Nema ni govora o debati, o javnom polemisanju, ono što se tumači kao sukob i kao afera isprovocirali su tekstovi koje je u lokalnom nedeljniku “Zrenjanin” o ratnim zločinima i o onome što je tema Haškog tribunala piše kao saradnik profesor zrenjaninske gimnazije Edi Beruši. Dušan Šijan, osoba za kontakte sa javnošću lokalne ekspoziture Srpske radikalne stranke, to pisanje ovako je ocenio:
“Nedopustivo je da dve trećine stranice ustupaju za sejanje mržnje. Nedopustivo je da se taj list bavi državnom politikom. Nedopustivo je da preko milion ljudi, Srba, koji su pomereni sa vekovnih svojih ognjišta, u listu ‘Zrenjanin’ budu proglašeni ratnim zločincima. Nedopustivo je od žrtve praviti dželata. Nedopustivo je da neko sudi a nije za to nadležan.”
Sam autor osporenih tekstova Edi Beruši, ne sporeći nikome pravo na stav, ističe da je to što objavljuje samo pokušaj provociranja suočavanja sa prošloću.
“Pa normalno, ti tekstovi imaju nameru da se suočimo s prošlošću. Ja sam bio u dva rata, primerice. Ja nisam ratni zločinac. S tim što ja učestvujem u ratu ne znači da sam ja ratni zločinac, to je sasvim razumljivo. Ja jednostavno kažem nismo svi mi krivi za to što su pojedinci počinili zločine. Ne sudi se narodu, sudi se pojedincima. A to da ja širim mržnju, to nije tačno. Jednostavno, ja pokušavam da pomirim narode i ljude ovde. Znači da Hrvatima dam do znanja da oni treba da žive u Vojvodini bez obzira što je Šešelj proterivao Hrvate iz Hrtkovaca, i bez obzira što je posle njegovog govora na fudbalskom terenu ispostava Radikalske stranke pregovarala da ovi daju svoje imanje ovde, a Hrvati da se odsele u Hrvatsku.”
Urednik njihovog lista je Nadica Jakovljev.
“Oni koji su pažljivo čitali feljton koji izlazi već u ne znam kom nastavku, mogli su da vide da se u tekstovima spominju zločini koji su vršeni na sve tri strane. Znači mi smo imali dva dela posvećena zločinima OVK. U ovom broju koji će sad izaći sasvim slučajno, znači ne zbog reakcije radikala ili bilo koga drugog, na red su došli zločini počinjeni u ‘Oluji’. I naravno da je bilo govora i tekstova u seriji koji su se bavili i optužnicama protiv ljudi koji su sa takozvane srpske strane, ako može tako da se nazove.”
Beruši kaže da su njegove tekstove već osporavali u nekoliko navrata pojedinci, ali i Društvo novinara Vojvodine.
“Tekst ‘Srpska strana u zločinu u Srebrenici’ zbog kojeg me je Društvo novinara Vojvodine napalo, ne govori o Srbiji, već o priznanju Republike Srpske da su vršeni zločini. To su sve izjave Čavića koje možete pronaći na svakom koraku, na sajtu, preko Haškog tribunala, gde god. Oni su mene napali čak i za nešto što nema veze sa ‘našom državom’.”
Za razliku od Društva novinara Vojvodine, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine ima legitimitet, a i stav o ovom slučaju, da to tako nazovemo. Dinko Gruhonjić je predsednik tog udruženja:
“Kada bismo seli u vremeplov i vratili se recimo u neku 1992. godinu, da to tako nazovem, imamo opet iste aktere: imamo radikale i imamo Miloševićeve poslušne novinare koji napadaju jedan list koji se 'drznuo' da iako je regionalni, kako oni kažu, piše o državnoj politici, što je potpuna besmislica. Ko određuje šta je visoka politika, šta je niska i ko o tome može da piše? Znači to je notorna budalaština. Iza toga se zapravo krije ono što svi znamo a to je da je Haški tribunal i suočavanje sa ratnim zločinima u Srbiji i danas itekako tabu tema, da vlada prava zavera ćutanja po tom pitanju, naročito u našim medijima o kojima se o Haškom tribunalu piše isključivo sa ciljem da se on demonizuje. U našim medijima uglavnom, uz časne izuzetke, ne možete da pročitate nijedno potresno svedočenje svih onih svedoka koji su izvedeni u sudnici Haškog tribunala i koji su pričali o ličnim tregedijama. Dakle, to su ljudi koji su izgubili i porodicu, i prijatelje, i kuće, i sve što su imali u životu, i mi kao ljudi, ako već ne kao novinari ili političari, u svakom slučaju, moramo imati barem toliko morala da se zapitamo a kako bi nama bilo da nam se to desilo. Međutim, mi smo svetlosnim miljama daleko ne samo od tog pitanja, nego od bilo kakvog pokušaja suočavanja sa prošlosti, što nas opet dovodi do teze da živimo u zemlji u kojoj je sve isto samo njega, to jest Miloševića, nema, a da se nacionalizam svih boja nakon pada Miloševića rasplamsao strahovito.”
Posledice ovog sukoba stavova se ne naziru, osim možda jedne. Edi Beruši:
“Ja sad treba da napišem, uskoro treba da izađe tekst ‘Vojvoda u Hagu’, ali ja sumnjam posle svega ovoga da ću ja to hteti zbog svoje porodice da pustim taj tekst da izađe.”
“Nedopustivo je da dve trećine stranice ustupaju za sejanje mržnje. Nedopustivo je da se taj list bavi državnom politikom. Nedopustivo je da preko milion ljudi, Srba, koji su pomereni sa vekovnih svojih ognjišta, u listu ‘Zrenjanin’ budu proglašeni ratnim zločincima. Nedopustivo je od žrtve praviti dželata. Nedopustivo je da neko sudi a nije za to nadležan.”
Sam autor osporenih tekstova Edi Beruši, ne sporeći nikome pravo na stav, ističe da je to što objavljuje samo pokušaj provociranja suočavanja sa prošloću.
“Pa normalno, ti tekstovi imaju nameru da se suočimo s prošlošću. Ja sam bio u dva rata, primerice. Ja nisam ratni zločinac. S tim što ja učestvujem u ratu ne znači da sam ja ratni zločinac, to je sasvim razumljivo. Ja jednostavno kažem nismo svi mi krivi za to što su pojedinci počinili zločine. Ne sudi se narodu, sudi se pojedincima. A to da ja širim mržnju, to nije tačno. Jednostavno, ja pokušavam da pomirim narode i ljude ovde. Znači da Hrvatima dam do znanja da oni treba da žive u Vojvodini bez obzira što je Šešelj proterivao Hrvate iz Hrtkovaca, i bez obzira što je posle njegovog govora na fudbalskom terenu ispostava Radikalske stranke pregovarala da ovi daju svoje imanje ovde, a Hrvati da se odsele u Hrvatsku.”
Urednik njihovog lista je Nadica Jakovljev.
“Oni koji su pažljivo čitali feljton koji izlazi već u ne znam kom nastavku, mogli su da vide da se u tekstovima spominju zločini koji su vršeni na sve tri strane. Znači mi smo imali dva dela posvećena zločinima OVK. U ovom broju koji će sad izaći sasvim slučajno, znači ne zbog reakcije radikala ili bilo koga drugog, na red su došli zločini počinjeni u ‘Oluji’. I naravno da je bilo govora i tekstova u seriji koji su se bavili i optužnicama protiv ljudi koji su sa takozvane srpske strane, ako može tako da se nazove.”
Beruši kaže da su njegove tekstove već osporavali u nekoliko navrata pojedinci, ali i Društvo novinara Vojvodine.
“Tekst ‘Srpska strana u zločinu u Srebrenici’ zbog kojeg me je Društvo novinara Vojvodine napalo, ne govori o Srbiji, već o priznanju Republike Srpske da su vršeni zločini. To su sve izjave Čavića koje možete pronaći na svakom koraku, na sajtu, preko Haškog tribunala, gde god. Oni su mene napali čak i za nešto što nema veze sa ‘našom državom’.”
Za razliku od Društva novinara Vojvodine, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine ima legitimitet, a i stav o ovom slučaju, da to tako nazovemo. Dinko Gruhonjić je predsednik tog udruženja:
“Kada bismo seli u vremeplov i vratili se recimo u neku 1992. godinu, da to tako nazovem, imamo opet iste aktere: imamo radikale i imamo Miloševićeve poslušne novinare koji napadaju jedan list koji se 'drznuo' da iako je regionalni, kako oni kažu, piše o državnoj politici, što je potpuna besmislica. Ko određuje šta je visoka politika, šta je niska i ko o tome može da piše? Znači to je notorna budalaština. Iza toga se zapravo krije ono što svi znamo a to je da je Haški tribunal i suočavanje sa ratnim zločinima u Srbiji i danas itekako tabu tema, da vlada prava zavera ćutanja po tom pitanju, naročito u našim medijima o kojima se o Haškom tribunalu piše isključivo sa ciljem da se on demonizuje. U našim medijima uglavnom, uz časne izuzetke, ne možete da pročitate nijedno potresno svedočenje svih onih svedoka koji su izvedeni u sudnici Haškog tribunala i koji su pričali o ličnim tregedijama. Dakle, to su ljudi koji su izgubili i porodicu, i prijatelje, i kuće, i sve što su imali u životu, i mi kao ljudi, ako već ne kao novinari ili političari, u svakom slučaju, moramo imati barem toliko morala da se zapitamo a kako bi nama bilo da nam se to desilo. Međutim, mi smo svetlosnim miljama daleko ne samo od tog pitanja, nego od bilo kakvog pokušaja suočavanja sa prošlosti, što nas opet dovodi do teze da živimo u zemlji u kojoj je sve isto samo njega, to jest Miloševića, nema, a da se nacionalizam svih boja nakon pada Miloševića rasplamsao strahovito.”
Posledice ovog sukoba stavova se ne naziru, osim možda jedne. Edi Beruši:
“Ja sad treba da napišem, uskoro treba da izađe tekst ‘Vojvoda u Hagu’, ali ja sumnjam posle svega ovoga da ću ja to hteti zbog svoje porodice da pustim taj tekst da izađe.”
