RSE: Mladen je ime koje ti je dala majka…
ABUSHALLAH: Baka mi je dala ime.
RSE: Odakle je baka?
ABUSHALLAH: Baka je rođena u Hrvatskoj, ali je Srpkinja. Deda je Hrvat.
RSE: A mama je odrasla u Beogradu.
ABUSHALLAH: Mama je takođe rođena u Hrvatskoj, živjela je tamo par godina, međutim onda su se svi preselili u Beograd.
RSE: A Sanad je ime koje ti je dao tata.
ABUSHALLAH: Da. Pošto sam morao da dobijem libijsko ili arapsko ime kad sam se preselio tamo. Nisam mogao da se zovem Mladen, zato što je tata musliman a Mladen je hrišćansko ime.
RSE: Ti si, znači, naknadno dobio to drugo ime.
ABUSHALLAH: Da. Kad sam se rodio, dobio sam ime Mladen, pa onda tek posle sam dobio ime Sanad.
RSE: Kad si se rodio?
ABUSHALLAH: Trideset i prvog januara 1986. godine, u Beogradu.
RSE: Kada odlaziš u Libiju?
ABUSHALLAH: U prvu posetu sam išao kad sam imao tri godine. Ali postepeno, vremenom, mama i tata su se preselili tamo, ne znam tačno koje godine, ali bilo je to pre nego što sam krenuo u školu.
RSE: Znači ti si svoje dosadašnje školovanje obavio u Libiji. Je li to bilo na arapskom jeziku?
ABUSHALLAH: Ne, na engleskom.
RSE: Govoriš li arapski?
ABUSHALLAH: Govorim. Libijski. Ne znam dobro pisati jer sam išao u englesku školu, a arapski sam pričao samo na ulici, s ljudima. Tako da libijski pričam, ne baš super, ali mogu dobro da se sporazumevam i ne pravim puno grešaka.
RSE: Za koji jezik bi rekao da ti je nekako bliži i da ga bolje govoriš, da li srpski ili libijski?
ABUSHALLAH: Pa srpski, rodio sam se tamo i progovorio sam na tom jeziku.
RSE: A da li njega znaš pisati?
ABUSHALLAH: Znam, i ćirilicu i latinicu. Naučila me mama.
RSE: Ti si ovdje u Pragu, na fakultetu, na New York University, studiraš, prva si godina. Šta studiraš?
ABUSHALLAH: Studiram ekonomiju. Međunarodnu i evropsku ekonomiju, tako se to zove.
RSE: Zašto baš Prag?
ABUSHALLAH: Došao sam ovde s jednim drugom. Hteo sam da učim ekonomiju, i pošto je drug krenuo ovamo, odlučio sam da studiram u Pragu.
RSE: Da li u Libiji takođe postoji taj fakultet?
ABUSHALLAH: Postoji engleski fakultet za biznis, nešto tako, nisam siguran, ali to me nije zanimalo, pošto sam hteo malo da se osamostalim, da odem negde drugde. Stalno sam bio uz roditelje i hteo sam malo da promenim.
RSE: Ti sad imaš devetnaest godina, i zapravo sa osamnaest si se odlučio da živiš sam. Je li bio težak taj rastanak sa roditeljima?
ABUSHALLAH: Naravno. Pošto sam do tada stalno bio sa njima i kad smo se rastajali, bilo je teško. Ali i moj tata je iz Libije došao na studije kod nas, tako da sam i ja hteo, isto kao i on, da izađem i da vidim kako je to živeti sam u drugoj zemlji.
RSE: Šta je tata studirao?
ABUSHALLAH: On je bio pilot u libijskoj armiji, a sada radi samostalno.
RSE: Gdje ste se tačno u Libiju preselili iz Beograda?
ABUSHALLAH: U Tripoli, glavni grad.
RSE: Koja su tvoja prva sjećanja iz tog djetinjstva?
ABUSHALLAH: Znam da sam stalno izlazio da se družim sa libijskom decom, pošto nisam voleo da sedim kući.
RSE: Čega se djeca igraju tamo?
ABUSHALLAH: Isto kao i svugde. Samo što ja u početku nisam znao jezik, međutim mala deca jezik uče brzo. Stalno sam išao u Beograd. Zapravo sam pola vremena provodio u Beogradu, ali porodica se preselila u Tripoli.
RSE: Kad je krenula škola, ko su bili đaci u toj školi, uglavnom?
ABUSHALLAH: Ili Libijci čiji su roditelji stranci, zapravo majka, i stranci.
RSE: Dakle djeca iz tih internacionalnih brakova i potpuni stranci.
ABUSHALLAH: Da.
RSE: Ti si zapravo odrastao u jednoj multikulturnoj sredini. Zajednički jezik vam je bio engleski?
ABUSHALLAH: Da, pričali smo engleski, tako da sam tada naučio i engleski. Prvo smo komunicirali na arapskom, pošto ja u početku nisam znao engleski, pa sam polako naučio.
RSE: Kako je izgledala ta škola tamo, je li bila teška?
ABUSHALLAH: Pa nije. Koliko sam čuo od mame, naše škole su mnogo teže.
RSE: Kojim jezikom se govorilo u kući?
ABUSHALLAH: Na našem, srpskom. Tata je studirao prvo u Sarajevu, pa u Beogradu i on super priča srpskohrvatski jezik, bolje od mene.
RSE: Znači u kući je zajednički jezik naš jezik.
ABUSHALLAH: Da.
RSE: Imaš i mlađeg brata. Njemu će sad biti 16 godina. U koju on školu ide?
ABUSHALLAH: On ide u tu istu školu u Libiji u koju sam išao ja, irsku školu.
RSE: Po čemu se razlikuje irska škola od engleske?
ABUSHALLAH: Po ničemu. Ista je, samo što je zovu irskom jer Englezi ranije nisu smeli da uđu u Libiju jer je bio embargo, a Irci su mogli.
RSE: Kako običan čovjek doživljava Libiju? U političkom smislu, na političkoj razini, Libija se doživljava kao zemlja u kojoj nema demokratije, u kojoj nema sloboda i tako dalje.
ABUSHALLAH: Ja stvarno nisam osetio ništa, meni je bilo super. Ja sam se držao daleko od politike i svega toga, čak nisam gledao ni vesti. Ali, recimo, ako se nešto desi, ukoliko dođeš u kontakt s policijom, moraš da ćutiš. Onda, ima puno korupcije.
RSE: Naprosto opiši kako si ti to doživljavao, ne moraš se baviti politikom. Sad možeš da uporediš, godinu dana živiš u Pragu, živio si u Libiji, boravio u Beogradu. Postoji li razlika?
ABUSHALLAH: Postoji, naravno. U Libiji je tata, kao Libijac, sve radio za nas. Mi smo eventualno odlazili samo do prodavnice, a sve ostalo je radio on. Ovde sad u Pragu sve moram sam. Ovde je veća sloboda, više se krećem. Tamo me je uvek tata vozio dok nisam ja počeo da vozim, a ovde mogu da se šetam, i noću, puno je lakše. Tamo, na primer, ako s nekim kreneš da pričaš, ne znaš da li je njegov tata u vlasti. Ako je nečiji tata u vlasti, on može da te istuče, a ti ne smeš ništa da uradiš. Ovde toga nema. Jedino mafija i to, ali ja s tim nemam veze.
RSE: Kakav je život za mlade ljude u Libiji? Postoje li kafići, postoje li disko-klubovi, da li se tamo ljudi mogu zabavljati?
ABUSHALLAH: Nije isto kao ovde. Alkohol je zabranjen. U kafiće izlaze većinom samo muškarci. Libijske devojke sede kod kuće. Ovde se, na primer, izlazi oko jedanaest pa se ostaje do jutra, a tamo se vraća kući oko jedanaest-dvanaest. Tako da se sve dešava pre dvanaest sati, iza ponoći ljudi slabo izlaze.
RSE: Nema, znači, noćnog života.
ABUSHALLAH: Nema. Nema ni diskoteka, tako da ni nema gde da se odvija.
RSE: Rekao si da u kafićima nema djevojaka.
ABUSHALLAH: Vrlo retko. U poređenju s Pragom, na primer, tamo je puno više muškaraca po kafićima, pogotovo uveče. Osim u neki elegantan restoran gde izlazi cela familija, devojke slabo izlaze.
RSE: Čekaju da se udaju ili šta?
ABUSHALLAH: Pa ja mislim da je tako.
RSE: Jesi li ti imao neku djevojku dok si živio u Tripoliju?
ABUSHALLAH: Jesam. Kad sam bio dosta mlađi, devojka mi je bila Libijka, s tim da je njena baka bila Francuskinja, tako da je njen tata bio malo drugačiji. Baš sa čistom Libijkom nisam nikad bio, ili im je majka bila strankinja ili su bile skroz strankinje. Tata mi je rekao: „Ni slučajno s Libijkama“.
RSE: Zašto?
ABUSHALLAH: Zato što je opasno. To je tamo kod njih drukčije, ne bi trebalo da imaš ikakav kontakt s devojkom, jedino možeš da pričaš i to je to.
RSE: Idu li libijske djevojke u škole?
ABUSHALLAH: Idu. Neke Libijke idu i u ove internacionalne škole.
RSE: Jesu li škole u Libiji odvojene za muškarce i žene?
ABUSHALLAH: Nisu, idu zajedno.
RSE: Pa onda tamo dođu u kontakt.
ABUSHALLAH: Da, ali samo mogu da pričaju, ali i to retko, jer devojke uvek treba da se pomere kad im muškarac priđe.
RSE: Moraju odbiti kontakt. Tako ih odgajaju.
ABUSHALLAH: Da.
RSE: Možeš li uporediti cijene. Koliko u Tripoliju košta kafa, koka-kola, a koliko to košta ovdje? Gdje je skuplje? Gdje je život skuplji?
ABUSHALLAH: Meni je ovde skuplje jer ovde imam samo svoj džeparac, a tamo su sve što je bilo potrebno kupiti, kupovali roditelji. Tamo nisam morao da štedim.
RSE: Ovdje živiš sam, u iznajmljenom stanu, nemaš nekog cimera.
ABUSHALLAH: Ne, živim sam. Imam jednu sobu i tu živim.
RSE: Je li ti teško?
ABUSHALLAH: Na početku mi je bilo, pošto sam bio naviknut na život s roditeljima, ali vremenom sam se navikao. Sad kad mi dođu roditelji, malo mi je čudno. Sad sam se navikao da sam sam.
RSE: Kad budu ferije, kamo planiraš ići? Da li u Beograd ili u Tripoli?
ABUSHALLAH: Ne bih još da idem u Libiju, otići ću u Beograd. Ostao bih još tu u Evropi, ne ide mi se tamo. Tako sam planirao, ali sve zavisi od roditelja, kako oni odluče.
RSE: Kad završiš studije, onda ćeš se valjda i ti nešto pitati.
ABUSHALLAH: Moj otac ima naftnu kompaniju, tamo bih trebao da radim, ali pre toga bih hteo malo da radim sam, da vidim kako to ide.
RSE: Imaš li neku predstavu gdje bi želio raditi i šta bi želio raditi?
ABUSHALLAH: Naravno nešto što ima veze s ekonomijom. Možda u Beogradu ili bilo gde, nema veze, u Engleskoj, ali važno mi je da sam samostalan, da probam sam, da vidim koliko sam mogu da uradim, pa onda tek posle, ako sve bude u redu i tata bude hteo da radim s njim, onda ću da radim s njim, nema problema.
RSE: Planiraš li neke projekte, imaš li neke konkretnije vizije?
ABUSHALLAH: Prvo planiram da magistriram. Onda planiram da, kao i moj otac, radim za nekog, pa onda da budem samostalan. Za to treba vremena, ali hteo bih, znači, da imam svoju firmu.
RSE: Rekao si da tata ima naftnu kompaniju. Kolika je, koliko ljudi zapošljava?
ABUSHALLAH: Stvarno ne znam. Ne priča mi o tim stvarima.
RSE: Ne pričate o poslu?
ABUSHALLAH: Ne. Rekao je da će sve da mi kaže kad završim fakultet.
RSE: Možeš li se prisjetiti svojih početaka u Pragu.
ABUSHALLAH: Kao što sam rekao, došao sam s drugom, tako da sam odmah u početku imao prijatelja. On ima još sestru, tako da se s njima družim. Na fakultetu sam upoznao dosta ljudi. Ima i ljudi s područja bivše Jugoslavije čiji su roditelji radili u Libiji, s njima se takođe družim i tako.
RSE: Kako izgleda noćni život u Pragu?
ABUSHALLAH: U Libiji nisam mnogo izlazio. Sviđa mi se što ovde mogu da izlazim kad god hoću. Idemo najviše u klubove.
RSE: Da li te to odvlači od učenja?
ABUSHALLAH: Ne. Svestan sam toga da sam ovde prvenstveno zbog studija. Tako da se trudim prvo da završim učenje, pa tek onda da izlazim. Tako da ne verujem da mi to smeta. Jedino što spavam duže kad se vratim kući kasno, ali to nije problem.
RSE: Na tvom fakultetu ima i Amerikanaca. Kakav je odnos prema tebi, s obzirom da imaš arapsko, odnosno libijsko prezime?
ABUSHALLAH: Amerikanaca ne znam baš puno. Ali sve je u redu, nema nikakve netrpeljivosti ili nečeg sličnog. Zapravo, izgleda da je sve u redu, ali ja ne znam šta oni misle. Ponašaju se fino, kao i svi drugi.
RSE: Da li ti imaš neko opterećenje, s obzirom da si djelomično Arapin.
ABUSHALLAH: Znam da je među Arapima mnogo terorista, ali ja nisam takav, tako da ja uopšte nemam problema. Pričam normalno kao i svi i uopšte ne razmišljam o tome.
RSE: Imaš dva pasoša, jedan je srpski, jedan je libijski. Koji koristiš ovdje?
ABUSHALLAH: Ovde koristim libijski jer sam završio srednju školu u Libiji i iz Libije sam krenuo ovamo.
RSE: Nije bilo nikakvih problema sa prijavom ovdje, upisom na fakultet…
ABUSHALLAH: Nije bilo nikakvih problema.
RSE: Može li se inače slobodno putovati s libijskim pasošem?
ABUSHALLAH: Ja nisam imao problema. Putovao sam dosta po Evropi s libijskim pasošem i nisu mi pravili nikakve probleme. Neki ljudi su imali problema kad su išli na primer u Englesku ili Sjedinjene Države.
RSE: Jesi li ti bio u Americi?
ABUSHALLAH: Nisam nikada. Planiram da odem jednog dana da vidim kako je. Ili možda da radim, ako bude bilo dobrog posla.
RSE: Generalno, tvoji su planovi da ostaneš negdje u Evropi.
ABUSHALLAH: Za početak. A u početku bih, kako sam rekao, hteo da radim sam. Makar prvih pet godina.
RSE: A onda, u nekoj daljoj budućnosti, namjeravaš se vratiti u firmu svog oca.
ABUSHALLAH: On je planirao da ja i brat to nasledimo.
RSE: Da li će i brat da studira u Evropi? Hoće li on možda doći u Prag?
ABUSHALLAH: On je tek deseti razred, ili drugi srednje kod nas, tako da ima još uvek vremena da razmisli.
RSE: Je li dolazio kod tebe u posjetu?
ABUSHALLAH: Dolazio je ovde i sviđa mu se.
RSE: Kako se zove?
ABUSHALLAH: Emir.
RSE: Lijepo ime ima. On nema dva imena?
ABUSHALLAH: Nema. On je rođen u Tripoliju, tako da je odlučeno da mu se da ime koje može da se upotrebi i tamo i ovamo.
RSE: Ja ti, Mladene, želim puno uspjeha na fakultetu, da ga završiš i da ostvariš sve svoje planove.
ABUSHALLAH: Hvala vam puno.
ABUSHALLAH: Baka mi je dala ime.
RSE: Odakle je baka?
ABUSHALLAH: Baka je rođena u Hrvatskoj, ali je Srpkinja. Deda je Hrvat.
RSE: A mama je odrasla u Beogradu.
ABUSHALLAH: Mama je takođe rođena u Hrvatskoj, živjela je tamo par godina, međutim onda su se svi preselili u Beograd.
RSE: A Sanad je ime koje ti je dao tata.
ABUSHALLAH: Da. Pošto sam morao da dobijem libijsko ili arapsko ime kad sam se preselio tamo. Nisam mogao da se zovem Mladen, zato što je tata musliman a Mladen je hrišćansko ime.
RSE: Ti si, znači, naknadno dobio to drugo ime.
ABUSHALLAH: Da. Kad sam se rodio, dobio sam ime Mladen, pa onda tek posle sam dobio ime Sanad.
RSE: Kad si se rodio?
ABUSHALLAH: Trideset i prvog januara 1986. godine, u Beogradu.
RSE: Kada odlaziš u Libiju?
ABUSHALLAH: U prvu posetu sam išao kad sam imao tri godine. Ali postepeno, vremenom, mama i tata su se preselili tamo, ne znam tačno koje godine, ali bilo je to pre nego što sam krenuo u školu.
RSE: Znači ti si svoje dosadašnje školovanje obavio u Libiji. Je li to bilo na arapskom jeziku?
ABUSHALLAH: Ne, na engleskom.
RSE: Govoriš li arapski?
ABUSHALLAH: Govorim. Libijski. Ne znam dobro pisati jer sam išao u englesku školu, a arapski sam pričao samo na ulici, s ljudima. Tako da libijski pričam, ne baš super, ali mogu dobro da se sporazumevam i ne pravim puno grešaka.
RSE: Za koji jezik bi rekao da ti je nekako bliži i da ga bolje govoriš, da li srpski ili libijski?
ABUSHALLAH: Pa srpski, rodio sam se tamo i progovorio sam na tom jeziku.
RSE: A da li njega znaš pisati?
ABUSHALLAH: Znam, i ćirilicu i latinicu. Naučila me mama.
RSE: Ti si ovdje u Pragu, na fakultetu, na New York University, studiraš, prva si godina. Šta studiraš?
ABUSHALLAH: Studiram ekonomiju. Međunarodnu i evropsku ekonomiju, tako se to zove.
RSE: Zašto baš Prag?
ABUSHALLAH: Došao sam ovde s jednim drugom. Hteo sam da učim ekonomiju, i pošto je drug krenuo ovamo, odlučio sam da studiram u Pragu.
RSE: Da li u Libiji takođe postoji taj fakultet?
ABUSHALLAH: Postoji engleski fakultet za biznis, nešto tako, nisam siguran, ali to me nije zanimalo, pošto sam hteo malo da se osamostalim, da odem negde drugde. Stalno sam bio uz roditelje i hteo sam malo da promenim.
RSE: Ti sad imaš devetnaest godina, i zapravo sa osamnaest si se odlučio da živiš sam. Je li bio težak taj rastanak sa roditeljima?
ABUSHALLAH: Naravno. Pošto sam do tada stalno bio sa njima i kad smo se rastajali, bilo je teško. Ali i moj tata je iz Libije došao na studije kod nas, tako da sam i ja hteo, isto kao i on, da izađem i da vidim kako je to živeti sam u drugoj zemlji.
RSE: Šta je tata studirao?
ABUSHALLAH: On je bio pilot u libijskoj armiji, a sada radi samostalno.
RSE: Gdje ste se tačno u Libiju preselili iz Beograda?
ABUSHALLAH: U Tripoli, glavni grad.
RSE: Koja su tvoja prva sjećanja iz tog djetinjstva?
ABUSHALLAH: Znam da sam stalno izlazio da se družim sa libijskom decom, pošto nisam voleo da sedim kući.
RSE: Čega se djeca igraju tamo?
ABUSHALLAH: Isto kao i svugde. Samo što ja u početku nisam znao jezik, međutim mala deca jezik uče brzo. Stalno sam išao u Beograd. Zapravo sam pola vremena provodio u Beogradu, ali porodica se preselila u Tripoli.
RSE: Kad je krenula škola, ko su bili đaci u toj školi, uglavnom?
ABUSHALLAH: Ili Libijci čiji su roditelji stranci, zapravo majka, i stranci.
RSE: Dakle djeca iz tih internacionalnih brakova i potpuni stranci.
ABUSHALLAH: Da.
RSE: Ti si zapravo odrastao u jednoj multikulturnoj sredini. Zajednički jezik vam je bio engleski?
ABUSHALLAH: Da, pričali smo engleski, tako da sam tada naučio i engleski. Prvo smo komunicirali na arapskom, pošto ja u početku nisam znao engleski, pa sam polako naučio.
RSE: Kako je izgledala ta škola tamo, je li bila teška?
ABUSHALLAH: Pa nije. Koliko sam čuo od mame, naše škole su mnogo teže.
RSE: Kojim jezikom se govorilo u kući?
ABUSHALLAH: Na našem, srpskom. Tata je studirao prvo u Sarajevu, pa u Beogradu i on super priča srpskohrvatski jezik, bolje od mene.
RSE: Znači u kući je zajednički jezik naš jezik.
ABUSHALLAH: Da.
RSE: Imaš i mlađeg brata. Njemu će sad biti 16 godina. U koju on školu ide?
ABUSHALLAH: On ide u tu istu školu u Libiji u koju sam išao ja, irsku školu.
RSE: Po čemu se razlikuje irska škola od engleske?
ABUSHALLAH: Po ničemu. Ista je, samo što je zovu irskom jer Englezi ranije nisu smeli da uđu u Libiju jer je bio embargo, a Irci su mogli.
RSE: Kako običan čovjek doživljava Libiju? U političkom smislu, na političkoj razini, Libija se doživljava kao zemlja u kojoj nema demokratije, u kojoj nema sloboda i tako dalje.
ABUSHALLAH: Ja stvarno nisam osetio ništa, meni je bilo super. Ja sam se držao daleko od politike i svega toga, čak nisam gledao ni vesti. Ali, recimo, ako se nešto desi, ukoliko dođeš u kontakt s policijom, moraš da ćutiš. Onda, ima puno korupcije.
RSE: Naprosto opiši kako si ti to doživljavao, ne moraš se baviti politikom. Sad možeš da uporediš, godinu dana živiš u Pragu, živio si u Libiji, boravio u Beogradu. Postoji li razlika?
ABUSHALLAH: Postoji, naravno. U Libiji je tata, kao Libijac, sve radio za nas. Mi smo eventualno odlazili samo do prodavnice, a sve ostalo je radio on. Ovde sad u Pragu sve moram sam. Ovde je veća sloboda, više se krećem. Tamo me je uvek tata vozio dok nisam ja počeo da vozim, a ovde mogu da se šetam, i noću, puno je lakše. Tamo, na primer, ako s nekim kreneš da pričaš, ne znaš da li je njegov tata u vlasti. Ako je nečiji tata u vlasti, on može da te istuče, a ti ne smeš ništa da uradiš. Ovde toga nema. Jedino mafija i to, ali ja s tim nemam veze.
RSE: Kakav je život za mlade ljude u Libiji? Postoje li kafići, postoje li disko-klubovi, da li se tamo ljudi mogu zabavljati?
ABUSHALLAH: Nije isto kao ovde. Alkohol je zabranjen. U kafiće izlaze većinom samo muškarci. Libijske devojke sede kod kuće. Ovde se, na primer, izlazi oko jedanaest pa se ostaje do jutra, a tamo se vraća kući oko jedanaest-dvanaest. Tako da se sve dešava pre dvanaest sati, iza ponoći ljudi slabo izlaze.
RSE: Nema, znači, noćnog života.
ABUSHALLAH: Nema. Nema ni diskoteka, tako da ni nema gde da se odvija.
RSE: Rekao si da u kafićima nema djevojaka.
ABUSHALLAH: Vrlo retko. U poređenju s Pragom, na primer, tamo je puno više muškaraca po kafićima, pogotovo uveče. Osim u neki elegantan restoran gde izlazi cela familija, devojke slabo izlaze.
RSE: Čekaju da se udaju ili šta?
ABUSHALLAH: Pa ja mislim da je tako.
RSE: Jesi li ti imao neku djevojku dok si živio u Tripoliju?
ABUSHALLAH: Jesam. Kad sam bio dosta mlađi, devojka mi je bila Libijka, s tim da je njena baka bila Francuskinja, tako da je njen tata bio malo drugačiji. Baš sa čistom Libijkom nisam nikad bio, ili im je majka bila strankinja ili su bile skroz strankinje. Tata mi je rekao: „Ni slučajno s Libijkama“.
RSE: Zašto?
ABUSHALLAH: Zato što je opasno. To je tamo kod njih drukčije, ne bi trebalo da imaš ikakav kontakt s devojkom, jedino možeš da pričaš i to je to.
RSE: Idu li libijske djevojke u škole?
ABUSHALLAH: Idu. Neke Libijke idu i u ove internacionalne škole.
RSE: Jesu li škole u Libiji odvojene za muškarce i žene?
ABUSHALLAH: Nisu, idu zajedno.
RSE: Pa onda tamo dođu u kontakt.
ABUSHALLAH: Da, ali samo mogu da pričaju, ali i to retko, jer devojke uvek treba da se pomere kad im muškarac priđe.
RSE: Moraju odbiti kontakt. Tako ih odgajaju.
ABUSHALLAH: Da.
RSE: Možeš li uporediti cijene. Koliko u Tripoliju košta kafa, koka-kola, a koliko to košta ovdje? Gdje je skuplje? Gdje je život skuplji?
ABUSHALLAH: Meni je ovde skuplje jer ovde imam samo svoj džeparac, a tamo su sve što je bilo potrebno kupiti, kupovali roditelji. Tamo nisam morao da štedim.
RSE: Ovdje živiš sam, u iznajmljenom stanu, nemaš nekog cimera.
ABUSHALLAH: Ne, živim sam. Imam jednu sobu i tu živim.
RSE: Je li ti teško?
ABUSHALLAH: Na početku mi je bilo, pošto sam bio naviknut na život s roditeljima, ali vremenom sam se navikao. Sad kad mi dođu roditelji, malo mi je čudno. Sad sam se navikao da sam sam.
RSE: Kad budu ferije, kamo planiraš ići? Da li u Beograd ili u Tripoli?
ABUSHALLAH: Ne bih još da idem u Libiju, otići ću u Beograd. Ostao bih još tu u Evropi, ne ide mi se tamo. Tako sam planirao, ali sve zavisi od roditelja, kako oni odluče.
RSE: Kad završiš studije, onda ćeš se valjda i ti nešto pitati.
ABUSHALLAH: Moj otac ima naftnu kompaniju, tamo bih trebao da radim, ali pre toga bih hteo malo da radim sam, da vidim kako to ide.
RSE: Imaš li neku predstavu gdje bi želio raditi i šta bi želio raditi?
ABUSHALLAH: Naravno nešto što ima veze s ekonomijom. Možda u Beogradu ili bilo gde, nema veze, u Engleskoj, ali važno mi je da sam samostalan, da probam sam, da vidim koliko sam mogu da uradim, pa onda tek posle, ako sve bude u redu i tata bude hteo da radim s njim, onda ću da radim s njim, nema problema.
RSE: Planiraš li neke projekte, imaš li neke konkretnije vizije?
ABUSHALLAH: Prvo planiram da magistriram. Onda planiram da, kao i moj otac, radim za nekog, pa onda da budem samostalan. Za to treba vremena, ali hteo bih, znači, da imam svoju firmu.
RSE: Rekao si da tata ima naftnu kompaniju. Kolika je, koliko ljudi zapošljava?
ABUSHALLAH: Stvarno ne znam. Ne priča mi o tim stvarima.
RSE: Ne pričate o poslu?
ABUSHALLAH: Ne. Rekao je da će sve da mi kaže kad završim fakultet.
RSE: Možeš li se prisjetiti svojih početaka u Pragu.
ABUSHALLAH: Kao što sam rekao, došao sam s drugom, tako da sam odmah u početku imao prijatelja. On ima još sestru, tako da se s njima družim. Na fakultetu sam upoznao dosta ljudi. Ima i ljudi s područja bivše Jugoslavije čiji su roditelji radili u Libiji, s njima se takođe družim i tako.
RSE: Kako izgleda noćni život u Pragu?
ABUSHALLAH: U Libiji nisam mnogo izlazio. Sviđa mi se što ovde mogu da izlazim kad god hoću. Idemo najviše u klubove.
RSE: Da li te to odvlači od učenja?
ABUSHALLAH: Ne. Svestan sam toga da sam ovde prvenstveno zbog studija. Tako da se trudim prvo da završim učenje, pa tek onda da izlazim. Tako da ne verujem da mi to smeta. Jedino što spavam duže kad se vratim kući kasno, ali to nije problem.
RSE: Na tvom fakultetu ima i Amerikanaca. Kakav je odnos prema tebi, s obzirom da imaš arapsko, odnosno libijsko prezime?
ABUSHALLAH: Amerikanaca ne znam baš puno. Ali sve je u redu, nema nikakve netrpeljivosti ili nečeg sličnog. Zapravo, izgleda da je sve u redu, ali ja ne znam šta oni misle. Ponašaju se fino, kao i svi drugi.
RSE: Da li ti imaš neko opterećenje, s obzirom da si djelomično Arapin.
ABUSHALLAH: Znam da je među Arapima mnogo terorista, ali ja nisam takav, tako da ja uopšte nemam problema. Pričam normalno kao i svi i uopšte ne razmišljam o tome.
RSE: Imaš dva pasoša, jedan je srpski, jedan je libijski. Koji koristiš ovdje?
ABUSHALLAH: Ovde koristim libijski jer sam završio srednju školu u Libiji i iz Libije sam krenuo ovamo.
RSE: Nije bilo nikakvih problema sa prijavom ovdje, upisom na fakultet…
ABUSHALLAH: Nije bilo nikakvih problema.
RSE: Može li se inače slobodno putovati s libijskim pasošem?
ABUSHALLAH: Ja nisam imao problema. Putovao sam dosta po Evropi s libijskim pasošem i nisu mi pravili nikakve probleme. Neki ljudi su imali problema kad su išli na primer u Englesku ili Sjedinjene Države.
RSE: Jesi li ti bio u Americi?
ABUSHALLAH: Nisam nikada. Planiram da odem jednog dana da vidim kako je. Ili možda da radim, ako bude bilo dobrog posla.
RSE: Generalno, tvoji su planovi da ostaneš negdje u Evropi.
ABUSHALLAH: Za početak. A u početku bih, kako sam rekao, hteo da radim sam. Makar prvih pet godina.
RSE: A onda, u nekoj daljoj budućnosti, namjeravaš se vratiti u firmu svog oca.
ABUSHALLAH: On je planirao da ja i brat to nasledimo.
RSE: Da li će i brat da studira u Evropi? Hoće li on možda doći u Prag?
ABUSHALLAH: On je tek deseti razred, ili drugi srednje kod nas, tako da ima još uvek vremena da razmisli.
RSE: Je li dolazio kod tebe u posjetu?
ABUSHALLAH: Dolazio je ovde i sviđa mu se.
RSE: Kako se zove?
ABUSHALLAH: Emir.
RSE: Lijepo ime ima. On nema dva imena?
ABUSHALLAH: Nema. On je rođen u Tripoliju, tako da je odlučeno da mu se da ime koje može da se upotrebi i tamo i ovamo.
RSE: Ja ti, Mladene, želim puno uspjeha na fakultetu, da ga završiš i da ostvariš sve svoje planove.
ABUSHALLAH: Hvala vam puno.