RSE: Kako je u Vranju pod socijalistima? Vi kao da ste u devedesetim godinama, ili u izmenjenoj Srbiji ni socijalisti nisu kao što su nekada bili?
OBRADOVIĆ: U Vranju se u principu sve sporo menja, političke prilike naročito. Mi smo sada tamo negde 1995./1996. godine. Socijalisti su uspeli da osvoje vlast i da imaju većinu u Skupštini, a zahvaljujući socijalistima i radikalima ostali su na vlasti. Nije baš isto kao i devedesetih. Možda je i malo gore.
RSE: Mnogi kažu da Srbija 2005. podseća na devedesete.
OBRADOVIĆ: Na žalost, Srbija ubrzano, barem se meni čini, kao i većini ljudi odavde, ide unazad. Ne mogu da shvatim šta se to događa. Ono što me više brine je ishod svega toga, više nego sam proces, jer vidimo šta se dešava oko nas. Imamo iste probleme. Plašim se da i ishod ne bude isti, da ponovo ne zaglavimo u nekom ratu i izolaciji.
RSE: Prošle nedelje naš gost je bio Šaip Kamberi, vaš prijatelj. Da li je zaista povećan strah na jugu Srbije?
OBRADOVIĆ: Taj osećaj nije povezan sa nacionalnom osnovom. Svi ljudi u Srbiji, pa i na jugu, dele zabrinutost, osećaju situaciju u kojoj se nalazimo. Mislim da i Srbi i Albanci brinu zbog bliže budućnosti. Imamo još jedan dodatni motiv za brigu, a to su odnosi između Srba i Albanaca. Prošle nedelje smo imali incident koji je uzburkao strasti i ponovo nas naveo na razmišljanje da li je moguć neki novi sukob na jugu Srbije. Verujem da je i Šaip zabrinut, jer ne verujem da je bilo kome ko živi na ovom prostoru stalo do nekih novih sukoba, bez obzira na političko, versko ili nacionalno opredelenje.
RSE: Dogodilo se tragično ubistvo jednog Albanca, petnaestogodišnjeg dečaka pri prelasku granice. Koja reagovanja najviše zamerate Beogradu, a koja lokalnim vlastima?
OBRADOVIĆ: Imam mučan utisak koji se odnosi na obe strane, a to je utrkivanje u tome da se to iskoristi u političke svrhe. Reč je o jednom dečaku koji je bio u poseti svojoj porodici sa druge strane granice. Albanci, koje potpuno razumem, kao i njegova porodica i njegove komšije, imaju mučan osećaj. Ne mogu da se otmem utisku da su političke vođe prešle neku crtu dobrog ukusa i da je ta cela situacija iskorišćena za slanje političkih poruka prema Beogradu. Beograd, s druge strane, se odnosi dosta neprimereno i hladno prema celoj situaciji, jer ne može se tako reagovati na ubistvo dečaka. Setimo se kakva je bila nacionalna histerija kada su ubijana deca srpske nacionalnosti na Kosovu. Moramo da pokažemo malo više ljudskosti i sa jedne i sa druge strane, ali kada su glave zagrejane, ona gotovo uvek nedostaje.
RSE: Od kada se znate Šaip Kamberi i vi?
OBRADOVIĆ: Znamo se nekih petnaestak godina. Kada sam se nakon studija vratio i počeo da radim, upoznao sam Šaipa kao jednog mladog čoveka koji se po mnogo čemu razlikovao od svojih sunarodnika, a i od ljudi sa ove strane. Prvo samo našli neki zajednički jezik u posmatranju političkih prilika. Kasnije je to postalo prijateljstvo. Šaip je uvek bio otvoren prema Vranjskim i prema meni. Koliko je to god bilo moguće u nekim situacijama ja sam, kada se na samom terenu situacija zaoštrila prema Albancima, pokušavao njemu da olakšam mučne dane, a toga je bilo na pretek na ovim prostorima. Prošli smo dosta toga zajedno. Meni je drago da posle toliko godina, bez obzira na sve političke sukobe između Srba i Albanaca, ja i danas mogu da kažem da mi je Šaip Kamberi prijatelj.
RSE: Šaip je jednom prilikom bio i vaš svedok na sudu.
OBRADOVIĆ: Jeste. To duboko cenim i to je pre svega bio jedan hrabar gest. Neposredno nakon bombardovanja i rata na Kosovu, tadašnji načelnik Vojske Jugoslavije, Nebojša Pavković, je preko vojne pošte u Nišu podnio prekršajnu prijavu po Šešeljevom Zakonu o javnom informisanju, protiv Vranjskih i protiv mene sudu u Vranju. Mi smo tada objavili Izveštaj Helsinškog komiteta za ljudska prava o položaju Albanaca za vreme i tokom NATO bombardovanja. Pošto smo bili optuženi da smo tim izveštajem uznemirili Albance, pozvao sam Šaipa Kamberija i sadašnjeg predsednika Skupštine opštine Bujanovac da svedoče i da se sud uveri da li su se Albanci uznemirili zbog tog izveštaja. Iz ove perspektive to izgleda prilično komotno, ali to je bio kraj 1999. godine kada je rat bio za nama i kada je još uvek bio jedan jako strog odnos prema Albancima, i u Vranju i u celoj Srbiji. Šaip je svedočio. Izrečena nam je do tada najviša pojedinačna presuda. Novine su kažnjena sa 600 hiljada, ja sa 200 hiljada dinara. U obrazloženju presude rečeno je: ''da sam se ja u ovo sveopšte vreme satanizovanja Srba usudio da kao svedoke pozovem dvojicu Albanaca.''
RSE: Bilo je hrabro da oni svedoče u to vreme, kao i to da pozovete Albance kao svedoke.
OBRADOVIĆ: Da. Trudio sam se sve vreme, i u novinama i lično, da ne upadnem u te nacionalne patriotske zamke i da se kroz novine koje uređujem dosledno odnosimo prema ljudima na osnovu onoga šta rade, a ne koje su nacionalnosti. Imam dosta prijatelja Albanaca. Vranjski su u jednom trenutku bili jedini medij u kojem su Albanci mogli da iznose svoje političke i druge stavove. Nisam to radio zato što više volim Albance nego Srbe, već zato što sam smatrao, i danas smatram, da je bilo neophodno da se čuje njihov glas, da i oni kažu šta misle, da imaju medije u kojima će objasniti svoje političke i druge stavove, što je u ono vreme, pa i danas, bilo prosto neshvatljivo za mnoge. To je bolo i oči i uši tadašnje vlasti, a i današnje, jer i skoro je bilo takvih kvalifikacija.
RSE: Da li su u vašim novinama pisali i albanski autori?
OBRADOVIĆ: I danas imamo dvojicu saradnika koji rade za Vranjske: Skendera Ljatifija i Beljgzima Kamberija. Oni rade tekstove iz Bujanovca i Preševa jer smatram da oni dobro poznaju situaciju i da profesionalno rade svoj posao. Ako su Vranjske uspele nešto za ovih deset godina koliko postoje, onda to da smo navikli svoje čitaoce da čitaju autore Albance. Na početku smo imali nekakve reakcije, a sada, po izostanku reakcija naših čitalaca, bih rekao da oni to prihvataju kao nekakvu činjenicu i da to nije ništa čudno. Koliko u srpskim medijima imate tekstova koji pišu Albanci? Možete ih na prste nabrojati. Mislim da i to govori o tome kakva je atmosfera u Srbiji.
RSE: Imali ste jedan projekt prošle godine, jednu publikaciju, koja je izlazila na srpskom i albanskom jeziku i imala je dvojezični naziv Hapi/Korak. Šta je sa tom publikacijom?
OBRADOVIĆ: Prošle godine smo izdali šest brojeva tog mesečnika na srpskom i albanskom jeziku. Redakcija je mešovitog sastava, rade u njoj i Srbi i Albanci. I neki Romi su sarađivali, ali u manjem broju. Bio sam glavni urednik. Moj zamenik je bio Beljgzim Kamberi. Hteli smo da pokažemo da jedna redakcija u kojoj su i Srbi i Albanci može da funkcioniše bez nacionalnog ključa. Na jugu Srbije su sada moderne višenacionalne redakcije koje su odvojene. Ako imate pola sata programa na srpskom jeziku, imate i pola sata na albanskom. Postoje dve redakcije i novinari ne dolaze gotovo u nikakav kontakt. To treba da bude kao neko multinacionalno novinarstvo. To je za mene jedan promašen projekt. Hteli smo da pokažemo da može da postoji novina u kojoj će biti i Srbi i Albanci, a koje će se zasnivati na profesionalnim standardima, ne na nacionalnim. Redakcija je funkcionisala sasvim normalno. Nikakvih sukoba unutar redakcije nije bilo. Objavili smo i broj 17. marta kada je bio progon Srba na Kosovu. To je bio test koji smo uspešno prošli. Kada se drže ljudi posla, onda nije važno da li si Srbin ili Albanac. Ako se uđe u nekakvo politikanstvo, ili neke druge sfere, onda se već poteže nacionalno pitanje.
RSE: To je zanimljivo, jer zamke čekaju na svakom koraku. Jedna od tih zamki je terminološke prirode. Zna se da se različito naziva taj deo Srbije i da nazivi imaju političku konotaciju. Postoje li termini koje nikada nećete upotrebiti u novinama? Kako vi nazivate taj deo Srbije?
OBRADOVIĆ: Ja ovaj deo Srbije nazivam južna Srbija. Mi smo taj problem prevazišli na jednostavan način. U dogovoru sa kolegama novinarima koji su radili u toj redakciji složili smo se da svako koristi onaj termin za koji smatra da je pogodan. Znam da većina tih termina ima nekakvu političku podlošku, ali mislim da ne treba gubiti vreme oko toga da li će se ovo zvati Preševska dolina ili jug Srbije. Postoje i termini kao jug centralne Srbije, istočno Kosovo i slično. Mislim da je većina tih termina plod političke umišljenosti i nekih političkih poruka. Šta bi smo dobili time ako bi smo svi pisali jug Srbije ili Preševska dolina.
RSE: U Hapi/Korak su se mogla naći najrazličitija politička gledišta o budućnosti juga Srbije. Kako vi vidite budućnost juga Srbije?
OBRADOVIĆ: Postoji neka magla kroz koju je vrlo teško razaznati suštinu stvari. U jednom broju smo imali temu - Budućnost južne Srbije ili Preševske doline. Hteli smo da anketiramo albanske političare sa Kosova, iz Albanije i Makedonije. To je neprijatna činjenica za albanske političare sa juga Srbije, od kojih većina njih neprekidno obećava pripajanje ovog dela Kosovu. Većina njihovih sunarodnika, političkih predstavnika, iz ovih sredina su rekli da jug Srbije nije ni u kakvim kombinacijama povodom rešavanja albanskog nacionalnog pitanja na Kosovu i da Albanci iz ovog dela Srbije treba svoju budućnost da vide u državi Srbiji ili Srbiji i Crnoj Gori. Tu činjenicu potpuno zanemaruju i političari sa albanske strane i političari sa srpske strane. Političari sa srpske strane optužuju Albance da je njihov politički cilj da se pridaju Kosovu, ili Velikoj Albaniji, a to obećavaju i albanski političari sa juga Srbije. Što se tiče Albanaca, u nedostatku političkih argumenata i njihovim izlaskom iz monolitnog bloka i položaja žrtve, nastala je jedna prilična konfuzija u njihovim redovima. Rukovodstvo tih praktičnih političkih programa nije našlo bolje rešenje nego da se vrate na referendum iz 1992. godine koji je održan u ove tri opštine i da obećavaju Albancima pridruženje Kosovu. Ono što sasvim sigurno znam je to da autohtono albansko stanovništvo ovde razmišlja samo o tome da ne bude novih sukoba i novih žrtava i da je to njihov jedini i osnovni cilj.
RSE: Na početku 2000. godine, kada je bilo oružanih sukoba, obišli ste okolinu Preševa, napuštena albanska sela, i pisali ste o tome što ste videli.
OBRADOVIĆ: Neposredno nakon rata su nas pozvali Albanci da obiđemo jedan pojas, sadašnju zonu bezbednosti, u kojem su se dešavali razni zločini i u kojem je tada ubijeno jedanaest Albanaca. Hteli su da vidimo ta sela. Bez razmišljanja sam pošao. To su bili jezivi prizori. Sela su bila potpuno napuštena. Tu su ordinirale nekakve dobrovoljačke grupe iz okoline Gnjilana, tako da su Albanci bili prinuđeni da napuste ta sela i da odu, ili na Kosovo, ili u Makedoniju. Tu se krug zla zatvorio. Ne verujem da su ti Albanci otišli na Kosovo, ili većina njih, zato što su tamo imali nekakve kuće ili mesta gde će se skloniti. Srbi nisu razmišljali o tome kada su palili njihove kuće ili kada su ubijali članove njihovih porodica. Objavili smo taj tekst, a nakon toga i Izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava koji se bavio sličnim pitanjima. Onda smo došli u situaciju da general Pavković podnese prekršajnu prijavu i da nas kazne ogromnom sumom novca. Da nije bilo 5. oktobra, ne verujem da bi smo još nešto preživeli. Mislim da bih i danas uradio to isto.
RSE: Danas opet imate problema sa vlastima, ali sa lokalnim albanskim vlastima.
OBRADOVIĆ: Situacija se menja. Možda je to i dobro. Kada smo počeli da se ponašamo prema albanskim liderima kao prema odgovornim licima u lokalnoj samoupravi i zauzeli jedan kritički stav, onda smo došli u poziciju da se naši dojučerašnji prijatelji odnose prema nama kao politički neprijatelji. Pre svega su probleme imali naše kolege Albanci koji rade za nas. Nisu navikli na nekakav kritički pristup onome što oni rade. Prošla godina je bila jedna od najtežih godina u desetogodišnjici Vranjskih. Ovo nisam očekivao od demokratskih vlasti. U svim razgovorima pre 5. oktobra, pa i posle, mi predstavnici nezavisnih medija smo tražili od tadašnjeg DOS-a, a kasnije od svih onih koji su bili na vlasti, da dovedu u isti položaj nezavisne lokalne medije i medije čiji su osnivači lokalne samouprave. Neki dan posle 5. oktobra ljudi iz Slobodne reči, iz lokalnog lista koji se finansira iz opštinskog budžeta, su došli kod nas u redakciju i tražili sliku Vojislava Koštunice, jer trebao je da se napravi broj, a oni, medij, nisu imali sliku predsedničkog kandidata. Sliku smo im dali. Oni su napravili novi broj i tako preživeli. Četiri godine nakon toga taj list i dalje postoji i dalje se finansira iz budžeta i dalje ima monopol na tržištu, jer se ni jedna državna institucija ne oglašava kod nas. Na kraju, novinari iz Slobodne reči imaju veće plate nego novinari Vranjskih. U Srbiji je oko četiristo-petsto opštinskih medija koji su pod direktnom kontrolom lokalnih vlasti. To je jedna tamna rupa koju niko i dalje ne dira, koja postoji i koja se plaća parama građana. Kako koja vlast dođe ona menja urednike i direktore. Javno mnijenje formiraju partijski funkcioneri.
RSE: Vaša novina je među prvim pisala o ratnim zločinima u Srbiji. Ispovest svedoka sa ratišta ste objavili sredinom devedesetih.
OBRADOVIĆ: Mi smo 1996. godine naišli na jednog srpskog dobrovoljca koji je bio spreman da otvoreno govori o svemu što se dešavalo na bosanskom i hrvatskom ratištu. Prema njegovom svedočenju on je sam ubio oko sedamdesetak ljudi. Mi smo tu priču pustili u novine. To je izazvalo pravu buru u vlati i u medijima. To je jedna od prvih priča u kojoj se otvoreno progovorilo o zločinima, ovaj put sa srpske strane. Taj dobrovoljac je uhapšen u redakciji Vranjskih. Kolega i ja smo privođeni i saslušavani u Državnoj bezbednosti. I danas, u ovom broju koji se upravo pojavio, imamo priču o spaljivanju leševa u Surdulici. Moramo da progovorimo o zločinima koji su činili pripadnici srpskog naroda ako želimo u budućnost.
RSE: Pored toga što ste pisali o zločinima i u Hrvatskoj i u Bosni, a kasnije i na Kosovu, vi ste i na šaljive načine pokušavali da se suprostavite Miloševićevoj harangi i Miloševićevim medijima. Kako ste reagovali kada je oteta oprema Studiju B?
OBRADOVIĆ: Većina nas se seća kako je misteriozno nestala oprema namenjena Studiju B negde u Vojvodini. Ni dan danas se ne zna gde je. Na poslednjoj strani novina smo objavili jednu reklamu: ''Uskoro će TV Vranjske okrenuti antene prema Zapadu''. Uopšte nismo očekivali takvu reakciju ni vlasti ni građana. Socijalisti su odmah po izlasku novina održali sastanak i naložili policiji da otkrije gde se nalazi ta oprema. Vrlo ozbiljno su pristupili tome ne sumnjajući da se radi o šali. Mi smo morali da prekinemo te reklame, ne zbog vlasti, nego zbog građana koji su nas non-stop zvali i pitali kako da uhvate taj program. Poslije smo objavili da je to bila šala.
RSE: Vas su ratne devedesete zatekle u Ekspres Politici koja je bila perjanica Miloševićevog ratno huškačko, patriotskog novinarstva. Kako je izgledalo to patriotsko novinarstvo?
OBRADOVIĆ: To je jedan zaista mučan period u mojoj novinarskoj karijeri. Bio sam svedok mnogih zbivanja unutar redakcije koji će izgledati neverovatni. Bez obzira na mučan osećaj to je za mene dragoceno iskustvo jer sam mogao da vidim kako funkcioniše sprega ratno nacionalističke mašinerije i medija. Moj tadašnji kolega je pišući o švercu droge na jugu Srbije naveo da se trgovina odvija u kafani Ibro i opisao detaljno kako jedan Albanac na stolu ostavlja kaput, kako odmah zatim dolazi drugi i uzima ga. Poenta je bila da trgovina droge bez nacionalnog pitanja nije ništa. Onda je napisao da Ibro znači Iredentističko-balistička revolucionarna organizacija. Tu je strpao i iredentiste i baliste i revoluciju. To je objavljeno. Istina je da se vlasnik kafane zove Ibro i svi ga u ovom kraju znaju.
Jedan kolega pišući u nacionalnom zanosu o tome ko sve ratuje sa hrvatske strane, nabrajajući poznate ustaše, morao je da pređe i na kler, pa je napisao da je među Zengama bio i Stepinčev unuk. Pošto je bilo obrazovanih ljudi u redakciji, pitali su ga kako je to mogao napisati kada se zna da se kardinali ne žene. On je rekao: ''Izbriši njega a ostavi ostale. Kao da je to važno.''
Jedne nedelje su kasnile novine. Čekali smo komentar za drugu stranu koji je pisao neki naš kolega. Vidim tog kolegu kako se šeta prostorijama redakcije, ne piše već nešto čeka. Čekao se tekst iz kabineta Bore Jovića koji je u to vreme ganjao Antu Markovića, a taj naš kolega je samo potpisivao te komentare.
RSE: U Ekspres Politici je najavljeno i ubistvo Slavka Ćuruvije.
OBRADOVIĆ: Da. To je bilo u onom čuvenom komentaru Miroslava Markovića. Taj dotični gospodin i dalje radi. Bila je polemika da li je on član Udruženja novinara Srbije. Imali smo sličan tekst u jednoj novini koja je najsličnija Ekspres Politici iz onoga doba, a to je Internacional. Objavili su gotovo isti tekst protiv Branke Prpe, nevenčane supruge Slavka Ćuruvije, pet godina nakon ubistva.
RSE: Da li vas i štampa na jugu Srbije podseća na devedesete?
OBRADOVIĆ: Ako pogledate stanje u medijima videćete da je ovo gore nego u devedesetim. Čini mi se da je devedesetih bilo više profesionalnih medija nego danas. Imamo listove koji raspiruju versku i nacionalnu mržnju, koji na to otvoreno prozivaju ljude. Zbog toga je situacija u medijima možda i gora nego devedesetih, jer oni koji su se borili od devedesete do danas su se pomalo umorili i medijski prostor se otvara sve više onim ljudima koji žele da grade tiraže na jeftinoj, populističkoj i najčešće nacionalističkoj uređivačkoj politici. Ne znam da li ćemo, i da li uopšte, dobiti demokratsko javno mnijenje kada imamo ovakve medije.
OBRADOVIĆ: U Vranju se u principu sve sporo menja, političke prilike naročito. Mi smo sada tamo negde 1995./1996. godine. Socijalisti su uspeli da osvoje vlast i da imaju većinu u Skupštini, a zahvaljujući socijalistima i radikalima ostali su na vlasti. Nije baš isto kao i devedesetih. Možda je i malo gore.
RSE: Mnogi kažu da Srbija 2005. podseća na devedesete.
OBRADOVIĆ: Na žalost, Srbija ubrzano, barem se meni čini, kao i većini ljudi odavde, ide unazad. Ne mogu da shvatim šta se to događa. Ono što me više brine je ishod svega toga, više nego sam proces, jer vidimo šta se dešava oko nas. Imamo iste probleme. Plašim se da i ishod ne bude isti, da ponovo ne zaglavimo u nekom ratu i izolaciji.
RSE: Prošle nedelje naš gost je bio Šaip Kamberi, vaš prijatelj. Da li je zaista povećan strah na jugu Srbije?
OBRADOVIĆ: Taj osećaj nije povezan sa nacionalnom osnovom. Svi ljudi u Srbiji, pa i na jugu, dele zabrinutost, osećaju situaciju u kojoj se nalazimo. Mislim da i Srbi i Albanci brinu zbog bliže budućnosti. Imamo još jedan dodatni motiv za brigu, a to su odnosi između Srba i Albanaca. Prošle nedelje smo imali incident koji je uzburkao strasti i ponovo nas naveo na razmišljanje da li je moguć neki novi sukob na jugu Srbije. Verujem da je i Šaip zabrinut, jer ne verujem da je bilo kome ko živi na ovom prostoru stalo do nekih novih sukoba, bez obzira na političko, versko ili nacionalno opredelenje.
RSE: Dogodilo se tragično ubistvo jednog Albanca, petnaestogodišnjeg dečaka pri prelasku granice. Koja reagovanja najviše zamerate Beogradu, a koja lokalnim vlastima?
OBRADOVIĆ: Imam mučan utisak koji se odnosi na obe strane, a to je utrkivanje u tome da se to iskoristi u političke svrhe. Reč je o jednom dečaku koji je bio u poseti svojoj porodici sa druge strane granice. Albanci, koje potpuno razumem, kao i njegova porodica i njegove komšije, imaju mučan osećaj. Ne mogu da se otmem utisku da su političke vođe prešle neku crtu dobrog ukusa i da je ta cela situacija iskorišćena za slanje političkih poruka prema Beogradu. Beograd, s druge strane, se odnosi dosta neprimereno i hladno prema celoj situaciji, jer ne može se tako reagovati na ubistvo dečaka. Setimo se kakva je bila nacionalna histerija kada su ubijana deca srpske nacionalnosti na Kosovu. Moramo da pokažemo malo više ljudskosti i sa jedne i sa druge strane, ali kada su glave zagrejane, ona gotovo uvek nedostaje.
RSE: Od kada se znate Šaip Kamberi i vi?
OBRADOVIĆ: Znamo se nekih petnaestak godina. Kada sam se nakon studija vratio i počeo da radim, upoznao sam Šaipa kao jednog mladog čoveka koji se po mnogo čemu razlikovao od svojih sunarodnika, a i od ljudi sa ove strane. Prvo samo našli neki zajednički jezik u posmatranju političkih prilika. Kasnije je to postalo prijateljstvo. Šaip je uvek bio otvoren prema Vranjskim i prema meni. Koliko je to god bilo moguće u nekim situacijama ja sam, kada se na samom terenu situacija zaoštrila prema Albancima, pokušavao njemu da olakšam mučne dane, a toga je bilo na pretek na ovim prostorima. Prošli smo dosta toga zajedno. Meni je drago da posle toliko godina, bez obzira na sve političke sukobe između Srba i Albanaca, ja i danas mogu da kažem da mi je Šaip Kamberi prijatelj.
RSE: Šaip je jednom prilikom bio i vaš svedok na sudu.
OBRADOVIĆ: Jeste. To duboko cenim i to je pre svega bio jedan hrabar gest. Neposredno nakon bombardovanja i rata na Kosovu, tadašnji načelnik Vojske Jugoslavije, Nebojša Pavković, je preko vojne pošte u Nišu podnio prekršajnu prijavu po Šešeljevom Zakonu o javnom informisanju, protiv Vranjskih i protiv mene sudu u Vranju. Mi smo tada objavili Izveštaj Helsinškog komiteta za ljudska prava o položaju Albanaca za vreme i tokom NATO bombardovanja. Pošto smo bili optuženi da smo tim izveštajem uznemirili Albance, pozvao sam Šaipa Kamberija i sadašnjeg predsednika Skupštine opštine Bujanovac da svedoče i da se sud uveri da li su se Albanci uznemirili zbog tog izveštaja. Iz ove perspektive to izgleda prilično komotno, ali to je bio kraj 1999. godine kada je rat bio za nama i kada je još uvek bio jedan jako strog odnos prema Albancima, i u Vranju i u celoj Srbiji. Šaip je svedočio. Izrečena nam je do tada najviša pojedinačna presuda. Novine su kažnjena sa 600 hiljada, ja sa 200 hiljada dinara. U obrazloženju presude rečeno je: ''da sam se ja u ovo sveopšte vreme satanizovanja Srba usudio da kao svedoke pozovem dvojicu Albanaca.''
RSE: Bilo je hrabro da oni svedoče u to vreme, kao i to da pozovete Albance kao svedoke.
OBRADOVIĆ: Da. Trudio sam se sve vreme, i u novinama i lično, da ne upadnem u te nacionalne patriotske zamke i da se kroz novine koje uređujem dosledno odnosimo prema ljudima na osnovu onoga šta rade, a ne koje su nacionalnosti. Imam dosta prijatelja Albanaca. Vranjski su u jednom trenutku bili jedini medij u kojem su Albanci mogli da iznose svoje političke i druge stavove. Nisam to radio zato što više volim Albance nego Srbe, već zato što sam smatrao, i danas smatram, da je bilo neophodno da se čuje njihov glas, da i oni kažu šta misle, da imaju medije u kojima će objasniti svoje političke i druge stavove, što je u ono vreme, pa i danas, bilo prosto neshvatljivo za mnoge. To je bolo i oči i uši tadašnje vlasti, a i današnje, jer i skoro je bilo takvih kvalifikacija.
RSE: Da li su u vašim novinama pisali i albanski autori?
OBRADOVIĆ: I danas imamo dvojicu saradnika koji rade za Vranjske: Skendera Ljatifija i Beljgzima Kamberija. Oni rade tekstove iz Bujanovca i Preševa jer smatram da oni dobro poznaju situaciju i da profesionalno rade svoj posao. Ako su Vranjske uspele nešto za ovih deset godina koliko postoje, onda to da smo navikli svoje čitaoce da čitaju autore Albance. Na početku smo imali nekakve reakcije, a sada, po izostanku reakcija naših čitalaca, bih rekao da oni to prihvataju kao nekakvu činjenicu i da to nije ništa čudno. Koliko u srpskim medijima imate tekstova koji pišu Albanci? Možete ih na prste nabrojati. Mislim da i to govori o tome kakva je atmosfera u Srbiji.
RSE: Imali ste jedan projekt prošle godine, jednu publikaciju, koja je izlazila na srpskom i albanskom jeziku i imala je dvojezični naziv Hapi/Korak. Šta je sa tom publikacijom?
OBRADOVIĆ: Prošle godine smo izdali šest brojeva tog mesečnika na srpskom i albanskom jeziku. Redakcija je mešovitog sastava, rade u njoj i Srbi i Albanci. I neki Romi su sarađivali, ali u manjem broju. Bio sam glavni urednik. Moj zamenik je bio Beljgzim Kamberi. Hteli smo da pokažemo da jedna redakcija u kojoj su i Srbi i Albanci može da funkcioniše bez nacionalnog ključa. Na jugu Srbije su sada moderne višenacionalne redakcije koje su odvojene. Ako imate pola sata programa na srpskom jeziku, imate i pola sata na albanskom. Postoje dve redakcije i novinari ne dolaze gotovo u nikakav kontakt. To treba da bude kao neko multinacionalno novinarstvo. To je za mene jedan promašen projekt. Hteli smo da pokažemo da može da postoji novina u kojoj će biti i Srbi i Albanci, a koje će se zasnivati na profesionalnim standardima, ne na nacionalnim. Redakcija je funkcionisala sasvim normalno. Nikakvih sukoba unutar redakcije nije bilo. Objavili smo i broj 17. marta kada je bio progon Srba na Kosovu. To je bio test koji smo uspešno prošli. Kada se drže ljudi posla, onda nije važno da li si Srbin ili Albanac. Ako se uđe u nekakvo politikanstvo, ili neke druge sfere, onda se već poteže nacionalno pitanje.
RSE: To je zanimljivo, jer zamke čekaju na svakom koraku. Jedna od tih zamki je terminološke prirode. Zna se da se različito naziva taj deo Srbije i da nazivi imaju političku konotaciju. Postoje li termini koje nikada nećete upotrebiti u novinama? Kako vi nazivate taj deo Srbije?
OBRADOVIĆ: Ja ovaj deo Srbije nazivam južna Srbija. Mi smo taj problem prevazišli na jednostavan način. U dogovoru sa kolegama novinarima koji su radili u toj redakciji složili smo se da svako koristi onaj termin za koji smatra da je pogodan. Znam da većina tih termina ima nekakvu političku podlošku, ali mislim da ne treba gubiti vreme oko toga da li će se ovo zvati Preševska dolina ili jug Srbije. Postoje i termini kao jug centralne Srbije, istočno Kosovo i slično. Mislim da je većina tih termina plod političke umišljenosti i nekih političkih poruka. Šta bi smo dobili time ako bi smo svi pisali jug Srbije ili Preševska dolina.
RSE: U Hapi/Korak su se mogla naći najrazličitija politička gledišta o budućnosti juga Srbije. Kako vi vidite budućnost juga Srbije?
OBRADOVIĆ: Postoji neka magla kroz koju je vrlo teško razaznati suštinu stvari. U jednom broju smo imali temu - Budućnost južne Srbije ili Preševske doline. Hteli smo da anketiramo albanske političare sa Kosova, iz Albanije i Makedonije. To je neprijatna činjenica za albanske političare sa juga Srbije, od kojih većina njih neprekidno obećava pripajanje ovog dela Kosovu. Većina njihovih sunarodnika, političkih predstavnika, iz ovih sredina su rekli da jug Srbije nije ni u kakvim kombinacijama povodom rešavanja albanskog nacionalnog pitanja na Kosovu i da Albanci iz ovog dela Srbije treba svoju budućnost da vide u državi Srbiji ili Srbiji i Crnoj Gori. Tu činjenicu potpuno zanemaruju i političari sa albanske strane i političari sa srpske strane. Političari sa srpske strane optužuju Albance da je njihov politički cilj da se pridaju Kosovu, ili Velikoj Albaniji, a to obećavaju i albanski političari sa juga Srbije. Što se tiče Albanaca, u nedostatku političkih argumenata i njihovim izlaskom iz monolitnog bloka i položaja žrtve, nastala je jedna prilična konfuzija u njihovim redovima. Rukovodstvo tih praktičnih političkih programa nije našlo bolje rešenje nego da se vrate na referendum iz 1992. godine koji je održan u ove tri opštine i da obećavaju Albancima pridruženje Kosovu. Ono što sasvim sigurno znam je to da autohtono albansko stanovništvo ovde razmišlja samo o tome da ne bude novih sukoba i novih žrtava i da je to njihov jedini i osnovni cilj.
RSE: Na početku 2000. godine, kada je bilo oružanih sukoba, obišli ste okolinu Preševa, napuštena albanska sela, i pisali ste o tome što ste videli.
OBRADOVIĆ: Neposredno nakon rata su nas pozvali Albanci da obiđemo jedan pojas, sadašnju zonu bezbednosti, u kojem su se dešavali razni zločini i u kojem je tada ubijeno jedanaest Albanaca. Hteli su da vidimo ta sela. Bez razmišljanja sam pošao. To su bili jezivi prizori. Sela su bila potpuno napuštena. Tu su ordinirale nekakve dobrovoljačke grupe iz okoline Gnjilana, tako da su Albanci bili prinuđeni da napuste ta sela i da odu, ili na Kosovo, ili u Makedoniju. Tu se krug zla zatvorio. Ne verujem da su ti Albanci otišli na Kosovo, ili većina njih, zato što su tamo imali nekakve kuće ili mesta gde će se skloniti. Srbi nisu razmišljali o tome kada su palili njihove kuće ili kada su ubijali članove njihovih porodica. Objavili smo taj tekst, a nakon toga i Izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava koji se bavio sličnim pitanjima. Onda smo došli u situaciju da general Pavković podnese prekršajnu prijavu i da nas kazne ogromnom sumom novca. Da nije bilo 5. oktobra, ne verujem da bi smo još nešto preživeli. Mislim da bih i danas uradio to isto.
RSE: Danas opet imate problema sa vlastima, ali sa lokalnim albanskim vlastima.
OBRADOVIĆ: Situacija se menja. Možda je to i dobro. Kada smo počeli da se ponašamo prema albanskim liderima kao prema odgovornim licima u lokalnoj samoupravi i zauzeli jedan kritički stav, onda smo došli u poziciju da se naši dojučerašnji prijatelji odnose prema nama kao politički neprijatelji. Pre svega su probleme imali naše kolege Albanci koji rade za nas. Nisu navikli na nekakav kritički pristup onome što oni rade. Prošla godina je bila jedna od najtežih godina u desetogodišnjici Vranjskih. Ovo nisam očekivao od demokratskih vlasti. U svim razgovorima pre 5. oktobra, pa i posle, mi predstavnici nezavisnih medija smo tražili od tadašnjeg DOS-a, a kasnije od svih onih koji su bili na vlasti, da dovedu u isti položaj nezavisne lokalne medije i medije čiji su osnivači lokalne samouprave. Neki dan posle 5. oktobra ljudi iz Slobodne reči, iz lokalnog lista koji se finansira iz opštinskog budžeta, su došli kod nas u redakciju i tražili sliku Vojislava Koštunice, jer trebao je da se napravi broj, a oni, medij, nisu imali sliku predsedničkog kandidata. Sliku smo im dali. Oni su napravili novi broj i tako preživeli. Četiri godine nakon toga taj list i dalje postoji i dalje se finansira iz budžeta i dalje ima monopol na tržištu, jer se ni jedna državna institucija ne oglašava kod nas. Na kraju, novinari iz Slobodne reči imaju veće plate nego novinari Vranjskih. U Srbiji je oko četiristo-petsto opštinskih medija koji su pod direktnom kontrolom lokalnih vlasti. To je jedna tamna rupa koju niko i dalje ne dira, koja postoji i koja se plaća parama građana. Kako koja vlast dođe ona menja urednike i direktore. Javno mnijenje formiraju partijski funkcioneri.
RSE: Vaša novina je među prvim pisala o ratnim zločinima u Srbiji. Ispovest svedoka sa ratišta ste objavili sredinom devedesetih.
OBRADOVIĆ: Mi smo 1996. godine naišli na jednog srpskog dobrovoljca koji je bio spreman da otvoreno govori o svemu što se dešavalo na bosanskom i hrvatskom ratištu. Prema njegovom svedočenju on je sam ubio oko sedamdesetak ljudi. Mi smo tu priču pustili u novine. To je izazvalo pravu buru u vlati i u medijima. To je jedna od prvih priča u kojoj se otvoreno progovorilo o zločinima, ovaj put sa srpske strane. Taj dobrovoljac je uhapšen u redakciji Vranjskih. Kolega i ja smo privođeni i saslušavani u Državnoj bezbednosti. I danas, u ovom broju koji se upravo pojavio, imamo priču o spaljivanju leševa u Surdulici. Moramo da progovorimo o zločinima koji su činili pripadnici srpskog naroda ako želimo u budućnost.
RSE: Pored toga što ste pisali o zločinima i u Hrvatskoj i u Bosni, a kasnije i na Kosovu, vi ste i na šaljive načine pokušavali da se suprostavite Miloševićevoj harangi i Miloševićevim medijima. Kako ste reagovali kada je oteta oprema Studiju B?
OBRADOVIĆ: Većina nas se seća kako je misteriozno nestala oprema namenjena Studiju B negde u Vojvodini. Ni dan danas se ne zna gde je. Na poslednjoj strani novina smo objavili jednu reklamu: ''Uskoro će TV Vranjske okrenuti antene prema Zapadu''. Uopšte nismo očekivali takvu reakciju ni vlasti ni građana. Socijalisti su odmah po izlasku novina održali sastanak i naložili policiji da otkrije gde se nalazi ta oprema. Vrlo ozbiljno su pristupili tome ne sumnjajući da se radi o šali. Mi smo morali da prekinemo te reklame, ne zbog vlasti, nego zbog građana koji su nas non-stop zvali i pitali kako da uhvate taj program. Poslije smo objavili da je to bila šala.
RSE: Vas su ratne devedesete zatekle u Ekspres Politici koja je bila perjanica Miloševićevog ratno huškačko, patriotskog novinarstva. Kako je izgledalo to patriotsko novinarstvo?
OBRADOVIĆ: To je jedan zaista mučan period u mojoj novinarskoj karijeri. Bio sam svedok mnogih zbivanja unutar redakcije koji će izgledati neverovatni. Bez obzira na mučan osećaj to je za mene dragoceno iskustvo jer sam mogao da vidim kako funkcioniše sprega ratno nacionalističke mašinerije i medija. Moj tadašnji kolega je pišući o švercu droge na jugu Srbije naveo da se trgovina odvija u kafani Ibro i opisao detaljno kako jedan Albanac na stolu ostavlja kaput, kako odmah zatim dolazi drugi i uzima ga. Poenta je bila da trgovina droge bez nacionalnog pitanja nije ništa. Onda je napisao da Ibro znači Iredentističko-balistička revolucionarna organizacija. Tu je strpao i iredentiste i baliste i revoluciju. To je objavljeno. Istina je da se vlasnik kafane zove Ibro i svi ga u ovom kraju znaju.
Jedan kolega pišući u nacionalnom zanosu o tome ko sve ratuje sa hrvatske strane, nabrajajući poznate ustaše, morao je da pređe i na kler, pa je napisao da je među Zengama bio i Stepinčev unuk. Pošto je bilo obrazovanih ljudi u redakciji, pitali su ga kako je to mogao napisati kada se zna da se kardinali ne žene. On je rekao: ''Izbriši njega a ostavi ostale. Kao da je to važno.''
Jedne nedelje su kasnile novine. Čekali smo komentar za drugu stranu koji je pisao neki naš kolega. Vidim tog kolegu kako se šeta prostorijama redakcije, ne piše već nešto čeka. Čekao se tekst iz kabineta Bore Jovića koji je u to vreme ganjao Antu Markovića, a taj naš kolega je samo potpisivao te komentare.
RSE: U Ekspres Politici je najavljeno i ubistvo Slavka Ćuruvije.
OBRADOVIĆ: Da. To je bilo u onom čuvenom komentaru Miroslava Markovića. Taj dotični gospodin i dalje radi. Bila je polemika da li je on član Udruženja novinara Srbije. Imali smo sličan tekst u jednoj novini koja je najsličnija Ekspres Politici iz onoga doba, a to je Internacional. Objavili su gotovo isti tekst protiv Branke Prpe, nevenčane supruge Slavka Ćuruvije, pet godina nakon ubistva.
RSE: Da li vas i štampa na jugu Srbije podseća na devedesete?
OBRADOVIĆ: Ako pogledate stanje u medijima videćete da je ovo gore nego u devedesetim. Čini mi se da je devedesetih bilo više profesionalnih medija nego danas. Imamo listove koji raspiruju versku i nacionalnu mržnju, koji na to otvoreno prozivaju ljude. Zbog toga je situacija u medijima možda i gora nego devedesetih, jer oni koji su se borili od devedesete do danas su se pomalo umorili i medijski prostor se otvara sve više onim ljudima koji žele da grade tiraže na jeftinoj, populističkoj i najčešće nacionalističkoj uređivačkoj politici. Ne znam da li ćemo, i da li uopšte, dobiti demokratsko javno mnijenje kada imamo ovakve medije.