PORTRET GOSTA: “Pretpostavljam da ćemo ipak izbeći sudbinu pukovnika Redla, kada je austrijski car žrtvovao svoga dobrog oficira zato što on nije imao zemlju iza sebe”, poručio je, podsećajući na matricu znamenitog filma, Julijan Tamaš akademcima novoformirane Vojvođanske akademije nauka znanosti i umetnosti čim su ga izabrali za predsednika. “Naša nova akademija nije ni politička, ni svađalačka, a i ja, kao Rusin ukrajinske orjentacije, imam iza sebe, ne samo državu Srbiju, već i Ukrajinu”. Profesor rusinske i ukrajinske književnosti i osnivač Katedre za rusinski jezik i književnost na novosadskom Filozofskom fakultetu, koji je kao student generacije diplomirao i magistrirao na jugoslovenskoj i srpskoj književnosti, a doktorirao na književnosti jugoslovenskih Rusina, član je i Akademije nauka Ukrajine i svojevremeni osnivač i dugogodišnji čelnik Saveza Rusina i Ukrajinaca Jugoslavije reći će kako je on sam navikao na život sa izvesnom vrstom hendikepa i otpora. A šta je drugo pozicija manjinca. Naučio je da i to pretvori u prednost, jer život vidite u nekom drugom planu iz kojeg ga drugi ne vide. Ničeg onda prirodnijeg što život nove Vojvođanske akademije, toliko osporavane od mnogih u startu, vidi kao perspektivu jedne srednjoevropske akademije oslonjene, ne samo na tradiciju i kulturu srpskog, već i mađarskog, hrvatskog, rumunskog, slovačkog, ukrajinskog naroda. Saldo ovog pedeset i četverogodišnjaka iz Vrbasa, uz novosadsku profesuru i predavanja na mnogim američkim i drugim svetskim univerzitetima, traje sa preko četrdeset napisanih knjiga poezije, proze i eseja. Potpuna bibliografija sa istraživačkim i književno kritičarskim tekstovima na rusinskom i srpskom jeziku sadrži preko hiljadu naslova. Fundamentalne su ipak Istorija rusinske književnosti, Ukrajinska književnost između Istoka i Zapada, te romani Okupani u večnosti i Silazak u dan. “Dobro je kada čovek može da se osvrne na ono što je do sada uradio kako bi ispred sebe imao siguran i izabran put”, konstatuje povodom tih izabranih dela. Uz književnu istoriografiju, izabrao je Julijan TAMAŠ: početkom ratnih devedesetih, da digne glas i protiv etničkih čistača i proterivanja Rusina iz Slavonije, kao i da odbije politički azil koji mu je nudila Kanada. “Idem ja kući”, kazao je na aerodromu vojvođanski manjinac. Uz književnost, strast mu je još, kažu, i pecanje. Uz udicu valjda sanja svoju buduću Sagu o Rusinima, veliki roman koji već dugo priprema.
RSE: Da li je Saga o Rusinima projekat koji još nije počeo da se realizuje, ili ga imate u rukopisu?
TAMAŠ: To je zamišljeno obima hiljadu stranica. Recimo da sam dve trećine napisao, a trećinu objavio u fragmentima. Saga o Rusinima je niz saga, uz dva paralelna toka, koje prate srednjoevropsku rusinsku porodicu Šoškejević koja živi u šest zemalja tokom 300 godina. Princip montaže je nešto kao lastavice gnezdo koje obvija ta dva osnovna paralelna toka u njihovim životima. Verujem da mi treba do dve godine dana da roman završim. Ostalo mi je da pokušam da rekonstruišem jezik pojedinih sela u određenim vremenima gde su Rusini živeli na osnovu lingvističkih tekstova i zapisa, što je prirodni tok priče. Preostaje mi fizički deo posla. Što se tiče likova i vizije romana u kojem se pojedinosti uklapaju u nekakvu celinu, to je urađeno. Ostaje mi još malo strpljivog rada na već oblikovanoj prvoj verziji rukopisa. Šoškin je bio Rusin u Galiciji koji je bio i sveštenik. Odveo je Ukrajince u pravopisnu i kulturnu reformu, kao što je Vuk Srbe. On je i Rusin i Ukrajinac, a porodica mu živi i u Mađarskoj, i u Americi, i u Beogradu. Jedan od njih je bio kapetan bojnoga broda Dubrovnik kojim se vozio kralj Aleksandar kada je ubijen u Marselju. Roman će biti u pravom smislu srednjoevropska proza viđena očima porodice Šoškejević. Obuhvata period od polovine XVIII veka do današnjih dana.
RSE: Rekli ste da je ta porodica živela u šest zemalja. U koliko zemalja danas žive Rusini kao manjine?
TAMAŠ: Rusini izvorno žive u Karpatima, zatim u Bačkoj, istočnoj Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Americi, Kanadi, Australiji. To je neka vrsta zatvorene rasute zajednice koja se nekom vrstom istorijske mimikrije, kao i Jevreji, i prilagođavala, i akulturisala, i asimilovala, a i preživljavala u nekakvom svom osnovnom identitetu. U mnogo čemu ti obrambeni istorijski mehanizmi su slični jevrejskim.
RSE: U Vojvodini ih ima oko 15 hiljada?
TAMAŠ: To je poslednji popis. Taj broj se kretao tokom dva i po veka od deset do 30 hiljada. Trenutno ih ima 15 hiljada. To je kritična masa za zajednicu kada ćemo se naći na raskrsnici da više nije sigurno da li će se asimilacija ubrzavati, ili ćemo sa desetak ozbiljnih javnih radnika smoći snage da se, iako nemamo tu političku snagu, ipak dignemo na vidljivi nivo koji će nas održavati u životu u relativno malom broju.
RSE: Ko je najpoznatiji Rusin?
TAMAŠ: Verovatno Gabrijel Kostelnik. On je rođeni Krsturac iz 1886. godine. Doktorirao je filozofiju u Frajburgu, u Švajcarskoj. Bio je doktor filozofije i profesor Bogoslovske akademije u Lavovu. Čuven je po tome što je preveo tri miliona grko-katolika u pravoslavnu veru i time napravio ukrajinskoj naciji, što mu ne zaboravljaju, veliku štetu. I danas traju crkveni sporovi oko njega kao istorijske crkvene ličnosti. On je bio jako obrazovan i darovit čovek koji je pisao na rusinskom, ukrajinskom, nemačkom, hrvatskom i poljskom jeziku. Objavio je oko tridesetak knjiga. Nešto se od toga sačuvalo u pojedinim primercima. Imao sam sve to pred sobom. Dokumenti o njemu su rasuti od Rima, Lavova do Zagreba i dalje. Bilo je vrlo mukotrpno istraživati na ovoj istorijskoj distanci koja još nije prešla 62 godine, koliko se po crkvenom pravu smatra potrebnim da bi ste čitala određena istorijska dokumenta. U inat svemu sam napravio tu monografiju. Na neki način smatram njega jednim od svojih duhovnih vođa.
RSE: Kada se dogodilo prevođenje tri miliona Ukrajinaca u pravoslavlje?
TAMAŠ: To se dogodilo 1946. godine. Nakon toga je on likvidiran od istih tih koji su ga na to naterali. Postoje svedočanstva pojedinih pukovnika tadašnjeg NKVD-a koji su sve to režirali. Atentat je mesecima pripreman. On nije imao velikog izbora. Sam sebi je to pripremio, jer se stalno bavio pitanjima razlike između katoličanstva i pravoslavlja. Kao upućen i vrhunski stručnjak u toj problematici našao se u ratnom vihoru, prvo pod nemačkom okupacijom, a posle pod okupacijom sovjetske Crvene armije. Bio je uhvaćen u niz protivrečnosti, koje mu je život postavio, kao i on sam sebi. Odabrali su ga da obavi taj prljavi posao kojim je uništena Grko-katolička crkva na izvesno vreme. Crkva će biti u podzemlju, a onda će vaskrsnuti formiranjem nezavisne Ukrajine, sadašnje države, sa šest miliona vernika. Crkva je preživela, ali je niz sveštenika i niz običnog sveta, pripadnika Grko-katoličke crkve, završilo u Sibiru. Tako da ga Rusi sada slave kao zaslužnog i velikog pravoslavca i hoće da ga proglase svecem. Ukrajinci ga uvažavaju jer ga pamte kao sjajnog propovednika u crkvi svetog Jura u Lavovu. Pamte ga i kao vrlo učenog čoveka koji je raspravljao o najosetljivijim pitanjima razlike između katoličke i pravoslavne crkve. Bez obzira što je živeo u nekoj vrsti kućnog pritvora i izolacije, bio je mera za rasprave koga su svi koristili, bez obzira šta su mislili o njemu kao o čoveku, jer je napravio nešto što Ukrajinci smatraju velikom štetom i za ukrajinsku ideju i za ukrajinsku naciju. I Vatikan ga spori, ali običan svet i intelektualci ga i danas čitaju. Sretao sam po Americi i Kanadi profesore koji svoja predavanja na teologiji i sada drže na osnovu njegovih objavljenih radova, mada ga ne spominju jer to nije dozvoljeno. On živi i verujem, kako vreme bude prolazilo, da će te averzije omekšavati. Novosadski Filozofski fakultet i Lavovski univerzitet sada pripremaju jedan međunarodni skup o njemu, njegovom životu i delu. Vreme je da ga na neki način čitamo, ako mu već kao istorijskoj ličnosti ne možemo po nešto oprostiti. Njegovi tekstovi su ozbiljni i vredni i danas. Mislim da vreme radi za njega.
RSE: Kako danas religijski izgleda Ukrajina?
TAMAŠ: Ukrajina danas ima u državi tri dozvoljene crkve. Najbrojnija je Ruska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije sa Aleksejem II na čelu. U Ukrajini ona ima brojnije uporište, više vernika koji zaista idu u crkvu, nego u Rusiji. Tu je i autokefalna Ukrajinska crkva koja je ranije bila u emigraciji. Sada se vratila, normalno deluje i trebala bi da bude neka vrsta pravoslavne državne crkve. Vlast joj je sklonija, kao i većina pravoslavnog ukrajinskog življa. Ima oko četrdesetak miliona vernika pravoslavaca. Patrijarh je Filaret. Poslednja je Ukrajinsko-grčko-katolička crkva sa šest miliona vernika koja je izašla iz podzemlja kada je Ukrajina postala nezavisna. Na njenom čelu je kardinal Huzer.
RSE: Kako je moguće da je i danas sporno koja je matična država Rusina? Vi smatrate da je to Ukrajina, međutim, postoji podela među Rusinima o tome.
TAMAŠ: Rusini jesu jedna vrsta starog, istočnog, slovenskog rudimenta koji je ponajviše konzervisan upravo na prostoru Bačke. Istorijski najčitljivije veze su između Rusina i Ukrajinaca, bez obzira u kom su se prostoru i u kom vremenu, sa manje ili više muke, integrisali u ukrajinsku naciju. Nesporno je da su svi istočni Sloveni svojevremeno bili Rusiči. Živeli su u jednoj zemlji koja se zvala Kijevska Rus. Rusin je najširi etnonim koji obeležava pripadnika, ili stanovnika, Stare ruske zemlje. Onda su se formirale tri države: Rusija, Belorusija i Ukrajinu u različitim vremenima. Rusija je iz Moskovske kneževine prva dobila državnost, pa je onda instrumentima državne vlasti i imperijalnom politikom, periferiju te stare Kijevske Rusije, sve Rusine kao stanovnike Stare ruske zemlje, manje ili više, integrisala u nešto što se zove moderna ruska nacija, moderni ruski identitet i moderna ruska državnost. Kasnije je formirana Ukrajina. Nakon toga, recimo, da su Belorusi i Ukrajinci živeli oko dva veka zajedno kao još uvek nedefinisani, kao nepodelena istočno-slovenska etnička masa. Ukrajinci formiraju Galičku kneževinu i vole je kao sopstvenu državu koja je koren savremene Ukrajine. Belorusija je još uvek neka vrsta velikoruske periferije. Tamo je proces asimilacije i izdvajanja beloruske svesti najslabiji. Kod Ukrajinca nastale je jedna vrsta istorijskog rascepa koji se pokazao plodnim. To je da je ukrajinska svest čuvana na selu uz otpore i rusifikaciji i kolonizaciji. U suštini, na otporima je rasla ukrajinska svest, kako kod seljačkog stanovništva, tako i kod ponekog intelektualca.
RSE: To je jedan mali narod koji ima izražene i zanimljive karakteristike. Da li često slušate ukrajinsku muziku?
TAMAŠ: Ja sam od onih ljudi koji od sve muzike najviše vole tišinu. S obzirom da nisam stručnjak za muziku, više se razumem u ideje, slike, priču, filozofiju slušam samo ono što se meni dopada, ne ulazeći u to šta to u muzičkom smislu znači. Imam jedan krug od desetak ukrajinskih pesama koje volim. Daleke 1975. godine, kada sam došao na fakultet, trebao sam da napravim plan i program za studije rusinske književnosti. Morao sam videti koliko je šta vezano za koje narode. Prvo sam iščitao knjige, pa sam onda slušao muziku. Muzika me uverila da pripadam tom svetu dubinski i celim bićem. Na kraju, kada sam Ukrajinu video, taj prostor oko Dnjepra i zlatne oblake nad njim, opet sam se prepoznao. Tada sam zavoleo neku ženu i znao sam šta sam – ne samo Rusin, nego i Ukrajinac.
RSE: Zavoleli ste neku ženu tamo negde kod Dnjepra?
TAMAŠ: Naravno. Moja žena je Rusinka, ali mi smo odrasli ljudi i imali smo razne ljubavi.
RSE: Ruski Krstur je centar vojvođanskih Rusina. Napisali ste istoriografiju tog mesta. Otkud tu Rusini?
TAMAŠ: Prvi podatak je da su Rusini došli iz jednog sela koji se zove Červenovo. Ono i danas postoji u Zakarpatskoj Ukrajini.
RSE: Da li ste bili u tom mestu?
TAMAŠ: Da.
RSE: Kako ono izgleda u odnosu na ravni Ruski Krstur u Vojvodini?
TAMAŠ: Tamo je zemlja posnija. Zbog toga su se iselili. Ova zemlja je bogatija i masnija. Rusini su se ovde doselili da bi ukorenili i sebe u toj masnoj zemlji. Zemlju su morali da otkupljuju, niko im zemlju nije dao besplatno. Pre toga su morali da izgrade građevine za Nemce koje je Marija Terezija naseljavala.
RSE: Da li je tačno da su Rusini među najčitanijima i najobrazovanijim narodima? Statistika kaže da je svaki petnaesti vojvođanski Rusin fakultetski obrazovan. Kažu i da najobičniji seljaci ne mogu zaspati bez knjige u ruci.
TAMAŠ: Rusina nema nepismenih. Živeli smo u Bačkoj, a to je uvek bila srednja Evropa, u dodiru sa civilizovanim narodima: Nemcima, Mađarima, Srbima. Od prve crkve, koja je utemeljena u Ruskom Kasturu 1753. godine, deluje i rusinska škola.
RSE: Vi predajete i rusinsku i ukrajinsku književnost. Da li se dovoljno prevode ukrajinski i rusinski pisci?
TAMAŠ: Rusinski sasvim malo. Kostelnik je svoju prvu knjigu objavio na rusinskom, onda tri na hrvatskom, pa je dalje pisao na ukrajinskom i nemačkom. Drugi rusinski pisci uglavnom su pisali na rusinskom. Nešto je malo prevođeno. Ja sam imao sreću da mi četiri knjige Matica srpska prevede na srpski jezik. I Prometej je objavio četiri moje knjige. Ukrajinski pisci su se uvek videli, bar na ovom prostoru, pa i u svetu, kao deo ruske književnosti. Moja knjiga Ukrajinska književnost pokazuje da najbolja tradicija ukrajinske književnosti nije to da je ona kao mlađa sestra ruske književnosti, niti da su njeni pisci kao bolji ili lošiji đaci zapadnoevropskih pisaca, već da ta književnost ima niz i pisaca i dela koji su autentično ukrajinski. U toj knjizi gledam na ukrajinsku književnost trećim naočarima, niti zapadnim, niti istočnim. Vidim je unutar nečega što ukrajinska filologija nije videla, jer sistem obrazovanja je kod njih bio takav da se navijalo za zapad ili istok, a u suštini prava vrednost te književnosti je negde drugde.
RSE: Vi ste bili, ne samo na istoku, već i na zapadu. Proučavali ste i indijansku književnost. Da li je to interesovanje za indijansku književnost zbog sudbine Indijanaca koju mogu da podele i Rusini?
TAMAŠ: Imam tezu da su Rusini neka vrsta srednjoevropskih Indijanaca, s tom razlikom što su Rusini pismeni, a Indijanci ne. Mi smo starosedioci, a nikada nismo napravili svoju državu. Niko ne doživljava Rusine kao deo ukrajinske nacije, a ni danas nemamo svoju državu. Rusini su se u drugim državama uvek inklinirali, ako su bili obrazovani. I države u kojima su živeli su ih na to stimulisale. Inklinirali su nacionalnosti naroda u čijoj državi žive, kao i Jevreji. Rusini u Mađarskoj su govorili rusinski kući, a u javnosti su svirali kao pristojni Mađari. U Slovačkoj i Poljskoj situacija je ista. Jedino mi, Rusini u Bačkoj, smo uvek bili Rusini. Tu nas niko nije terao da budemo nešto drugo. Možda i zato što smo bili grko-katolici, niti smo bili katolici, niti pravoslavni, te su nas svi ostavljali na miru.
RSE: Koliko je za vas bitna činjenica da ste Rusin? Kada ste spoznali da ste manjinac?
TAMAŠ: Uvek sam prihvatao ono što jesam. Rođen sam pedesete u jednoj vojvođanskoj sredini gde biti manjinac za prosečnog čoveka nije neki veliki problem. Kada sam se upustio u studije srpske književnosti uvek su mislili šta ću ja na srpskoj književnosti, treba da idem na svoju, rusinsku. Kada je smišljano da se to studira rekli su mi da uzmem rusinsku, jer nema ko. Hendikep manjinca je da mora da zna, ne samo svoju problematiku, nego i drugu, čak i dva puta bolje, da bi ga uzimali ozbiljno.
RSE: Kada sam vas pitala kada ste spoznali da ste manjinac, nisam odredila pozitivnu ili negativnu spoznaju, ali ste odmah govorili o toj negativnoj konotaciji.
TAMAŠ: Biti manjinac za prosečnog čoveka, ako se bavi nekim običnim poslom, samo po sebi ne mora značiti neku vrstu hendikepa. Ako je čovek stvaralac mora znati i drugo, i to dva puta bolje, da bi ga ozbiljno shvatali. Mora znati, ako je ozbiljan, da biti odgovoran znači imati i kritičku svest prema samome sebi. Ne možete živeti na stereotipima. Vrlo je teško reći sopstvenom narodu da Rusini nisu samo oni vredni koji oru njive i drže šešir pobožno u crkvi, da i među nama ima svakakvih, a to svakakvih Rusini ne vole da čuju. Ja im to često kažem. Ako hoćete da preživite, morate biti svesni šta jeste i ne smete živeti na lažnim pričama. Svaka žena voli da čuje da je lepa, pa i ona koja to nije. Tako i manjinski kompleks živi. Često, radi odbrane i dizanja sebe kroz istoriju, prihvatite stereotipe koji u suštini nisu zdravi. Kada kažem manjinac, nemam manjinski kompleks. Za mene to samo znači da moram biti dvostruko ubedljiviji od drugih da bi me prihvatili kao vrednog pažnje i ravnopravnog.
RSE: A vaša okolina?
TAMAŠ: Ona misli da smo mi povlašćeni. Onda im kažem: “Ako je manjinac biti prednost, zašto vi nećete da budete manjina u Hrvatskoj ili na Kosovu”? Ona objektivno zna da biti manjina je ipak život uz neku vrstu otežavajućih okolnosti. I demokratija je glas većine, a to ne znači da čovek koji je sam nije u pravu. Manjine su u suštini uvek kreativne. Manjina prosečnih ljudi je nešto sasvim drugo. Pozicija manjinca u intelektualnom, moralnom i stvaralačkom smislu je u suštini prirodna. Tesla je bio jedan, kao i Anštajn i Crnjanski. Sudbina Crnjanskog je bila neponovljiva. Crnjanski je ipak veći pisac od Ćosića, a Ćosić je izbacio Crnjanskog iz Akademije nauka. Biti manjinac je plodna pozicija. Prosečni ljudi pod manjincem vide interese i položaj prosečnog građanina. To već ima niz otežavajućih okolnosti, počevši od nečega što se zove ekonomska ravnopravnost. Znate li nekog Rusina biznismena? Možda nekog sitnog seoskog gazdu. Karić će uvek finansirati srpsku kulturu, a manjinsku ne. Dobro je imati svoju državu.
RSE: Vi imate dve države: Srbiju i Ukrajinu.
TAMAŠ: To je tačno.
RSE: Vi ste predsednik nedavno osnovane Vojvođanske Akademije nauka. U ovoj našoj maloj državi ima četiri akademije. Nije li to malo mnogo?
TAMAŠ: Dve su pravljene kao nacionalne: srpska i crnogorska. Dukljanska je neka vrsta opozicije. Vojvođanska bi mogla da bude regionalna akademija s ambicijama da postane srednjoevropska. Više je uslovljena nerazumevanjima ili sticajem okolnosti. Srpska akademija nauka je dosledno gradila samo jedna nacionalna akademiju. Čak su i naučni problemi u vizuri jedne nacije. VANU nije politička opozicija, ona je potreba Vojvodine za nekom duhovnom vertikalom koja želi da uvaži tradicije, nauku i kulturu više naroda koji vekovima žive na ovome tlu. Ne vidim zašto bi sama nauka i umetnost morali da izazivaju političke averzije.
RSE: Da li se, sve to što govorite, moglo ostvariti na nivou države?
TAMAŠ: Moglo se da se nije insistiralo na tome da se čuva neka vrsta čistote. Sećam se jednog razgovora Milorada Pavića sa Vučelićem. On je rekao da bi članovi SANU mogli da budu pripadnici manjinskih naroda koji su postali članovi akademije svojih matičnih država, ali se to nije koristilo. Kada sam postao ukrajinski akademik, član Ukrajinske akademije nauka, bilo je uslova da me stave u radni sastav SANU. To nije prošlo. Znamo slučajeve Ekmečić ili Konstantinović, koji su iz Bosanske ili Austrijske akademije nauka. To je više problem onih koji su protiv ideje Vojvodine a manje razmišljaju u vidiku nauke i umetnosti.
RSE: Vojvođanska akademija nauka je postojala, pa je ukinuta krajem osamdesetih. Oni koji su kritičari novog formiranja kažu da je formiranje Vojvođanske akademije nauka u cilju stvaranja državnosti Vojvodine. Kako odgovarate tim kritičarima?
TAMAŠ: Da li to znači da su Bavarska, koja ima svoju akademiju nauka, ili Hajderbeg, koji je grad, države? Nisu. Da li je Toskana država? Jeste jedna vrsta provincije. Postoji niz regionalnih akademija i u Italiji, Španiji, Nemačkoj i nigde to nije izraz državnosti. To je potreba ljudi sa tog regiona za onim što je naučni i umetnički vredno. Da li je Nemačka nešto izgubila što je Gete bio član Vajmarske akademije nauka a ne nemačke? Tu Nemci ne gube ništa. Tako ni srpski narod ne gubi što postoji VANU i što će se tu isto tako proučavati srpska tradicija u nekom složenijem sagledavanju činjenica. Istorijske situacije ne treba pojednostavljivati, jer dolaziće do krivih zaključaka. Mislim da će u srpskom narodu, kao neka vrsta dopune, VANU biti od koristi. Postoje za sada dva odelenja: odelenje za prirodne i tehničke nauke i odelenje za humanističke nauke i umetnost. U odelenju za humanističke nauke imate jednog filologa, pisca, psihologa i pravnika. Ostaje nam prostor od deset imena koji će po pozivu odelenje dopuniti. Imenovali smo ljude za koje mislimo da su ozbiljni kao što je Ranko Bugarski ili Jovan Ćirilov. Možete naći mnogo ozbiljnih ljudi koji će biti pozvani u članstvo, ako to prihvate i ako ne doživljavaju VANU kao izrod srpstva. Ona, ni po definiciji, ni po prirodi svoga posla i zadataka, to nije i nastojaće da dokaže da nije.
RSE: Zanima me vaš koncept koji ste izneli prilikom inauguracije: “VANU kao spona među srednjoevropskim zemljama”. Kako to zamišljate?
TAMAŠ: Imamo stručnjake za kulture, književnosti, tradicije, imamo ljude koji znaju ono šta se radi u mađarskoj nauci, u slovačkoj, ukrajinskoj, rumunskoj, po malim, sličnim regionalnim akademijama Danske ili Finske. Okupivši ljude koji sve to znaju i gledajući na šta se možemo osloniti i šta možemo specifično ponuditi, videćemo šta radi Mađarska akademija nauka, slovačka, ukrajinska, hrvatska. Ponudićemo istraživačke projekte koji će obrađivati ono što se prelama u Vojvodini u nekom redundantnom naučnom prostoru. Videćemo kako to odjekuje šire, ne samo unutar sopstvenih nacija. Mislim da je to realna šansa da se delom, naukom i umetnošću ta regionalna akademija ponaša i bude po prirodi svoga posla i po rezultatima srednjoevropska.
RSE: Vi sebe smatrate autonomašem.
TAMAŠ: U političkom smislu da, ali u kreativnom smislu ne priznajem nikakve granice. Postoji univerzum, postoji ljudska priroda, ljudska duša i tu imam najšire ambicije. Stranački jesam autonomaš.
RSE: Da li to znači borba za državu Vojvodinu tamo negde u nekoj budućnosti, ili je to samo priča o stepenu autonomije unutar države u kojoj Vojvodina jeste?
TAMAŠ: Sasvim je prirodno da čovek prvo bude u svojoj sopstvenoj kući, a onda u široj sredini. Vojvodinu doživljavam kao arhetip između ravnice i ravničarskog čoveka, kao jedan način razmene energija. Sistem vrednosti ovde je drugačiji nego u nekakvim morskim ili brdskim uslovima. Kao svoj najuži identitet doživljavam ravnicu i Vojvodinu. Što se tiče znanja, kultura i civilizacija trudim se da sve što postoji na zemaljskoj kugli pokušam da razumem i na neki način prihvatim kao svoje. Kome je dovoljna Srbija, ili samo Šumadija, neka je ima. Znam i srpsku književnost dovoljno dobro da smem uvek sa vrhunskim stručnjakom da sednem za sto i bez priprema raspravljam. Sećam se jednog žirija gde sam hteo svoga prijatelja Bakovića da promovišem na Festivalu poezije mladih. Gurao sam ga kao manjinac i izgurao tu pesmu za prvu nagradu, pošto sam znao srpsku književnost pa sam sklanjao one koji su imali realne slabosti, a ono što je valjalo kod njega sam hvalio. Sećam se te Brajković koji je bio u tom žiriju. Rekao je: “Šteta što nije Srbin. Kakav bi to Srbin bio”. Meni ne smeta niko kome treba drugi identitet, ili koji možda ne živi u tom vojvođanskom identitetu kao ja, ali za mene to jeste bitna odrednica moga bića i mislim da imam pravo na tu vrstu negovanja identiteta. Ne uskraćujući nikome pravo da svoj identitet gradi na neki drugi način.
RSE: Čini mi se da mi niste odgovorili na pitanje.
TAMAŠ: Vojvodina je voljom građana Vojvodine zatražila da se unese u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Tu želju su izrazili svi južnoslavenski narodi, i Srbi u Bačkoj i Rusini, koji su tada bili narod a ne manjina, i Slovaci i Bunjevci. Ne možete reći da Vojvodina nije kroz vekove i mađarsko pitanje i pitanje rumunskog naroda i pitanje nemačkog naroda. Kada saberete taj suživot, jedan visoki stepen radne, kulture i nacionalne tolerancije, povezanost sudbina - onda je to Vojvodina. Ljudi koji su tako upućeni jedni na druge imaju pravo na svoj identitet i svoju duhovnu vertikalu.
RSE: Da li to podrazumeva jednog dana i sopstvenu državu?
TAMAŠ: O tome ne razmišljam. Jedno je šta bih ja voleo, a druga je realnost.
RSE: Šta se događa sa manjinama u Vojvodini? Svaki čas incidenti, inicijative o multietničkoj policiji i nacionalni saveti. To sve ne budi baš prijatne asocijacije. Kako bi ste dijagnosticirali stepen tolerancije u Vojvodini danas?
TAMAŠ: Mislim da se situacija pogoršava. Na jednoj strani se guraju razni mehanizmi koji navodno obezbeđuju veći stepen autonomije manjinama, ali mislim da ti mehanizmi više prave ograde, nego što oslobađaju kreativne i psihološke energije u pozitivnom smislu kod tih zajednica. Mislim da je ideja nacionalnih saveta dobra ideja, ako su to zaista nacionalni saveti koji se bave onim za šta su namenjeni: obrazovanjem, jezikom i kulturom. Oni se oslovljavaju kao nacionalne stranke. Jeste da je to evropski kod, ali je ovde loše primenjen. Mislim da se ta matrica stranačkog organizovanja prenela na nacionalne savete, a nacionalni saveti su trebali da budu saveti koji okupljaju kompetentne ljude u obrazovanju, nauci i kulturi i koji brinu o toj vrsti identiteta, a ne političkog. Ima niz loših rešenja koji dele narod Vojvodine na većinski, manjinski, male manjine, velike manjine, a sve u ime neke prividne demokratije i nekog evropskog koda. Mislim da su to loša rešenja. Jedino što je zdravo je načelo profesionalne kompetencije. Princip profesionalne kompetencije je da nije važno na kojem jeziku pišeš i stvaraš i ko si, ali ako si lekar - onda budi dobar lekar, ako si pisac – budi dobar pisac. To je jedino što je zdravo u jednom društvu. Mi sve radimo, samo ne negujemo stručnost i kompetenciju.
RSE: Gde je danas, po vašem mišljenju i saznanju, najlakše biti pripadnik manjine, biti Rusin, od svih zemalja u kojima Rusini žive?
TAMAŠ: Mislim da je to još uvek Bačka. Procesi asimilacije drugih rusinskih enklava je u većoj meri izbrisao stepen rusinske izvornosti nego kod nas. Kod nas je ono u najvećoj meri sačuvano. Ovo ne govorim udvarački, jer, u ovim godinama i sa ovim zvanjima, nemam potrebe nikome da se udvaram. Najlepše je biti Rusin u Bačkoj.
RSE: Da li je Saga o Rusinima projekat koji još nije počeo da se realizuje, ili ga imate u rukopisu?
TAMAŠ: To je zamišljeno obima hiljadu stranica. Recimo da sam dve trećine napisao, a trećinu objavio u fragmentima. Saga o Rusinima je niz saga, uz dva paralelna toka, koje prate srednjoevropsku rusinsku porodicu Šoškejević koja živi u šest zemalja tokom 300 godina. Princip montaže je nešto kao lastavice gnezdo koje obvija ta dva osnovna paralelna toka u njihovim životima. Verujem da mi treba do dve godine dana da roman završim. Ostalo mi je da pokušam da rekonstruišem jezik pojedinih sela u određenim vremenima gde su Rusini živeli na osnovu lingvističkih tekstova i zapisa, što je prirodni tok priče. Preostaje mi fizički deo posla. Što se tiče likova i vizije romana u kojem se pojedinosti uklapaju u nekakvu celinu, to je urađeno. Ostaje mi još malo strpljivog rada na već oblikovanoj prvoj verziji rukopisa. Šoškin je bio Rusin u Galiciji koji je bio i sveštenik. Odveo je Ukrajince u pravopisnu i kulturnu reformu, kao što je Vuk Srbe. On je i Rusin i Ukrajinac, a porodica mu živi i u Mađarskoj, i u Americi, i u Beogradu. Jedan od njih je bio kapetan bojnoga broda Dubrovnik kojim se vozio kralj Aleksandar kada je ubijen u Marselju. Roman će biti u pravom smislu srednjoevropska proza viđena očima porodice Šoškejević. Obuhvata period od polovine XVIII veka do današnjih dana.
RSE: Rekli ste da je ta porodica živela u šest zemalja. U koliko zemalja danas žive Rusini kao manjine?
TAMAŠ: Rusini izvorno žive u Karpatima, zatim u Bačkoj, istočnoj Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Americi, Kanadi, Australiji. To je neka vrsta zatvorene rasute zajednice koja se nekom vrstom istorijske mimikrije, kao i Jevreji, i prilagođavala, i akulturisala, i asimilovala, a i preživljavala u nekakvom svom osnovnom identitetu. U mnogo čemu ti obrambeni istorijski mehanizmi su slični jevrejskim.
RSE: U Vojvodini ih ima oko 15 hiljada?
TAMAŠ: To je poslednji popis. Taj broj se kretao tokom dva i po veka od deset do 30 hiljada. Trenutno ih ima 15 hiljada. To je kritična masa za zajednicu kada ćemo se naći na raskrsnici da više nije sigurno da li će se asimilacija ubrzavati, ili ćemo sa desetak ozbiljnih javnih radnika smoći snage da se, iako nemamo tu političku snagu, ipak dignemo na vidljivi nivo koji će nas održavati u životu u relativno malom broju.
RSE: Ko je najpoznatiji Rusin?
TAMAŠ: Verovatno Gabrijel Kostelnik. On je rođeni Krsturac iz 1886. godine. Doktorirao je filozofiju u Frajburgu, u Švajcarskoj. Bio je doktor filozofije i profesor Bogoslovske akademije u Lavovu. Čuven je po tome što je preveo tri miliona grko-katolika u pravoslavnu veru i time napravio ukrajinskoj naciji, što mu ne zaboravljaju, veliku štetu. I danas traju crkveni sporovi oko njega kao istorijske crkvene ličnosti. On je bio jako obrazovan i darovit čovek koji je pisao na rusinskom, ukrajinskom, nemačkom, hrvatskom i poljskom jeziku. Objavio je oko tridesetak knjiga. Nešto se od toga sačuvalo u pojedinim primercima. Imao sam sve to pred sobom. Dokumenti o njemu su rasuti od Rima, Lavova do Zagreba i dalje. Bilo je vrlo mukotrpno istraživati na ovoj istorijskoj distanci koja još nije prešla 62 godine, koliko se po crkvenom pravu smatra potrebnim da bi ste čitala određena istorijska dokumenta. U inat svemu sam napravio tu monografiju. Na neki način smatram njega jednim od svojih duhovnih vođa.
RSE: Kada se dogodilo prevođenje tri miliona Ukrajinaca u pravoslavlje?
TAMAŠ: To se dogodilo 1946. godine. Nakon toga je on likvidiran od istih tih koji su ga na to naterali. Postoje svedočanstva pojedinih pukovnika tadašnjeg NKVD-a koji su sve to režirali. Atentat je mesecima pripreman. On nije imao velikog izbora. Sam sebi je to pripremio, jer se stalno bavio pitanjima razlike između katoličanstva i pravoslavlja. Kao upućen i vrhunski stručnjak u toj problematici našao se u ratnom vihoru, prvo pod nemačkom okupacijom, a posle pod okupacijom sovjetske Crvene armije. Bio je uhvaćen u niz protivrečnosti, koje mu je život postavio, kao i on sam sebi. Odabrali su ga da obavi taj prljavi posao kojim je uništena Grko-katolička crkva na izvesno vreme. Crkva će biti u podzemlju, a onda će vaskrsnuti formiranjem nezavisne Ukrajine, sadašnje države, sa šest miliona vernika. Crkva je preživela, ali je niz sveštenika i niz običnog sveta, pripadnika Grko-katoličke crkve, završilo u Sibiru. Tako da ga Rusi sada slave kao zaslužnog i velikog pravoslavca i hoće da ga proglase svecem. Ukrajinci ga uvažavaju jer ga pamte kao sjajnog propovednika u crkvi svetog Jura u Lavovu. Pamte ga i kao vrlo učenog čoveka koji je raspravljao o najosetljivijim pitanjima razlike između katoličke i pravoslavne crkve. Bez obzira što je živeo u nekoj vrsti kućnog pritvora i izolacije, bio je mera za rasprave koga su svi koristili, bez obzira šta su mislili o njemu kao o čoveku, jer je napravio nešto što Ukrajinci smatraju velikom štetom i za ukrajinsku ideju i za ukrajinsku naciju. I Vatikan ga spori, ali običan svet i intelektualci ga i danas čitaju. Sretao sam po Americi i Kanadi profesore koji svoja predavanja na teologiji i sada drže na osnovu njegovih objavljenih radova, mada ga ne spominju jer to nije dozvoljeno. On živi i verujem, kako vreme bude prolazilo, da će te averzije omekšavati. Novosadski Filozofski fakultet i Lavovski univerzitet sada pripremaju jedan međunarodni skup o njemu, njegovom životu i delu. Vreme je da ga na neki način čitamo, ako mu već kao istorijskoj ličnosti ne možemo po nešto oprostiti. Njegovi tekstovi su ozbiljni i vredni i danas. Mislim da vreme radi za njega.
RSE: Kako danas religijski izgleda Ukrajina?
TAMAŠ: Ukrajina danas ima u državi tri dozvoljene crkve. Najbrojnija je Ruska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije sa Aleksejem II na čelu. U Ukrajini ona ima brojnije uporište, više vernika koji zaista idu u crkvu, nego u Rusiji. Tu je i autokefalna Ukrajinska crkva koja je ranije bila u emigraciji. Sada se vratila, normalno deluje i trebala bi da bude neka vrsta pravoslavne državne crkve. Vlast joj je sklonija, kao i većina pravoslavnog ukrajinskog življa. Ima oko četrdesetak miliona vernika pravoslavaca. Patrijarh je Filaret. Poslednja je Ukrajinsko-grčko-katolička crkva sa šest miliona vernika koja je izašla iz podzemlja kada je Ukrajina postala nezavisna. Na njenom čelu je kardinal Huzer.
RSE: Kako je moguće da je i danas sporno koja je matična država Rusina? Vi smatrate da je to Ukrajina, međutim, postoji podela među Rusinima o tome.
TAMAŠ: Rusini jesu jedna vrsta starog, istočnog, slovenskog rudimenta koji je ponajviše konzervisan upravo na prostoru Bačke. Istorijski najčitljivije veze su između Rusina i Ukrajinaca, bez obzira u kom su se prostoru i u kom vremenu, sa manje ili više muke, integrisali u ukrajinsku naciju. Nesporno je da su svi istočni Sloveni svojevremeno bili Rusiči. Živeli su u jednoj zemlji koja se zvala Kijevska Rus. Rusin je najširi etnonim koji obeležava pripadnika, ili stanovnika, Stare ruske zemlje. Onda su se formirale tri države: Rusija, Belorusija i Ukrajinu u različitim vremenima. Rusija je iz Moskovske kneževine prva dobila državnost, pa je onda instrumentima državne vlasti i imperijalnom politikom, periferiju te stare Kijevske Rusije, sve Rusine kao stanovnike Stare ruske zemlje, manje ili više, integrisala u nešto što se zove moderna ruska nacija, moderni ruski identitet i moderna ruska državnost. Kasnije je formirana Ukrajina. Nakon toga, recimo, da su Belorusi i Ukrajinci živeli oko dva veka zajedno kao još uvek nedefinisani, kao nepodelena istočno-slovenska etnička masa. Ukrajinci formiraju Galičku kneževinu i vole je kao sopstvenu državu koja je koren savremene Ukrajine. Belorusija je još uvek neka vrsta velikoruske periferije. Tamo je proces asimilacije i izdvajanja beloruske svesti najslabiji. Kod Ukrajinca nastale je jedna vrsta istorijskog rascepa koji se pokazao plodnim. To je da je ukrajinska svest čuvana na selu uz otpore i rusifikaciji i kolonizaciji. U suštini, na otporima je rasla ukrajinska svest, kako kod seljačkog stanovništva, tako i kod ponekog intelektualca.
RSE: To je jedan mali narod koji ima izražene i zanimljive karakteristike. Da li često slušate ukrajinsku muziku?
TAMAŠ: Ja sam od onih ljudi koji od sve muzike najviše vole tišinu. S obzirom da nisam stručnjak za muziku, više se razumem u ideje, slike, priču, filozofiju slušam samo ono što se meni dopada, ne ulazeći u to šta to u muzičkom smislu znači. Imam jedan krug od desetak ukrajinskih pesama koje volim. Daleke 1975. godine, kada sam došao na fakultet, trebao sam da napravim plan i program za studije rusinske književnosti. Morao sam videti koliko je šta vezano za koje narode. Prvo sam iščitao knjige, pa sam onda slušao muziku. Muzika me uverila da pripadam tom svetu dubinski i celim bićem. Na kraju, kada sam Ukrajinu video, taj prostor oko Dnjepra i zlatne oblake nad njim, opet sam se prepoznao. Tada sam zavoleo neku ženu i znao sam šta sam – ne samo Rusin, nego i Ukrajinac.
RSE: Zavoleli ste neku ženu tamo negde kod Dnjepra?
TAMAŠ: Naravno. Moja žena je Rusinka, ali mi smo odrasli ljudi i imali smo razne ljubavi.
RSE: Ruski Krstur je centar vojvođanskih Rusina. Napisali ste istoriografiju tog mesta. Otkud tu Rusini?
TAMAŠ: Prvi podatak je da su Rusini došli iz jednog sela koji se zove Červenovo. Ono i danas postoji u Zakarpatskoj Ukrajini.
RSE: Da li ste bili u tom mestu?
TAMAŠ: Da.
RSE: Kako ono izgleda u odnosu na ravni Ruski Krstur u Vojvodini?
TAMAŠ: Tamo je zemlja posnija. Zbog toga su se iselili. Ova zemlja je bogatija i masnija. Rusini su se ovde doselili da bi ukorenili i sebe u toj masnoj zemlji. Zemlju su morali da otkupljuju, niko im zemlju nije dao besplatno. Pre toga su morali da izgrade građevine za Nemce koje je Marija Terezija naseljavala.
RSE: Da li je tačno da su Rusini među najčitanijima i najobrazovanijim narodima? Statistika kaže da je svaki petnaesti vojvođanski Rusin fakultetski obrazovan. Kažu i da najobičniji seljaci ne mogu zaspati bez knjige u ruci.
TAMAŠ: Rusina nema nepismenih. Živeli smo u Bačkoj, a to je uvek bila srednja Evropa, u dodiru sa civilizovanim narodima: Nemcima, Mađarima, Srbima. Od prve crkve, koja je utemeljena u Ruskom Kasturu 1753. godine, deluje i rusinska škola.
RSE: Vi predajete i rusinsku i ukrajinsku književnost. Da li se dovoljno prevode ukrajinski i rusinski pisci?
TAMAŠ: Rusinski sasvim malo. Kostelnik je svoju prvu knjigu objavio na rusinskom, onda tri na hrvatskom, pa je dalje pisao na ukrajinskom i nemačkom. Drugi rusinski pisci uglavnom su pisali na rusinskom. Nešto je malo prevođeno. Ja sam imao sreću da mi četiri knjige Matica srpska prevede na srpski jezik. I Prometej je objavio četiri moje knjige. Ukrajinski pisci su se uvek videli, bar na ovom prostoru, pa i u svetu, kao deo ruske književnosti. Moja knjiga Ukrajinska književnost pokazuje da najbolja tradicija ukrajinske književnosti nije to da je ona kao mlađa sestra ruske književnosti, niti da su njeni pisci kao bolji ili lošiji đaci zapadnoevropskih pisaca, već da ta književnost ima niz i pisaca i dela koji su autentično ukrajinski. U toj knjizi gledam na ukrajinsku književnost trećim naočarima, niti zapadnim, niti istočnim. Vidim je unutar nečega što ukrajinska filologija nije videla, jer sistem obrazovanja je kod njih bio takav da se navijalo za zapad ili istok, a u suštini prava vrednost te književnosti je negde drugde.
RSE: Vi ste bili, ne samo na istoku, već i na zapadu. Proučavali ste i indijansku književnost. Da li je to interesovanje za indijansku književnost zbog sudbine Indijanaca koju mogu da podele i Rusini?
TAMAŠ: Imam tezu da su Rusini neka vrsta srednjoevropskih Indijanaca, s tom razlikom što su Rusini pismeni, a Indijanci ne. Mi smo starosedioci, a nikada nismo napravili svoju državu. Niko ne doživljava Rusine kao deo ukrajinske nacije, a ni danas nemamo svoju državu. Rusini su se u drugim državama uvek inklinirali, ako su bili obrazovani. I države u kojima su živeli su ih na to stimulisale. Inklinirali su nacionalnosti naroda u čijoj državi žive, kao i Jevreji. Rusini u Mađarskoj su govorili rusinski kući, a u javnosti su svirali kao pristojni Mađari. U Slovačkoj i Poljskoj situacija je ista. Jedino mi, Rusini u Bačkoj, smo uvek bili Rusini. Tu nas niko nije terao da budemo nešto drugo. Možda i zato što smo bili grko-katolici, niti smo bili katolici, niti pravoslavni, te su nas svi ostavljali na miru.
RSE: Koliko je za vas bitna činjenica da ste Rusin? Kada ste spoznali da ste manjinac?
TAMAŠ: Uvek sam prihvatao ono što jesam. Rođen sam pedesete u jednoj vojvođanskoj sredini gde biti manjinac za prosečnog čoveka nije neki veliki problem. Kada sam se upustio u studije srpske književnosti uvek su mislili šta ću ja na srpskoj književnosti, treba da idem na svoju, rusinsku. Kada je smišljano da se to studira rekli su mi da uzmem rusinsku, jer nema ko. Hendikep manjinca je da mora da zna, ne samo svoju problematiku, nego i drugu, čak i dva puta bolje, da bi ga uzimali ozbiljno.
RSE: Kada sam vas pitala kada ste spoznali da ste manjinac, nisam odredila pozitivnu ili negativnu spoznaju, ali ste odmah govorili o toj negativnoj konotaciji.
TAMAŠ: Biti manjinac za prosečnog čoveka, ako se bavi nekim običnim poslom, samo po sebi ne mora značiti neku vrstu hendikepa. Ako je čovek stvaralac mora znati i drugo, i to dva puta bolje, da bi ga ozbiljno shvatali. Mora znati, ako je ozbiljan, da biti odgovoran znači imati i kritičku svest prema samome sebi. Ne možete živeti na stereotipima. Vrlo je teško reći sopstvenom narodu da Rusini nisu samo oni vredni koji oru njive i drže šešir pobožno u crkvi, da i među nama ima svakakvih, a to svakakvih Rusini ne vole da čuju. Ja im to često kažem. Ako hoćete da preživite, morate biti svesni šta jeste i ne smete živeti na lažnim pričama. Svaka žena voli da čuje da je lepa, pa i ona koja to nije. Tako i manjinski kompleks živi. Često, radi odbrane i dizanja sebe kroz istoriju, prihvatite stereotipe koji u suštini nisu zdravi. Kada kažem manjinac, nemam manjinski kompleks. Za mene to samo znači da moram biti dvostruko ubedljiviji od drugih da bi me prihvatili kao vrednog pažnje i ravnopravnog.
RSE: A vaša okolina?
TAMAŠ: Ona misli da smo mi povlašćeni. Onda im kažem: “Ako je manjinac biti prednost, zašto vi nećete da budete manjina u Hrvatskoj ili na Kosovu”? Ona objektivno zna da biti manjina je ipak život uz neku vrstu otežavajućih okolnosti. I demokratija je glas većine, a to ne znači da čovek koji je sam nije u pravu. Manjine su u suštini uvek kreativne. Manjina prosečnih ljudi je nešto sasvim drugo. Pozicija manjinca u intelektualnom, moralnom i stvaralačkom smislu je u suštini prirodna. Tesla je bio jedan, kao i Anštajn i Crnjanski. Sudbina Crnjanskog je bila neponovljiva. Crnjanski je ipak veći pisac od Ćosića, a Ćosić je izbacio Crnjanskog iz Akademije nauka. Biti manjinac je plodna pozicija. Prosečni ljudi pod manjincem vide interese i položaj prosečnog građanina. To već ima niz otežavajućih okolnosti, počevši od nečega što se zove ekonomska ravnopravnost. Znate li nekog Rusina biznismena? Možda nekog sitnog seoskog gazdu. Karić će uvek finansirati srpsku kulturu, a manjinsku ne. Dobro je imati svoju državu.
RSE: Vi imate dve države: Srbiju i Ukrajinu.
TAMAŠ: To je tačno.
RSE: Vi ste predsednik nedavno osnovane Vojvođanske Akademije nauka. U ovoj našoj maloj državi ima četiri akademije. Nije li to malo mnogo?
TAMAŠ: Dve su pravljene kao nacionalne: srpska i crnogorska. Dukljanska je neka vrsta opozicije. Vojvođanska bi mogla da bude regionalna akademija s ambicijama da postane srednjoevropska. Više je uslovljena nerazumevanjima ili sticajem okolnosti. Srpska akademija nauka je dosledno gradila samo jedna nacionalna akademiju. Čak su i naučni problemi u vizuri jedne nacije. VANU nije politička opozicija, ona je potreba Vojvodine za nekom duhovnom vertikalom koja želi da uvaži tradicije, nauku i kulturu više naroda koji vekovima žive na ovome tlu. Ne vidim zašto bi sama nauka i umetnost morali da izazivaju političke averzije.
RSE: Da li se, sve to što govorite, moglo ostvariti na nivou države?
TAMAŠ: Moglo se da se nije insistiralo na tome da se čuva neka vrsta čistote. Sećam se jednog razgovora Milorada Pavića sa Vučelićem. On je rekao da bi članovi SANU mogli da budu pripadnici manjinskih naroda koji su postali članovi akademije svojih matičnih država, ali se to nije koristilo. Kada sam postao ukrajinski akademik, član Ukrajinske akademije nauka, bilo je uslova da me stave u radni sastav SANU. To nije prošlo. Znamo slučajeve Ekmečić ili Konstantinović, koji su iz Bosanske ili Austrijske akademije nauka. To je više problem onih koji su protiv ideje Vojvodine a manje razmišljaju u vidiku nauke i umetnosti.
RSE: Vojvođanska akademija nauka je postojala, pa je ukinuta krajem osamdesetih. Oni koji su kritičari novog formiranja kažu da je formiranje Vojvođanske akademije nauka u cilju stvaranja državnosti Vojvodine. Kako odgovarate tim kritičarima?
TAMAŠ: Da li to znači da su Bavarska, koja ima svoju akademiju nauka, ili Hajderbeg, koji je grad, države? Nisu. Da li je Toskana država? Jeste jedna vrsta provincije. Postoji niz regionalnih akademija i u Italiji, Španiji, Nemačkoj i nigde to nije izraz državnosti. To je potreba ljudi sa tog regiona za onim što je naučni i umetnički vredno. Da li je Nemačka nešto izgubila što je Gete bio član Vajmarske akademije nauka a ne nemačke? Tu Nemci ne gube ništa. Tako ni srpski narod ne gubi što postoji VANU i što će se tu isto tako proučavati srpska tradicija u nekom složenijem sagledavanju činjenica. Istorijske situacije ne treba pojednostavljivati, jer dolaziće do krivih zaključaka. Mislim da će u srpskom narodu, kao neka vrsta dopune, VANU biti od koristi. Postoje za sada dva odelenja: odelenje za prirodne i tehničke nauke i odelenje za humanističke nauke i umetnost. U odelenju za humanističke nauke imate jednog filologa, pisca, psihologa i pravnika. Ostaje nam prostor od deset imena koji će po pozivu odelenje dopuniti. Imenovali smo ljude za koje mislimo da su ozbiljni kao što je Ranko Bugarski ili Jovan Ćirilov. Možete naći mnogo ozbiljnih ljudi koji će biti pozvani u članstvo, ako to prihvate i ako ne doživljavaju VANU kao izrod srpstva. Ona, ni po definiciji, ni po prirodi svoga posla i zadataka, to nije i nastojaće da dokaže da nije.
RSE: Zanima me vaš koncept koji ste izneli prilikom inauguracije: “VANU kao spona među srednjoevropskim zemljama”. Kako to zamišljate?
TAMAŠ: Imamo stručnjake za kulture, književnosti, tradicije, imamo ljude koji znaju ono šta se radi u mađarskoj nauci, u slovačkoj, ukrajinskoj, rumunskoj, po malim, sličnim regionalnim akademijama Danske ili Finske. Okupivši ljude koji sve to znaju i gledajući na šta se možemo osloniti i šta možemo specifično ponuditi, videćemo šta radi Mađarska akademija nauka, slovačka, ukrajinska, hrvatska. Ponudićemo istraživačke projekte koji će obrađivati ono što se prelama u Vojvodini u nekom redundantnom naučnom prostoru. Videćemo kako to odjekuje šire, ne samo unutar sopstvenih nacija. Mislim da je to realna šansa da se delom, naukom i umetnošću ta regionalna akademija ponaša i bude po prirodi svoga posla i po rezultatima srednjoevropska.
RSE: Vi sebe smatrate autonomašem.
TAMAŠ: U političkom smislu da, ali u kreativnom smislu ne priznajem nikakve granice. Postoji univerzum, postoji ljudska priroda, ljudska duša i tu imam najšire ambicije. Stranački jesam autonomaš.
RSE: Da li to znači borba za državu Vojvodinu tamo negde u nekoj budućnosti, ili je to samo priča o stepenu autonomije unutar države u kojoj Vojvodina jeste?
TAMAŠ: Sasvim je prirodno da čovek prvo bude u svojoj sopstvenoj kući, a onda u široj sredini. Vojvodinu doživljavam kao arhetip između ravnice i ravničarskog čoveka, kao jedan način razmene energija. Sistem vrednosti ovde je drugačiji nego u nekakvim morskim ili brdskim uslovima. Kao svoj najuži identitet doživljavam ravnicu i Vojvodinu. Što se tiče znanja, kultura i civilizacija trudim se da sve što postoji na zemaljskoj kugli pokušam da razumem i na neki način prihvatim kao svoje. Kome je dovoljna Srbija, ili samo Šumadija, neka je ima. Znam i srpsku književnost dovoljno dobro da smem uvek sa vrhunskim stručnjakom da sednem za sto i bez priprema raspravljam. Sećam se jednog žirija gde sam hteo svoga prijatelja Bakovića da promovišem na Festivalu poezije mladih. Gurao sam ga kao manjinac i izgurao tu pesmu za prvu nagradu, pošto sam znao srpsku književnost pa sam sklanjao one koji su imali realne slabosti, a ono što je valjalo kod njega sam hvalio. Sećam se te Brajković koji je bio u tom žiriju. Rekao je: “Šteta što nije Srbin. Kakav bi to Srbin bio”. Meni ne smeta niko kome treba drugi identitet, ili koji možda ne živi u tom vojvođanskom identitetu kao ja, ali za mene to jeste bitna odrednica moga bića i mislim da imam pravo na tu vrstu negovanja identiteta. Ne uskraćujući nikome pravo da svoj identitet gradi na neki drugi način.
RSE: Čini mi se da mi niste odgovorili na pitanje.
TAMAŠ: Vojvodina je voljom građana Vojvodine zatražila da se unese u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Tu želju su izrazili svi južnoslavenski narodi, i Srbi u Bačkoj i Rusini, koji su tada bili narod a ne manjina, i Slovaci i Bunjevci. Ne možete reći da Vojvodina nije kroz vekove i mađarsko pitanje i pitanje rumunskog naroda i pitanje nemačkog naroda. Kada saberete taj suživot, jedan visoki stepen radne, kulture i nacionalne tolerancije, povezanost sudbina - onda je to Vojvodina. Ljudi koji su tako upućeni jedni na druge imaju pravo na svoj identitet i svoju duhovnu vertikalu.
RSE: Da li to podrazumeva jednog dana i sopstvenu državu?
TAMAŠ: O tome ne razmišljam. Jedno je šta bih ja voleo, a druga je realnost.
RSE: Šta se događa sa manjinama u Vojvodini? Svaki čas incidenti, inicijative o multietničkoj policiji i nacionalni saveti. To sve ne budi baš prijatne asocijacije. Kako bi ste dijagnosticirali stepen tolerancije u Vojvodini danas?
TAMAŠ: Mislim da se situacija pogoršava. Na jednoj strani se guraju razni mehanizmi koji navodno obezbeđuju veći stepen autonomije manjinama, ali mislim da ti mehanizmi više prave ograde, nego što oslobađaju kreativne i psihološke energije u pozitivnom smislu kod tih zajednica. Mislim da je ideja nacionalnih saveta dobra ideja, ako su to zaista nacionalni saveti koji se bave onim za šta su namenjeni: obrazovanjem, jezikom i kulturom. Oni se oslovljavaju kao nacionalne stranke. Jeste da je to evropski kod, ali je ovde loše primenjen. Mislim da se ta matrica stranačkog organizovanja prenela na nacionalne savete, a nacionalni saveti su trebali da budu saveti koji okupljaju kompetentne ljude u obrazovanju, nauci i kulturi i koji brinu o toj vrsti identiteta, a ne političkog. Ima niz loših rešenja koji dele narod Vojvodine na većinski, manjinski, male manjine, velike manjine, a sve u ime neke prividne demokratije i nekog evropskog koda. Mislim da su to loša rešenja. Jedino što je zdravo je načelo profesionalne kompetencije. Princip profesionalne kompetencije je da nije važno na kojem jeziku pišeš i stvaraš i ko si, ali ako si lekar - onda budi dobar lekar, ako si pisac – budi dobar pisac. To je jedino što je zdravo u jednom društvu. Mi sve radimo, samo ne negujemo stručnost i kompetenciju.
RSE: Gde je danas, po vašem mišljenju i saznanju, najlakše biti pripadnik manjine, biti Rusin, od svih zemalja u kojima Rusini žive?
TAMAŠ: Mislim da je to još uvek Bačka. Procesi asimilacije drugih rusinskih enklava je u većoj meri izbrisao stepen rusinske izvornosti nego kod nas. Kod nas je ono u najvećoj meri sačuvano. Ovo ne govorim udvarački, jer, u ovim godinama i sa ovim zvanjima, nemam potrebe nikome da se udvaram. Najlepše je biti Rusin u Bačkoj.