Radovan Asković, počeo je pre četiri godine tada nemoguću misiju. Sa nekoliko entuzijasta došao je na ideju da Pirot dobije obrazovno-razvojni centar za Rome. Motiv je bio iskren i jasan da se populacija koja je na marginama izbori za status u društvu. Najpre je u neuslovnoj iznajmljenoj prostoriji dimenzija pet puta tri u centru Pirota otvoren vrtić za Rome. Javnost je u startu bila podeljena. Oni koji su branili ideju vrtića govorili su da je to jedina prilika da se mali Romi organizovano igraju, socijalizuju i pripreme za školu kako im škola kroz ceo život ne bi predstavljala bauk. Protivnici su izdvajanje Roma tumačili svojevrsnom getoizacijom romske dece. U početku su i sami Romi roditelji bili bojažljivi, za razliku od mališana.
“Ovde sa drugarima mi je bolje, crtamo, bojimo.”
“Nije bilo razumevanja. Zamislite vi izgradite objekat za 90 dana a godinu dana čekate samo na priključenje infrastrukture. ”
Je li znate pesmu na romskom?
“Znamo!”
Ko najbolje peva?
“Na kraj sela žuta kuća...”
“Kažem vam, sami smo kopali za struju, sami smo kopali za vodu, dok su mnogi gledali sa strane sa nevericom. Istrajali smo. Kažem vam, u tim trenucima mi je došlo da prestanem, da više nikad ovo ne radim. .”
Pre dve godine, 1. avgusta, na periferiji Pirota okružena s jedne strane pazarskim grobljem a sa ostalih strana divljim deponijama, na jednoj od njih nikla je za devedeset dana neobično lepa narandžasta zgrada sa velikim tremovima i uređenom okućnicom.
“Možda na prstima jedne ruke može da se izbroji koliko nam dece ne završi osnovnu školu. Četrdesetak posto dece završi srednju školu, a u Pirotu momentalno ima 24 studenata. Ali ako je podatak da samo četiri promila romske dece u Srbiji i Crnoj Gori završi višu i visoku školu, onda vidite da je to onda puno, ali to je isto nedovoljno.”
“Moje dete otkako je počelo da dolazi ovde bolje ocene ima.”
“Na jednom veselju koje je bilo tu preko puta, neko je našao za shodno da nam slomi prozore i da počne da nam ruši zid. Jedan od problema je bio kada smo krili gospodina ministra Rasima Ljajića u ovom objektu. Zamislite kad vam uđe masa od stotinak ljudi i traži Rasima Ljajića. Nasilno ulaze i kaže vi krijete ministra. Gde, u kojoj prostoriji? Možda u kupatilu, ne znam. Ta masa je počela da lupa po nameštaju, da se ponaša rušilački, ali evo, uspeli smo da sačuvamo objekat.”
“Kažu drugi da ne valja ova škola. Ova škola je najbolja. Deca da budu pismena i da znaju šta treba da govore a ne da se mangupiraju po ulici i da šetaju, štetu da prave”, kaže jedan roditelj..
“Najsvežije je da smo dobili telefon, kabl smo našli odsečen. Nemamo telefon sad.”
“Dve godine unazad kako radimo sa decom nijedno dete nije upisano u specijalnu školu, svi su krenuli u redovne škole”, rekla nam je, vaspitač
Krstić Milica.
“Da mogu da biram, sigurno bih ponovo izabrao ovaj put. Verujem da će ovaj centar u romskom naselju još sledećih 97 godina, makar po onom ugovoru koji smo potpisali, raditi. Ne verujem da ću doživeti da sa krajem svog života vidim da su Romi uspeli da budu ravnopravni članovi ove zajednice. Ne zavisi to od zajednice, nego zavisi od samih Roma. Oni moraju dosta toga da učine sami, da ne čekaju od drugih. Nema nazad.”
“Ovde sa drugarima mi je bolje, crtamo, bojimo.”
“Nije bilo razumevanja. Zamislite vi izgradite objekat za 90 dana a godinu dana čekate samo na priključenje infrastrukture. ”
Je li znate pesmu na romskom?
“Znamo!”
Ko najbolje peva?
“Na kraj sela žuta kuća...”
“Kažem vam, sami smo kopali za struju, sami smo kopali za vodu, dok su mnogi gledali sa strane sa nevericom. Istrajali smo. Kažem vam, u tim trenucima mi je došlo da prestanem, da više nikad ovo ne radim. .”
Pre dve godine, 1. avgusta, na periferiji Pirota okružena s jedne strane pazarskim grobljem a sa ostalih strana divljim deponijama, na jednoj od njih nikla je za devedeset dana neobično lepa narandžasta zgrada sa velikim tremovima i uređenom okućnicom.
“Možda na prstima jedne ruke može da se izbroji koliko nam dece ne završi osnovnu školu. Četrdesetak posto dece završi srednju školu, a u Pirotu momentalno ima 24 studenata. Ali ako je podatak da samo četiri promila romske dece u Srbiji i Crnoj Gori završi višu i visoku školu, onda vidite da je to onda puno, ali to je isto nedovoljno.”
“Moje dete otkako je počelo da dolazi ovde bolje ocene ima.”
“Na jednom veselju koje je bilo tu preko puta, neko je našao za shodno da nam slomi prozore i da počne da nam ruši zid. Jedan od problema je bio kada smo krili gospodina ministra Rasima Ljajića u ovom objektu. Zamislite kad vam uđe masa od stotinak ljudi i traži Rasima Ljajića. Nasilno ulaze i kaže vi krijete ministra. Gde, u kojoj prostoriji? Možda u kupatilu, ne znam. Ta masa je počela da lupa po nameštaju, da se ponaša rušilački, ali evo, uspeli smo da sačuvamo objekat.”
“Kažu drugi da ne valja ova škola. Ova škola je najbolja. Deca da budu pismena i da znaju šta treba da govore a ne da se mangupiraju po ulici i da šetaju, štetu da prave”, kaže jedan roditelj..
“Najsvežije je da smo dobili telefon, kabl smo našli odsečen. Nemamo telefon sad.”
“Dve godine unazad kako radimo sa decom nijedno dete nije upisano u specijalnu školu, svi su krenuli u redovne škole”, rekla nam je, vaspitač
Krstić Milica.
“Da mogu da biram, sigurno bih ponovo izabrao ovaj put. Verujem da će ovaj centar u romskom naselju još sledećih 97 godina, makar po onom ugovoru koji smo potpisali, raditi. Ne verujem da ću doživeti da sa krajem svog života vidim da su Romi uspeli da budu ravnopravni članovi ove zajednice. Ne zavisi to od zajednice, nego zavisi od samih Roma. Oni moraju dosta toga da učine sami, da ne čekaju od drugih. Nema nazad.”
