSE: Rekli ste da je opšti trend u zemljama u tranziciji jačanje uloge crkve. Živeli ste nekoliko godina u Americi. I dan danas tamo odlazite često i imate kontakte. Šta se događa u toj velikoj zemlji po tom pitanju?
VUKOMANOVIĆ: Čini mi se da je u novije vreme, u periodu u kojem nisam toliko bio u toj zemlji, sve prisutnija u javnosti jedna vrsta religijskog konzervatizma. Sama činjenica da je Džordž Buš dobio poslednje izbore tako što su se njegovi stratezi okrenuli ka 100 miliona konzervativnih birača vernika, naročito protestanata, pokazuje koliko religija danas ima mnogo veći značaj u svetu. Rekao bih da je trend povratka religiji, čak i u smislu njenog većeg društvenog i političkog uticaja, prilično prisutan od SAD-a pa do Indonezije. Tu je možda zapadna Evropa najveći izuzetak. Trend sekularizacije se najviše vidi u zapadnoj Evropi, ali drugde imamo značajnije promene, od Amerike preko arapskih zemalja, Bliskog i Centralnog istoka, do južne i jugoistočne Azije, sukoba između Hindusa i Muslimana. Jedna vrsta desekularizacije je tu na sceni.
RSE: Pretpostavljam i polarizacije sveta? Ima li tu elemenata sukoba civilizacija?
VUKOMANOVIĆ: Nadam se da će se ta projekcija pokazati kao nešto pretjerano. Verujem u to da je raznolikost sveta, koju mi na Balkanu imamo, nešto što će pokrenuti dijalog, a ne da će konačan ishod biti sukob civilizacija. Nadam se i verujem u to da će čovečanstvo, koje je preživelo toliko milenijuma i civilizacija, smoći dovoljno snage i mudrosti da te eksplicitne i latentne sukobe prevaziđe. Nadam se jednom svetu u kome će vrediti živeti i rađati decu.
RSE: Kako se može objasniti činjenica da se na kraju XX i početkom XXI veka javljaju obrnuti procesi desekularizacije društava?
VUKOMANOVIĆ: Sami sociolozi su zbunjeni time. Šezdesetih i sedamdesetih, kada su trendovi bili sasvim drugačiji, mnogi ozbiljni sociolozi su smatrali da je sekularizacija jedan nepovratni proces koji ide uz modernizaciju društva. Pokazalo se da desekularizacija jednako dobro ide uz modernizaciju kao i sekularizacija. Možda bi zapadna Evropa tu mogla biti jedini izuzetak. Čini mi se da u ovom svetu koji se jako brzo menja, u kojem se i same kulture menjaju, dolazi do transfera tih kultura. Pojavljuju se nadnacionalne kulture. Jedan broj društava se oseća ugroženo u svemu tome, ne može da prati te globalizacijske trendove i zatvara se u neku svoju čauru. Čini mi se da odatle proizilaze razni fundamentalizmi. U centralnoj i istočnoj Evropi komunizam je, kao ideologija, ostavio svog traga. Došlo je do povratka religije na jedan normalniji način, u onim zemljama koje nisu imale sukobe, i na jedan vrlo dramatičan način u zemljama Balkana.
RSE: Neko je rekao da na kraju XX i početkom XXI veka postoji žeđ za religijom. Da li je možda ovo što se sada događa zloupotreba žeđi za religijom?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da se mnogo više iz duhovne sfere ulazi u sekularnu sferu, da to sveto više nije transcendentno i nije nešto što je vezano samo za ritual i za razne svete knjige. Religija se mnogo više politizuje. Možemo govoriti o politizaciji religije. Možda imamo i politički islam i političko katoličanstvo i političko pravoslavlje. Ni jedna religija nije imuna od takvih tendencija, ali mi se čini da je to velika opasnost i za samu religiju. U onoj meri u kojoj se nacija i politika sakralizuju, u toj meri se religija sakralizuje i desakralizuje. Crkve i verske zajednice u celom svetu moraju biti svesne te opasnosti.
RSE: Da li u skladu jačanja uloge crkava u svetu danas, jača i religioznost, ono istinsko i suštinsko verovanje, ili je samo povećan procent onih koji se izjašnjavaju kao vernici? Da li je povećan uticaj crkve kao institucije?
VUKOMANOVIĆ: Sociolozi to pitanje sami sebi često postavljaju. Uočavaju da se mnogo veći broj ljudi opredeljuje konfesionalnim terminima. Izjašnjavaju se kao katolici, pravoslavci ili muslimani. Kada je reč o aktuelnoj religioznosti, ti postotci su mnogo manji. U Srbiji je konfesionalnost 90 posto, a istraživanja sociologa pokazuju da je religioznost oko 60 posto. Znači da je 30 posto vernika sezonskih ili u nekom tradicionalnom smislu doživljavaju sebe kao pripadnike određenih tradicija, ali nisu na jedan aktuelan način religiozni. To je nešto što se svuda u svetu primećuje kao tendencija.
RSE: Koliko sa ovim trendovima korespondira i logika krupnog kapitala?
VUKOMANOVIĆ: Kapital ide svugde gde može da se umnoži. Čini mi se da je religija jedno polje gde se može koncentrisati finansijka moć, mnogo više u Americi nego u nekim drugim delovima sveta. Među političkim i religijskim konzervativcima, pripadnicima nove desnice u Americi, su 1986. godine neki prijavljivali preko 200 miliona dolara prihoda i bili najbogatije crkvene institucije u svetu ikada. Uoči predsedničkih izbora 1988. godine vidi se veza između religije i politike. Generišu se ogromna sredstva. Ono što je osnovno je politički program koji stoji iza nekog religijskog programa. Tako dolazi do tih susreta. Slično je i u nekim muslimanskim zemljama sveta.
RSE: Kako je moguće da je zapadna Evropa ostala mimo tokova fundamentalizacije religije?
VUKOMANOVIĆ: Zbog toga što je zapadna Evropa izrodila prosvetiteljstvo. Ta vrsta otklona prema religiji je bila vrlo jedinstvena u razvoju svetskih civilizacija. To je bio jedan antiklerikalni pokret koji je vodio modernom shvatanju ljudskih prava, individua i prirodnog prava. Evropa počiva i na nekim nereligijskim stubovima. Imala je Grčku i Rim. Na prostoru Evrope se razvijala jedna pluralistička rimska civilizacija i imperija. Tu je bio i osmo vekovni uticaj Arapa preko Španije, judaizam, humanizam, renesansa i prosvećenost. Sve su to neki stubovi na kojima je Evropa počivala. To je došlo do izražaja i nakon Evropskog ustava. Nije se ustavotvorac mogao ograničiti samo na hrišćansko nasleđe Evrope, već se govorilo o religijskom, kulturnom i humanističkom nasleđu.
RSE: Koliko u procesima koji se sada događaju vezanim za širenje Evropske unije i za krizu njenog koncepta, ima značaja činjenica da širenjem Evropske unije katolici postaju manjina u njoj?
VUKOMANOVIĆ: To ostaje da vidimo. Sa proširenjem Evropske unije, koja bi u 2007. godini obuhvatila Bugarsku i Rumuniju, a u perspektivi imate Srbiju i Albaniju i kada bi još Rusija i Ukrajina postale sastavni deo Evropske unije, na tom prostoru bi bilo oko 200 miliona pravoslavaca. U tom slučaju bi pravoslavna crkva bila većinska, što zvuči paradoksalno. Što se religije tiče, tu su moguće najrazličitije promene. Čini mi se da je to jedna trenutna kriza i da će je Evropa prebroditi. Evropa će se nečemu naučiti iz ovoga što se u poslednje vreme dešavalo.
RSE: Da li je SPC na antievropskim pozicijama i da li preovladava nasleđe vladike Nikolaja?
VUKOMANOVIĆ: U nekim značajnijim klubovima postoji antievropski stava koji se, s vremena na vreme, čuje od visoko profilisanih vladika koji govore na različitim tribinama. Ono što je meni licemerno je to da posle takvih tribina oni sednu u svoje audie kojim se odvozu u svoje parohije i eparhije. Sam način života tih ljudi ne ilustruje ono o čemu govore. Ne znam otkud toliki strah od Evrope. Mislim da postoji bezrazložan strah od sekularizacije Evrope. Kada crkva ima neke diplomatske misije u svetu, njeni predstavnici se vrate dosta zadovoljni. Svesni su potrebe dijaloga. Čini mi se da se tu crkva tek uči. Za vrlo kratko vreme je stupila na javnu scenu. S jedne strane tu postoji ideološki uticaj Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Kada čitate te tekstove vidite da su oni vrlo antievropski, pogotovo oni raniji. Čini mi se da neka realnost i uključivanje u Evropu, pogotovo ako se to shvati kao mogućnost da i pravoslavlje dobije šansu da se iskaže kao jedna duhovna tradicija, će slabiti antievropski stav.
RSE: Da li postoje takve tendencije u pravoslavlju kao takvom, mimo SPC-u?
VUKOMANOVIĆ: Pravoslavlje van Srbije i Rusije je mnogo modernije. U zapadnoj Evropi i u Americi su se mnogo crkve značajnije otvorile. I tu je jedna vrsta neravnoteže. Mislim da je i iskustvo koje je naša crkva imala u dijaspori mnogo bolje i da one vladike koje su to iskustvo imale spadaju u krug progresivnijih i modernijih, za razliku od onih koji su samo u matici vodili neke eparhije i nisu videli mnogo od tog sveta koji nas inače slabo razume i karakteriše uglavnom u stereotipima.
RSE: Sedamdesetih godina je bila ideja da se organizuje pravoslavni Sabor koji nije organizovan 1200 godina. Tada to nije uspelo. Mislite li da će uskoro biti novih pokušaja? Mislite li da je potrebna jedna ozbiljnija modernizacija u pravoslavnoj crkvi?
VUKOMANOVIĆ: Kako da ne. Svakako da bi Sabor od svetskog značaja imao veliku ulogu. Sedamdesetih godina to i nije bilo realno zbog toga što se veliki broj pravoslavnih crkava našao iza gvozdene zavese. Nisu imale samostalnost koju imaju danas u odnosu na tadašnje režime. Danas je to preko potrebno. Čini mi se da bi pravoslavna crkva morala na tom svetskom nivou da se otvori čitavom nizu socijalnih i gorućih pitanja, kao što im se katolička crkva otvorila nakon Drugog vatikanskog sabora pre 40 godina.
RSE: Da li vidite mogućnosti i šansu da se prihvati pružena ruka iz Vatikana, koji čini ozbiljne iskorake prema pomirenju dve crkve?
VUKOMANOVIĆ: To bi svakako doprinelo boljim odnosima između rimokatoličke i pravoslavne crkve. Sabori od takvog značaja i formata moraju pomerati stvari u pravcu ekumenizma. Niko ne očekuje da bi to bila jedna crkva, kao što je bila u vreme Ćirila i Metodija, ali bi svakako moglo mnogo više da se uradi na planu razjašnjavanja nekih ideoloških i političkih nesuglasica.
RSE: Kako vidite ulogu verskih zajednica na Balkanu danas u pitanju suočavanja i pomirenja?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da crkve u tom smeru mogu još dosta toga učiniti. Neka izvinjenja su došla od strane političkih predstavnika, a crkve su te koje se bave pitanjima praštanja i pokajanja. Mnogo pre bi se očekivalo od verskih zajednica da krenu u tom pravcu nego od političara. Bilo je obrnuto. Tu postoji veliki prostor za zajedničko delovanje. Ukoliko se otklone neke političke smetnje, verske zajednice bi tu mogle da imaju veliku ulogu. Mora se razmišljati o budućnosti.
RSE: Da li se kod vaših studenata osećaju velike predrasude sa kojima stupaju na univerzitet, s obzirom na okolinu, atmosferu i na duhovnu klimu u kojoj odrastaju?
VUKOMANOVIĆ: Nekada se i sam iznenadim koliko su sadašnje generacije konzervativnije nego kada smo mi bili studenti. Očekivalo bi se da s godinama čovek postaje konzervativniji, ali ispada obrnuto. To se mora razumeti iz konteksta njihovog života. Čini mi se da je za njih najvažnija svaka mogućnost da se negde otputuje iz rodnog grada. Postoje različiti studijski programi i pristupačni su. Mladi ljudi bi trebali da ih koriste. Treba on sam bolje da se upozna preko onog drugog. To je škola koja je nezamenjiva, naročito u godinama kada ste mnogo pokretljiviji i kada imate mogućnost da se mnogo više krećete. Mislim da je to ono što nedostaje ovim generacijama. To pokazuju i statistike koje su poražavajuće. U odnosu na ono šta su mogle naše generacije, čak i u vreme u kojem su postojale neke političke stege, kretanje ljudi je bilo daleko ubrzanije. Za početak bih preporučio da što više upoznaju i duge zemlje i druge ljude i druge svetove jer je to najbolje za razbijanje predrasuda.
RSE: Da li je ekstremna desnica koja deluje na Univerzitetu u Beogradu samo glasna, ili je i jaka?
VUKOMANOVIĆ: Mislim da su oni glasniji nego što su jači, ali je i to dovoljno zabrinjavajuće. Mislim da se nedovoljno čuje suprotna alternativa među samim studentima. Kada je reč o studentskim organizacijama, mora da bude mnogo glasnija ona strana koja osuđuje zločin i koja smatra da ono što se dešavalo u Srebrenici je sramno, a da ono što se prezentira na Pravnom fakultetu u Beogradu nije nikakva istina, da takav stav gura unazad i da ga treba osuditi. Ne može se pod slobodom govora širiti govor mržnje. To nije dozvoljeno. To nisu tradicije sloboda i prava u modernom smislu. Nadam se da među mladima takve tendencije nisu toliko proširene. Radim na fakultetu na kojem su studenti druge orjentacije i mnogo je liberalnija atmosfera. Trebali bi se sociolozi više pozabaviti istraživanjima studenskih organizacija, pa i paraklerikalnih, koje su mnogo prisutnije na samom Univerzitetu. Pitanje je u kojoj meri tu govorimo o studentima, a u kojoj meri su to neke organizacije koje nemaju mnogo veze sa studentskim životom.