Mitosauri protiv pitomih

RSE: Na ovu temu večeras razgovoramo sa filmskim i pozorišnim rediteljom Gorčinom Stojanovićem. Naš gost je i Feđa Šehović, pisac iz Dubrovnika.

Gorčine, vi idete u Hrvatsku od 2000. godine, da li se tamo osećate kao stranac?

STOJANOVIĆ: Ja idem u Hrvatsku od šezdeset i ne znam koje godine, ne znam kad su me tačno roditelji prvi put odveli, a od 2000. godine idem ponovo, da tako kažem, jer sam imao pauzu od nekih desetak godina. Moglo se desiti da ta pauza traje i kraće, ali kako je vizni režim između Hrvatske i Srbije bio komplikovan i ne naročito liberalan, naprosto nisam ni imao nekih naročitih poziva i prilika da tamo odem, a prvu koju sam imao sam iskoristio. U formalnom smislu sam tamo otišao nekakvim povodom, a zapravo sam išao da vidim sve svoje prijatelje, kojih tamo imam veliki broj, od kojih su troje ili četvero zaista najbliži.

RSE: Odgovor je da se znači u Hrvatskoj ne osećate kao stranac.

STOJANOVIĆ: Osećam se kao stranac, zašto se ne bih osećao kao stranac? Osećam se isto kao što bih se osećao i u nekoj drugoj stranoj zemlji. Ja sam tamo stranac, ali stranac koji vrlo dobro poznaje jezik i običaje te zemlje.

RSE: Sa nama je i Beograđanin Nikola Lalić, koji je posle četrnaest godina, ovog leta prvi put otišao u Hrvatsku, u mesto Vrsar, u Istri. Nikola, da li se ti na Istri poslednjih sedam dana osećaš kao stranac?

LALIĆ: Pa ja sam ovdje odrastao, konkretno u Vrsaru, preko leta boravio po tri meseca. Emotivni naboj jeste jak i sve to stoji, ali ne osećam se baš toliko kao stranac, koliko se osećam zaista prijatno; ovo mi je najbolji odmor od 1990. godine naovamo. A administrativno jesam stranac, od toga niti želim da bežim, niti imam potrebu da bežim.

RSE: Šta se promenilo u Vrsaru u poslednjih četrnaest godina?

LALIĆ: Ne tako mnogo stvari, onako bazično sve je na svom mestu. Ali vidi se jedan veliki rad koji je uložen, od banalnih stvari – na primer kako su korigovani trotoari, prilazi do plaže i tako dalje, sve stvari, po pitanju ugostiteljstva i turizma. Vidi se da ljudi punom parom rade, imaju neki jasan, zacrtan cilj, baš onako pozitivan, daju sve od sebe i za sada im ide sasvim lepo. Ja im želim sreću, samo neka tako nastave.

RSE: Kada si kretao iz Beograda, da li si imao zebnju da će se možda dogoditi neke neprijatnosti u Hrvatskoj?

LALIĆ: Zebnja tog tipa je postojala na primer pre dve godine, kad se uopšte pomenulo to pitanje da se ponovo ode. Kao što reče gospodin Stojanović, bio sam i ja sprečen iz raznoraznih privatnih razloga, vezanih za život u Beogradu. Ali pošto su moj otac, a pre njega majka i sestra, već išli i ispipali teren, shvatili da je potpuno bezbedno, kako za njih, tako i za mene, jednostavno nisam odoleo da dođem ovog leta. Rekao sam – ili sad ili nikad, i bilo je sad, zbog čega sam presrećan.

RSE: Kako reaguju ljudi kad čuju ekavicu?

LALIĆ: Čuju ekavicu na primer kad sednem da popijem kafu u toku kupanja i tako dalje, i reaguju na primer tako što sam nekoliko puta čašćen turom pića. Nasmeju se krajnje normalno, proćaskaju sa mnom, u suštini su ekstra ljubazni, nema tu nikakvog mudrovanja. Za sad je tako i ne vidim zašto bi se to menjalo.

RSE: Čuli smo kako je na severu Hrvatske. A kako je na jugu Jadrana? Da li ljudi isto reaguju prema turistima iz Srbije, koji još uvek ne dolaze tako masovno kao nekada, ali ih je ipak svake godine sve više i više, gospodine Šehoviću?

ŠEHOVIĆ: Ja osobno nisam bio u situaciji da se susretnem s nekim od svojih prijatelja koji nisu bili dugo ovdje, ali čujem da ljudi dolaze i koliko znam nema nikakvih problema, jer bi se inače čulo ako bi bilo nekog ekscesa. I ne samo prema Srbima, nego i prema Bosancima i što ja znam, još nekim drugima. Bilo je toga ranijih godina, međutim mislim da u posljednjih četiri godine, ako ne malo i više, uopće nema takvih stvari. Ja sam, kao i veliki broj mojih sugrađana, često puta reagirao, otvoreno, glasno i javno, protiv takvih ekscesa. Međutim, sada doista ne čujem da se govori o takvim slučajevima, niti čitam u novinama.

RSE: Kakvo je vaše lično iskustvo sa kolegama, piscima, s kojima ste nekada imali kontakt ili još uvek imate? Da li su izrazili želju da dođu u Dubrovnik da vas posete?

ŠEHOVIĆ: Interesantno, nisu. Imao sam dosta prijatelja u Beogradu, baš dosta, veliki broj prijatelja, međutim, što je paradoksalno, nisu mi se javljali ni za vrijeme rata, niti mi se sad javljaju. A budući da ja pripadam generaciji starijih, vrlo vjerojatno mnogih od njih više ni nema na ovome svijetu. Tako da nemam nekog kontakta, zbog čega mi je strašno žao. Međutim, za vrijeme rata sam imao priliku da čujem o jednom svom nekadašnjem jako dobrom prijatelju, kolegi piscu. Iz jedne novinske reportaže sam doznao da je negdje 1992-93. godine boravio u okolici Dubrovnika, naime na položajima Jugoslavenske narodne armije (JNA).

RSE: Hoćemo li govoriti o imenima?

ŠEHOVIĆ: Ne, ne bih govorio imena. Ne znam da li je čovjek i živ, pa i iz eventualno nekoga pijeteta, s obzirom na neku zajedničku prošlost, ne bih htio da uzbuđujem njegovu familiju i tako. Dakle, poznavajući ga, mislio sam da ću pročitati neki njegov pametan protest protiv recimo brutalne opsade grada, rušenja palača, ubijanja nedužnih građana. Očekivao sam zapravo neki snažni omaž pogibiji našeg zajedničkog prijatelja, pjesnika, a ustvari i prve žrtve u gradu. Ali to nisam dočekao. Po toj reportaži, on je došao posjetiti svoje „heroje“, pripadnike JNA, u bunkeru na Žarkovici, poviše grada, iznad naselja koje se zove Zlatni Potok. Vi koji ste dolazili u Dubrovnik znate. Upravo odatle, s toga mjesta, ispaljena je granata koja je ubila pjesnika Milana Milišića.

RSE: Koliko ti događaji od pre petnaest godina utiču kada neko iz Beograda ili uopšte iz Srbije, dođe u Dubrovnik? Koliko su te rane još uvek sveže? Znamo da su Beograđani pre masovno posećivali Dubrovnik. Kako običan svet sada reaguje?

ŠEHOVIĆ: Kao što sam čuo iz iskaza drugih ljudi duž dalmatinske obale, ovdje ipak vlada takozvana turistička industrija. Ljudi od nje žive, a da bi se od nje živjelo, treba imati goste. Prema tome, ako je toga i bilo u nekoj mjeri do prije nekoliko godina, sada sve to jenjava, sada je svega toga mnogo manje. Neki stari, pa čak i neki novi gosti dolaze iz Beograda odnosno iz Srbije u Dubrovnik i tu ljetuju. Domaći se hvale njima kao dobrim gostima.

RSE: Nikola, da li si ti jedan od retkih Srba tamo, Srba iz Srbije, ili ih ima još?

LALIĆ: Ima starosedelaca, a što se tiče turista, mislim da sam praktično jedini. Hteo bih samo da upotpunim tu priču oko letovanja ljudi iz Srbije u Hrvatskoj. To je jako diskutabilno i ne treba se tu zaletati nekim izjavama, zato što ja lično to ne bih generalizovao na – doći ili ne doći. U neke delove Hrvatske je i dalje teško doći, zbog toga što su neke rane sveže i ne mogu da zarastu. A što se tiče Istre, mislim da je tu stvar potpuno jasna, tu su ljubaznost i turizam na visoko profesionalnom nivou. Naravno, također treba imati u vidu iz kog dela Srbije ljudi dolaze. Ukoliko bi dolazila neka primitivna populacija, koja je sklona incidentima, napraviće problem i ovdašnjim žiteljima, a i nama samima, normalnima, koji dolazimo sa željom za pitomim ponašanjem i za normalnim odnosima.

RSE: Nikola, hvala ti puno na ovom razgovoru. Prijatan odmor u Istri.

LALIĆ: Hvala vama najlepše. Prijatno.

RSE: Vraćamo se u Beograd. Šta kažu građani Beograda, da li bi letovali u Hrvatskoj:

GRAĐANI BEOGRADA

- Ne, ima crnogorsko primorje i to je to. Ne bih išao u Hrvatsku, zbog rata i njihovog odnosa prema Srbima danas. To je kriminal. Prvo ih prime, pa ih šikaniraju, zapale im kuće i ponovo ih proteraju.

- Ne bih. Zašto bih išla tamo, pored našeg mora.

- Ne bih išla iz principa. Zbog rata i zbog naše dece koja su tamo izginula.

- Pa išla sam dok smo bili još zajedno, a sad mi ne pada na pamet. Niti nas oni vole, niti meni pada na pamet. Prije deset godina sam ljetovala u Promajni na moru, stanovali smo kod nekog Ive i kad ga je komšinica pitala ima li goste, odgovorio je: „A imam, ali imam neke Srbe“. To se desilo još pre deset godina.

- Volela bih, jer sam do 1990. godine išla svake godine tamo. Išla sam i u Slano i u Orašac, bila sam u Biogradu, gde je božanstven kamp, borova šuma…


RSE: Da li vas iznenađuje to što se odlazak u Hrvatsku i dalje, od strane mnogih građana ovde u Srbiji, tretira kao moralno pitanje?

STOJANOVIĆ: Ja moram najpre reći da ja slučajne ankete sa ulice ne uzimam kao bilo kakav reprezentativan uzorak. Nemam, na žalost, tačan podatak, bilo bi lepo da ga recimo vi imate, ali nisam baš siguran da je prije migracija iz Srbije prema hrvatskom primorju bila opštenarodna. Zapanjujući su podaci koliko je malo ljudi u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) uopšte napuštalo svoje gradove i odlazilo na druga mesta da letuje. U zemlji koja je pretežno zemljoradnička, kao što je Srbija, najmanje jedna polovina stanovništva ne ide na apsolutno nikakav odmor, jer su naravno poljski radovi u jeku. Kao što ni Zagorac, koji radi na polju, neće ići u Dubrovnik, na Dubrovačke ljetnje igre, tako neće ni ratar iz Vojvodine ili Šumadinac. Većina ljudi koji su išli na odmor, bili su gradsko stanovništvo, a gradsko stanovništvo u SFRJ nije bilo mjerodavna kategorija. U ono vreme, kojeg se ja dobro sećam, domaći gost je služio da vadi sezonu, kao što je i rekao jedan Splićanin, a pravi gost je bio pre svega Nemac, potom Holanđanin, pa onda Šveđanin i na kraju istočni turisti, s onog onda Istoka, znači Mađari, Istočni Nemci, Poljaci i tako dalje, koji su također imali pravo da dođu. Tako da ja nisam siguran da ovi ljudi, koje ste vi sad presreli na ulici, mogu da nabroje recimo deset ostrva u Hrvatskoj, ukoliko nisu bili redovni rešavaoci ukrštenih reči ili križaljki, kako se kaže u Hrvatskoj, te u tom smislu nisam kompetentan, niti spreman da komentarišem tu anketu. Dakle, ne bih komentarisao što misle neki ljudi, samo mogu da kažem kakav je moj sopstveni odnos prema toj stvari i mogu da spomenem odnos onih ljudi, iz moje generacije, koji se vrlo dobro sećaju ovde, koji vrlo dobro znaju period pre rata i koji imaju jedan određeni stav prema ratu, koji Srbija u Hrvatskoj navodno nije vodila, a zapravo jeste. To ima veze sa stavom koji je politički, a mi ovde govorim o odmoru. Politički stav ovih ljudi je da je neko njihovu decu tamo ubijao, a ne da je neko njihovu decu tamo vodio da bi ona ubijala neku drugu decu. Prirodno je da neko s takvim stavom nema ni razloga da ide u Hrvatsku, ali ja lično mislim da nema ni neku veliku potrebu, da nije ni shvatio u čemu je lepota jadranskog primorja, inače bi se veoma teško odlučio da pusti svoje dete da tamo ode. Dakle, jedan veoma mali broj ljudi u ovoj zemlji, koji nije podržavao Slobodana Miloševića, nema problem s tim da ode u Hrvatsku, a onaj ogromni broj ljudi koji je shvatio tek 2000. godine da su Slobodan Milošević, crveno-crna koalicija i svi ti ljudi koji su vladali u ovoj zemlji, loši, mislim da nije ni lepo da ide u Hrvatsku. Oni to vrlo dobro osećaju, pa zato i ne idu. Dakle, idemo mi pitomi, što reče Nikola Lalić, a divlji i ne treba ni da dolaze.

RSE: Pitanje koje se postavlja pred Hrvatskom je da li se ipak mora osloniti i na te divlje, s obzirom da hrvatski turizam ne postiže baš neke pohvalne rezultate, upravo oslonjen na turiste iz Nemačke.

STOJANOVIĆ: Imate li neke podatke o tome? Ja recimo nemam takve podatke. Letujem svake godine u Hrvatskoj i čitam vrlo redovno hrvatsku štampu.

RSE: Plašim se da će ove godine njihova turistička očekivanja podbaciti za nekih 15-20 odsto.

STOJANOVIĆ: Turistička očekivanja će podbaciti u celoj Evropi, zbog lošeg vremena. Nije gost iz Srbije spas za hrvatski turizam, to će vam reći svaki ozbiljan turistički radnik u Hrvatskoj. Kad bi sezona zaista pukla, imali su običaj da negde u drugoj polovini avgusta spuste cene. Ali radničkih odmarališta, gde su ljudi iz Srbije letovali po povlaštenim cenama, više nema, a to je činilo tu masovnost o kojoj se misli da je bila. Srbima je mnogo lakše spustiti se niz Vardarsku dolinu i otići u Grčku, u Tursku „ol-inkluziv“ za 200 evra, nego u, za jadne srpske ekonomske prilike, relativno skupu Hrvatsku.

RSE: Da čujemo gospodina Feđu Šehovića, kako on komentariše stavove građana Beograda:

ŠEHOVIĆ: Ja se apsolutno slažem sa gosparom Gorčinom. Postoje dvije grupe ljudi koje iznose svoje stavove. Jedna je ova koju bih ja nazvao „mitosaurima“, a druga je ova pitoma, kako kažu gospari Gorčin i Nikola. Ta pitoma populacija, to su ljudi bez indoktrinacija, političkih i nacionalističkih i tako dalje, i oni doista nemaju nikakvih problema, jer oni ne izazivaju. Međutim, bilo je slučajeva kada je stvarno došlo do tih incidenata, ali tu su se susreli ljudi iz prve grupe. Ali za ljude koji razmišljaju kao Gorčin nema nikakvih problema. Međutim, na ovim našim prostorima, kako se to voli reći, oduvijek se više mrzilo nego voljelo i ljudi su više vjerovali u neke svoje mitove nego u bližnje svoje. Dakle, pojedinci koji vjeruju u te mitove, a ponekad i veći dio nekog naroda, nemaju potrebu upoznavati druge da bi o njima mislili i prosuđivali. Oni ih znaju samo po matricama svoga mita, što znači da ih ni ne žele upoznati, a međusobno nepoznavanje glavni je izvor mržnje. Ja ponekad dobijem dojam, baš iz tih anketa, da masa tog svijeta u Srbiji nema pojma što se događalo na ovim prostorima. Ja sam pomalo zgranut tom činjenicom da je toliki broj anketiranih koji govore stvari koje nemaju mrtve veze sa stvarnošću.

RSE: Ako izuzmemo ekstremiste koji postoje na svim stranama, više ili manje, postoji li kod građana Hrvatske, sada govorim pre svega onima koji žive na moru, potreba da se, naročito prema gostima iz Srbije, pokažu kao dobri domaćini? Od 620 hiljada stranih turista, koliko prema podacima Hrvatskog turističkog saveza u ovom trenutku gostuje u Hrvatskoj, građani Srbije predstavljaju promil. Da li, dakle, preovladava racionalni, ekonomski moment ili neka vrsta znatiželje kako posle 10-15 godina to izgleda?

ŠEHOVIĆ: Ljudi u Hrvatskoj, posebno u ovom turističkom dijelu Hrvatske, postaju iz dana u dan sve pragmatičniji. Budite uvjereni da nijedan čovjek, kao što je recimo gospar Gorčin, neće imati nikakvih problema kod nas i ne može ih imati, jer on zna kako treba da se ponaša u zemlji koja, kao što on kaže, ima mnogo tih ratnih ožiljaka, koje je nemoguće zacijeliti tako brzo. Ja sumnjam da se to može dogoditi kod ovih današnjih starijih geracija, to će učiniti neke buduće generacije, dakle nekako premostiti sve te stvari, te nemile reperkusije naših sukoba i naših mržnji.

RSE: Da čujemo šta kaže jedan mladić iz Zrenjanina, koji je bio na takmičenju tenora u Trogiru, i jedna devojka koja je bila na Braču kod bake. Kolega Goran Vežić ih je susreo na autobuskoj stanici u Splitu:

Idete za Beograd? Bili ste ovdje na ljetovanju, pretpostavljam?

MLADIĆ: Bio sam u Trogiru, na takmičenju tenora.

RSE: Kako je bilo?

MLADIĆ: Sjajno. Jako lepo su me primili. Stigao sam još u nedelju, doduše nisam se plasirao dalje, tako da se malo ranije vraćam kući, ali sam u principu zadovoljan. Bio sam u privatnom smeštaju kod meštana, pričali smo o svemu i svačemu, pili smo domaće vino, bilo je mnogo lepo.

RSE: Nigdje niste osjetili tragove rata?

MLADIĆ: Ne. Možda malo ovde u Splitu. Jedan momak se naime iznenadio kako ja tako slobodno mogu da dođem i da sedim tu na rivi, na klupi. Počeli smo nevezano priču, oko turizma, i on se iznenadio kad sam mu rekao da sam iz Zrenjanina. Pitao me je kako smem da dolazim, rekao mi da njemu doduše niko nije poginuo, ali da ima prijatelja kome su svi u Vukovaru poginuli. Odgovorio sam mu: „Pa šta sad da radimo? Je li treba da se poubijamo svi do poslednjeg, pa ćemo onda valjda to prevazići? Je li sad treba da mrzimo i sve Nemce, Turke, Rimljane i sve unazad kroz istoriju“. Rekao mi je, pored ostalog, da bi me neko mogao ubiti, na što sam mu odgovorio: „Pa dobro, ako će time taj neko nešto rešiti, neka me ubije, šta da radim“.

DEVOJKA: Imam ovde baku, pa sam bila kod nje na Braču.

RSE: Jesi li imala problema, s obzirom na svoj beogradski akcent?

DEVOJKA: Nisam.

RSE: Da čujemo i šta kažu domaćini, bivši hrvatski branitelj i gardaroberka na splitskom Kolodvoru:

BIVŠI HRVATSKI BRANITELJ: Turizam je naša privredna grana koja bi trebala da funkcionira kako treba. Međutim, trebaju se znati neke stvari –
kad, kako i tko smije doći. To je jasno svima. Ali ako je dozvoljeno, onda neka dolaze. Biće turista, što je možda za nas bolje.

RSE: Dolazi li vam sve više gostiju iz Srbije?

SPLIĆANKA: Da, svaki dan.

RSE: Kako vi s njima?

SPLIĆANKA: Dobro, super. Kažu da je „lepo“.

ŠEHOVIĆ: Kako ona citira to „lepo“, to je zaista simpatično. Mislim da se to polako otkravljuje. Ja sam veoma sretan da se to događa i ja mislim da će se to i dalje i sve brže događati, samo treba voditi računa o tome tko nas, odnosno tko vas iz Srbije reprezentira ovamo u Hrvatskoj ovih godina. Dakle, ne bi trebali nikada ovamo dolaziti oni koji će da potežu neka pitanja i izazivaju incidente. Što bude više ljudi kao što je gospar Gorčin, dobrodošlice će biti daleko glasnije i daleko prijateljskije.

RSE: Nadamo se da će to ubrzo biti normalna stvar i da ove teme, kao što je tema današnje emisije, više neće biti zanimljive.

ŠEHOVIĆ: Da, ali treba biti realan. Mi svi želimo da se to dogodi, ali ipak ne treba zanemariti i neko činjenično stanje. Kad slušate te ankete, vidite da je u jednom velikom dijelu populacije, ne samo kod vas, nego i kod nas (i mi imamo slične ankete, pa pitamo – da li biste htjeli da dođu Srbi i tako dalje), u ogromnom procentu negativan odnos. Međutim, slične ankete su se ponavljale i vidi se da je iz godine u godinu toga sve manje. To znači da ipak sazrijeva neko vrijeme, gdje ćemo svi imati neki zajednički nazivnik. Recimo svi želimo ući u tu Evropsku uniju (EU) i bez obzira na sve naše povijesne terete, mi ćemo morati da zadovoljimo kriterije jednog takvog udruživanja. Ne znam kako kod vas stoji situacija, ali u Hrvatskoj je jedan veliki dio populacije toga svjestan, jer želi da ide u tu EU i vrlo dobro je upućen i informiran što sve trebamo učiniti, odnosno kakvi sve trebamo biti da bismo tamo bili uključeni.

RSE: Gorčine, gospodin Šehović je rekao da se negde u Hrvatskoj oseća veće raspoloženje prema svemu što podrazumeva približavanje EU, tako da je u vezi s tim drugačiji i pristojniji odnos prema ljudima koji dolaze iz Srbije. Imate li vi osećaj da su se stvari u tom pravcu pomerile i ovde?

STOJANOVIĆ: U izvesnom smislu jesu, ali to sad nekako izlazi iz okvira ove teme. Odnos građana Srbije prema EU ne može biti ni slučajno istovetan kao odnos građana Hrvatske prema EU. Naime, građani Hrvatske su od EU očekivali pomoć i možda je nisu dobili onoliko koliko su mislili da će dobiti tokom onoga što se u Hrvatskoj zove agresija na Hrvatsku, a što se u Srbiji doskora nije čak ni zvalo ratom, jer zaboga Srbija, bar se ovde tako tvrdilo, nije ni bila u ratu, da bi se sad počelo priznavati da zapravo ipak jeste. Pomoćnik ministra kulture, Bora Đorđević, kaže da je bio u ratu, ja recimo nisam bio ratu, tako da se nikad nećemo složiti oko toga šta se dešava. Ali ja ne bih o tome, jer je to sada neka druga tema od one šta Srbi misle o EU i kako oni to osećaju. Ali ono što je meni u ovom času mnogo zanimljivije, to je kako se u Hrvatskoj dogodio taj jedan preokret u poslednjih godinu ili dve dana. Ja ne odlazim samo jednom godišnje na more, u Zagreb i Hrvatsku odlazim takoreći redovno, što da vidim prijatelje, što profesionalno, što kao član žirija Festivala u Rijeci, što gostujući sa svojim teatrom, Jugoslovenskim dramskim pozorištem i tako dalje. Desio se jedan pozitivan način mišljenja i kod običnih ljudi, a to je, dakle, jedna svest da baviti se Srbijom znači baviti se prošlošću, a baviti se Evropom znači baviti se budućnošću. To govorim iz hrvatske pozicije, dok je srpska pozicija je sasvim drugačija. U Srbiji još nije sazrela svest o tome zašto je nužno potrebno biti deo Evrope, koja geopolitički sada izgleda tako kako izgleda, da li će tako izgledati za stotinu godina, to se u Evropi ne zna, ali očigledno je da je nekakvo pridruženo ili stalno članstvo garant stabilnosti, mira i pre svega ekonomskog prosperiteta. Hrvatska je otvorila ta vrata na proleće, dobivši pozitivan avi, a Srbija tek treba mnogo da radi na tome da bi to postigla.

RSE: Koliko je vama lako, na primer kada ste u Dubrovniku, da razdvojite razloge zbog kojih ste došli, bio to odmor ili posao, o onoga što je gospodin Šehović malopre nazvao činjeničnim stanjem?

STOJANOVIĆ: Ja nijednog trenutka to nisam ni pokušao da razdvojim. Kad ulazite u grad, vidite velike table na kojima su precizno upisane tačke koje je, što s mora, što s planine, JNA bombardovala u Dubrovniku. U Srbiji se, na žalost, o tome dovoljno ne zna. Evo reći ću vam recimo jedan strašan primer, koji doduše nema veze sa Dubrovnikom, ali ima veze sa Zagrebom. Iza Hrvatskog narodnog kazališta, koje se nalazi na Trgu maršala Tita u Zagrebu, nalazi se Kazališna akademija. Ispred te Akademije, tačno ispred ulaza, poginuo je jedan njen student od granate koju je u jednom trenutku na Zagreb ispalio Martić, odnosno njegova artiljerija. To je recimo podatak koji neće znati nijedan student na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu – a pri tom se to nije desilo pred dvesta godina, već u poslednjoj deceniji – zato što ovde ne postoji svest o tome da je čak i Zagreb bio gađan, nego se uvek misli da je to nešto što su Hrvati inscenirali u Banskim dvorima. Najbolniji trenuci u posljednjem ratu, nezavisno od ljudskih žrtvi i svega ostalog, su tri događaja koja vam kao ikonička slika zvone pred očima: onaj kad granata, ispaljena s broda, ulazi u Svetog Ivana, znači u tvrđavu koja se nalazi u onom dijelu Dubrovnika koji, ako ništa, svi znaju sa bombonijera, ako već tamo nisu bili; onda slika kad gori Vijećnica u Sarajevu i slika rušenja Starog Mosta U Mostaru. To su ti ikonički znaci koji će meni zauvek ostati u svesti. Ja ne mogu više nikada doći u Dubrovnik, u kome su mi se desile razne lepe stvari u životu – neke od najlepših i najvažnijih stvari u životu su mi se desile u Dubrovniku – a da ne pomislim na to. Kažem, kad uđete li u grad od Pila ili od Ploča, vidite te table i ja sam bio svedok prošlog leta, kada sam također bio u Dubrovniku, kako su dvoje mladih ljudi iz Beograda bili začuđeni nad činjenicama koliki su razmeri tog razaranja. To je dakle nešto što ne treba razdvajati, to je deo istorije Dubrovnika. Deo istorije Dubrovnika je dakle i srpska agresija na taj grad i ona se ne može niti tajiti, niti se može zanemarivati, niti je to potrebno. S tom svešću vi ulazite u taj grad, kao što, kad uđete u ulicu Kneza Miloša, znate šta se sve u toj ulici dešavalo, i ne samo sad, nego i u poslednjih dvesta godina.

RSE: Čućemo šta neke javne ličnosti misle o tome da li treba ići na letovanje u Hrvatsku:

Više puta je izjavljivao da u Hrvatskoj neće održavati koncerte. Jedan od osnivača grupe Riblja čorba, trenutno pomoćnik srpskog ministra kulture, Bora Đorđević:

ĐORĐEVIĆ: Sada sam bio u Crnoj Gori, gdje sam imao koncerte. Moj drugar koji me vozio, s porodicom je otišao do Dubrovnika, s obzirom da smo bili blizu. Bilo mu je veoma prijatno, svi su bili veoma ljubazni. Imao je beogradske registracije, tu i tamo su mu pokazivali srednji prst. Vole sam svojevremeno da odem na Lastovo, ali više naravno ne bih išao.

RSE: Zašto ne biste išli?

ĐORĐEVIĆ: Zato što mi nismo igrali klikere, nego smo vodili rat.

RSE: Vaš plan je dakle da ispunite obećanje i da nikad više u životu ne odete u Hrvatsku? Jesam li dobro shvatio?

ĐORĐEVIĆ: Naravno. Dobro ste shvatili. Možda privatno negde prozujim, ali je sigurno da više nikad neću svirati u Hrvatskoj.

RSE: Film Raše Andrića „Kad porastem, biću kengur“ nedavno je na Filmskom festivalu u Motovunu odlično dočekan:

ANDRIĆ: U Motovun idem sad već drugi put. Prvi put sam bio 2001. godine, a u Hrvatskoj sam prvi put posle 1991. bio 1999. godine. Od tada idem bar jednom godišnje. Ove godine sam bio mesec dana u selu pored Dubrovnika koje se zove Veliki Zaton i bilo mi je divno. Hrvatsko more je i dalje sigurno najlepše more u Evropi. E sad, da li ja savetujem nekom da ide u Hrvatsku, to stvarno nemam pojma, svako neka radi prema svojoj savesti. Taj rat nije bio pre dvadeset godina, nego je završen pre manje od deset godina, tako da je normalno da postoji zazor i sa jedne i sa druge strane.

RSE: Beogradsko pozorište „Atelje 212“ čest je gost na daskama teatara u Hrvatskoj. Glumac i upravnik „Ateljea“, Svetozar Cvetković, u poslednjih pet godina redovno odlazi u ovu susednu zemlju. Beleži samo jedno, ali veoma neprijatno iskustvo:

CVETKOVIĆ: To je za mene bilo dosta traumatično iskustvo. Dogodilo se na trajektu od Rijeke do Dubrovnika. Pri ulasku u trajekt sam prosto naleteo na čoveka, koji je radio na brodu, a koji je očigledno bio dosta dugo na frontu ili je nekoga izgubio u ratu i koji je prosto na beogradske tablice reagovao najpogrdnijim mogućim rečima i akcijom koja je bila fizička. Odbranili su me drugi članovi posade broda, ali mislim da je najgori utisak ostavio na moju kćerku, koja je tada imala jedanaest godina. Nakon toga mi je rekla da više nikad neće ići u Hrvatsku.

RSE: Zamolio bih gospodina Šehovića da prokomentariše stav Bore Đorđevića da više nikada neće ići u Hrvatsku, jer zaboga „nismo igrali klikere, nego smo ratovali“.

ŠEHOVIĆ: Hrvatska neće mnogo izgubiti ako Bora Đorđević ne dođe. Izgubila bi kada Gorčini ne bi dolazili, a što se tiče Bore Đorđevića, budite uvjereni da nitko zbog toga neće biti tužan. Međutim, što se tiče ovog zadnjeg slučaja koji je ispričao gospar Cvetković, a koji mu se dogodio na brodu, treba reći da postoji mnogo ljudi koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Činjenica da su gospara ipak uzeli u zaštitu kolege ovog čovjeka, to jest članovi posade tog trajekta, pokazuje da je njegova reakcija ipak poseban slučaj. To za gospodina Cvetkovića može biti traumatično iskostvo, to je logično, ali što bi on rekao da je recimo bio na mjestu moje žene na čijeg je oca bačena srpska mina odozgo sa Žarkovice dok je bio u skloništu u svojoj kući. Kakve bi onda tek moja žena mogla da postavlja uvjete u vezi sa odnosima sa Srbijom? Međutim, njoj nije ni na kraj pameti da tako razmišlja. Naravno, užasno joj je teško, volila je svoga oca, a on je poginuo doista, što bi Beograđani rekli, bezveze, ni kriv, ni dužan. Bomba je pala ispred kuće, nasuprot skloništu, a jedini koji je poginuo u tom skloništu, bio je on. I ja sam štošta doživljavao ovdje u gradu od nekih militanata, samo zato što sam istupao javno, što sam pisao protiv tih idiotarija, ali zašto bih se ja sad punio tim doživljajima koji su ovakvi ili onakvi, ako se radi o pojedinačnim slučajevima koje možemo locirati među malim brojem militanata.

RSE: Ako sam dobro razumeo gospodina Cvetkovića, reč je o njegovoj jedanaestogodišnjoj kćerki koja je tako reagovala, a mislim da bi gospodin Cvetković sigurno ponovo došao.

ŠEHOVIĆ: Moje dvoje djece je bilo uz mog punca, odnosnog njihovog djeda, kad je pogođen. On je poginuo, on je mrtav, a njenom ocu se ništa nije dogodilo. Trebalo bi to tako objašnjavati. Kad su u pitanju ovakve stvari, treba doista dobro promisliti kako i na koji način neke stvari ispričati.

RSE: U svakom slučaju mnogo je trauma, nadajmo se da će biti prevazilažene kako vreme prolazi. Predlažem da čujemo Geroslava Zarića, scenografa iz Beograda, koji je boravio u julu u selu Bristu, na makarskom priobalju. S njim je razgovarao Goran Vežić:

ZARIĆ: Bio sam u Hrvatskoj poslednji put pre petnaestak godina, u Dubrovniku, negde 1989. godine.

RSE: I kakve su sad impresije poslije toliko godina?

ZARIĆ: Pa imao sam određenu zebnju kad sam dolazio tamo, ne su smislu da će se nešto desiti, nego sam imao neku vrstu nelagode u smislu da nisam bio siguran koliko ću biti rado viđen gost. A ja ne volim da budem u gostima kod nekog gde nisam rado viđen. Međutim, sticajem okolnosti, moj prijatelj, koji mi je bio domaćin, Dragan Gašić, koji ima kuću u Bristu, kod koga sam bio ovog leta, on je poznavao dosta ljudi iz tog sela, tako se jako brzo stvorio vrlo lep kontakt i prosto se izbrisalo sve ovo, ovih petnaest godina koje su iza nas, u mom doživljaju tamo. Prosto nijednog trenutka tamo nisam ni na koji način razmišljao o proteklim događajima, prosto sam se vratio u one godine kada sam uživao u tada našem moru. Dakle, i ovaj put sam poneo odatle samo lepe utiske. Nisam čak primetio ni onu zategnutu situaciju u smislu da pazimo da se nešto ne kaže, ni sa jedne, ni sa druge strane. Naprotiv, bilo je vrlo opušteno, bilo je čak lepih i zanimljivih anegdota. Kad smo jedne večeri pevali dalamtinske pesme, prolazio je neki čovek i svratio. Nije znao ko smo i odakle smo i kad je čuo da smo Srbi iz Beograda, koji pevaju dalamtinske pesme, a već je bio naručio turu pića, nije znao šta da radi, da li da sedne ili ne. Na kraju je ostao da peva s nama, šta je tu je, i rastali smo se oko tri iza ponoći kao prijatelji.

RSE: Hvala na ovim lijepim riječima. Ali pazite ubuduće da ne pravite „nered“ na moru.

ZARIĆ: Ja mislim da smo pravili onu vrstu nereda koje su meštani željni, koje tamo nedostaje. Česi su previše mirni turisti, pa malo fali atmosfere. To sam čuo čak i od meštana.

RSE: Gospodine Šehoviću, kako komentarištete kada se ljudima iz Srbije omakne uzrečica iz vremena bivše zajedničke države – „naše more“?

ŠEHOVIĆ: To im nitko neće zamjeriti, budite uvjereni. To je nešto što je ostalo, dugo je to bilo naše more, i nitko u tome ne nalazi ništa ružno ako se to, što vi kažete, omakne. Ali ako je to provokacija, a naletite li još na kakvog militanta, nagrabusili ste. I tu ne treba stvari uljepšavati.

RSE: Da čujemo šta kažu turistički radnici. Najpre Branko Glavina, turistički radnik iz Makarske, iz privatne agencije „Turist biro – Makarska“:

GLAVINA: Ljudi nemaju puno para, znam da su kod njih plaće apsolutno minimalne, ali ipak dolaze, pogotovo ljudi iz Bosne, a počeli su dolaziti i Srbi iz Beograda.

RSE: Kad ste spomenuli da dolaze turisti iz Beograda, iz Srbije, je li to individualno ili organizirano u aranžmanima?

GLAVINA: Ne bih rekao da dolaze u aranžmanima, ali prave neke rezervacije. Dosta njih imaju neku rodbinu ovdje ili odsjedaju kod prijatelja, znači dolaze u neku ruku na sigurno.

RSE: Na kakav nailaze prijem kod lokalnog stanovništva?

GLAVINA: Na veoma solidan, koliko je moguće. Ja ih kao momak kome su tek 24 godine, stvarno poštujem na neki način. Dobri su gosti, cure su im prekrasne. Prije se dešavalo svašta, iako se može reći da Makarska nije mnogo patila, ali mislim da narodu više nije u interesu da se s ikim borimo, jer, ljudi moji, nisu oni krivi za te stvari. Oni kada dođu ovdje su skeptični i pomalo se plaše. Kad ih pitam odakle su, ne žele reći. Pa čekajte, ljudi, živimo u 21. stoljeću. Vjerojatno će među tisuću ljudi biti jedan koji će praviti probleme, ali to je u minimalnim okvirima. Meni je drago da dolaze, mislim da se osjećaju ovdje ugodno, čak dolaze s beogradskim registracijama, parkiraju auto, bez ikakvih problema, nisam čuo da je bio ijedan problem. Ja bih volio da dođe cijela Srbija ovdje, imam toliko prijatelja gore, toliko familija koje su kod mene dolazile tokom ljeta. Zašto bi oni bili krivi za neku krivu politiku što je vodio netko drugi? Osamdeset posto stanovništva je praktički toliko miroljubivo, ne pravi probleme i strašno su dobri gosti.

RSE: Kakvo je interesovanje u beogradskim agencijama za letovanje u Hrvatskoj:

Među beogradskim agencijama koje imaju najobimniju ponudu u Hrvatskoj je i „Džoli travel“. Na spisku ove agencije su: Istra, regiju Umag, Dubrovnik, Poreč, Brač, Korčula. Po rečima Jasmine Končar iz ove agencije, kao najozbiljniji problem pojavljuje se pitanje prevoza putnika:

KONČAR: Ono što ljudima ne odgovara jeste to da ako uzmu autobuski prevoz recimo do Dubrovnika, onda treba da se nekako snađu da stignu do hotela. Još uvek su malo nepoverljivi prema toj varijanti. Ne znaju koliko će ih koštati transfer, koliko će im naplatiti taksi i tome slično.

RSE: O dočeku na koji „Džoli travel“ nailazi kod partnera u Hrvatskoj naša sagovornica kaže:

KONČAR: Prilično su raspoloženi za svaku vrstu saradnje. Jako su ljubazni i predusretljivi. Što se tiče reakcija samog stanovništva u Hrvatskoj, vrlo je malo negativnih utisaka.

RSE: Po ceni između 170 i 500 evra za deset dana, agencija „Argus Tours“ nudi isključivo letovanje u Rovinju. Predstavnik ove agencije Saša Vučković:

VUČKOVIĆ: Ima prijava, od prilike jedno tridesetak ljudi se prijavilo, što nas u potpunosti zadovoljava.

RSE: Ono što sprečava porast interesovanja za hrvatsko primorje u Srbiji, po Vučkovićevom mišljenju, pre svega su cene:

VUČKOVIĆ: Hrvatska je relativno skupa u odnosu na druge destinacije, kao što su Turska ili Bugarska, koje također mi imamo, pa onda ljudi ipak malo gledaju da uštede.

RSE: Agencija „Kontiki“ također ima vrlo skromnu ponudu u Hrvatskoj. Predstavnik Kontikija Slobodan Mičić:

MIČIĆ: Prvi je bio razlog što na početku sezone, kad smo počinjali, nismo znali hoće li biti vize ili ne. Možda će ove godine ići svega jedno 200-300 ljudi, za razliku od drugih destinacija, kao što su Egipat ili Turska, gde imamo preko deset hiljada putnika.

RSE: Bio je to raport iz turističkih agencija u Beogradu. Predlažem da nakratko čujemo šta kažu dva stručnjaka o takozvanoj etničkoj distanci, prvo gospodin Dražen Lalić, a potom Srećko Mihajlović:

LALIĆ: Ovdje u Hrvatskoj se to odnosi na veliki broj građana koji su neposredno pogođeni ratom, koji su bili prognani, izgubili nekoga bližnjeg, koji su ranjeni u ratu ili su uopće u ratu bili, izgubili neke godine svog života, dakle ljudi koji su ratom pogođeni ili su socijalizirani u nekoj situaciji etnicifikacije politike, tog nasilja i tako dalje.

RSE: Kod Srba koji bi letovali u Hrvatskoj postoje dva problema. Jedan je naravno taj što je Hrvatska preskupa za prosečnog građanina Srbije, koji je relativno siromašan, a s druge strane, ljudi se možda ne pribojavaju nekih žestokih incidenata, ali kažu – dovoljno je da osetim izvesnu hladnoću i da nisam dobrodošao, pa da mi odmor prisedne. Šta, po vama, još uvek prevladava kod Hrvata kao domaćina? Da li još uvek postoji distanca ili s druge strane prevladava ekonomski interes – svaki gost koji dolazi da potroši novac je dobar?

LALIĆ: Ne treba očekivati da će Srbi masovno dolaziti na Jadran, ali Srbija je dovoljno velika zemlja da kad bi došao dio viših srednjih slojeva, mislim da bi to bio jako veliki broj ljudi, dakle onih ljudi koji su platežno sposobni. I ne samo da su platežno sposobni, prije rata su to bili jedni od najboljih gostiju. To su ljudi koji se nisu libili potrošiti. Mislim da je opća karakteristika građana Srbije i Crne Gore da su džentlmeni. Ja baš nisam imao iskustva sa Srbima da nisu platili piće i račun. Dolaze prve lastavice, već sam vidio automobile sa srpskim registracijama, razgovarao s nekim ljudima iz Beograda, to su uglavnom ljudi koji su obiteljski ili prijateljski usko povezani sa građanima Hrvatske. Ali mislim da neće, bar ne u sljedeće dvije-tri sezone, doći veći broj srpskih turista na Jadran. Razlog je između ostalog i to što hrvatski Jadran još uvijek prilično dobro stoji na svjetskom turističkom tržištu. Mogu dati procjenu u vezi toga kada će srpski turisti u većem broju doći na Jadran. Doći će, ne samo kada ti politički odnosi budu bolji, nego i kad hrvatski turizam bude imao prvu veliku krizu. Znači kad dođe prva sezona u kojoj ćemo imati podbačaj 15-20 posto, onda će se vjerojatno naši turistički gospodarstvenici sjetiti da mogu pogledati malo ozbiljnije i na mogućnosti srpskog tržišta. Nekoliko godina nakon što Hrvatska uđe u EU, kad malo izblijede ta loša iskustva vezana za rat, mislim da možemo očekivati veći broj turista i ukupno povezivanja građana obje zemlje. Rane su duboke, rat je jako dugo trajao, od rata je prošlo samo devet godina, u povijesnom smislu je to samo devet godina. Znamo i sami da odnosi recimo između Francuza i Nijemaca 1954. godine nisu bili sjajni. Tako da mora proći još nekoliko godina i mislim da će na ovakav način, postepenim, malim koracima, normaliziranjem komunikacije, ekonomskih i drugih odnosa između dvije zemlje, biti bolje.

RSE: Pre nego što čujemo gospodina Mihajlovića, možda bi bilo interesantno da naši sagovornici, Gorčin Stojanović i Feđa Šehović, prokomentarišu izjavu gospodina Lalića. On je rekao dva zanimljiva momenta: s jedne strane kratka istorijska distanca od devet godina i s druge strane ta čuvena galantnost koja karakteriše Balkance, u tom kontekstu i građane Srbije. Gospodine Stojanoviću, šta kažete na tu čuvenu galantnost, koja često nedostaje recimo gostima iz Češke ili Slovačke? Da li je to možda ipak pomalo mit?

STOJANOVIĆ: Upravo sam hteo reći da to jeste pomalo i mit. Ja sam 2000. godine obišao kompletnu Hrvatsku, i to tri puta i na tri načina – i kopnom i morem i zrakom. Dakle, i malom Cesnom i brodom od Rijeke ka Dubroniku i automobilom od Trogira ka Rijeci, pa onda još i niže, ponovo iz splitskog kraja ka Dubrovniku. Dakle, baš sam onako stekao neku sliku. To je bila 2000. godina, kada recimo ruski turista u Dubrovniku nije imao na šta potrošiti silni novac. Ruski turista, to znaju ljudi koji se sada muvaju, ne samo po Evropi, nego i po svetu, najgalantniji je turista na svetu i ne može se porediti sa nekakvim srpskim ili bilo kojim drugim turistom. To je čovek koji je spreman svakog dana da potroši 200-300 dolara na vanpansionsku potrošnju. U Dubrovniku 2000. godine niste imali gde potrošiti novac, a sada, prošle godine, znači samo tri godine kasnije, Dubrovnik je za mene čak na neki način privlačniji nego što je bio krajem sedamdesetih-osamdesetih godina, kad sam dolazio što s roditeljima, što sam. I butici i restorani i male taverne i sve ono što je 2000. godine meni nedostajalo, a koji nemam takvu platežnu moć kao Rus, to sad postoji. Recimo 2000. godine suveniri u Dubrovniku su izgledali kao da su ostatak onih iz socijalističkih vremena, a 2003. čovek prosto ne zna da li bi prije ušao u Dubrovačku kuću, pa kupio nešto od tamošnjih suvenira, ili bilo gdje na Stradunu. Čak sam i ja, koji nisam neki baš naročito dobar turista, prosto poželeo da donesem nekoliko klasičnih suvenira, jer su oni ponovo lepi i ponovo zanimljivi. Ovo što kaže gospodin Lalić da će se smanjiti priliv stranih gostiju, ja u to ne verujem. Ja mislim da hrvatska turistička privreda može samo da raste, što se i dešava. Ispričaću vam jednu sličicu. Sjećam se, izlazimo iz tunela Učka, moj prijatelj i ja, hvatamo Radio Pulu, gdje kažu: „Danas je dan kada je broj turista u Istri veći od broja stanovnika“, a to je ono što je san svakog turističkog kraja. To su pretežno strani turisti. Računajte da su sada i Slovenci strani turisti. Bosanci i dalje masovno idu na ovaj srednji Jadran, baš na ovaj potez od Brista – u kojem sam ja također bio, kao Gera Zerić, a pošto Brist ima dve kafane, u jednoj od njih je verovatno sedeo, a mogao bih da znam i u kojoj je sedeo, verovatno je sedeo kod Sonje, pošto je tamo lepše i tamo se peva celu noć – pa sve negde do Omiša, znači cela Makarska rivijera je tradicionalno bosanski kraj. Srpski turisti su prosto ljudi koji nemaju dovoljno novca da bi mogli da potroše, jer, pogotovo od 2002-3. godine, postalo jasno da je Hrvatska jedna turistička zemlja par ekselans. Sada su napravljene i ceste, i ona prema Rijeci i ona prema Splitu se polako gradi. Za tri ili četiri godine, kada Hrvatska bude protkana savršenim autoputovima, tek tada srpski turista, koji ni tada neće stajati baš mnogo dobro s novcem, ako se nastave ovi trendovi u kojima mi sada živimo, neće imati šta da traži u Hrvatskoj, jer naprosto to neće moći da plati. A sa druge strane, zemlja koja ima hiljadu otoka, ne može a da sebi ne dopusti i vrhunski nautički turizam, što se već dešava. Ne može, dakle, sebi da dopusti da nema taj vrhunski, elitni turizam kakav se dešava na ostrvima. Ja mislim da nacionalisti, i sa jedne i sa druge strane, ne treba da imaju bilo kakve bojazni. Ekonomija će učiniti, ne da se ponovo masovno dogodi priliv turista iz Srbije, nego naprotiv. Ako ih i bude u masovnom prilivu, onda će ukupni priliv biti toliki, da će to biti kap u moru.

RSE: Ako mogu da interpretiram gospodina Lalića, on je to postavio hipotetički, imajući u vidu ta ciklična kretanja, da recimo neke zemlje budu hitovi, pa posle da dođe do izvesnog zasićenja, znači jedna više hipotetička situacija.

STOJANOVIĆ: Ja mislim da će Hrvatska tek biti hit.

RSE: Da, ali recimo za jedno desetak godina. Gospodine Šehoviću, mnogi hrvatski turistički poslanici bi rekli da je gospodin Gorčin Stojanović odličan promoter hrvatskog turizma.

ŠEHOVIĆ: Ja ću vas dopuniti. Gospar Gorčin Stojanović je svojim opservacijama dubrovačkog turizma učinio takav jedan reklamni spot, da ću ja, kad budem razgovarao sa svojim prijateljem koji je šef za turizam u Dubrovniku, reći da ga pozove kao gosta u Dubrovnik. Ovom svojom izjavom je na najbolji način promovirao dubrovački turizam.

RSE: Gospodin Stojanović je govorio o toj drastičnoj promeni u Dubrovniku za samo tri godine, od 2000. do 2003. godine. Da li vi, kao starosedelac, primećujete tu promenu?

ŠEHOVIĆ: On to, kao čovjek sa strane, svakako bolje primjećuje. To ide tako nevjerojatno brzo, jer se ovdje ulaže prilično novca i u trgovinu, a posebno u turizam, u sve vrste turizma i tako dalje, obnavljaju se hoteli… Nedavno je otvoren Hotel „Palas“. Baš sam bio na otvaranju, to je bila prava gozba, jedno svjetsko čudo, ono što obično gledamo u holivudskim filmovima. To isto će se dogoditi još sa nizom hotela koji su devastirani za vrijeme rata. Što se tiče one galantnosti, da to ne zaboravimo, Gorčin neće da prizna da Srbi ipak jesu veoma galantni. Mnogi ugostitelji su mišljenja da je najbolji gost upravo taj predstavnik srednje klase, dakle ne bogatun, srpski odnosno beogradski, nego onaj predstavnik srednje klase. Iz vlastitog iskustva znam, to će Gorčina zanimati, jer je to njegov kolega, Predrag Tasovac, ne znam ovog trenutka da li je živ ili nije…

STOJANOVIĆ: Ne samo da je živ, nego je na sceni svake večeri kao u mladićkim danima.

ŠEHOVIĆ: Ma nemojte? Puno mi ga pozdravite. I recite mu da u razgovorima sa nekim finim damama još čujem kako ga se s nostalgijom sjećaju.

STOJANOVIĆ: To ću mu svakako reći, biće mu jako drago.

ŠEHOVIĆ: A da li je i gospar Ljuba Tadić još u teatru?

STOJANOVIĆ: Kako da ne. Iako nešto manje u teatru poslednjih godina, ali je itekako javno aktivan. Glumio je recimo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Čehovljevom „Galebu“. Pre samo godinu dana je imao premijeru.

ŠEHOVIĆ: Njih dvojicu bih strašno volio vidjeti u Dubrovniku. Baš upravo Predraga i Ljubu. Ja bih bio veoma sretan da se susretnemo u gradu.

STOJANOVIĆ: Viđam ih redovno i to ću im preneti.

ŠEHOVIĆ: Hvala velika unaprijed.

RSE: Da čujemo istraživača javnog mnenja iz Beograda, Srećka Mihajlovića:

MIHAJLOVIĆ: I istraživači u Hrvatskoj i istraživači u Srbiji pronalaze da je distanaca na neki način obostrana. Hrvati, skupa sa Albancima i Muslimanima, ulaze u vrh onih etničkih grupa, onih naroda, prema kojima građani Srbije imaju najizrazitiju distancu. Naravno, ovo nije jedini razlog zbog kojeg Srbi u većem broju ne odlaze na letovanje u Hrvatsku. Tu postoje još nekoliki razlozi, od kojih treba pomenuti barem dva. Jedni su vezani za ekonomsko stanje i za skupoću na hrvatskoj obali, a drugi za još nerešena pitanja svojine Srba u Hrvatskoj.

RSE: Ima dosta regionalnih inicijativa u tom kontekstu između Srbije i Hrvatske, kao i na najvišem nivou. U Srbiju također dolaze pojedine hrvatske firme i investiraju. Stiče se utisak da javno mnenje ne prati taj nivo političkih inicijativa koje imaju za cilj približavanje dve zemlje.

MIHAJLOVIĆ: Ne bih rekao da ne prati. Ustvari tu postoji jedna posebna logika koja je vezana za proces nastajanja nacionalizma i nastajanja izrazitije etničke distance između naroda, kao i za nestajanja nacionalizma, odnosno smanjenja etničke distance. Političari i privrednici su imali primat, imali su prvenstvo prilikom razdruživanja, odnosno prilikom iniciranja nacionalizma i loših odnosa između dvaju naroda, ali kad dođemo do obratnog procesa, do procesa smanjenja distance, oni opet prednjače. Dakle, građani ili javno mnenje su oni koji, bilo jedno, bilo drugo, prihvataju uvek na kraju.

RSE: Da li predrasude ili strah od eventualnih incidenata utiče na neodlazak ljudi u Hrvatsku?

MIHAJLOVIĆ: Ukupno uzevši, na neolazak deluje sve skupa, ali moj utisak je da ipak među svim tim razlozima dominira ta bojazan od incidenata koji mogu da se izrode i u neki ozbiljniji sukob. Jednostavno, čovek ide na odmor i hoće da se oseća lagodno. A kada je stanje takvo, zašto bi on rizikovao da mu se desi nešto neprijatno.

RSE: Kakva je situacija s omladinom? Da li je kod mladih ljudi distanca manja?

MIHAJLOVIĆ: Kod mladih ljudi je po pravilu distanca manja. Ali naišli smo na jednu zanimljivu situaciju da oni između 30 i 35 godina pokazuju manju distancu nego oni koji imaju 17-19 godina. Po svemu sudeći, izgleda da je tu prevladalo lično iskustvo, koje ove starije mlade generacije imaju, i da su oni lakše preboleli sve ono što se dešavalo u odnosima između Srbije i Hrvatske.

RSE: Novine ovde u Beogradu su u nekoliko posljednjih dana bile pune tužne priče koja se dogodila u Rijeci, gde su lokalni meštani išamarali jednu devojčicu, staru 11 godina, koja je došla iz Kragujevca i koja se potom vratila natrag. Tako su barem novine prenele. Sve to, plus na primer ova priča gospodina Svetozara Cvetkovića koju smo čuli večeras, obara tu tezu s kojom smo večeras krenuli priču – da se pitomima, kako smo rekli, u Hrvatskoj ništa ne može dogoditi.

STOJANOVIĆ: Pa ja namerno preskačem te neke incidente, iako ih tako ne bih ni maogao nazvati. Recimo ako je skinuta neka tablica s automobila BG registracije, tu je potpuno jasno o čemu se radi. Ako neko nekom hoće da ošteti automobil, on će mu skinuti obe tablice, razbiće mu šoferšajbu i pokušaće da tom automobilu ozbiljnije naudi. Ali ako prođe grupa mladića, pomalo pijanih, i vidi beogradske tablice, što je za njih potpuna egzotika, i skine samo jednu, to nije neki naročit incident. Vi onda lepo odete u policijsku stanicu, tamo vam izdaju dokument s kojim lepo izađete iz Hrvatske, vratite se u Srbiju i završena stvar. Ja sam vam sada bezlično ispričao jedan incident koji ja znam iz prve ruke, ali ga namerno preskačem, zato što mislim da je to sasvim moguće i da nije nelogično u odnosima između dve zemlje koje su bile u ratu do pre samo devet godina. Kao što je tu neko spomenuo, to je normalno isto kao i histeričan napad koji bi Francuskinja dobila kad vidi Nemca u Provansi 1954. godine ili ono što je posttraumatski sindrom o kome je govorio gospodin Šehović, a koji se nekad zvao „kozaračkom bolešću“, a mislim da nijedan Nemac nije ušao u Kragujevac do šezdeset i neke godine i tako dalje. To je deo cele te priče. Isto je tako činjenica da svake godine ajkula povredi nekog Čeha na srednjem jadranskom primorju, ali to ne znači da zbog toga Česi više neće dolaziti na more ako im se tamo dopada. Ne bih da gradim nikakvu idiličnu sliku. Meni je recimo vrlo prijatno da uđem u „Gradsku kavanu“ i da tamo ne sretnem notornog Momu Kapora. Meni je to lično vrlo prijatno, jer to za mene nije bila prijatna osoba ni u vremena kada je bio veoma čitan pisac i u Hrvatskoj. Isto tako mi se jako dopada što recimo Bora Đorđević više nikad neće doći u Hrvatsku i stvarno ne bih voleo da ga sretnem na Stradunu. Ispričaću vam jednu potpuno drugu priču, priča je također iz Rijeke, a dogodila se 2000. godine. Bio sam gore na Škurinju kod moje prijateljice i trebalo je da se spustim dole u grad. Sa mnom je krenula njena cimerica, koju nisam poznavao. Imala je 19-20 godina, studentica medicine u Rijeci, rodom iz Zadra, po imenu i prezimenu čovek bi rekao da je čistokrvna Hrvatica, što bi se reklo. Pazite – iz Zadra, grada koji je u ratu prilično oštećen Perišićevim granatama. Krenuli smo da se spuštamo automobilom niz tu strmu i vijugavu cestu ka centru Rijeke i u jednom trenutku ona je rekla: „Čekaj da pustim neku muziku“. Stavila je kasetu u auto-radio i ja sam začuo „Pogledaj dom svoj, anđele“ od Bore Đorđevića odnosno Riblje čorbe. Ja sam rekao: „Izvini, ako si ovo pustila zbog mene, ne moraš, jer ja ovo ni kod kuće ne slušam“. A ona kaže: „Ma ne, to je meni super muzika za vožnju“. Ta devojka, iz grada koji je vrlo napaćen, devojka koja je mogla izgubiti nekog, rečenog pevača nije tretirala kao političku osobu, nego joj se dopada da sluša tu muziku dok vozi kola, kao daje joj neki pozitivan speed. Ja sam bio prilično zgranut. Pitao sam je: „Izvini, koliko ti beše imaš godina?“ Ona mi je rekla. Pitao sam je: „Pa čekaj, ti nisi mogla da slušaš 1991. godine Riblju čorbu, jer si imala deset godina ili manje od toga“, ona kaže: „Ma ne, ja sam to sad slučajno otkrila, to mi je gotvino, volim to da slušam, razumem tekst i to je to“. Dakle, evo sad jedna suprotna priča iz te iste Rijeke. Ne kažem da neće biti incidenata te vrste, ali biće ih sve manje i biće ih, naravno, među primitivcima. Možda vam se u Bodrumu, Fetiji ili u Šarm el-Šejku ne može desiti takav incident, ali recimo sve moje prijateljice koje imaju plavu kosu, a koje su se vratile ove godine iz Turske, prijavile su mi da su za njima turski momci itekako dovikivali i tako dalje. E sad, šta su oni dovikivali, one ne znaju. Devojkama je to čak bilo i prijatno, ali možda su oni govorili veoma pogrdne reči za njima. To je pitanje onog što se zove male razlike između dva jezika, srpskog i hrvatskog. Dakle, mi se dobro razumemo, pa i ono što je dobacivanje za devojkom može da se pretvori u incident, zato što devojka vrlo dobro može da razume prostakluk. Devojke imaju sklonost da leti hodaju gotovo obnažene, a mladići imaju sklonost da dobacuju za devojkama. Mislim, nije prijatno proći ni naseljem Braće Jerković u mini suknji, neće vam biti ništa prijatnije nego da se nađete negde na moru, dapače biće vam samo neprijatnije. Naravno da će takvih incidenata i takvih pričica biti, ali u masi prijatnih pričica će biti kap u moru. Znalo se desiti u Trogiru da poneka beogradska tablica, pa čak i ceo automobil, završi u moru, gotovo posle svakog susreta Hajduka i Crvene Zvezde, i to u vremena koja su se smatrala uzornim bratstvo-jedinstvenim vremenima. Toga će biti, to se dešava, ali ja ipak mislim da to nije razlog da čovek navuče nekakvu gvozdenu zavesu. Ja mislim da su ekonomski razlozi ti koji će olakšati taj protok. Na drugu stranu, mislim da mi ljudi koji znamo šta je to hrvatsko primorje, imamo jedan određen odnos prema tome. Klinci koji tamo nikad nisu bili, verovatno neće ni razumeti šta je lepota toga. Njima će biti lepše u Grčkoj, Turskoj, Egiptu ili Bugarskoj, gde je vrlo lepo, ali ja pripadam onim ljudima za koje je odmor, odmor u Hrvatskoj. Bio sam i u tropima, bio sam na vrlo egzotičnim mestima, ali naprosto miris čempresa, pomešan sa izglednom obale, to je ta mitska slika koja vas dalje nadahnjuje i za mene je odmor, odmor u Hrvatskoj, a sve drugo su posete.

RSE: Gospodine Šehoviću, šta je vaša poruka turistima iz Srbije? Da dolaze u Hrvatsku ako su pitomi, ili kako?

ŠEHOVIĆ: Moja poruka turistima iz Srbije je da ne obraćaju pažnju na te sporadične slučajeve i incidente, da će njih biti sve manje i manje. I kao što rekoh, kad krene cijela regija prema Evropi, možda će vrlo brzo i potpuno nestati. Tu finu ljudsku rabotu bi trebalo prepustiti mlađim generacijama, koje se odgajaju u građanskom duhu, generacijama koje vole informatiku, a ovi „mitosauri“ valjda neće vječno i suvereno guslati na ovim prostorima. Utoliko mislim da će biti bolje.