RSE: Najviši i najniži oblik kritike jeste neka vrsta autobiografije. Ko u lepim delima nalazi rđav smisao, pokvaren je, ako oskudeva u ljupkosti, a to je mana. Ko u lepim delima nalazi lep smisao, kulturan je, za njega je nada. Izabranici su oni kojima su lepa dela jedino izraz lepoga. Dobru noć, gospodine predsedniče.
TADIĆ: Dobru noć.
RSE: Šta ste prepoznali o ovoga što sam rekla, kada govorimo o lepoti?
TADIĆ: Nisam bio koncentrisan dok ste ovo čitali, iskren da budem.
RSE: Namerno sam ovako počela, jer sam u uvodu rekla da nećemo pričati samo o dnevno-političkim temama, već i o vrednostima. Zato sam počela s ovim rečenicama Oskara Vajlda iz uvoda u knjigu „Dorijan Grej“, koja Vam verovatno nešto znači.
TADIĆ: Da, iz rane mladosti.
RSE: Samo to?
TADIĆ: Da.
RSE: Znači da ne tražimo psihološku pozadinu, s obzirom na značenje?
TADIĆ: Vrlo mi je komplikovano da u svemu tražim psihološku pozadinu. To sam prestao da činim odmah posle studija.
RSE: Šteta. Ne mislim da treba psihologizirati, ali s obzirom na Vašu funkciju, bilo bi dobro da se u mnogim stvarima traži psihološka pozadina.
TADIĆ: To bi bilo vrlo opasno i mislim da ne bi bilo korisno, ni za posao kojim se bavim, a ni za mene samog. Nekada znanje ili nauka koju ste studirali treba da stoji iza vas, ne morate baš u svakom trenutku da je upotrebljavate.
RSE: Vi ste danas predsednik Srbije i predsednik Demokratske stranke. Koliko su vas funkcije promenile u odnosu na ono neko vreme?
TADIĆ: Mislim me nisu promenile, iako ima i onih koji misle da jesu. Pokušavam da živim što normalniji život. Ima u jednom od protokola vezanih za predsednke svake zemlje, pa tako i naše, jedna rečenica koja mi se učinila vrlo simpatičnom i koju sam pročitao na početku mandata: „Život predsedniku mora da se učini što normalnijim, imajući u vidu realne okolnosti“.
RSE: Šta to znači? Sad ja nisam bila koncentrisana.
TADIĆ: Dobro, sad ste mi vratili. Pa to je namenjeno onim ljudima koji se bave obezbeđenjem. Vrlo mi je zanimljivo da ti ljudi, koji se bave tim tehničkim aspektima jednog političkog mandata, razumeju da te okolnosti nisu sasvim uobičajene, da ne kažem da nisu sasvim normalne, kako baš bukvalno piše u tom priručniku, odnosno u tom protokolu.
RSE: Jeste li promenili krug prijatelja?
TADIĆ: Nisam promenio krug prijatelja, ali nemam vremena s njima da se družim. Tako da su moji prijatelji ostali isti, ali su isto tako ostali malo bez mene.
RSE: Je li Vam to zameraju?
TADIĆ: Ne, ne zameraju mi. Ne zameraju mi oni koji razumeju posao kojim se bavim ili koji imaju priliku da ozbiljnije razmisle o tome. Veliki deo dana u mom poslu jeste opterećen rutinskim poslovima, potpisivanjem različitih dokumenata, čitanjem različitih dokumenata na sastancima i tako dalje, što traje prilično dugo. Svi oni koji pretenduju na ovakav posao moraju da znaju da je to tako.
RSE: A jeste li prošili krug neprijatelja?
TADIĆ: Mislim da ih je dovoljno.
RSE: Da li mislite da ste nešto ili nekoga, ideju ili čoveka, ostavili ili izdali?
TADIĆ: Pokušavao sam da pravim razne retrospektive svog života u pojedinim momentima i uglavnom mogu da kažem da nisam. Moram da kažem da je to možda malo i preteška reč i veliko opterećenje, ne izgleda baš život tako da bi ste svaki čas morali nekoga da izdajete.
Ne bih voleo previše da mistifikujem posao kojim se bavim. Inače volim kada ljudi demistifikuju stvari. Taj posao ima određene tehničke aspekte i to je posao kao i svaki drugi, ima svoja zanatska svojstva. Ima raznih zanata – obućar, mesar, onaj koji popravlja televizore, električar… I ovo je jedna vrsta zanata – politički zanat. Obavljate ga s jednom rutinom ili veštinom. Potrebno je popraviti težak kvar jednom posebnom kreativnošću ili stvaralaštvom. Tako i ja radim taj posao, kao što ću tako raditi i neki drugi posao koji bude sledio iza ovog.
RSE: Toliko o ličnosti predsednika. Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Radomir Ostojić iz Novog Sada. Interesuje me problem saradnje s Haškim tribunalom koji je kočnica našoj državi i našem narodu unazad već koliko godina. Da li će se nešto čudesno desiti posle 27. januara? Da li je to krajnja granica da se konačno mrdnemo s mrtve tačke i da konačno pokažemo Evropi da Srbija ne želi biti u izolaciji, da nije zemlja koja živi u prošlom veku, nego koja prati sadašnjost i želi da bude deo Evrope i sveta?
RSE: Šta Vi mislite da će se desiti?
SLUŠALAC: Mislim da će Vlada Republike Srbije konačno biti „srušena“. Vrlo brzo slede izbori i zaista se nadam da će konačno Demokratska stranka, s drugim relevantnim političkim opcijama, biti u stanju da formira vladu koja će da ide brže.
TADIĆ: Ja inače verujem u zakonitost u ponašanju i ljudi i grupa, i ako se jedan čovek ponaša na određen način u dužem vremenskom periodu, velika je verovatnoća da će se tako ponašati i kasnije. Ja ne očekujem neka velika čuda, iako mnogi veruju samo u njih. Mislim da se ništa suštinski neće promeniti u izvršavanju naših obaveza, koje su i naše unutrašnje obaveze, imajući u vidu naše zakone, ili naše međunarodne obaveze, imajući u vidu međunarodno pravo. S druge strane, nije nemoguće da se nešto desi i to je dobra okolnost, jer sve vreme je naša sudbina u našim rukama. Ono što ste vi u jednom trenutku u uvodu vaše emisije pomenuli, a što političari vrlo retko pominju, ja se trudim da upotrebljavam taj kompleks reči, a to je kvalitet života. Najvećim delom kvalitet naših života, koji je veoma nizak, zavisi od toga kako ćemo mi izvršavati naše međunarodne obaveze i to je pretpostavka da uopšte krenemo dalje. Dakle, to su ona vrata koja nas vode u predsoblje ili u jedan prostor u kome se traže brojna rešenja u narednim godinama, koja bi trebala da otvore perspektive za građane ove zemlje. Do sada mi nismo uspeli da otvorimo ta vrata, ali i ključ i mogućnost za to jeste samo u našim rukama i to je dobra okolnost. Ako to ne uradi ova vlada, uradiće neka sledeća, ali je bitno da to može da se uradi. Ono što ja ne razumem u našoj politici, to je što mi nikada, skoro baš nikada, ne uradimo nešto što moramo na vreme i onda kada je cena najmanja. To je nešto što bismo mogli da prevedemo u sledeću definiciju – mi kao da čekamo da bismo na kraju žurili; kao da uživamo u tome što čekamo da bismo na kraju hitali i uvek bili u riziku da ne dostignemo ono što želimo. Onda se postavlja pitanje da li mi stvarno nešto želimo da postignemo? Kada jadikujemo nad našom sudbinom, stiče se utisak da stvarno želimo, da želimo da podignemo kvalitet života, ali onda se postavlja pitanje zašto pre toga ne uradimo ono što jeste pretpostavka podizanja tog kvaliteta života? I to nije karakteristika samo ove vlade, to je karakteristika naše politike decenijama unazad, to je jedna sistemska greška u našem političkom ponašanju i ja činim sve da tu grešku izmenim, upravo zato o njoj i govorim.
RSE: Ta greška može da se definiše i kao problem stalnog vrćenja u istom krugu. Da li sam u krivu kada kažem da Vi na neki način također to činite, jer kada god se recimo desi da ova vlada učini nešto što kod vas izazove opravdano jake reakcije, Vi dođete kao predsednik Demokratske stranke (verovatno ne u svojstvu predsednika države) i kažete da vlada mora biti srušena. Pozivate na to da vlada bude srušena ili pozivate stranke koje su u vladi da iz nje izađu. Znači u svakoj takvoj situaciji, kada dođe do nekakvog kriziranja – kao sada kada je Amerika uvela sankcije, mada se to ne zove sankcijama, kada se različito tumači nedolazak gospodina Solane, kada postoji sumnja oko mogućnosti pravovremenog donošenja Studije o izvodljivosti i tako dalje – uvek na isti način reagujete i ništa. Šta je onda to?
TADIĆ: Ja reagujem u skladu sa vlastitim ustavnim ovlašćenjima. Ja imam obavezu da čuvam Ustav ove zemlje i istovremeno da ga ne povređujem. Reagujem imajući u vidu mehanizme koji mi jesu na raspolaganju. Uzgred budi rečeno, ne upotrebljavam reči koje se često navode u javnosti, ne upotrebljavam reč „rušenje vlade“, ne upotrebljavam reči koje mogu da donesu novu destrukciju u naš politički život, koji je i ovako destruiran.
RSE: A koje reči upotrebljavate?
TADIĆ: Upotrebljavam reč „promene“. Ova vlada, po mom mišljenju, treba da promeni svoj pristup rešavanju problema, zbog toga što je politika ustvari sposobnost da se reše problemi, odnosno rešavanje problema je politika u užem smislu te reči. Produkcija ideja, planova, akcija i proizvođenje akcija, to je također politika, ali u jednom manje intenzivnom značenju te reči. Ako jedna vlada ne rešava probleme, ako jedan predsednik ne rešava probleme, onda se dovodi u pitanje smisao njihovog opstojanja na tom mestu. Moj karakter prosto nije takav da ja mogu da čekam, moj karakter nije takav da mogu s mirom da gledam kako se ništa ne dešava, a kako se nad nama nadvijaju problemi, a ti se problemi vide. Ja već godinama upotrebljavam jednu stilsku figuru – mi smo kao narod kojem preti neki tsunami. Govorio sam o tome kao o velikom talasu, upotrebljavajući naslov knjige Perl Bak, a evo pre nekoliko dana se desio i tsunami, taj veliki talas, i sada nešto više znamo šta on zapravo znači. Zašto o tome govorim? Zato što se mi konstantno ponašamo kao da nam ne preti nikakva opasnost, baš kao meštani nekog sela na nekom ostrvu koji ne znaju da ide veliki talas – žene rade kućne radove, deca se igraju na plaži, ribari popravljaju svoje mreže, ptice cvrkuću i prave jedan ambijent kao da se ništa ne dešava. I onda naleti veliki talas. Pošto mi nismo primitivno društvo i pošto moramo biti društvo koje razume vreme i okolnosti u kojima živimo, moramo da razumemo kad će slediti sankcije ovoj zemlji, kada će slediti oduzimanje finansijske pomoći, kada će slediti postavljanje novih uslova za priključenje Evropskoj uniji ili evroatlantskim integracijama. Moramo da razumemo kako ćemo bolje rešavati problem Kosova i Metohije, u kojim okolnostima, da li ukoliko surađujemo sa Haškim tribunalom ili ukoliko ne sarađujemo s Haškim tribunalom. Da li ćemo obezbediti strane investicije ili uopšte podići nivo zaposlenosti našeg stanovništva, a time i kvalitet života, što je ključno pitanje, kao što to čine svi narodi oko nas, ili ćemo polako zapostavljati naše živote, živjeti u jednom tehnološki zaostalom vremenu, ne lečiti one bolesti koje svi oko nas leče, zaprepašćivati se ili plašiti eventualno nekih zdravstvenih problema koji zapravo laka prehlada za većinu civilizovanih naroda? To je pitanje koje se pred nas postavlja. Da li mi sagledavamo našu odgovornost prema generacijama koje dolaze ili se bavimo politikom samo u svrhu vremena u kojem mi postojimo? Da li gledamo kroz vreme ili razmišljamo samo o vremenu dok smo mi na vlasti? Evo, to je moj pristup.
RSE: Kao što se govorilo, meteorolozi, ili koji već stručnjaci, znali su dva sata pre dolaska tsunamija da veliki talas dolazi i mogli da upozore…
TADIĆ: Jeste, ja sam jedna vrsta političkog meteorologa. Ali politički meteorolozi ponekad donose loše vesti. Politika je realna delatnost. Rekao sam da građane neću obmanjivati i ne obmanjujem ih. Govorim vrlo teške za koje znam da građani ne žele da ih čuju. Takva je ljudska priroda – sad upotrebljavam psihologiju – čovek želi da čuje ono što mu je drago, a ni naši građani nisu mnogo različiti od drugih ljudi. Na žalost, naši političari, ako hoće da budu krajnje realni, odgovorni i otvoreni prema građanima, već godinama ne mogu da donose dobre vesti, jer na nas idu razni tsunamiji. Mi smo već bili preplavljeni raznim tsunamijima.
RSE: Slušalac je na vezi:
SLUŠALAC: Robert iz Podgorice. Poštovanje Vama i Crnogorcu, predsjedniku Srbije, gospodinu Tadiću. Vidim da se zalaže za bezuslovnu saradnju sa Haškim tribunalom i za hapšenje haških optuženika. S tim se donekle slažem, možda i u potpunosti. Pored njega u Vrhovnom savjetu sjedi čovjek koji je napisao „Rat za mir“ i zbog kojeg je indirektno izginulo dvjesto Crnogoraca, dakle zbog te knjige i tadašnjeg ponašanja tog gospodina, današnjeg predsjednika državne zajednice Srbije i Crne Gore. Pitam gospodina Tadića, da je on pisao tu knjigu i ponašao se 1991-1993 kao gospodin Marović, da li bi danas imao obraza i časti da poziva te ljude, koji nisu vodili privatne ratove, da se predaju Hagu, ili bi prvi on pošao, zbog indirektnog pozivanja na rat? I drugo pitanje, bio sam u Rimu i u rimskoj „Republici“, izuzetno respektabilnom dnevniku, kažu za nekog advokata, gospodina Tućila, da uzima sto hiljada eura samo kao avans. Kasnije, kad sam došao u Crnu Goru, doznao sam da službe tog advokata koristi moj crnogorski premijer, gospodin Đukanović…
RSE: Zašto mislite da gospodin Tadić treba da Vam odgovara na pitanja vezana za gospodina Marovića i gospodina Đukanovića?
SLUŠALAC: Za gospodina Marovića zato što mu je to kolega iz Vrhovnog savjeta odbrane, a za gospodina Đukanovića zato što mu je to blizak koalicioni partner na saveznom nivou. Isto tako, vidim da su Demokratska stranka i DPS u jako dobrim odnosima i relacijama uopšte.
TADIĆ: Moj odgovor je sledeći. Prema Haškom tribunalu imaju obaveze države, ali i pojedinci koji su pred Haškim tribunalom optuženi. Oni koji nisu optuženi pred Haškim tribunalom, oni nemaju nikakvu obavezu da se pred njim pojavljuju. Što se tiče ovog advokata koji uzima avans, ne znam šta bi tu trebao biti moj komentar.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Mrkić iz okoline Šida. Samo lignit na Kosovu košta petsto milijardi dolara. Ne damo Kosovo ni po koju cenu. Obrazujte jedinice dobrovoljaca koje će braniti Kosovo.
TADIĆ: Ne postoji ništa što se čini po svaku cenu i što je iznad života. Politika po svaku cenu, ona koja je podrazumevala da je život manje vredan od svih ostalih, „uzvišenih“ ciljeva, to je politika za koju se nadam da je daleko, i od ovog naroda i od ove zemlje. Videli smo kakva su katastrofalna dejstva te politike. Što se tiče lignita na Kosovu, to je jedna vrlo ozbiljna tema. Pored razloga istorijske prirode, razloga vezanih za život naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji, na neki način prirodnog prava i legitimnih nacionalnih i državnih interesa, postoje i ekonomski interesi ove države na Kosovu i Metohiji, a to su nalazišta lignita. Nalazišta na Kosovu i Metohiji daleko nadmašuju nalazišta koja imamo u Kolubarskom basenu, nalazišta na Kosovu i Metohiji su daleko veća. To su nalazišta koja bi Srbiji obezbedila, u jednom dužem vremenskom intervalu, mogućnost da ima vlastite energetske izvore. O tome svakako treba voditi računa kada je Kosovo i Metohija u pitanju.
RSE: Vi ste se založili za aktivnu politiku Beograda na Kosovu, kako u pogledu budućeg statusa pokrajine, tako i rešavanja svakodnevnih problema ugroženih kosovskih žitelja. U nekim mestima na Kosovu, u kojima sve ovo vreme nije bilo struje, sada je ukinuta i voda. Znači stvari se nisu poboljšale ni nakon Vaših posljednjih razgovora sa šefom Misije.
TADIĆ: Meni Jesen-Petersen nije ništa obećao. Jedino je rekao da će njegovi savetnici otići u sela gde nema struje i videti šta mogu da učine, ali mi nije obećao da će struju uključiti. Ja sam rekao da ne vidim svrhu razgovora o decentralizaciji i budućem statusu Kosova ukoliko naši sugrađani na Kosovu žive u zimskim mesecima u mraku. Dakle, to je jedna elementarna stvar preko koje ne mogu da pređem. Ali jedna od sistemskih grešaka u našoj politici, pored nerazumevanja vremena u kojem jesmo, jeste i pasivnost. Niko ne može pasivnom politikom, niti pasivnošću, bilo šta ostvariti. Sedenjem u mestu se ništa ne ostvaruje. Srbija nema aktivnu politiku na Kosovu. Postojao je jedan trenutak formiranja aktivne politike, to je bio trenutak neposredno pred smrt premijera Zorana Đinđića, kada je on oblikovao nekoliko strateških planova vezanih za Kosovo i Metohiju. To je onaj njegov poznati intervju „Večernjim novostima“, koji je značio aktivnu politiku i izmenu dotadašnjeg pristupa. To je možda jedini trenutak kada je Srbija stvarno imala najavu aktivne politike na Kosovu i Metohiji. Pre i posle toga je Srbija na Kosovu i Metohiji imala imala političke rituale. Da biste vodili aktivnu politiku, morate sagledati koji činioci utiču na konačni ili budući status Kosova. Ključni činioci jesu svakako najrazvijenije i najmoćnije države sveta.
RSE: A šta znače politički rituali? Da li mislite da se Kosovo od strane Beograda koristi za političku propagandu?
TADIĆ: Da. Neprekidno se koristi. Od 1989. godine Kosovo je instrumentalizovano od strane Beograda i uglavnom je služilo za suspenziju demokratije u Srbiji. Nacionalna politika je legitimna, nacionalna politika je nešto što svaka država vodi, ali način na koji je ona vođena od 1989. godine do 2000. godine, ustvari je bio suprotan nacionalnim interesima i služio je za suspenziju, odnosno gušenje demokratskih vrednosti i institucija.
RSE: Kada ste imali različit stav sada oko izlaska kosovskih Srba na izbore, različit u odnosu na premijera – on je pozvao da se ne izađe, Vi ste pozvali da se izađe – zašto tada niste objasnili kosovskim Srbima da je reč o propagandi?
TADIĆ: Jesam, objasnio sam kosovskim Srbima da je reč o propagandi i jedni su to prihvatili, jedni nisu. To je naprosto tako.
RSE: Tako ste rekli, baš da se radi o propagandi?
TADIĆ: Kako da ne.
RSE: Meni je to promaklo.
TADIĆ: Imao sam duge razgovore sa kosovskim Srbima u svojim kancelarijama. Ja ne zameram kosovskim Srbima zbog toga, jer kosovski Srbi nisu ni obavezani da to znaju. Ali oni koji se bave politikom profesionalno, oni to moraju da znaju. Pre svega, šta znači aktivna politika? Ne postoji nijedna zemlja u Evropi danas koja ne vodi aktivnu politiku kada su u pitanju njeni problemi, i zbog toga uglavnom sve zemlje u Evropi manje ili više uspešno rešavaju svoje probleme. Pre nego što smo počeli ovu emisiju, vi ste iz jedne dečije knjige naveli nešto što je premijer često citirao, a to je: „Da bismo stojali u mestu, moramo da trčimo svom snagom. A da bismo se pomerili makar malo, moramo da trčimo više nego što imamo snage.“ Mi se nalazimo u situaciji da moramo da trčimo više nego što imamo snage, moramo da prevaziđemo sebe. Drugi narodi u Evropi, kada trče svom snagom, ne stoje u mestu, već se pokreću. Naša situacija je bitno drugačija, mi stojimo u mestu. Nema naših planova za Kosovo i Metohiju, nema inicijative, nema aktivnog odnosa u diplomatiji, nema ubeđivanja međunarodnih predstavnika, nema jednog organizovanog i dobro osmišljenog rada sa međunarodnim institucijama koje donose odluke, nema rada sa institucijama koje kreiraju političko mišljenje u Sjedinjenim Državama i u Evropi, a to su nevladine organizacije. Kod nas se vodi politika protiv tih nevladinih organizacija, vodi se politika agresije protiv svih onih koji kreiraju političko mišljenje. Mi bez prijatelja i saveznika ne možemo zaštiti naše nacionalne interese na Kosovu i Metohiji. Daću vam jedan neobičan primer. Ja sam sada u situaciji da kao predsednik Srbije sasvim pojednostavljujem svoje političke zahteve. Moj zahtev je da svi moji sagovornici potvrde da nema nezavisnog Kosova. A onda se vratim u Srbiju i nailazim na politički komentar koji kaže: „Pa šta to predsednik Srbije traži? Pa zar se to ne podrazumeva da nema nezavisnog Kosova?“ To znači da politički komentatori, oni koji kreiraju političko mišljenje, praktično uopšte ne znaju gde se mi nalazimo. Mi se nalazimo na rubu nezavisnosti Kosova i mi to ne možemo da dozvolimo i to ne sme da se dozvoli. Jedini način da se to ne dozvoli jeste izuzetno aktivna, ofanzivna politika, ali i osmišljena, sa planom, sa podelom nadležnosti, sa podelom odgovornosti, sa saradnjom sa međunarodnom zajednicom u svim aspektima gde je to neophodno. I zbog toga oni koji kažu da je moguće rešavati naše nacionalne interese na Kosovu i Metohiji bez saradnje s Haškim tribunalom, to je potpuno nelogično, to je totalni nonsens. To je, dakle, obmanjivanje građana ove zemlje. Vi ne možete rešavati problem Kosova i zaštiti vaše nacionalne interese ukoliko vaš međunarodni kredibilitet nije veliki. Ukoliko ne sarađujete sa tim svetom od koga očekujete pomoć, ne možete ni očekivati da taj svet razume koji je vaš nacionalni interes, nego vas taj svet zapostavi, stavi vas na jedan sporedni kolosek i kaže – to je zemlja koja ne razume međunarodne okolnosti, to je zemlja koja ne razume svetske tokove, to je zemlja koja ne poštuje pravila ponašanja, isključujemo tu zemlju iz igre. To se nama dešava neprekidno i mi naprosto ne razumemo političko vreme u kojem se nalazimo. Na svu sreću građani Srbije, ubeđen sam, razumeju to vreme i razumeće ga sve bolje i bolje. Mislim da politička struktura mnogo manje razume to vreme nego oni kojima je do posla, kojima je do boljeg kvaliteta života, kojima je briga za njihovu decu i njihovu budućnost iznad takozvanih dnevnih političkih priča.
RSE: Imamo slušateljku na vezi:
SLUŠATELJKA: Ja bih postavila gospodinu Tadiću prvo pitanje kao državniku, a drugo kao psihologu. Gospodine Tadiću, šta možete napraviti ili poduzeti da građani Srbije ne budu taoci konzervativne vlade premijera Koštunice? Drugo pitanje, s obzirom da su neka psiho-socijalna istraživanja kod nas pokazala da oni koji mrze druge narode mrze i dijelove sopstvenog naroda, zanimao bi me Vaš stav o tome kao psihologa, s obzirom da je Srbija puna apatrida i da je ksenofobična.
TADIĆ: Pa ja ne bih davao o vladi kvalifikacije ove vrste. Vlada je sastavljena iz više činilaca, pokušava nešto da uradi, s druge strane ne pokazuje – po mom mišljenju – dovoljno uspešnosti, teške su okolnosti, ali šta da radimo. Svako od nas ima svoje obaveze, ustavne, zakonske, političke, moralne, u okolnostima u kojima obavljamo funkcije. Ja nisam zadovoljan načinom na koji vlada rešava brojne probleme. Iznad svega ovaj koji je pretpostavka našeg uključenja u svet, govorim o saradnji sa Haškim tribunalom. Ali poštujući nadležnosti vlade, pokušavam da obavljam svoju funkciju. Što se tiče ovih psiho-socijalnih istraživanja, za njih ne znam, ali moram da kažem da je tačno da oni koji mrze druge počinju da mrze i delove svog naroda. Psihologija kaže da je ustvari mržnja prema sebi razlog mržnje prema drugima. Ali to je jedna vrlo kompleksna tema i mislim da ne treba da budem psiholog u ovoj emisiji.
RSE: Da zaokružimo ovaj blok o Kosovu. Malopre sam Vam zamerila, kad je reč o izlasku odnosno neizlasku kosovskih Srba na izbore, da niste dovoljno jasno objasnili narodu da je reč o propagandi. Vi tvrdite da jeste…
TADIĆ: Ne narodu, ja vodim razgovore sa političkim predstavnicima Srba sa Kosova.
RSE: Da, ali zar ne mislite da to treba nekad uraditi i javno, da bi prosto stvari bile razgraničene?
TADIĆ: Pa, ja moram da vodim računa o tome kako upotrebljavam reči, jer danas živimo u jednom društvu u kojem ne postoji stabilizovana medijska scena, ne postoje mediji koji u dovoljnoj meri poštuju zakone, medijske zakone, zakone o informisanju. U oblasti elektronskih medija nemamo čak ni sve one institucije koje su nam neophodne, na primer regulatorno telo za elektronske medije tek treba da bude formirano. Tako da sve što kažete može da dobije jedno potpuno neverovatno značenje kada uđe u medijsku obradu. Tako da ja kao političar koji je krajnje realističan moram da vodim računa o tome koje reči upotrebljavam u javnosti.
RSE: Nisam ovu kritiku ponovila radi ponavljanja kritike, već da bih rekla i nešto pozitivno. Rad nekih vaših saradnika – pa i vas samog – po pitanju Kosova na makro planu je lobiranje o kome ste vi prvi počeli da govorite i pokušali nešto da uradite i u američkom Kongresu…
TADIĆ: I uradili smo nešto. Sprečili smo rezoluciju o nezavisnosti Kosova.
RSE: To lobiranje se na makro planu može smatrati malim, ali prvim korakom koji proizlazi iz tog beskrajnog trčanja i stajanja u mestu. Ono što je urađeno na mikro planu, zahvaljujući predsedniku Narodne kancelarije Draganu Đilasu, to je ta konkretna pomoć ljudima na Kosovu. Nikome nije jasno zašto država Srbija to nije mogla do sada da uradi, odnosno zašto je to tek sada urađeno? Sada se pokazalo da se to može uraditi.
TADIĆ: Zato što je treća sistemska greška naše politike inertnost i jedno prepuštanje sudbini. Ta greška je naslonjena na neaktivnost i veća je verovatnoća da će naša politika reagovati na problem inertnošću umesto napadom na sam problem. Ja pokušavam da menjam te sistemske greške i ličnim primerom i institucijama koje vodim, ali s druge strane moramo svi da se borimo za promene. Na način na koji smo mi uobičajeno do sada rešavali probleme, te probleme nećemo rešiti. Mi moramo da napravimo kvalitativni iskorak i moramo da se ponašamo sasvim drugačije. Na makro planu smo uspeli nešto da učinimo. Uspeli smo da učinimo mnogo, imajući u vidu parametre koji definišu uspešnost. Jedan od njih jeste aktivnost, dobar plan, dobra ideja, kredibilitet u svetu, a drugi je novac. U institucijama gde se odlučuje o našoj budućnosti, u međunarodnim institucijama, dozvoljeno je lobiranje. Lobiranje košta. Mi smo kao nacija uložili u naše lobističke aktivnosti ne više od milion dolara. Ali one nacije koje imaju drugačije interese od nas, uložile su u svoje lobističke aktivnosti posljednjih petnaest godina oko 150 miliona dolara. Mi smo sa tih milion dolara uspeli da pariramo tim 150 miliona dolara.
RSE: Maločas ste rekli da se ovde ne razume dovoljno dobro da ono za šta se Vi zalažete kada razgovarate s ljudima u svetu jeste zapravo borba da Kosovo ne postane nezavisno. Vi ste predsednik Srbije, da li vi zapravo osećate Kosovo kao sastavni deo Srbije i da li na takav način sagledavate celokupnu teritoriju Srbije?
TADIĆ: Da. To je moja i ustavna obaveza, ali ja i kao građanin ove zemlje sagledavam Kosovo kao sastavni deo Srbije. Ali tu s druge strane treba analizirati stvari krajnje realno. Albanci na Kosovu i Metohiji su praktično nezavisni na Srbiji, u političkom smislu te reči. Oni Beograd, niti Srbiju ne pitaju ni za šta. Vode politiku koja je potpuno nezavisna, oslanjajući se na međunarodne predstavnike. Od Srbije su zavisni i vezani su za Srbiju samo nealbanski građani na Kosovu i Metohiji. Oni dolaze u Beograd, potrebna im je pomoć Beograda oko struje ili oko bilo čega. Zašto je nezavisnost Kosova neprihvatljiva za mene? Ono što je za mene neverovatno, to je da ustvari u našoj javnosti to pitanje uopšte nije ni obrazloženo, kao da se to podrazumeva da je nezavisnost nešto što je neprihvatljivo. Nezavisnost Kosova je neprihvatljiva iz vrlo konkretnih razloga, koji imaju veoma teške posledice po život građana, pogotovo po budućnost čitavog regiona, jer fragmentacija regiona je nešto što je bezbednosno vrlo opasno, kao i stvaranje nove albanske nezavisne države, koja bi imala svoju vojsku i svoju spoljnu politiku i koja bi u dužem vremenskom intervalu bila neprijateljski usmerena prema Srbiji. To je za Srbiju apsolutno neprihvatljivo. Potom, imali bismo nove serije iseljavanja izbeglica i novu humanitarnu katastrofu, što je također neprihvatljivo. Imali bismo dalju fragmentaciju balkanskog prostora, što bi samo obezbedilo novi razvoj organizovanog kriminala. Nezavisno Kosovo i Metohija bi bilo država koja nema realnu privredu i ta država bi mogla da živi samo od šverca narkotika, ljudi i oružja, što je ugrožavajuće za ovu državu. Imali bismo potom jedan presedan koji bi proizveo nove tektonske poremećaje u Makedoniji i na čitavom Balkanu, a možda i u drugim zemljama Evrope i tako dalje. Postoji mnogo razloga.
RSE: Možemo, dakle, da definišemo da je Vaš stav zašto ste Vi protiv nezavisnosti Kosova pragmatske, a ne…
TADIĆ: Takozvani istorijski.
RSE: Istorijski ili mitološki.
TADIĆ: Ili mitološki, što je najopasnije.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Marko Jakšić iz Beograda. Ja sam član Demokratske stranke još od 1994. godine. Hteo bih da postavim dva pitanja predsedniku Tadiću, ali ako je moguće da mi ne odgovara političkom terminologijom, nego da mi odgovori stvaralački, pošto poznajem Demokratsku stranku dosta dobro. Zanimalo bi me zašto je iz stranke isključen – a ja znam zašto je isključen – Čedomir Jovanović?
RSE: Kako Vas zanima kad znate?
SLUŠALAC: Ne znam sve, hteo bih da mi gospodin Tadić objasni ono što možda ne znam. Radi ilustracije, ja sam za gospodina Tadića, kada su bili izbori, obezbedio 190 sigurnih glasova. Kad bi mu 130 hiljada članova stranke, koliko ima Demokratska stranka, obezbedilo toliko glasova, gospodin Tadić bi imao 25 miliona glasova, a ne milion i sedamsto hiljada koliko je imao.
RSE: Pa je li Vam sad žao što ste mu to obezbedili?
SLUŠALAC: Nije mi žao. Ja pripadam Demokratskoj stranci. Bio sam demokrat i pre nego što je stranka osnovana, jer je to moj način života. Moj stil života je takav. Spadam u malo stariju generaciju, stariji sam od gospodina Tadića sigurno jedno deset godina, možda i više…
RSE: Znači nije vam žao što ste mu obezbedili te glasove i pitate za detalje oko Čede Jovanovića?
SLUŠALAC: Po mom mišljenju, pošto i tog čoveka poznajem, on je verovatno najdarovitiji političar mlađe generacije, najbolji nastavljač politike pokojnog Zorana Đinđića, najbolji tumač i realizator…
RSE: Jeste li slušali ovu emisiju kad je Čedo bio gost?
SLUŠALAC: Nisam.
RSE: Šteta, jer tada biste čuli sve to što sada govorite, jer smo mnogo pričali o tome.
SLUŠALAC: Drugo pitanje je također vezano za isključivanje. Pokojni Zoran Đinđić nikoga nije isključivao, počevši od gospodina Tadića, koji je u jednom trenutku bio u jednoj drugoj grupaciji Demokratske stranke, zajedno sa gospodinom Gavrilovićem…
RSE: Gospodine Jakšiću, postavite pitanje.
SLUŠALAC: Pitanje je zašto on isključuje ljude, a pokojni Đinđić nikoga nije isključio iz stranke, iako su neki bili njegovi direktni protivnici. Tu dodajem Zorana Živkovića, koji je najzaslužniji za prvi ustanak, podignut u Nišu devedesetih godina.
TADIĆ: Pre svega, kada pominjete Zorana Đinđića, Zoran Đinđić je pokrenuo postupak za isključenje prvog predsednika Demokratske stranke, Dragoljuba Mićunovića, u trenutku kada je on prekršio status stranke. Očigledno vam je taj podatak promakao. I to nije učinio iz ličnog razloga, nego zbog toga što je svaki predsednik stranke obavezan da poštuje pravila na kojima stranka počiva. U suprotnom to nisu stranke, nego neke organizacije koje nemaju nikakva unutrašnja pravila ponašanja. Ne isključuju se ljudi iz jedne političke organizacije zbog toga što pripadaju manjini, nego zbog toga što ne poštuju statut te političke organizacije. Nemoguće je u bilo kojoj političkoj organizaciji na svetu zamisliti da ona ne uspostavi sankcije prema svojim članovima koji u javnosti istupaju protiv stranke, odnosno protiv izabrane ili zvanične politike te stranke. Protiv stranke se može nastupati i unutar stranke i taj kritički odnos je uvek dobrodošao i sam sam ga iskazivao i bio u manjini, ali nikada, baš nikada, čak ni u trenutku kada sam u stranci podnosio i ostavku na svoju funkciju 1993. godine, kad sam bio sekretar glavnog odbora, nisam nastupao u javnosti protiv stranke ili izabrane politike stranke. Vi vašu politiku kandidujete za skupštinu i izgubite ili pobedite. Kada izgubite, onda se borite za svoje stavove unutar organizacije, ali ne preko medija. Mogu da vam kažem da mi je pre izvesnog vremena pao u ruke upravo citat čoveka koga pominjemo večeras vrlo često, a to je Zoran Đinđić, koji je rekao da stranka nije pijaca, već organizacija koja zahteva elementarnu disciplinu svojih članova i poštovanje unutrašnjih regula i to je naprosto tako. S druge strane, čitava politička filozofija Zorana Đinđića je bila, po mom mišljenju, drugačija od onog što vi malopre rekoste – da je neko najbolji nastavljač i sledbenik politike. To nije Demokratska stranka u svom duhu. Nema lidera koji traže sledbenike i nastavljače. Nismo mi stranka sledbenika i nastavljača, mi smo stranka koja poštuje dostignuća svih političara koji u njoj jesu i koji su ostavili traga. Zoran Đinđić je učinio najviše za ovu stranku, ali nije on tražio svoje sledbenike i nastavljače, jer mi živimo u vremenu koje se munjevito menja i političari koji ne odgovaraju na vreme koje se menja nisu političari koji razumeju misiju i svrhu Demokratske stranke, jer smo i mi stranka koja vrši unutrašnje promene, a i menjamo društvo koje te neophodne promene zahteva.
SLUŠALAC: Dobrim delom se slažem s ovim o čemu je govorio gospodin Tadić. Ja znam kako se razvijala situacija u vezi Mićunovića od početka do kraja. Ali što se tiče ovoga „nastavljač“ i tako dalje, ja nisam mislio nastavljač u tom smislu, nego u smislu da Demokratska stranka koja ima 130 hiljada članova, sad nema ni 130 hiljada, dok Radikalna stranka ima 360 hiljada članova, tako da se mora ozbiljno razmisliti o organizaciji Demokratske stranke i o izboru najboljih ljudi na njeno čelo.
RSE: Hvala, gospodine Jakšiću.
TADIĆ: Nije dobro da ja u medijima nastupam pre svega kao predsednik Demokratske stranke. Ja to jesam, jer to Ustav dozvoljava, ali nije dobro da tako nastupam, zato što je to tema koja je u nadležnosti ljudi koji se više bave strankom. Ja se bavim državom Srbijom i ulogom predsednika Srbije. Nemam dva života da bih mogao da se u isto vreme bavim i strankom i državom Srbijom, jer je to prosto fizički nemoguće, tako da možda nisam najbolji sagovornik na tu temu. O svemu u stranci odlučuje skupština, a ne lična ljubav, želja, preferencija… Kada neka politika na bilo kojoj skupštini neke stranke pobedi na izborima, to je ta politika, a sve ostale politike se kandiduju za sledeću skupštinu i tu je tačka.
RSE: Na samom početku, kada ste postali predsednik Demokratske stranke, i ja sam bila jedan od onih novinara koji su se kritički osvrtali na to što ste rešili da sprovodite čistku u Demokratskoj stranci, krećući upravo od Čedomira Jovanovića, jer je i meni tada izgledalo čudno da je samo on u pitanju, a da su svi drugi nekako ostali po strani. Po strani su naime ostali mnogi kojima nisu čiste ruke, pa se s njima niste razračunavali, a sa njim jeste.
TADIĆ: Ne postoji stranka bez unutrašnjih regula ili pravila ponašanja i ko ne poštuje pravila ponašanja stranke, taj više nije njen član. To je jedno. Drugo, ako postoji disciplinski postupak protiv nekoga ko je član jedne političke organizacije, u tom slučaju se sprovodi istraga, odnosno istražne radnje, disciplinska komisija radi svoj deo posla i utvrđuje da li je neko prekršio statut ili nije prekršio statut. U slučaju afere „Bodrum“ hiljadu puta sam rekao i reći ću i hiljadu i prvi put – onog trenutka kada su istražni organi preuzeli taj posao, svaki postupak unutar Demokratske stranke jeste mešanje u rad suda. Sada ponovo ponavljam, kada sud završi svoj posao, Demokratska stranka prihvata odluku suda kao odluku svojih disciplinskih organa. Svako ko krši status stranke biće podveden pod disciplinski postupak i Demokratska stranka svakako neće biti ona institucija u kojoj će ljudi, zavisno od odluka najviših organa stranke, a to je skupština, svoje lične političke planove i projekte plasirati kao projekte Demokratske stranke. Da biste to činili s punim legalitetom i legitimitetom, morate da budete izabrani na skupštini. Ako niste izabrani na skupštini, na to nemate pravo. U suprotnom, u jednoj državi, onaj koji nije izabran na određenu poziciju, mogao bi da se ponaša isto tako. Zašto se sada, na primer, moj oponent na izborima za predsednika Srbije ne bi ponašao, po tom istom principu, kao predsednik Srbije? To bi naravno vi komentarisali kao neshvatljivo ponašanje. To isto važi i za Demokratsku stranku. Ne može neko da se ponaša kao stranački funkcioner ukoliko na funkciju nije izabran, i ne može da kvalifikuje, odnosno da kandiduje jednu politiku u javnosti koja nema svoje utemeljenje u izboru delegata Demokratske stranke i tu je tačka. Inače nema čistki, nego svaka stranka ima svoje disciplinske organe, a čistke su karakteristične za staljinističko doba. Ako ja nekom ličim na staljinistu, meni je to simpatično, ali tome se samo smejem.
RSE: Izgleda da je upravo obrnuto. Kao što je maločas gospodin Jakšić rekao, Vi ste u vreme kada je pokojni premijer Đinđić bio predsednik Demokratske stranke, bili nekako po strani.
TADIĆ: Kako kad. Vi možda ne znate, ali ja sam član Demokratske stranke od njenog osnivanja. A i pre toga sam baš zajedno sa Zoranom Đinđićem bio učesnik opozicionog pokreta, potpisnik mnogih peticija, od 1979. godine, otkad se aktivno bavim politikom. Bio sam u nekoj vrsti ilegalnog političkog rada osamdesetih godina, u studentskoj organizaciji, organizovali smo tajna predavanja, zbog čega sam bio i hapšen. Znam jako dobro šta je politika, faktički se bavim politikom dvadeset i pet godina. Imao sam mnogo i predstranačkih političkih aktivnosti upravo sa Zoranom Đinđićem. Ali to ne znači da nisam iskazivao svoj politički stav, zbog kojeg sam nekad bio u manjini, nekad u većini. Bilo je glavnih odbora na kojima sam glasao zajedno sa još devetero ljudi, od dve stotine članova glavnog odbora, ali to nije značilo da treba da izađem u javnost i da kritikujem politiku koja je legitimno izabrana. Ja sam u vreme Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića obavljao u stranci sve funkcije. Bio sam i potpredsednik stranke i predsednik izvršnog odbora, jedno vreme vršilac dužnosti i potpredsednik izvršnog odbora i ono što se zove generalni sekretar stranke i poslanik i lepilac plakata i nosač nameštaja i šef marketinškog tima i fizički radnik i onaj koji je učestvovao u svakom smislu u demonstracijama, bukvalno svim, držao proteste i tome slično, bio u većini, bio u manjini, smenjivan, pobeđivao… To vam je sudbina čoveka koji se bavi politikom. Ali ako ste izgubili, onda to prihvatite i sačekajte vreme dok ne pobedeite. Borite se da pobedite i borite se za vaše ideje. To je vrlo jednostavna stvar. Nema zaštićenih u politici, u politici nema situacije u kojoj će vam neko nešto dati zbog toga što ste mu simpatični. Neće vam dati, već morate da se izborite za to. Nikada ništa u politici nisam dobio na lepe oči, nego sam se izborio. Svojim stavovima, idejama, radom i tome slično. U suprotnom, društvo ne napreduje. Onda je to društvo maminih maza, to je društvo u kome se stvari poklanjaju. Nema poklanjanja u politici. Kao i u sportu, ili ćete biti šampion ili nećete. Ako niste postali šampion, trenirate, pa se kvalifikujete za novi meč, to je vrlo jednostavno.
RSE: Vi se branite, a ja zapravo nisam imala nameru da Vas kritikujem.
TADIĆ: Ne branim se, samo objašnjavam.
RSE: Htela sam da se nadovežem na ono što ste rekli da ispada da ste staljinista. Naprotiv, rekla bih da ukoliko se tolika javna rasprava vodi o tome šta se dešava u Demokratskoj stranci, to govori nešto drugo.
TADIĆ: Moj apel je samo da se upotrebljavaju precizne reči. Čistka je termin koji se u politici upotrebljava za staljinistički period – takozvane staljinističke čistke. Kao što je i rušenje vlade, kao što je i izdaja… Evo ja sam taj termin jednom prilikom upotrebio dosta neoprezno, pokušavajući ljudima da objasnim kako neoprezno upotrebljavamo te termine. Moramo da vodimo računa o tome šta govorimo, jer ćemo samo tako smiriti političku situaciju i učiniti je mnogo racionalnijom.
RSE: Ali ipak ni najžešći kritičari Vas nisu nazvali staljinistom.
TADIĆ: Jesu, upravo je Čedomir Jovanović rekao da sam staljinista, i to javno u medijima.
RSE: Izvinjavam se, promaklo mi je. Ali htela sam da kažem da je prosto sve što se dešava u Demokratskoj stranci oduvek bilo vrlo otvoreno i javno i to jeste onaj kvalitet i plus Demokratske stranke. Šta god da se dešava u Demokratskoj stranci, to postaje predmet javne rasprave, dok se dešavanja u drugim strankama dešavaju iza zatvorenih vrata.
TADIĆ: Zato što je to jedna dinamična organizacija, koja postoji osamdeset i pet godina, a petnaest godina od obnovljenog rada. Ne postoji nijedna druga politička organizacija u Srbiji koja traje tako dugo, ona je ugrađena u samu sudbinu, u strukturu ove države i postojaće i ubuduće, ko god da bude predsednik te stranke. Samo je važno da ta stranka poštuje svoje regule i svoja pravila i živeće i ubuduće.
RSE: Ovim Vam zabranjujem dalju propagandu Demokratske stranke u ovom programu. Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Dragan iz Surčina. Da li je bolest izgovor da generali ne odu u Hag? Da li su ti zdravstveni problemi zaista tako ozbiljne prirode?
TADIĆ: Ozbiljne su prirode.
SLUŠALAC: Ali o tome se u medijima uopšte ne priča.
TADIĆ: General Lukić je imao vrlo tešku operaciju, koja je bila životno ugrožavajuća, tačnije njegova bolest je ugrožavala njegove vitalne životne funkcije. To znam pouzdano i ja sam sa svoje strane učinio sve da njegova dokumentacija bude regularnim putem predana Haškom tribunalu i sada je u toku procedura Haškog tribunala oko provere njegovog zdravstvenog stanja. I drugi generali imaju zdravstvene tegobe na različitim nivoima, ali ne mogu da govorim o prirodi njihovih bolesti.
RSE: Specijalni savetnik Visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, Stefan Lene, obavestio je Vladu Srbije da je Havijer Solana odložio posetu Beogradu, planiranu za petak, jer se nisu stekli odgovarajući uslovi. Tokom dana smo saznali da se ti uslovi odnose upravo na nesaradnju sa Haškim tribunalom. Mislite li da će to imati neke dalekosežnije posledice?
TADIĆ: To su sve loši signali. Loš je signal uskraćivanje pomoći Sjedinjenih Američkih Država od deset miliona dolara, loš je signal otkazivanje posete Havijera Solane, čoveka koji vodi spoljnu politiku Evropske unije, dakle od koga dobrim delom zavisi generalna politika Evropske unije prema našoj zemlji. Jedna dobra politika čita te signale i preduzima nešto da se takve stvari ne dešavaju. Dakle, od stava Havijera Solane dobrim dijelom zavisi naša budućnost u Evropskoj uniji i tako treba razumeti stvari. Može neko da ne voli Havijera Solanu, ali to uopšte nije bitno za našu evropsku budućnost, jer on je taj koji je izabran na tu funkciju i on daje jedan od odlučujućih glasova. Moraju se promeniti okolnosti i obezbediti njegov dolazak u zemlju i nastavak diskusije o evropskim integracijama.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Hteo bih da postavim pitanje u vezi korupcije. Mislim da je to veliko zlo koje je uzelo strašno velikog maha uopšte u društvu, u državi, ali bih se ovde koncentrisao na korupciju među političarima. Veliki broj ljudi dođe na vlast sa skromnim materijalnim stanjem, ali posle određenog perioda u politici njihovo materijalno stanje se značajno popravi. Kako gospodin predsednik misli da reši taj problem na nivou države ili na nivou stranke?
TADIĆ: Korupcija je jedno od sistemskih obolenja moderne civilizacije. Ujedinjene nacije vode aktivnu kampanju protiv korupcije, jer njeno prisustvo je garancija da to društvo neće napredovati i da će tavoriti u siromaštvu. Korumpirano društvo je ono koje odbija investicije, društvo koje odbija otvaranje novih radnih mesta, to je društvo bolesno u svojoj strukturi. Srbija je zahvaćena korupcijom iznad svega u posljednjoj deceniji 20. veka, u ratnim godinama. I borba protiv korupcije ne može biti neposrednim i konkretnim merama izvedena na valjan način ukoliko nije sistemska. Ona se izvodi usvajanjem zakona, poštovanjem ili implementacijom tih zakona, dakle policija hapsi one koji su korumpirani i one koji korumpiraju, sudovi ih osuđuju, ali borba protiv korupcije mora da poprimi nacionalne razmere. Borbu protiv korupcije je potrebno smestiti, u ovim okolnostima, i u naše školstvo. Zbog čega? Zato što je korupcija postala usvojena negativna vrednost. Već je formiran jedan stav da su svi političari korumpirani, ali je važno da ne budu previše korumpirani. Čak sam čuo da su neki birači na izborima glasali razmišljajući ovako – ovaj je nakrao, pa neće više da krade. To je razumevanje korupcije kao relativno prirodnog stanja stvari i to je nešto što je apsolutno neprihvatljivo. Niko neće investirati u ovu zemlju ukoliko je ona korumptivna. Nijedna velika kompanija, nijedna kredibilna kompanija, neće potplatiti nijednog političara, jer to unižava njen kredibilitet u svetu i snižava njene profite. Dakle, borba protiv korupcije je neophodna. E sad, mi smo skloni da potpuno, bez ikakve odgovornosti, osudimo ili optužimo ljude za korupciju, zato što je to postalo jedno opšte mesto, pa kada to kažete, mislite da niste preterano pogrešili i na taj način se optuže ljudi koji ponekad nemaju nikakve veze sa korupcijom. Moraju se ispitivati imovinska stanja građana koji se bave politikom. Ali moram da kažem da je to ponekad i veoma teško učiniti. I najčešće borba protiv korupcije, odnosno taj problem, zavisi od samih ljudi, od toga da li hoće ili neće da budu korumpirani.
RSE: Vama se često spočitava u javnosti da se suviše bavite marketingom, da je svaki Vaš nastup marketinški i tako dalje. Sada Vas slušam i rekla bih da ste Vi zapravo na neki način promenili način govora u odnosu na ono kako ste govorili pre nego što ste postali predsednik. Recimo sada ovo što pričate, veoma sam malo razumela. Možda ne razumem problematiku korupcije tako dobro kao Vi, ali hoću da kažem da meni sada ovo recimo nije ličilo na marketing, bar ne na dobar marketing. Da li je u pitanju to da se osećate jako odgovorno, da ste postali mnogo ozbiljniji nego što ste bili? Govorite, dakle, jednim jezikom malo suhoparnijim od onoga kakav je Vaš prirodni jezik, pošto Vas sticajem okolnosti mnogi od nas znaju i od ranije, i govorite mnogo opširnije. Da to nije slučajno ono što je i gospodin Jakšić htio da mu objasnite?
TADIĆ: Ne, gospodin Jakšić je tražio da mu kažem ono što je on želeo da čuje. Kad se bavite određenim poslom u politici, onda imate različite nivoe odgovornosti. Deo te odgovornosti jeste i neophodnost da kažete sve ono što je bitno. Ako želite da kažete sve što je bitno, onda to zahteva izvesno vreme. Kad bih se bavio marketingom, govorio bih samo o stvarima koje ljudi vole da čuju. Pošto sam se ja između ostalog bavio marketingom, bio marketinški stručnjak i predajem politički marketing kada imam priliku da predajem, tačno znam tehniku kojom bi mogao da se bavim samo svojom popularnošću. To nije poseban problem. Mogao bih da održavam svoju popularnost i da vodim računa samo o njoj. Ali pošto nisam u prilici i to nije politika, marketing je deo politike, ali nije sva politika, i bez marketinga nema politike, ali politika je suočavanje sa problemima i napad na probleme, a to najčešće jeste posao u kome gubite popularnost.
RSE: Da li se slažete sa mnom da ste promenili svoj govor na gore?
TADIĆ: Ne slažem se sa Vama da sam promenio svoj govor na gore, nego se ponašam zavisno od pitanja i zavisno od okolnosti, zavisno od doba dana ili noći, zavisno od onoga što me zadesilo tog dana. Nemam nikakvu promišljenost, u negativnom smislu te reči, u tome kako govorim. Govorim onako kako mi dođe.
RSE: Znači samo na glavnim odborima Demokratske stranke imamo prilike da čujemo onaj Vaš temperamentni govor.
TADIĆ: Ovaj posao podrazumeva da radite maltene po čitav dan i ne možete dvadeset i četiri sata dnevno ili šesnaest sati dnevno – radno vreme vam ja između jedanaest i šesnaest sati dnevno, nekad i više, ali to je iznimno – u svakom trenutku da budete čovek koji govori besprekorno, tačno, precizno i dopadljivo. Ta stvar me ne opterećuje. Govorim onako kako govorim.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Petar iz Donjeg Milanovca. Ono što je poželjno i za Srbiju i za sve nas, što je možda i jedino moguće u najskorijoj budućnosti, to je apsolutna distanca od premijera Koštunice, koji si sve vreme krči put radikalima. Mi tu izgleda imamo posla sa nekim stvarima mutantske prirode. Pogledajte vi taj konglomerat koji nam se desio i zove se vlada. Jedino što je sve vreme suprotno i jasno kao dan, to je Demokratska stranka. Da li je moguće učiniti nešto da se pređe od onog strašnog animoziteta, kojim Koštunica obiluje, prema pokojnom Zoranu Đinđiću i Demokratskoj stranci?
RSE: A ko da pređe?
SLUŠALAC: Predsednik svih Srba, koji je i član Demokratske stranke.
RSE: Pa kako neko može da pređe preko nečijih animoziteta?
SLUŠALAC: Vi ste retorički bolje potkovani i postavili biste pitanje bolje od mene, ali ja želim da kažem da mora da se napravi ta razlika. Oni postoje, oni funkcionišu, tu će biti sve i svašta, to je papazjanija već viđena, to je različitost, to je nekakav pluralizam… Naš predsednik, sa svojim kapacitetom, demokrata, on mora jasno da se distancira od mnogo čega, uz svu učtivost. Učtivost je fusnota estetike, ljubaznost, kultura i te svari. Naravno da je čovek izuzetan, potkovan, školovan i tako dalje. To je psiholog, on poznaje ljudsko ponašanje…
RSE: Vi ste znači za to da se on distancira više nego što se do sada distancirao od premijera. Gospodine Tadiću, imate li bilo šta da kažete u vezi s ovim, pošto smo o tome već pričali?
TADIĆ: Moj posao nije da se ja distanciram od nečega, moj posao je da iskazujem svoje političke stavove, u skladu sa Ustavom i zakonom, i ja ih i iskazujem. Nekad se žestoko ne slažem s ovim što radi vlada, nekad se slažem i to prosto kažem. Kud ćete veću distanciranost. Ali s druge strane, politika je okupljanje većine i nisam ja tu da se bavim ličnim animozitetima, ja sam tu da obavljam svoju funkciju u skladu sa zakonom ove zemlje, vodeći računa o interesima ove zemlje, ne obraćajući pažnju na lične animozitete. Jer, ukoliko bi se ponašao kao čovek koji je pre svega opterećen ličnim pristupom, onda ne bih radio svoj posao.
RSE: Demokratska stranka se danas oglasila sa saopštenjem u kojem reaguje u vezi sa kampanjom koja se vodi već duže vreme, a odnosi se na pokušaj smenjivanja tužioca Prijića. Mislim da se u saopštenju kaže da bi to znatno uticalo na drugačiji odnos prema samom procesu suđenja i da bi taj proces bio drugačiji. Možete li da nam objasnite šta se tu zapravo dešava, kakva se kampanja vodi i ko je vodi?
TADIĆ: Vodi se jedan postupak u Ministarstvu pravde, u kojem ima mnogo naznaka da bi tužilac za organizovani kriminal mogao biti smenjen. Tužilac za organizovani kriminal se ni u jednoj zemlji ne smenjuje bez obrazloženja. Ukoliko se to dešava, to zahteva obrazloženje. Borba protiv organizovanog kriminala, koji je destruirao pogotovo ovu zemlju, unuštavao njene realne potencijale, jedan je od prioriteta svake zemlje, posebno one koja želi da postane članica Evropske unije i koja vodi računa o svojim životnim interesima. Ukoliko se dešava smena tužioca za organizovani kriminal pre isteka njegovog mandata, to zahteva vrlo jasno obrazloženje. Ja mogu da kažem da je to za mene jedan vrlo sumnjiv trenutak.
RSE: To znači radi Ministarstvo pravde, zašto?
TADIĆ: Zašto to radi se i ja pitam. Ako se to uopšte dešava. Međutim, bile su najave i u nekom prethodnom periodu da će se tako nešto desiti.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Pozdrav iz Podgorice. Moje pitanje se odnosi na zalaganje srpskih ili srbijanskih političara za zajednički život Srbije i Crne Gore. Nemam ništa protiv toga, ali znate ono – dva brata, odvojene kese… Možda je tako bolje. Htio bih konkretno da mi kažete, kao što sto maloprije rekli na primjeru Kosova, zbog čega se zalažete za to da Srbija i Crna Gora budu u jednoj državi?
TADIĆ: Razlozi su sledeći i praktične su prirode. Ja se ne oslanjam pre svega na istoriju i takozvanu bratsku povezanost, iako je nemoguće i to poricati, imajući u vidu baš tu istoriju, već se oslanjam na praktične posledice razdvajanja Srbije i Crne Gore. Kao Srbija i Crna Gora nesumnjivo lakše ulazimo u Evropsku uniju, to je potpuno jasno i više puta je taj stav iskazan i od strane same Evropske unije i njenih predstavnika. S druge strane, dalja fragmentacija ili političko usitnjavanje prostora Balkana je opasna i u ovom slučaju, kao i u slučaju Kosova, zato što bi usitnjenim ili malim zemljama bezbednosni potencijali za borbu protiv organizovanog kriminala, ilegalne trgovine ili onoga što naš narod zove švercom, bili kudikamo manji. Potom, Srbija i Crna Gora su u ekonomskom smislu prirodno zajednička država ili državna zajednica, imaju komplementarne privrede. Onda, što se tiče evroatlantskih integracija, Vojska Srbije i Crne Gore, geostrateški postavljena na ovom prostoru, može biti snažna komponenta ili doprinos evroatlantskoj sigurnosti, pre svega u ovom regionu. Mi moramo zbog nečega biti bitni evroatlantskim integracijama ili programu Partnerstva za mir, a to je između ostalog Vojska Srbije i Crne Gore koja može doprinositi stabilnosti na Jadranu. To je jedan od vrlo snažnih argumenata. I s druge strane može doprinositi u mirovnim operacijama i borbi protiv terorizma koji je postao jedan globalni problem, čime bismo mi mogli da dobijemo, i kao država, određene bezbednosne garancije, iskazane na mnogo više načina nego do sada. Ali ključni i glavni razlog zbog čega je državna zajednica Srbije i Crne Gore s moje strane podržavana, to je tržište. Mi smo jako mala tržišta, mi smo tržišta koja broje osam, osam i po miliona stanovnika. To su tržišta u kojima nema pravih uslova za razvoj privrede. Mi moramo da idemo u integraciju tržišta. Daljom fragmentacijom tržišta uništavamo industrijski potencijal našeg društva i time direktno utičemo na životni standard građana. To je jedan od ključnih razloga zbog čega sam ja za proširenje tržišta i očuvanje državne zajednice.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Mirjana iz Novog Sada. Bilo je reči o tome – ne znam u čijoj je to ingerenciji – da će studenti lakše dobivati vize, da će se za to zalagati da li Ministarstvo prosvete ili već ko, ali vidim da od toga ništa nema. I drugo pitanje, da li je predsednik upoznat da u Novom Sadu studenti skupljaju potpise? Treba da nakupe 30 hiljada potpisa, protiv odlaska u vojsku.
TADIĆ: Što se tiče odlazaka studenata u inostranstvo i svih ostalih građana, ne treba da studenti budu u boljem položaju nego drugi građani, jer ne mogu biti „ravnopravniji“ od drugih. Tu imamo jedan veliki tehnički problem. Pitanje viza nije samo političko, nego i tehničko. U rešavanje tog pitanja moramo da uložimo značajna sredstva, mora se promeniti način na koji je organizovana granična služba, neophodno je da policija preuzme granice, da se udalji od zone neposrednog razdvajanja dve države na određenu distancu, da se formiraju prihvatni centri za one koji su ilegalno ušli u našu zemlju, da se formiraju i takozvane zatvorske jedinice za takve ljude i niz takvih stvari koje svaka država mora da uradi. Što se tiče studenata, mi pokušavamo kao država na svaki način da dobijemo olakšano dobivanje viza kada je u pitanju njihov odlazak na seminare i na studijska putovanja u inostranstvo. Tu imamo teškoća, ali i obećanja da će se nešto promeniti. Što se tiče odlaska u vojsku, ljudi imaju pravo da ne žele da odu u vojsku, ali istovremeno svaka država ima svoje zakone. U ovoj državi se služi vojni rok, kao i u mnogim zapadnim državama. U mnogim zapadnim državama se vodi kampanja za održavanje vojnog roka. Neke države, koje su imale samo profesionalnu vojsku, sada idu u pravcu obnavljanja vojnog roka. To je jedno pitanje u kojem se naprosto mora poštovati zakon. To što neko upućuje peticiju, to ne znači da može da krši zakon.
RSE: U ovom trenutku imamo na vezi našeg redovnog slušaoca, gospodina Lukšića, kapetana iz Boke:
SLUŠALAC: Da li se bliži kraj ekonomskom propadanju ovog naroda koji živi pretežno od dotacija? Zašto je zaustavljena proizvodnja u fabrikama i raznim pogonima?
TADIĆ: Kapetan Lukšić je pogodio ključni problem. Ne postoji nijedno političko pitanje, nijedan politički problem, koji može da se reši, ukoliko se ne podigne proizvodnja. Proizvodnja znači nova radna mesta, smanjivanje trgovinskog deficita ove zemlje, održavanje života i političke stabilnosti i stabilnost života u porodicama. Zato ja imam jedan uzvišeni pojam koji neprekidno ponavljam, a to je: „nova radna mesta, proizvodnja, izvoz“, „nova radna mesta, proizvodnja, izvoz“… To je rešenje naših problema. Bojim se da ni od 2000. godine do danas nismo učinili dovoljno da podignemo proizvodnju ove zemlje. Mislim da smo imali nekoliko sistemskih grešaka u svim vladama. Naravno, nekada su okolnosti bile naprosto takve da nije bilo ni moguće da se interveniše u proizvodnji, zbog toga što je bilo neophodno da se sređuje pre svega makroekonomska politika. Ali s druge strane, otvorili smo naša tržišta a da nismo vodili računa o kapacitetima naše privrede da odgovori na novu konkurenciju, a naša privreda je bila deset godina iscrpljivana. Ali svako ko razmišlja o politici, ko razmišlja o boljem životu, ko razmišlja o budućnosti ove zemlje i svoje dece, mora da razmišlja pre svega o proizvodnji. Ja svakog dana pokušavam da donesem što više proizvodnje u našu zemlju. Evo ovih dana putujem u Libiju sa jednom velikom privrednom delegacijom, pokušavajući da otvorim nove proizvodne kontakte.
RSE: Rekli ste da ćete učiniti bukvalno sve da Studija o izvodljivosti pridruživanja Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji dobije pozitivnu ocenu. Sve o čemu smo do sad pričali ima direktne veze sa tim, tako da znamo koji su to uslovi, ali šta još možete da učinite?
TADIĆ: To je moja saradnja sa vladom i to je moja međunarodna aktivnost.
RSE: Sve o čemu smo pričali večeras, kao i pitanja slušalaca, odnosilo se uglavnom na to da bi nešto trebalo promeniti, da Vi treba da se više distancirate u odnosu na vladu, upravo zato što ona na neki način otežava neke od tih procesa. Vaša stranka je pre neki dan pozivala G17 i Srpski pokret obnove da izađu iz vlade…
TADIĆ: Ja nikoga nisam pozivao da izađe iz vlade. To je učinjeno od strane potpredsednika Demokratske stranke.
RSE: Dakle, vi ćete učiniti bukvalno sve da Studija o izvodljivosti dobije pozitivnu ocenu. S jedne strane znamo koji su to uslovi. Vaša Demokratska stranka kaže da određeni faktori u vladi koče neke od tih procesa. S druge strane, evo u ovoj emisiji ste se nekoliko puta zalagali za upotrebu eufemizama. Niste za to da se kaže „rušenje“, niste za to da se govori ne znam šta, već da se nekako govori na način koji je više eufemistički, a ustvari znači jedno te isto. Dakle, možete li sad konkretno da kažete šta se može učiniti da bi Studija o izvodljivosti dobila pozitivnu ocenu?
TADIĆ: Prvo naši građani treba da znaju šta je Studija o izvodljivosti. Studijom o izvodljivosti se iskazuje da li je jedna zemlja u stanju ili nije u stanju da poštuje principe funkcionisanja koji vladaju u Evropskoj uniji i time prelazi u viši nivo integracija, a to su pregovori o pridruživanju i stabilizaciji. Ta Studija o izvodljivosti ima nekoliko dimenzija, ali govoriću samo o ekonomiji, gde je neophodno da čitav sistem ili set zakona budu usvojeni u parlamentima država koje pretenduju da postanu članice Evropske unije, i u političkoj sferi. Kod nas je to pitanje vezano za državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, što je i jedan vrlo jasan evropski zahtev, koji je iskazan i danas od strane Havijera Solane, tačnije od strane Kristine Galjak, njegovog portparola, kao saradnja sa Haškim tribunalom kao međunarodna obaveza Srbije.
RSE: Gospodine predsedniče, zahvaljujem Vam se na gostovanju uživo u beogradskom studiju Radija Slobodna Evropa. Hvala Vam što ste odvojili svoje dragoceno vreme, zbilja sam počastvovana.
TADIĆ: Hvala vama. Ne treba da budete počastvovani, moja je obaveza da učestvujem u emisijama, da objašnjavam građanima u kojoj smo situaciji i da pojašnjavam političke poteze koji nas očekuju. S druge strane, ne mogu da gostujem u svim emisijama u kojima bih želeo. Pa čak nije ni dobro da predsednik bude prečesto gost u televizijskim i radio emisijama, jer je onda na delu inflacija njegovog nastupanja, već samo u određenim trenutcima, kada je potrebno nešto objasniti građanima.
TADIĆ: Dobru noć.
RSE: Šta ste prepoznali o ovoga što sam rekla, kada govorimo o lepoti?
TADIĆ: Nisam bio koncentrisan dok ste ovo čitali, iskren da budem.
RSE: Namerno sam ovako počela, jer sam u uvodu rekla da nećemo pričati samo o dnevno-političkim temama, već i o vrednostima. Zato sam počela s ovim rečenicama Oskara Vajlda iz uvoda u knjigu „Dorijan Grej“, koja Vam verovatno nešto znači.
TADIĆ: Da, iz rane mladosti.
RSE: Samo to?
TADIĆ: Da.
RSE: Znači da ne tražimo psihološku pozadinu, s obzirom na značenje?
TADIĆ: Vrlo mi je komplikovano da u svemu tražim psihološku pozadinu. To sam prestao da činim odmah posle studija.
RSE: Šteta. Ne mislim da treba psihologizirati, ali s obzirom na Vašu funkciju, bilo bi dobro da se u mnogim stvarima traži psihološka pozadina.
TADIĆ: To bi bilo vrlo opasno i mislim da ne bi bilo korisno, ni za posao kojim se bavim, a ni za mene samog. Nekada znanje ili nauka koju ste studirali treba da stoji iza vas, ne morate baš u svakom trenutku da je upotrebljavate.
RSE: Vi ste danas predsednik Srbije i predsednik Demokratske stranke. Koliko su vas funkcije promenile u odnosu na ono neko vreme?
TADIĆ: Mislim me nisu promenile, iako ima i onih koji misle da jesu. Pokušavam da živim što normalniji život. Ima u jednom od protokola vezanih za predsednke svake zemlje, pa tako i naše, jedna rečenica koja mi se učinila vrlo simpatičnom i koju sam pročitao na početku mandata: „Život predsedniku mora da se učini što normalnijim, imajući u vidu realne okolnosti“.
RSE: Šta to znači? Sad ja nisam bila koncentrisana.
TADIĆ: Dobro, sad ste mi vratili. Pa to je namenjeno onim ljudima koji se bave obezbeđenjem. Vrlo mi je zanimljivo da ti ljudi, koji se bave tim tehničkim aspektima jednog političkog mandata, razumeju da te okolnosti nisu sasvim uobičajene, da ne kažem da nisu sasvim normalne, kako baš bukvalno piše u tom priručniku, odnosno u tom protokolu.
RSE: Jeste li promenili krug prijatelja?
TADIĆ: Nisam promenio krug prijatelja, ali nemam vremena s njima da se družim. Tako da su moji prijatelji ostali isti, ali su isto tako ostali malo bez mene.
RSE: Je li Vam to zameraju?
TADIĆ: Ne, ne zameraju mi. Ne zameraju mi oni koji razumeju posao kojim se bavim ili koji imaju priliku da ozbiljnije razmisle o tome. Veliki deo dana u mom poslu jeste opterećen rutinskim poslovima, potpisivanjem različitih dokumenata, čitanjem različitih dokumenata na sastancima i tako dalje, što traje prilično dugo. Svi oni koji pretenduju na ovakav posao moraju da znaju da je to tako.
RSE: A jeste li prošili krug neprijatelja?
TADIĆ: Mislim da ih je dovoljno.
RSE: Da li mislite da ste nešto ili nekoga, ideju ili čoveka, ostavili ili izdali?
TADIĆ: Pokušavao sam da pravim razne retrospektive svog života u pojedinim momentima i uglavnom mogu da kažem da nisam. Moram da kažem da je to možda malo i preteška reč i veliko opterećenje, ne izgleda baš život tako da bi ste svaki čas morali nekoga da izdajete.
Ne bih voleo previše da mistifikujem posao kojim se bavim. Inače volim kada ljudi demistifikuju stvari. Taj posao ima određene tehničke aspekte i to je posao kao i svaki drugi, ima svoja zanatska svojstva. Ima raznih zanata – obućar, mesar, onaj koji popravlja televizore, električar… I ovo je jedna vrsta zanata – politički zanat. Obavljate ga s jednom rutinom ili veštinom. Potrebno je popraviti težak kvar jednom posebnom kreativnošću ili stvaralaštvom. Tako i ja radim taj posao, kao što ću tako raditi i neki drugi posao koji bude sledio iza ovog.
RSE: Toliko o ličnosti predsednika. Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Radomir Ostojić iz Novog Sada. Interesuje me problem saradnje s Haškim tribunalom koji je kočnica našoj državi i našem narodu unazad već koliko godina. Da li će se nešto čudesno desiti posle 27. januara? Da li je to krajnja granica da se konačno mrdnemo s mrtve tačke i da konačno pokažemo Evropi da Srbija ne želi biti u izolaciji, da nije zemlja koja živi u prošlom veku, nego koja prati sadašnjost i želi da bude deo Evrope i sveta?
RSE: Šta Vi mislite da će se desiti?
SLUŠALAC: Mislim da će Vlada Republike Srbije konačno biti „srušena“. Vrlo brzo slede izbori i zaista se nadam da će konačno Demokratska stranka, s drugim relevantnim političkim opcijama, biti u stanju da formira vladu koja će da ide brže.
TADIĆ: Ja inače verujem u zakonitost u ponašanju i ljudi i grupa, i ako se jedan čovek ponaša na određen način u dužem vremenskom periodu, velika je verovatnoća da će se tako ponašati i kasnije. Ja ne očekujem neka velika čuda, iako mnogi veruju samo u njih. Mislim da se ništa suštinski neće promeniti u izvršavanju naših obaveza, koje su i naše unutrašnje obaveze, imajući u vidu naše zakone, ili naše međunarodne obaveze, imajući u vidu međunarodno pravo. S druge strane, nije nemoguće da se nešto desi i to je dobra okolnost, jer sve vreme je naša sudbina u našim rukama. Ono što ste vi u jednom trenutku u uvodu vaše emisije pomenuli, a što političari vrlo retko pominju, ja se trudim da upotrebljavam taj kompleks reči, a to je kvalitet života. Najvećim delom kvalitet naših života, koji je veoma nizak, zavisi od toga kako ćemo mi izvršavati naše međunarodne obaveze i to je pretpostavka da uopšte krenemo dalje. Dakle, to su ona vrata koja nas vode u predsoblje ili u jedan prostor u kome se traže brojna rešenja u narednim godinama, koja bi trebala da otvore perspektive za građane ove zemlje. Do sada mi nismo uspeli da otvorimo ta vrata, ali i ključ i mogućnost za to jeste samo u našim rukama i to je dobra okolnost. Ako to ne uradi ova vlada, uradiće neka sledeća, ali je bitno da to može da se uradi. Ono što ja ne razumem u našoj politici, to je što mi nikada, skoro baš nikada, ne uradimo nešto što moramo na vreme i onda kada je cena najmanja. To je nešto što bismo mogli da prevedemo u sledeću definiciju – mi kao da čekamo da bismo na kraju žurili; kao da uživamo u tome što čekamo da bismo na kraju hitali i uvek bili u riziku da ne dostignemo ono što želimo. Onda se postavlja pitanje da li mi stvarno nešto želimo da postignemo? Kada jadikujemo nad našom sudbinom, stiče se utisak da stvarno želimo, da želimo da podignemo kvalitet života, ali onda se postavlja pitanje zašto pre toga ne uradimo ono što jeste pretpostavka podizanja tog kvaliteta života? I to nije karakteristika samo ove vlade, to je karakteristika naše politike decenijama unazad, to je jedna sistemska greška u našem političkom ponašanju i ja činim sve da tu grešku izmenim, upravo zato o njoj i govorim.
RSE: Ta greška može da se definiše i kao problem stalnog vrćenja u istom krugu. Da li sam u krivu kada kažem da Vi na neki način također to činite, jer kada god se recimo desi da ova vlada učini nešto što kod vas izazove opravdano jake reakcije, Vi dođete kao predsednik Demokratske stranke (verovatno ne u svojstvu predsednika države) i kažete da vlada mora biti srušena. Pozivate na to da vlada bude srušena ili pozivate stranke koje su u vladi da iz nje izađu. Znači u svakoj takvoj situaciji, kada dođe do nekakvog kriziranja – kao sada kada je Amerika uvela sankcije, mada se to ne zove sankcijama, kada se različito tumači nedolazak gospodina Solane, kada postoji sumnja oko mogućnosti pravovremenog donošenja Studije o izvodljivosti i tako dalje – uvek na isti način reagujete i ništa. Šta je onda to?
TADIĆ: Ja reagujem u skladu sa vlastitim ustavnim ovlašćenjima. Ja imam obavezu da čuvam Ustav ove zemlje i istovremeno da ga ne povređujem. Reagujem imajući u vidu mehanizme koji mi jesu na raspolaganju. Uzgred budi rečeno, ne upotrebljavam reči koje se često navode u javnosti, ne upotrebljavam reč „rušenje vlade“, ne upotrebljavam reči koje mogu da donesu novu destrukciju u naš politički život, koji je i ovako destruiran.
RSE: A koje reči upotrebljavate?
TADIĆ: Upotrebljavam reč „promene“. Ova vlada, po mom mišljenju, treba da promeni svoj pristup rešavanju problema, zbog toga što je politika ustvari sposobnost da se reše problemi, odnosno rešavanje problema je politika u užem smislu te reči. Produkcija ideja, planova, akcija i proizvođenje akcija, to je također politika, ali u jednom manje intenzivnom značenju te reči. Ako jedna vlada ne rešava probleme, ako jedan predsednik ne rešava probleme, onda se dovodi u pitanje smisao njihovog opstojanja na tom mestu. Moj karakter prosto nije takav da ja mogu da čekam, moj karakter nije takav da mogu s mirom da gledam kako se ništa ne dešava, a kako se nad nama nadvijaju problemi, a ti se problemi vide. Ja već godinama upotrebljavam jednu stilsku figuru – mi smo kao narod kojem preti neki tsunami. Govorio sam o tome kao o velikom talasu, upotrebljavajući naslov knjige Perl Bak, a evo pre nekoliko dana se desio i tsunami, taj veliki talas, i sada nešto više znamo šta on zapravo znači. Zašto o tome govorim? Zato što se mi konstantno ponašamo kao da nam ne preti nikakva opasnost, baš kao meštani nekog sela na nekom ostrvu koji ne znaju da ide veliki talas – žene rade kućne radove, deca se igraju na plaži, ribari popravljaju svoje mreže, ptice cvrkuću i prave jedan ambijent kao da se ništa ne dešava. I onda naleti veliki talas. Pošto mi nismo primitivno društvo i pošto moramo biti društvo koje razume vreme i okolnosti u kojima živimo, moramo da razumemo kad će slediti sankcije ovoj zemlji, kada će slediti oduzimanje finansijske pomoći, kada će slediti postavljanje novih uslova za priključenje Evropskoj uniji ili evroatlantskim integracijama. Moramo da razumemo kako ćemo bolje rešavati problem Kosova i Metohije, u kojim okolnostima, da li ukoliko surađujemo sa Haškim tribunalom ili ukoliko ne sarađujemo s Haškim tribunalom. Da li ćemo obezbediti strane investicije ili uopšte podići nivo zaposlenosti našeg stanovništva, a time i kvalitet života, što je ključno pitanje, kao što to čine svi narodi oko nas, ili ćemo polako zapostavljati naše živote, živjeti u jednom tehnološki zaostalom vremenu, ne lečiti one bolesti koje svi oko nas leče, zaprepašćivati se ili plašiti eventualno nekih zdravstvenih problema koji zapravo laka prehlada za većinu civilizovanih naroda? To je pitanje koje se pred nas postavlja. Da li mi sagledavamo našu odgovornost prema generacijama koje dolaze ili se bavimo politikom samo u svrhu vremena u kojem mi postojimo? Da li gledamo kroz vreme ili razmišljamo samo o vremenu dok smo mi na vlasti? Evo, to je moj pristup.
RSE: Kao što se govorilo, meteorolozi, ili koji već stručnjaci, znali su dva sata pre dolaska tsunamija da veliki talas dolazi i mogli da upozore…
TADIĆ: Jeste, ja sam jedna vrsta političkog meteorologa. Ali politički meteorolozi ponekad donose loše vesti. Politika je realna delatnost. Rekao sam da građane neću obmanjivati i ne obmanjujem ih. Govorim vrlo teške za koje znam da građani ne žele da ih čuju. Takva je ljudska priroda – sad upotrebljavam psihologiju – čovek želi da čuje ono što mu je drago, a ni naši građani nisu mnogo različiti od drugih ljudi. Na žalost, naši političari, ako hoće da budu krajnje realni, odgovorni i otvoreni prema građanima, već godinama ne mogu da donose dobre vesti, jer na nas idu razni tsunamiji. Mi smo već bili preplavljeni raznim tsunamijima.
RSE: Slušalac je na vezi:
SLUŠALAC: Robert iz Podgorice. Poštovanje Vama i Crnogorcu, predsjedniku Srbije, gospodinu Tadiću. Vidim da se zalaže za bezuslovnu saradnju sa Haškim tribunalom i za hapšenje haških optuženika. S tim se donekle slažem, možda i u potpunosti. Pored njega u Vrhovnom savjetu sjedi čovjek koji je napisao „Rat za mir“ i zbog kojeg je indirektno izginulo dvjesto Crnogoraca, dakle zbog te knjige i tadašnjeg ponašanja tog gospodina, današnjeg predsjednika državne zajednice Srbije i Crne Gore. Pitam gospodina Tadića, da je on pisao tu knjigu i ponašao se 1991-1993 kao gospodin Marović, da li bi danas imao obraza i časti da poziva te ljude, koji nisu vodili privatne ratove, da se predaju Hagu, ili bi prvi on pošao, zbog indirektnog pozivanja na rat? I drugo pitanje, bio sam u Rimu i u rimskoj „Republici“, izuzetno respektabilnom dnevniku, kažu za nekog advokata, gospodina Tućila, da uzima sto hiljada eura samo kao avans. Kasnije, kad sam došao u Crnu Goru, doznao sam da službe tog advokata koristi moj crnogorski premijer, gospodin Đukanović…
RSE: Zašto mislite da gospodin Tadić treba da Vam odgovara na pitanja vezana za gospodina Marovića i gospodina Đukanovića?
SLUŠALAC: Za gospodina Marovića zato što mu je to kolega iz Vrhovnog savjeta odbrane, a za gospodina Đukanovića zato što mu je to blizak koalicioni partner na saveznom nivou. Isto tako, vidim da su Demokratska stranka i DPS u jako dobrim odnosima i relacijama uopšte.
TADIĆ: Moj odgovor je sledeći. Prema Haškom tribunalu imaju obaveze države, ali i pojedinci koji su pred Haškim tribunalom optuženi. Oni koji nisu optuženi pred Haškim tribunalom, oni nemaju nikakvu obavezu da se pred njim pojavljuju. Što se tiče ovog advokata koji uzima avans, ne znam šta bi tu trebao biti moj komentar.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Mrkić iz okoline Šida. Samo lignit na Kosovu košta petsto milijardi dolara. Ne damo Kosovo ni po koju cenu. Obrazujte jedinice dobrovoljaca koje će braniti Kosovo.
TADIĆ: Ne postoji ništa što se čini po svaku cenu i što je iznad života. Politika po svaku cenu, ona koja je podrazumevala da je život manje vredan od svih ostalih, „uzvišenih“ ciljeva, to je politika za koju se nadam da je daleko, i od ovog naroda i od ove zemlje. Videli smo kakva su katastrofalna dejstva te politike. Što se tiče lignita na Kosovu, to je jedna vrlo ozbiljna tema. Pored razloga istorijske prirode, razloga vezanih za život naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji, na neki način prirodnog prava i legitimnih nacionalnih i državnih interesa, postoje i ekonomski interesi ove države na Kosovu i Metohiji, a to su nalazišta lignita. Nalazišta na Kosovu i Metohiji daleko nadmašuju nalazišta koja imamo u Kolubarskom basenu, nalazišta na Kosovu i Metohiji su daleko veća. To su nalazišta koja bi Srbiji obezbedila, u jednom dužem vremenskom intervalu, mogućnost da ima vlastite energetske izvore. O tome svakako treba voditi računa kada je Kosovo i Metohija u pitanju.
RSE: Vi ste se založili za aktivnu politiku Beograda na Kosovu, kako u pogledu budućeg statusa pokrajine, tako i rešavanja svakodnevnih problema ugroženih kosovskih žitelja. U nekim mestima na Kosovu, u kojima sve ovo vreme nije bilo struje, sada je ukinuta i voda. Znači stvari se nisu poboljšale ni nakon Vaših posljednjih razgovora sa šefom Misije.
TADIĆ: Meni Jesen-Petersen nije ništa obećao. Jedino je rekao da će njegovi savetnici otići u sela gde nema struje i videti šta mogu da učine, ali mi nije obećao da će struju uključiti. Ja sam rekao da ne vidim svrhu razgovora o decentralizaciji i budućem statusu Kosova ukoliko naši sugrađani na Kosovu žive u zimskim mesecima u mraku. Dakle, to je jedna elementarna stvar preko koje ne mogu da pređem. Ali jedna od sistemskih grešaka u našoj politici, pored nerazumevanja vremena u kojem jesmo, jeste i pasivnost. Niko ne može pasivnom politikom, niti pasivnošću, bilo šta ostvariti. Sedenjem u mestu se ništa ne ostvaruje. Srbija nema aktivnu politiku na Kosovu. Postojao je jedan trenutak formiranja aktivne politike, to je bio trenutak neposredno pred smrt premijera Zorana Đinđića, kada je on oblikovao nekoliko strateških planova vezanih za Kosovo i Metohiju. To je onaj njegov poznati intervju „Večernjim novostima“, koji je značio aktivnu politiku i izmenu dotadašnjeg pristupa. To je možda jedini trenutak kada je Srbija stvarno imala najavu aktivne politike na Kosovu i Metohiji. Pre i posle toga je Srbija na Kosovu i Metohiji imala imala političke rituale. Da biste vodili aktivnu politiku, morate sagledati koji činioci utiču na konačni ili budući status Kosova. Ključni činioci jesu svakako najrazvijenije i najmoćnije države sveta.
RSE: A šta znače politički rituali? Da li mislite da se Kosovo od strane Beograda koristi za političku propagandu?
TADIĆ: Da. Neprekidno se koristi. Od 1989. godine Kosovo je instrumentalizovano od strane Beograda i uglavnom je služilo za suspenziju demokratije u Srbiji. Nacionalna politika je legitimna, nacionalna politika je nešto što svaka država vodi, ali način na koji je ona vođena od 1989. godine do 2000. godine, ustvari je bio suprotan nacionalnim interesima i služio je za suspenziju, odnosno gušenje demokratskih vrednosti i institucija.
RSE: Kada ste imali različit stav sada oko izlaska kosovskih Srba na izbore, različit u odnosu na premijera – on je pozvao da se ne izađe, Vi ste pozvali da se izađe – zašto tada niste objasnili kosovskim Srbima da je reč o propagandi?
TADIĆ: Jesam, objasnio sam kosovskim Srbima da je reč o propagandi i jedni su to prihvatili, jedni nisu. To je naprosto tako.
RSE: Tako ste rekli, baš da se radi o propagandi?
TADIĆ: Kako da ne.
RSE: Meni je to promaklo.
TADIĆ: Imao sam duge razgovore sa kosovskim Srbima u svojim kancelarijama. Ja ne zameram kosovskim Srbima zbog toga, jer kosovski Srbi nisu ni obavezani da to znaju. Ali oni koji se bave politikom profesionalno, oni to moraju da znaju. Pre svega, šta znači aktivna politika? Ne postoji nijedna zemlja u Evropi danas koja ne vodi aktivnu politiku kada su u pitanju njeni problemi, i zbog toga uglavnom sve zemlje u Evropi manje ili više uspešno rešavaju svoje probleme. Pre nego što smo počeli ovu emisiju, vi ste iz jedne dečije knjige naveli nešto što je premijer često citirao, a to je: „Da bismo stojali u mestu, moramo da trčimo svom snagom. A da bismo se pomerili makar malo, moramo da trčimo više nego što imamo snage.“ Mi se nalazimo u situaciji da moramo da trčimo više nego što imamo snage, moramo da prevaziđemo sebe. Drugi narodi u Evropi, kada trče svom snagom, ne stoje u mestu, već se pokreću. Naša situacija je bitno drugačija, mi stojimo u mestu. Nema naših planova za Kosovo i Metohiju, nema inicijative, nema aktivnog odnosa u diplomatiji, nema ubeđivanja međunarodnih predstavnika, nema jednog organizovanog i dobro osmišljenog rada sa međunarodnim institucijama koje donose odluke, nema rada sa institucijama koje kreiraju političko mišljenje u Sjedinjenim Državama i u Evropi, a to su nevladine organizacije. Kod nas se vodi politika protiv tih nevladinih organizacija, vodi se politika agresije protiv svih onih koji kreiraju političko mišljenje. Mi bez prijatelja i saveznika ne možemo zaštiti naše nacionalne interese na Kosovu i Metohiji. Daću vam jedan neobičan primer. Ja sam sada u situaciji da kao predsednik Srbije sasvim pojednostavljujem svoje političke zahteve. Moj zahtev je da svi moji sagovornici potvrde da nema nezavisnog Kosova. A onda se vratim u Srbiju i nailazim na politički komentar koji kaže: „Pa šta to predsednik Srbije traži? Pa zar se to ne podrazumeva da nema nezavisnog Kosova?“ To znači da politički komentatori, oni koji kreiraju političko mišljenje, praktično uopšte ne znaju gde se mi nalazimo. Mi se nalazimo na rubu nezavisnosti Kosova i mi to ne možemo da dozvolimo i to ne sme da se dozvoli. Jedini način da se to ne dozvoli jeste izuzetno aktivna, ofanzivna politika, ali i osmišljena, sa planom, sa podelom nadležnosti, sa podelom odgovornosti, sa saradnjom sa međunarodnom zajednicom u svim aspektima gde je to neophodno. I zbog toga oni koji kažu da je moguće rešavati naše nacionalne interese na Kosovu i Metohiji bez saradnje s Haškim tribunalom, to je potpuno nelogično, to je totalni nonsens. To je, dakle, obmanjivanje građana ove zemlje. Vi ne možete rešavati problem Kosova i zaštiti vaše nacionalne interese ukoliko vaš međunarodni kredibilitet nije veliki. Ukoliko ne sarađujete sa tim svetom od koga očekujete pomoć, ne možete ni očekivati da taj svet razume koji je vaš nacionalni interes, nego vas taj svet zapostavi, stavi vas na jedan sporedni kolosek i kaže – to je zemlja koja ne razume međunarodne okolnosti, to je zemlja koja ne razume svetske tokove, to je zemlja koja ne poštuje pravila ponašanja, isključujemo tu zemlju iz igre. To se nama dešava neprekidno i mi naprosto ne razumemo političko vreme u kojem se nalazimo. Na svu sreću građani Srbije, ubeđen sam, razumeju to vreme i razumeće ga sve bolje i bolje. Mislim da politička struktura mnogo manje razume to vreme nego oni kojima je do posla, kojima je do boljeg kvaliteta života, kojima je briga za njihovu decu i njihovu budućnost iznad takozvanih dnevnih političkih priča.
RSE: Imamo slušateljku na vezi:
SLUŠATELJKA: Ja bih postavila gospodinu Tadiću prvo pitanje kao državniku, a drugo kao psihologu. Gospodine Tadiću, šta možete napraviti ili poduzeti da građani Srbije ne budu taoci konzervativne vlade premijera Koštunice? Drugo pitanje, s obzirom da su neka psiho-socijalna istraživanja kod nas pokazala da oni koji mrze druge narode mrze i dijelove sopstvenog naroda, zanimao bi me Vaš stav o tome kao psihologa, s obzirom da je Srbija puna apatrida i da je ksenofobična.
TADIĆ: Pa ja ne bih davao o vladi kvalifikacije ove vrste. Vlada je sastavljena iz više činilaca, pokušava nešto da uradi, s druge strane ne pokazuje – po mom mišljenju – dovoljno uspešnosti, teške su okolnosti, ali šta da radimo. Svako od nas ima svoje obaveze, ustavne, zakonske, političke, moralne, u okolnostima u kojima obavljamo funkcije. Ja nisam zadovoljan načinom na koji vlada rešava brojne probleme. Iznad svega ovaj koji je pretpostavka našeg uključenja u svet, govorim o saradnji sa Haškim tribunalom. Ali poštujući nadležnosti vlade, pokušavam da obavljam svoju funkciju. Što se tiče ovih psiho-socijalnih istraživanja, za njih ne znam, ali moram da kažem da je tačno da oni koji mrze druge počinju da mrze i delove svog naroda. Psihologija kaže da je ustvari mržnja prema sebi razlog mržnje prema drugima. Ali to je jedna vrlo kompleksna tema i mislim da ne treba da budem psiholog u ovoj emisiji.
RSE: Da zaokružimo ovaj blok o Kosovu. Malopre sam Vam zamerila, kad je reč o izlasku odnosno neizlasku kosovskih Srba na izbore, da niste dovoljno jasno objasnili narodu da je reč o propagandi. Vi tvrdite da jeste…
TADIĆ: Ne narodu, ja vodim razgovore sa političkim predstavnicima Srba sa Kosova.
RSE: Da, ali zar ne mislite da to treba nekad uraditi i javno, da bi prosto stvari bile razgraničene?
TADIĆ: Pa, ja moram da vodim računa o tome kako upotrebljavam reči, jer danas živimo u jednom društvu u kojem ne postoji stabilizovana medijska scena, ne postoje mediji koji u dovoljnoj meri poštuju zakone, medijske zakone, zakone o informisanju. U oblasti elektronskih medija nemamo čak ni sve one institucije koje su nam neophodne, na primer regulatorno telo za elektronske medije tek treba da bude formirano. Tako da sve što kažete može da dobije jedno potpuno neverovatno značenje kada uđe u medijsku obradu. Tako da ja kao političar koji je krajnje realističan moram da vodim računa o tome koje reči upotrebljavam u javnosti.
RSE: Nisam ovu kritiku ponovila radi ponavljanja kritike, već da bih rekla i nešto pozitivno. Rad nekih vaših saradnika – pa i vas samog – po pitanju Kosova na makro planu je lobiranje o kome ste vi prvi počeli da govorite i pokušali nešto da uradite i u američkom Kongresu…
TADIĆ: I uradili smo nešto. Sprečili smo rezoluciju o nezavisnosti Kosova.
RSE: To lobiranje se na makro planu može smatrati malim, ali prvim korakom koji proizlazi iz tog beskrajnog trčanja i stajanja u mestu. Ono što je urađeno na mikro planu, zahvaljujući predsedniku Narodne kancelarije Draganu Đilasu, to je ta konkretna pomoć ljudima na Kosovu. Nikome nije jasno zašto država Srbija to nije mogla do sada da uradi, odnosno zašto je to tek sada urađeno? Sada se pokazalo da se to može uraditi.
TADIĆ: Zato što je treća sistemska greška naše politike inertnost i jedno prepuštanje sudbini. Ta greška je naslonjena na neaktivnost i veća je verovatnoća da će naša politika reagovati na problem inertnošću umesto napadom na sam problem. Ja pokušavam da menjam te sistemske greške i ličnim primerom i institucijama koje vodim, ali s druge strane moramo svi da se borimo za promene. Na način na koji smo mi uobičajeno do sada rešavali probleme, te probleme nećemo rešiti. Mi moramo da napravimo kvalitativni iskorak i moramo da se ponašamo sasvim drugačije. Na makro planu smo uspeli nešto da učinimo. Uspeli smo da učinimo mnogo, imajući u vidu parametre koji definišu uspešnost. Jedan od njih jeste aktivnost, dobar plan, dobra ideja, kredibilitet u svetu, a drugi je novac. U institucijama gde se odlučuje o našoj budućnosti, u međunarodnim institucijama, dozvoljeno je lobiranje. Lobiranje košta. Mi smo kao nacija uložili u naše lobističke aktivnosti ne više od milion dolara. Ali one nacije koje imaju drugačije interese od nas, uložile su u svoje lobističke aktivnosti posljednjih petnaest godina oko 150 miliona dolara. Mi smo sa tih milion dolara uspeli da pariramo tim 150 miliona dolara.
RSE: Maločas ste rekli da se ovde ne razume dovoljno dobro da ono za šta se Vi zalažete kada razgovarate s ljudima u svetu jeste zapravo borba da Kosovo ne postane nezavisno. Vi ste predsednik Srbije, da li vi zapravo osećate Kosovo kao sastavni deo Srbije i da li na takav način sagledavate celokupnu teritoriju Srbije?
TADIĆ: Da. To je moja i ustavna obaveza, ali ja i kao građanin ove zemlje sagledavam Kosovo kao sastavni deo Srbije. Ali tu s druge strane treba analizirati stvari krajnje realno. Albanci na Kosovu i Metohiji su praktično nezavisni na Srbiji, u političkom smislu te reči. Oni Beograd, niti Srbiju ne pitaju ni za šta. Vode politiku koja je potpuno nezavisna, oslanjajući se na međunarodne predstavnike. Od Srbije su zavisni i vezani su za Srbiju samo nealbanski građani na Kosovu i Metohiji. Oni dolaze u Beograd, potrebna im je pomoć Beograda oko struje ili oko bilo čega. Zašto je nezavisnost Kosova neprihvatljiva za mene? Ono što je za mene neverovatno, to je da ustvari u našoj javnosti to pitanje uopšte nije ni obrazloženo, kao da se to podrazumeva da je nezavisnost nešto što je neprihvatljivo. Nezavisnost Kosova je neprihvatljiva iz vrlo konkretnih razloga, koji imaju veoma teške posledice po život građana, pogotovo po budućnost čitavog regiona, jer fragmentacija regiona je nešto što je bezbednosno vrlo opasno, kao i stvaranje nove albanske nezavisne države, koja bi imala svoju vojsku i svoju spoljnu politiku i koja bi u dužem vremenskom intervalu bila neprijateljski usmerena prema Srbiji. To je za Srbiju apsolutno neprihvatljivo. Potom, imali bismo nove serije iseljavanja izbeglica i novu humanitarnu katastrofu, što je također neprihvatljivo. Imali bismo dalju fragmentaciju balkanskog prostora, što bi samo obezbedilo novi razvoj organizovanog kriminala. Nezavisno Kosovo i Metohija bi bilo država koja nema realnu privredu i ta država bi mogla da živi samo od šverca narkotika, ljudi i oružja, što je ugrožavajuće za ovu državu. Imali bismo potom jedan presedan koji bi proizveo nove tektonske poremećaje u Makedoniji i na čitavom Balkanu, a možda i u drugim zemljama Evrope i tako dalje. Postoji mnogo razloga.
RSE: Možemo, dakle, da definišemo da je Vaš stav zašto ste Vi protiv nezavisnosti Kosova pragmatske, a ne…
TADIĆ: Takozvani istorijski.
RSE: Istorijski ili mitološki.
TADIĆ: Ili mitološki, što je najopasnije.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Marko Jakšić iz Beograda. Ja sam član Demokratske stranke još od 1994. godine. Hteo bih da postavim dva pitanja predsedniku Tadiću, ali ako je moguće da mi ne odgovara političkom terminologijom, nego da mi odgovori stvaralački, pošto poznajem Demokratsku stranku dosta dobro. Zanimalo bi me zašto je iz stranke isključen – a ja znam zašto je isključen – Čedomir Jovanović?
RSE: Kako Vas zanima kad znate?
SLUŠALAC: Ne znam sve, hteo bih da mi gospodin Tadić objasni ono što možda ne znam. Radi ilustracije, ja sam za gospodina Tadića, kada su bili izbori, obezbedio 190 sigurnih glasova. Kad bi mu 130 hiljada članova stranke, koliko ima Demokratska stranka, obezbedilo toliko glasova, gospodin Tadić bi imao 25 miliona glasova, a ne milion i sedamsto hiljada koliko je imao.
RSE: Pa je li Vam sad žao što ste mu to obezbedili?
SLUŠALAC: Nije mi žao. Ja pripadam Demokratskoj stranci. Bio sam demokrat i pre nego što je stranka osnovana, jer je to moj način života. Moj stil života je takav. Spadam u malo stariju generaciju, stariji sam od gospodina Tadića sigurno jedno deset godina, možda i više…
RSE: Znači nije vam žao što ste mu obezbedili te glasove i pitate za detalje oko Čede Jovanovića?
SLUŠALAC: Po mom mišljenju, pošto i tog čoveka poznajem, on je verovatno najdarovitiji političar mlađe generacije, najbolji nastavljač politike pokojnog Zorana Đinđića, najbolji tumač i realizator…
RSE: Jeste li slušali ovu emisiju kad je Čedo bio gost?
SLUŠALAC: Nisam.
RSE: Šteta, jer tada biste čuli sve to što sada govorite, jer smo mnogo pričali o tome.
SLUŠALAC: Drugo pitanje je također vezano za isključivanje. Pokojni Zoran Đinđić nikoga nije isključivao, počevši od gospodina Tadića, koji je u jednom trenutku bio u jednoj drugoj grupaciji Demokratske stranke, zajedno sa gospodinom Gavrilovićem…
RSE: Gospodine Jakšiću, postavite pitanje.
SLUŠALAC: Pitanje je zašto on isključuje ljude, a pokojni Đinđić nikoga nije isključio iz stranke, iako su neki bili njegovi direktni protivnici. Tu dodajem Zorana Živkovića, koji je najzaslužniji za prvi ustanak, podignut u Nišu devedesetih godina.
TADIĆ: Pre svega, kada pominjete Zorana Đinđića, Zoran Đinđić je pokrenuo postupak za isključenje prvog predsednika Demokratske stranke, Dragoljuba Mićunovića, u trenutku kada je on prekršio status stranke. Očigledno vam je taj podatak promakao. I to nije učinio iz ličnog razloga, nego zbog toga što je svaki predsednik stranke obavezan da poštuje pravila na kojima stranka počiva. U suprotnom to nisu stranke, nego neke organizacije koje nemaju nikakva unutrašnja pravila ponašanja. Ne isključuju se ljudi iz jedne političke organizacije zbog toga što pripadaju manjini, nego zbog toga što ne poštuju statut te političke organizacije. Nemoguće je u bilo kojoj političkoj organizaciji na svetu zamisliti da ona ne uspostavi sankcije prema svojim članovima koji u javnosti istupaju protiv stranke, odnosno protiv izabrane ili zvanične politike te stranke. Protiv stranke se može nastupati i unutar stranke i taj kritički odnos je uvek dobrodošao i sam sam ga iskazivao i bio u manjini, ali nikada, baš nikada, čak ni u trenutku kada sam u stranci podnosio i ostavku na svoju funkciju 1993. godine, kad sam bio sekretar glavnog odbora, nisam nastupao u javnosti protiv stranke ili izabrane politike stranke. Vi vašu politiku kandidujete za skupštinu i izgubite ili pobedite. Kada izgubite, onda se borite za svoje stavove unutar organizacije, ali ne preko medija. Mogu da vam kažem da mi je pre izvesnog vremena pao u ruke upravo citat čoveka koga pominjemo večeras vrlo često, a to je Zoran Đinđić, koji je rekao da stranka nije pijaca, već organizacija koja zahteva elementarnu disciplinu svojih članova i poštovanje unutrašnjih regula i to je naprosto tako. S druge strane, čitava politička filozofija Zorana Đinđića je bila, po mom mišljenju, drugačija od onog što vi malopre rekoste – da je neko najbolji nastavljač i sledbenik politike. To nije Demokratska stranka u svom duhu. Nema lidera koji traže sledbenike i nastavljače. Nismo mi stranka sledbenika i nastavljača, mi smo stranka koja poštuje dostignuća svih političara koji u njoj jesu i koji su ostavili traga. Zoran Đinđić je učinio najviše za ovu stranku, ali nije on tražio svoje sledbenike i nastavljače, jer mi živimo u vremenu koje se munjevito menja i političari koji ne odgovaraju na vreme koje se menja nisu političari koji razumeju misiju i svrhu Demokratske stranke, jer smo i mi stranka koja vrši unutrašnje promene, a i menjamo društvo koje te neophodne promene zahteva.
SLUŠALAC: Dobrim delom se slažem s ovim o čemu je govorio gospodin Tadić. Ja znam kako se razvijala situacija u vezi Mićunovića od početka do kraja. Ali što se tiče ovoga „nastavljač“ i tako dalje, ja nisam mislio nastavljač u tom smislu, nego u smislu da Demokratska stranka koja ima 130 hiljada članova, sad nema ni 130 hiljada, dok Radikalna stranka ima 360 hiljada članova, tako da se mora ozbiljno razmisliti o organizaciji Demokratske stranke i o izboru najboljih ljudi na njeno čelo.
RSE: Hvala, gospodine Jakšiću.
TADIĆ: Nije dobro da ja u medijima nastupam pre svega kao predsednik Demokratske stranke. Ja to jesam, jer to Ustav dozvoljava, ali nije dobro da tako nastupam, zato što je to tema koja je u nadležnosti ljudi koji se više bave strankom. Ja se bavim državom Srbijom i ulogom predsednika Srbije. Nemam dva života da bih mogao da se u isto vreme bavim i strankom i državom Srbijom, jer je to prosto fizički nemoguće, tako da možda nisam najbolji sagovornik na tu temu. O svemu u stranci odlučuje skupština, a ne lična ljubav, želja, preferencija… Kada neka politika na bilo kojoj skupštini neke stranke pobedi na izborima, to je ta politika, a sve ostale politike se kandiduju za sledeću skupštinu i tu je tačka.
RSE: Na samom početku, kada ste postali predsednik Demokratske stranke, i ja sam bila jedan od onih novinara koji su se kritički osvrtali na to što ste rešili da sprovodite čistku u Demokratskoj stranci, krećući upravo od Čedomira Jovanovića, jer je i meni tada izgledalo čudno da je samo on u pitanju, a da su svi drugi nekako ostali po strani. Po strani su naime ostali mnogi kojima nisu čiste ruke, pa se s njima niste razračunavali, a sa njim jeste.
TADIĆ: Ne postoji stranka bez unutrašnjih regula ili pravila ponašanja i ko ne poštuje pravila ponašanja stranke, taj više nije njen član. To je jedno. Drugo, ako postoji disciplinski postupak protiv nekoga ko je član jedne političke organizacije, u tom slučaju se sprovodi istraga, odnosno istražne radnje, disciplinska komisija radi svoj deo posla i utvrđuje da li je neko prekršio statut ili nije prekršio statut. U slučaju afere „Bodrum“ hiljadu puta sam rekao i reći ću i hiljadu i prvi put – onog trenutka kada su istražni organi preuzeli taj posao, svaki postupak unutar Demokratske stranke jeste mešanje u rad suda. Sada ponovo ponavljam, kada sud završi svoj posao, Demokratska stranka prihvata odluku suda kao odluku svojih disciplinskih organa. Svako ko krši status stranke biće podveden pod disciplinski postupak i Demokratska stranka svakako neće biti ona institucija u kojoj će ljudi, zavisno od odluka najviših organa stranke, a to je skupština, svoje lične političke planove i projekte plasirati kao projekte Demokratske stranke. Da biste to činili s punim legalitetom i legitimitetom, morate da budete izabrani na skupštini. Ako niste izabrani na skupštini, na to nemate pravo. U suprotnom, u jednoj državi, onaj koji nije izabran na određenu poziciju, mogao bi da se ponaša isto tako. Zašto se sada, na primer, moj oponent na izborima za predsednika Srbije ne bi ponašao, po tom istom principu, kao predsednik Srbije? To bi naravno vi komentarisali kao neshvatljivo ponašanje. To isto važi i za Demokratsku stranku. Ne može neko da se ponaša kao stranački funkcioner ukoliko na funkciju nije izabran, i ne može da kvalifikuje, odnosno da kandiduje jednu politiku u javnosti koja nema svoje utemeljenje u izboru delegata Demokratske stranke i tu je tačka. Inače nema čistki, nego svaka stranka ima svoje disciplinske organe, a čistke su karakteristične za staljinističko doba. Ako ja nekom ličim na staljinistu, meni je to simpatično, ali tome se samo smejem.
RSE: Izgleda da je upravo obrnuto. Kao što je maločas gospodin Jakšić rekao, Vi ste u vreme kada je pokojni premijer Đinđić bio predsednik Demokratske stranke, bili nekako po strani.
TADIĆ: Kako kad. Vi možda ne znate, ali ja sam član Demokratske stranke od njenog osnivanja. A i pre toga sam baš zajedno sa Zoranom Đinđićem bio učesnik opozicionog pokreta, potpisnik mnogih peticija, od 1979. godine, otkad se aktivno bavim politikom. Bio sam u nekoj vrsti ilegalnog političkog rada osamdesetih godina, u studentskoj organizaciji, organizovali smo tajna predavanja, zbog čega sam bio i hapšen. Znam jako dobro šta je politika, faktički se bavim politikom dvadeset i pet godina. Imao sam mnogo i predstranačkih političkih aktivnosti upravo sa Zoranom Đinđićem. Ali to ne znači da nisam iskazivao svoj politički stav, zbog kojeg sam nekad bio u manjini, nekad u većini. Bilo je glavnih odbora na kojima sam glasao zajedno sa još devetero ljudi, od dve stotine članova glavnog odbora, ali to nije značilo da treba da izađem u javnost i da kritikujem politiku koja je legitimno izabrana. Ja sam u vreme Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića obavljao u stranci sve funkcije. Bio sam i potpredsednik stranke i predsednik izvršnog odbora, jedno vreme vršilac dužnosti i potpredsednik izvršnog odbora i ono što se zove generalni sekretar stranke i poslanik i lepilac plakata i nosač nameštaja i šef marketinškog tima i fizički radnik i onaj koji je učestvovao u svakom smislu u demonstracijama, bukvalno svim, držao proteste i tome slično, bio u većini, bio u manjini, smenjivan, pobeđivao… To vam je sudbina čoveka koji se bavi politikom. Ali ako ste izgubili, onda to prihvatite i sačekajte vreme dok ne pobedeite. Borite se da pobedite i borite se za vaše ideje. To je vrlo jednostavna stvar. Nema zaštićenih u politici, u politici nema situacije u kojoj će vam neko nešto dati zbog toga što ste mu simpatični. Neće vam dati, već morate da se izborite za to. Nikada ništa u politici nisam dobio na lepe oči, nego sam se izborio. Svojim stavovima, idejama, radom i tome slično. U suprotnom, društvo ne napreduje. Onda je to društvo maminih maza, to je društvo u kome se stvari poklanjaju. Nema poklanjanja u politici. Kao i u sportu, ili ćete biti šampion ili nećete. Ako niste postali šampion, trenirate, pa se kvalifikujete za novi meč, to je vrlo jednostavno.
RSE: Vi se branite, a ja zapravo nisam imala nameru da Vas kritikujem.
TADIĆ: Ne branim se, samo objašnjavam.
RSE: Htela sam da se nadovežem na ono što ste rekli da ispada da ste staljinista. Naprotiv, rekla bih da ukoliko se tolika javna rasprava vodi o tome šta se dešava u Demokratskoj stranci, to govori nešto drugo.
TADIĆ: Moj apel je samo da se upotrebljavaju precizne reči. Čistka je termin koji se u politici upotrebljava za staljinistički period – takozvane staljinističke čistke. Kao što je i rušenje vlade, kao što je i izdaja… Evo ja sam taj termin jednom prilikom upotrebio dosta neoprezno, pokušavajući ljudima da objasnim kako neoprezno upotrebljavamo te termine. Moramo da vodimo računa o tome šta govorimo, jer ćemo samo tako smiriti političku situaciju i učiniti je mnogo racionalnijom.
RSE: Ali ipak ni najžešći kritičari Vas nisu nazvali staljinistom.
TADIĆ: Jesu, upravo je Čedomir Jovanović rekao da sam staljinista, i to javno u medijima.
RSE: Izvinjavam se, promaklo mi je. Ali htela sam da kažem da je prosto sve što se dešava u Demokratskoj stranci oduvek bilo vrlo otvoreno i javno i to jeste onaj kvalitet i plus Demokratske stranke. Šta god da se dešava u Demokratskoj stranci, to postaje predmet javne rasprave, dok se dešavanja u drugim strankama dešavaju iza zatvorenih vrata.
TADIĆ: Zato što je to jedna dinamična organizacija, koja postoji osamdeset i pet godina, a petnaest godina od obnovljenog rada. Ne postoji nijedna druga politička organizacija u Srbiji koja traje tako dugo, ona je ugrađena u samu sudbinu, u strukturu ove države i postojaće i ubuduće, ko god da bude predsednik te stranke. Samo je važno da ta stranka poštuje svoje regule i svoja pravila i živeće i ubuduće.
RSE: Ovim Vam zabranjujem dalju propagandu Demokratske stranke u ovom programu. Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Dragan iz Surčina. Da li je bolest izgovor da generali ne odu u Hag? Da li su ti zdravstveni problemi zaista tako ozbiljne prirode?
TADIĆ: Ozbiljne su prirode.
SLUŠALAC: Ali o tome se u medijima uopšte ne priča.
TADIĆ: General Lukić je imao vrlo tešku operaciju, koja je bila životno ugrožavajuća, tačnije njegova bolest je ugrožavala njegove vitalne životne funkcije. To znam pouzdano i ja sam sa svoje strane učinio sve da njegova dokumentacija bude regularnim putem predana Haškom tribunalu i sada je u toku procedura Haškog tribunala oko provere njegovog zdravstvenog stanja. I drugi generali imaju zdravstvene tegobe na različitim nivoima, ali ne mogu da govorim o prirodi njihovih bolesti.
RSE: Specijalni savetnik Visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, Stefan Lene, obavestio je Vladu Srbije da je Havijer Solana odložio posetu Beogradu, planiranu za petak, jer se nisu stekli odgovarajući uslovi. Tokom dana smo saznali da se ti uslovi odnose upravo na nesaradnju sa Haškim tribunalom. Mislite li da će to imati neke dalekosežnije posledice?
TADIĆ: To su sve loši signali. Loš je signal uskraćivanje pomoći Sjedinjenih Američkih Država od deset miliona dolara, loš je signal otkazivanje posete Havijera Solane, čoveka koji vodi spoljnu politiku Evropske unije, dakle od koga dobrim delom zavisi generalna politika Evropske unije prema našoj zemlji. Jedna dobra politika čita te signale i preduzima nešto da se takve stvari ne dešavaju. Dakle, od stava Havijera Solane dobrim dijelom zavisi naša budućnost u Evropskoj uniji i tako treba razumeti stvari. Može neko da ne voli Havijera Solanu, ali to uopšte nije bitno za našu evropsku budućnost, jer on je taj koji je izabran na tu funkciju i on daje jedan od odlučujućih glasova. Moraju se promeniti okolnosti i obezbediti njegov dolazak u zemlju i nastavak diskusije o evropskim integracijama.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Hteo bih da postavim pitanje u vezi korupcije. Mislim da je to veliko zlo koje je uzelo strašno velikog maha uopšte u društvu, u državi, ali bih se ovde koncentrisao na korupciju među političarima. Veliki broj ljudi dođe na vlast sa skromnim materijalnim stanjem, ali posle određenog perioda u politici njihovo materijalno stanje se značajno popravi. Kako gospodin predsednik misli da reši taj problem na nivou države ili na nivou stranke?
TADIĆ: Korupcija je jedno od sistemskih obolenja moderne civilizacije. Ujedinjene nacije vode aktivnu kampanju protiv korupcije, jer njeno prisustvo je garancija da to društvo neće napredovati i da će tavoriti u siromaštvu. Korumpirano društvo je ono koje odbija investicije, društvo koje odbija otvaranje novih radnih mesta, to je društvo bolesno u svojoj strukturi. Srbija je zahvaćena korupcijom iznad svega u posljednjoj deceniji 20. veka, u ratnim godinama. I borba protiv korupcije ne može biti neposrednim i konkretnim merama izvedena na valjan način ukoliko nije sistemska. Ona se izvodi usvajanjem zakona, poštovanjem ili implementacijom tih zakona, dakle policija hapsi one koji su korumpirani i one koji korumpiraju, sudovi ih osuđuju, ali borba protiv korupcije mora da poprimi nacionalne razmere. Borbu protiv korupcije je potrebno smestiti, u ovim okolnostima, i u naše školstvo. Zbog čega? Zato što je korupcija postala usvojena negativna vrednost. Već je formiran jedan stav da su svi političari korumpirani, ali je važno da ne budu previše korumpirani. Čak sam čuo da su neki birači na izborima glasali razmišljajući ovako – ovaj je nakrao, pa neće više da krade. To je razumevanje korupcije kao relativno prirodnog stanja stvari i to je nešto što je apsolutno neprihvatljivo. Niko neće investirati u ovu zemlju ukoliko je ona korumptivna. Nijedna velika kompanija, nijedna kredibilna kompanija, neće potplatiti nijednog političara, jer to unižava njen kredibilitet u svetu i snižava njene profite. Dakle, borba protiv korupcije je neophodna. E sad, mi smo skloni da potpuno, bez ikakve odgovornosti, osudimo ili optužimo ljude za korupciju, zato što je to postalo jedno opšte mesto, pa kada to kažete, mislite da niste preterano pogrešili i na taj način se optuže ljudi koji ponekad nemaju nikakve veze sa korupcijom. Moraju se ispitivati imovinska stanja građana koji se bave politikom. Ali moram da kažem da je to ponekad i veoma teško učiniti. I najčešće borba protiv korupcije, odnosno taj problem, zavisi od samih ljudi, od toga da li hoće ili neće da budu korumpirani.
RSE: Vama se često spočitava u javnosti da se suviše bavite marketingom, da je svaki Vaš nastup marketinški i tako dalje. Sada Vas slušam i rekla bih da ste Vi zapravo na neki način promenili način govora u odnosu na ono kako ste govorili pre nego što ste postali predsednik. Recimo sada ovo što pričate, veoma sam malo razumela. Možda ne razumem problematiku korupcije tako dobro kao Vi, ali hoću da kažem da meni sada ovo recimo nije ličilo na marketing, bar ne na dobar marketing. Da li je u pitanju to da se osećate jako odgovorno, da ste postali mnogo ozbiljniji nego što ste bili? Govorite, dakle, jednim jezikom malo suhoparnijim od onoga kakav je Vaš prirodni jezik, pošto Vas sticajem okolnosti mnogi od nas znaju i od ranije, i govorite mnogo opširnije. Da to nije slučajno ono što je i gospodin Jakšić htio da mu objasnite?
TADIĆ: Ne, gospodin Jakšić je tražio da mu kažem ono što je on želeo da čuje. Kad se bavite određenim poslom u politici, onda imate različite nivoe odgovornosti. Deo te odgovornosti jeste i neophodnost da kažete sve ono što je bitno. Ako želite da kažete sve što je bitno, onda to zahteva izvesno vreme. Kad bih se bavio marketingom, govorio bih samo o stvarima koje ljudi vole da čuju. Pošto sam se ja između ostalog bavio marketingom, bio marketinški stručnjak i predajem politički marketing kada imam priliku da predajem, tačno znam tehniku kojom bi mogao da se bavim samo svojom popularnošću. To nije poseban problem. Mogao bih da održavam svoju popularnost i da vodim računa samo o njoj. Ali pošto nisam u prilici i to nije politika, marketing je deo politike, ali nije sva politika, i bez marketinga nema politike, ali politika je suočavanje sa problemima i napad na probleme, a to najčešće jeste posao u kome gubite popularnost.
RSE: Da li se slažete sa mnom da ste promenili svoj govor na gore?
TADIĆ: Ne slažem se sa Vama da sam promenio svoj govor na gore, nego se ponašam zavisno od pitanja i zavisno od okolnosti, zavisno od doba dana ili noći, zavisno od onoga što me zadesilo tog dana. Nemam nikakvu promišljenost, u negativnom smislu te reči, u tome kako govorim. Govorim onako kako mi dođe.
RSE: Znači samo na glavnim odborima Demokratske stranke imamo prilike da čujemo onaj Vaš temperamentni govor.
TADIĆ: Ovaj posao podrazumeva da radite maltene po čitav dan i ne možete dvadeset i četiri sata dnevno ili šesnaest sati dnevno – radno vreme vam ja između jedanaest i šesnaest sati dnevno, nekad i više, ali to je iznimno – u svakom trenutku da budete čovek koji govori besprekorno, tačno, precizno i dopadljivo. Ta stvar me ne opterećuje. Govorim onako kako govorim.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Petar iz Donjeg Milanovca. Ono što je poželjno i za Srbiju i za sve nas, što je možda i jedino moguće u najskorijoj budućnosti, to je apsolutna distanca od premijera Koštunice, koji si sve vreme krči put radikalima. Mi tu izgleda imamo posla sa nekim stvarima mutantske prirode. Pogledajte vi taj konglomerat koji nam se desio i zove se vlada. Jedino što je sve vreme suprotno i jasno kao dan, to je Demokratska stranka. Da li je moguće učiniti nešto da se pređe od onog strašnog animoziteta, kojim Koštunica obiluje, prema pokojnom Zoranu Đinđiću i Demokratskoj stranci?
RSE: A ko da pređe?
SLUŠALAC: Predsednik svih Srba, koji je i član Demokratske stranke.
RSE: Pa kako neko može da pređe preko nečijih animoziteta?
SLUŠALAC: Vi ste retorički bolje potkovani i postavili biste pitanje bolje od mene, ali ja želim da kažem da mora da se napravi ta razlika. Oni postoje, oni funkcionišu, tu će biti sve i svašta, to je papazjanija već viđena, to je različitost, to je nekakav pluralizam… Naš predsednik, sa svojim kapacitetom, demokrata, on mora jasno da se distancira od mnogo čega, uz svu učtivost. Učtivost je fusnota estetike, ljubaznost, kultura i te svari. Naravno da je čovek izuzetan, potkovan, školovan i tako dalje. To je psiholog, on poznaje ljudsko ponašanje…
RSE: Vi ste znači za to da se on distancira više nego što se do sada distancirao od premijera. Gospodine Tadiću, imate li bilo šta da kažete u vezi s ovim, pošto smo o tome već pričali?
TADIĆ: Moj posao nije da se ja distanciram od nečega, moj posao je da iskazujem svoje političke stavove, u skladu sa Ustavom i zakonom, i ja ih i iskazujem. Nekad se žestoko ne slažem s ovim što radi vlada, nekad se slažem i to prosto kažem. Kud ćete veću distanciranost. Ali s druge strane, politika je okupljanje većine i nisam ja tu da se bavim ličnim animozitetima, ja sam tu da obavljam svoju funkciju u skladu sa zakonom ove zemlje, vodeći računa o interesima ove zemlje, ne obraćajući pažnju na lične animozitete. Jer, ukoliko bi se ponašao kao čovek koji je pre svega opterećen ličnim pristupom, onda ne bih radio svoj posao.
RSE: Demokratska stranka se danas oglasila sa saopštenjem u kojem reaguje u vezi sa kampanjom koja se vodi već duže vreme, a odnosi se na pokušaj smenjivanja tužioca Prijića. Mislim da se u saopštenju kaže da bi to znatno uticalo na drugačiji odnos prema samom procesu suđenja i da bi taj proces bio drugačiji. Možete li da nam objasnite šta se tu zapravo dešava, kakva se kampanja vodi i ko je vodi?
TADIĆ: Vodi se jedan postupak u Ministarstvu pravde, u kojem ima mnogo naznaka da bi tužilac za organizovani kriminal mogao biti smenjen. Tužilac za organizovani kriminal se ni u jednoj zemlji ne smenjuje bez obrazloženja. Ukoliko se to dešava, to zahteva obrazloženje. Borba protiv organizovanog kriminala, koji je destruirao pogotovo ovu zemlju, unuštavao njene realne potencijale, jedan je od prioriteta svake zemlje, posebno one koja želi da postane članica Evropske unije i koja vodi računa o svojim životnim interesima. Ukoliko se dešava smena tužioca za organizovani kriminal pre isteka njegovog mandata, to zahteva vrlo jasno obrazloženje. Ja mogu da kažem da je to za mene jedan vrlo sumnjiv trenutak.
RSE: To znači radi Ministarstvo pravde, zašto?
TADIĆ: Zašto to radi se i ja pitam. Ako se to uopšte dešava. Međutim, bile su najave i u nekom prethodnom periodu da će se tako nešto desiti.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Pozdrav iz Podgorice. Moje pitanje se odnosi na zalaganje srpskih ili srbijanskih političara za zajednički život Srbije i Crne Gore. Nemam ništa protiv toga, ali znate ono – dva brata, odvojene kese… Možda je tako bolje. Htio bih konkretno da mi kažete, kao što sto maloprije rekli na primjeru Kosova, zbog čega se zalažete za to da Srbija i Crna Gora budu u jednoj državi?
TADIĆ: Razlozi su sledeći i praktične su prirode. Ja se ne oslanjam pre svega na istoriju i takozvanu bratsku povezanost, iako je nemoguće i to poricati, imajući u vidu baš tu istoriju, već se oslanjam na praktične posledice razdvajanja Srbije i Crne Gore. Kao Srbija i Crna Gora nesumnjivo lakše ulazimo u Evropsku uniju, to je potpuno jasno i više puta je taj stav iskazan i od strane same Evropske unije i njenih predstavnika. S druge strane, dalja fragmentacija ili političko usitnjavanje prostora Balkana je opasna i u ovom slučaju, kao i u slučaju Kosova, zato što bi usitnjenim ili malim zemljama bezbednosni potencijali za borbu protiv organizovanog kriminala, ilegalne trgovine ili onoga što naš narod zove švercom, bili kudikamo manji. Potom, Srbija i Crna Gora su u ekonomskom smislu prirodno zajednička država ili državna zajednica, imaju komplementarne privrede. Onda, što se tiče evroatlantskih integracija, Vojska Srbije i Crne Gore, geostrateški postavljena na ovom prostoru, može biti snažna komponenta ili doprinos evroatlantskoj sigurnosti, pre svega u ovom regionu. Mi moramo zbog nečega biti bitni evroatlantskim integracijama ili programu Partnerstva za mir, a to je između ostalog Vojska Srbije i Crne Gore koja može doprinositi stabilnosti na Jadranu. To je jedan od vrlo snažnih argumenata. I s druge strane može doprinositi u mirovnim operacijama i borbi protiv terorizma koji je postao jedan globalni problem, čime bismo mi mogli da dobijemo, i kao država, određene bezbednosne garancije, iskazane na mnogo više načina nego do sada. Ali ključni i glavni razlog zbog čega je državna zajednica Srbije i Crne Gore s moje strane podržavana, to je tržište. Mi smo jako mala tržišta, mi smo tržišta koja broje osam, osam i po miliona stanovnika. To su tržišta u kojima nema pravih uslova za razvoj privrede. Mi moramo da idemo u integraciju tržišta. Daljom fragmentacijom tržišta uništavamo industrijski potencijal našeg društva i time direktno utičemo na životni standard građana. To je jedan od ključnih razloga zbog čega sam ja za proširenje tržišta i očuvanje državne zajednice.
RSE: Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC: Mirjana iz Novog Sada. Bilo je reči o tome – ne znam u čijoj je to ingerenciji – da će studenti lakše dobivati vize, da će se za to zalagati da li Ministarstvo prosvete ili već ko, ali vidim da od toga ništa nema. I drugo pitanje, da li je predsednik upoznat da u Novom Sadu studenti skupljaju potpise? Treba da nakupe 30 hiljada potpisa, protiv odlaska u vojsku.
TADIĆ: Što se tiče odlazaka studenata u inostranstvo i svih ostalih građana, ne treba da studenti budu u boljem položaju nego drugi građani, jer ne mogu biti „ravnopravniji“ od drugih. Tu imamo jedan veliki tehnički problem. Pitanje viza nije samo političko, nego i tehničko. U rešavanje tog pitanja moramo da uložimo značajna sredstva, mora se promeniti način na koji je organizovana granična služba, neophodno je da policija preuzme granice, da se udalji od zone neposrednog razdvajanja dve države na određenu distancu, da se formiraju prihvatni centri za one koji su ilegalno ušli u našu zemlju, da se formiraju i takozvane zatvorske jedinice za takve ljude i niz takvih stvari koje svaka država mora da uradi. Što se tiče studenata, mi pokušavamo kao država na svaki način da dobijemo olakšano dobivanje viza kada je u pitanju njihov odlazak na seminare i na studijska putovanja u inostranstvo. Tu imamo teškoća, ali i obećanja da će se nešto promeniti. Što se tiče odlaska u vojsku, ljudi imaju pravo da ne žele da odu u vojsku, ali istovremeno svaka država ima svoje zakone. U ovoj državi se služi vojni rok, kao i u mnogim zapadnim državama. U mnogim zapadnim državama se vodi kampanja za održavanje vojnog roka. Neke države, koje su imale samo profesionalnu vojsku, sada idu u pravcu obnavljanja vojnog roka. To je jedno pitanje u kojem se naprosto mora poštovati zakon. To što neko upućuje peticiju, to ne znači da može da krši zakon.
RSE: U ovom trenutku imamo na vezi našeg redovnog slušaoca, gospodina Lukšića, kapetana iz Boke:
SLUŠALAC: Da li se bliži kraj ekonomskom propadanju ovog naroda koji živi pretežno od dotacija? Zašto je zaustavljena proizvodnja u fabrikama i raznim pogonima?
TADIĆ: Kapetan Lukšić je pogodio ključni problem. Ne postoji nijedno političko pitanje, nijedan politički problem, koji može da se reši, ukoliko se ne podigne proizvodnja. Proizvodnja znači nova radna mesta, smanjivanje trgovinskog deficita ove zemlje, održavanje života i političke stabilnosti i stabilnost života u porodicama. Zato ja imam jedan uzvišeni pojam koji neprekidno ponavljam, a to je: „nova radna mesta, proizvodnja, izvoz“, „nova radna mesta, proizvodnja, izvoz“… To je rešenje naših problema. Bojim se da ni od 2000. godine do danas nismo učinili dovoljno da podignemo proizvodnju ove zemlje. Mislim da smo imali nekoliko sistemskih grešaka u svim vladama. Naravno, nekada su okolnosti bile naprosto takve da nije bilo ni moguće da se interveniše u proizvodnji, zbog toga što je bilo neophodno da se sređuje pre svega makroekonomska politika. Ali s druge strane, otvorili smo naša tržišta a da nismo vodili računa o kapacitetima naše privrede da odgovori na novu konkurenciju, a naša privreda je bila deset godina iscrpljivana. Ali svako ko razmišlja o politici, ko razmišlja o boljem životu, ko razmišlja o budućnosti ove zemlje i svoje dece, mora da razmišlja pre svega o proizvodnji. Ja svakog dana pokušavam da donesem što više proizvodnje u našu zemlju. Evo ovih dana putujem u Libiju sa jednom velikom privrednom delegacijom, pokušavajući da otvorim nove proizvodne kontakte.
RSE: Rekli ste da ćete učiniti bukvalno sve da Studija o izvodljivosti pridruživanja Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji dobije pozitivnu ocenu. Sve o čemu smo do sad pričali ima direktne veze sa tim, tako da znamo koji su to uslovi, ali šta još možete da učinite?
TADIĆ: To je moja saradnja sa vladom i to je moja međunarodna aktivnost.
RSE: Sve o čemu smo pričali večeras, kao i pitanja slušalaca, odnosilo se uglavnom na to da bi nešto trebalo promeniti, da Vi treba da se više distancirate u odnosu na vladu, upravo zato što ona na neki način otežava neke od tih procesa. Vaša stranka je pre neki dan pozivala G17 i Srpski pokret obnove da izađu iz vlade…
TADIĆ: Ja nikoga nisam pozivao da izađe iz vlade. To je učinjeno od strane potpredsednika Demokratske stranke.
RSE: Dakle, vi ćete učiniti bukvalno sve da Studija o izvodljivosti dobije pozitivnu ocenu. S jedne strane znamo koji su to uslovi. Vaša Demokratska stranka kaže da određeni faktori u vladi koče neke od tih procesa. S druge strane, evo u ovoj emisiji ste se nekoliko puta zalagali za upotrebu eufemizama. Niste za to da se kaže „rušenje“, niste za to da se govori ne znam šta, već da se nekako govori na način koji je više eufemistički, a ustvari znači jedno te isto. Dakle, možete li sad konkretno da kažete šta se može učiniti da bi Studija o izvodljivosti dobila pozitivnu ocenu?
TADIĆ: Prvo naši građani treba da znaju šta je Studija o izvodljivosti. Studijom o izvodljivosti se iskazuje da li je jedna zemlja u stanju ili nije u stanju da poštuje principe funkcionisanja koji vladaju u Evropskoj uniji i time prelazi u viši nivo integracija, a to su pregovori o pridruživanju i stabilizaciji. Ta Studija o izvodljivosti ima nekoliko dimenzija, ali govoriću samo o ekonomiji, gde je neophodno da čitav sistem ili set zakona budu usvojeni u parlamentima država koje pretenduju da postanu članice Evropske unije, i u političkoj sferi. Kod nas je to pitanje vezano za državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, što je i jedan vrlo jasan evropski zahtev, koji je iskazan i danas od strane Havijera Solane, tačnije od strane Kristine Galjak, njegovog portparola, kao saradnja sa Haškim tribunalom kao međunarodna obaveza Srbije.
RSE: Gospodine predsedniče, zahvaljujem Vam se na gostovanju uživo u beogradskom studiju Radija Slobodna Evropa. Hvala Vam što ste odvojili svoje dragoceno vreme, zbilja sam počastvovana.
TADIĆ: Hvala vama. Ne treba da budete počastvovani, moja je obaveza da učestvujem u emisijama, da objašnjavam građanima u kojoj smo situaciji i da pojašnjavam političke poteze koji nas očekuju. S druge strane, ne mogu da gostujem u svim emisijama u kojima bih želeo. Pa čak nije ni dobro da predsednik bude prečesto gost u televizijskim i radio emisijama, jer je onda na delu inflacija njegovog nastupanja, već samo u određenim trenutcima, kada je potrebno nešto objasniti građanima.