Bivši ministar srpske policije Dušan Mihajlović kaže da je spreman da njegov dosije bude javno objavljen, ali i naglašava da ne razume zašto je činjenica da je želeo da pročita sopstveni dosije veći problem od pitanja zašto su oni vođeni, kao i zašto se dosijei i dalje drže pod oznakom tajnosti:
“Ova hajka ima i svoju dobru stranu jer će podsetiti sve one borce za demokratiju, koji su se borili za reformu policije i službe bezbednosti i njihovu civilnu i parlamentarnu kontrolu, da shvate da taj posao ne samo nije dovršen nego da je on sada u teškom ne zaostatku, nego da se vraćaju neke retrogradne snage koje otprilike polažu pravo da i dalje raspolažu tim dosijeima i da manipulišu njima.”
Otvaranje dosijea bila je jedna od predizbornih obećanja tadašnjeg DOS, a Vlada Srbije 2001. godine donela je uredbu kojom se ukida oznaka tajnosti, ali je ova odluka veoma brzo povučena a u Srbiji se od tada pojavilo tek nekoliko nacrta zakona o otvaranju dosijea i to su uglavnom bili predlozi nevladinih organizacija. Politikolog Miroslav Samardžić smatra da se u takvoj situaciji službe bezbednosti u mogućnosti da vrše brojne zloupotrebe.
“Dakle, prosto ona može da proizvodi dokumente pa da na taj način nekoga provocira, može iz dosijea da izdvaja dokumente što je najčešće i radila. Koliko sam ja razgovarao sa ljudima koji su gledali svoj dosije oni su uglavnom očišćeni. Znači, dok je važila ona Uredba Vlade Republike Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova kada su građani imali pravo da izvrše uvod u dosijee, oni koji su dosijea gledali smatraju da je on pročešljan.”
Jedan od aktivista pokreta Otpor Petar Latvanović na sopstvenom iskustvu na izvestan način potvrđuje Samardžićeve navode:
“Dosije koji sam ja imao bio je oko 300 strana ali to je ono što sam ja mogao da vidim.U tom dosijeu, to što sam ja mogao da vidim, to je neka romantizirana priča, sve ono što bih ja napisao o sebi. Hoću da kažem da mi se čini da je dobar deo tog dosijea sklonjen, ili barem meni ne ostavlja nikakvu mogućnost da budem siguran da nije sklonjen. Hoću da kažem, da to što je tada prikazano, tom Uredbom kada je bilo dozvoljeno gledanje, je nešto što su oni želeli da mi pokažu i oni su mogli da pokažu onako kako su oni želeli.”
Istovremeno, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević Vučo ističe da je problem otvaranja dosijea u direktnoj vezi sa suočavanjem sa prošlošću i lustracijom.
“Mi problem dosijea doživljavamo samo kao jedno tehničko pomagalo sada, u ovoj situaciji, u sprečavanju ustvari raskida sa prošlošću i u insistiranju na kontinuitetu sa Miloševićevim režimom, u smislu jednog pogrešnog formalno-pravnog legalističkog pristupa koji nikada ne može da dovede do razobličavanja suštine stvari i suštine sistema koji je postojao pre nas.”
Upravo o bliskoj prošlosti govori i iskustvo novinara Darka Špera, jednog od osnivača lokalnog Otpora u Zrenjaninu, koji je itekako bio praćen od tadašnje Službe državne bezbednosti.
“Niko nije vodio bolju evidenciju o radu lokalne organizacije Otpora od samog DB. Bukvalno su imali izveštaj sa svih važnih sastanaka, sve važnije telefonske razgovore, susrete, čak i neke priče sa žurki, bukvalno sve što se pričalo među aktivistima Otpora.”
S druge strane, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Stevan Lilić, smatra da je veliki problem što nije došlo do pravnog i političkog diskontinuiteta sa Miloševićevim režimom. Takođe dodaje da se u ovom trenutku dosijei pod oznakom tajnosti, manje iz političkih a više zbog nekih drugih razloga.
“Izgleda sada da ti dosijei služe i to je ono što je veoma zabrinjavajuće upravo za prikrivanje kriminalnih radnji. Dakle, zaštita podataka u dosijeima direktno se sada linkuje, vezuje se zapravo za zaštitu koja je nelegitimna, koja se ne sme dopustiti, i u stvari nema političke konotacije nego ima kriminalne konotacije.”
Srpska nacija nalazi se u stanju nepriznavanja totalne kriminalne prošlosti, smatra Obrad Savić, iz Beogradskog kruga, i dodaje da bi otvaranje dosijea pomoglo suočavanju građana sa prošlošću.
“Smatram da je ova nacija moralno otupela, da se nalazi u zastrašujuće sramnom stanju. U istoriji i svi njeni sistemi i podsistemi su takvi. I univerzitet, i medija, i pravne službe, institucije i građansko društvo i da ona ima ključniji zadatak a to je moralno i političko suočavanje sa prošlošću. Smatram da Srbija treba da se suoči s odgovornošću koja po meni predstavlja najvažniji preduslov da Srbija kao nacija, kao demokratska transformacija srpske države i društva, ako hoće ponovo da stekne svoj moralni integritet i svoj moralni suverenitet. Jer na međurodnoj sceni nikada Srbija neće dobiti onaj relevantni političko-pravni suverenitet, koji, doduše, se kruni i ona živi poslednje trenutke svog klasičnog homosuiteta, pa ako unutar sebe same, svog nacionalnog društvenog bića ne osvoji moralni suverenitet.”
Naposletku, politikolog Miroslav Samardžić, mišljenja je da povodom eventualnog otvaranja dosijea policiji treba ukinuti kompetencije.
“Dakle, ne može da dosijeima i danas barata onaj koji ih je nelegalno stvarao. A to je tajna policija.”
“Ova hajka ima i svoju dobru stranu jer će podsetiti sve one borce za demokratiju, koji su se borili za reformu policije i službe bezbednosti i njihovu civilnu i parlamentarnu kontrolu, da shvate da taj posao ne samo nije dovršen nego da je on sada u teškom ne zaostatku, nego da se vraćaju neke retrogradne snage koje otprilike polažu pravo da i dalje raspolažu tim dosijeima i da manipulišu njima.”
Otvaranje dosijea bila je jedna od predizbornih obećanja tadašnjeg DOS, a Vlada Srbije 2001. godine donela je uredbu kojom se ukida oznaka tajnosti, ali je ova odluka veoma brzo povučena a u Srbiji se od tada pojavilo tek nekoliko nacrta zakona o otvaranju dosijea i to su uglavnom bili predlozi nevladinih organizacija. Politikolog Miroslav Samardžić smatra da se u takvoj situaciji službe bezbednosti u mogućnosti da vrše brojne zloupotrebe.
“Dakle, prosto ona može da proizvodi dokumente pa da na taj način nekoga provocira, može iz dosijea da izdvaja dokumente što je najčešće i radila. Koliko sam ja razgovarao sa ljudima koji su gledali svoj dosije oni su uglavnom očišćeni. Znači, dok je važila ona Uredba Vlade Republike Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova kada su građani imali pravo da izvrše uvod u dosijee, oni koji su dosijea gledali smatraju da je on pročešljan.”
Jedan od aktivista pokreta Otpor Petar Latvanović na sopstvenom iskustvu na izvestan način potvrđuje Samardžićeve navode:
“Dosije koji sam ja imao bio je oko 300 strana ali to je ono što sam ja mogao da vidim.U tom dosijeu, to što sam ja mogao da vidim, to je neka romantizirana priča, sve ono što bih ja napisao o sebi. Hoću da kažem da mi se čini da je dobar deo tog dosijea sklonjen, ili barem meni ne ostavlja nikakvu mogućnost da budem siguran da nije sklonjen. Hoću da kažem, da to što je tada prikazano, tom Uredbom kada je bilo dozvoljeno gledanje, je nešto što su oni želeli da mi pokažu i oni su mogli da pokažu onako kako su oni želeli.”
Istovremeno, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević Vučo ističe da je problem otvaranja dosijea u direktnoj vezi sa suočavanjem sa prošlošću i lustracijom.
“Mi problem dosijea doživljavamo samo kao jedno tehničko pomagalo sada, u ovoj situaciji, u sprečavanju ustvari raskida sa prošlošću i u insistiranju na kontinuitetu sa Miloševićevim režimom, u smislu jednog pogrešnog formalno-pravnog legalističkog pristupa koji nikada ne može da dovede do razobličavanja suštine stvari i suštine sistema koji je postojao pre nas.”
Upravo o bliskoj prošlosti govori i iskustvo novinara Darka Špera, jednog od osnivača lokalnog Otpora u Zrenjaninu, koji je itekako bio praćen od tadašnje Službe državne bezbednosti.
“Niko nije vodio bolju evidenciju o radu lokalne organizacije Otpora od samog DB. Bukvalno su imali izveštaj sa svih važnih sastanaka, sve važnije telefonske razgovore, susrete, čak i neke priče sa žurki, bukvalno sve što se pričalo među aktivistima Otpora.”
S druge strane, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Stevan Lilić, smatra da je veliki problem što nije došlo do pravnog i političkog diskontinuiteta sa Miloševićevim režimom. Takođe dodaje da se u ovom trenutku dosijei pod oznakom tajnosti, manje iz političkih a više zbog nekih drugih razloga.
“Izgleda sada da ti dosijei služe i to je ono što je veoma zabrinjavajuće upravo za prikrivanje kriminalnih radnji. Dakle, zaštita podataka u dosijeima direktno se sada linkuje, vezuje se zapravo za zaštitu koja je nelegitimna, koja se ne sme dopustiti, i u stvari nema političke konotacije nego ima kriminalne konotacije.”
Srpska nacija nalazi se u stanju nepriznavanja totalne kriminalne prošlosti, smatra Obrad Savić, iz Beogradskog kruga, i dodaje da bi otvaranje dosijea pomoglo suočavanju građana sa prošlošću.
“Smatram da je ova nacija moralno otupela, da se nalazi u zastrašujuće sramnom stanju. U istoriji i svi njeni sistemi i podsistemi su takvi. I univerzitet, i medija, i pravne službe, institucije i građansko društvo i da ona ima ključniji zadatak a to je moralno i političko suočavanje sa prošlošću. Smatram da Srbija treba da se suoči s odgovornošću koja po meni predstavlja najvažniji preduslov da Srbija kao nacija, kao demokratska transformacija srpske države i društva, ako hoće ponovo da stekne svoj moralni integritet i svoj moralni suverenitet. Jer na međurodnoj sceni nikada Srbija neće dobiti onaj relevantni političko-pravni suverenitet, koji, doduše, se kruni i ona živi poslednje trenutke svog klasičnog homosuiteta, pa ako unutar sebe same, svog nacionalnog društvenog bića ne osvoji moralni suverenitet.”
Naposletku, politikolog Miroslav Samardžić, mišljenja je da povodom eventualnog otvaranja dosijea policiji treba ukinuti kompetencije.
“Dakle, ne može da dosijeima i danas barata onaj koji ih je nelegalno stvarao. A to je tajna policija.”
