Srpska narodna stranka prekinula je protekle sedmice bojkot državnih medija. Čelnik ove partije Andrija Mandić, gostujući na državnoj televiziji, najavio je da će se njegova stranka na jesen vratiti u Skupštinu, samo da bi predložila zakon o neposrednim izborima za parlament državne unije.
To već jeste novost. Odlukom Srpske narodne stranke mijenjaju se postojeći odnosi na crnogorskoj političkoj sceni. Prije svega, završena je priča o zajedničkom opozicionom bojkotu državnih institucija. Mandićeva SNS javno je priznala ono što su ostali iz opozicije htjeli da prikriju. Jednogodišnji bojkot je bio strategijski pogrešan potez koji opoziciji nije donio ništa dobrog. Istovremeno, samostalna odluka Srpske narodne stranke o povretku, pa makar i jednokratnom, u crnogorski parlament je i dokaz onoga što su mnogi naslućivali. Odnosi unutar opozicije od početka su bili zategnuti, zajedničke odluke su teško donošeni i svo vrijeme je vladala žestoka liderska netrpeljivost. Tako nakaradno ujedinjena, a suštinski razbijena opozicija, najviše je ustvari koristila aktuelnoj crnogorskoj vlasti. Đukanović je mogao “mirno da spava” dok su opozicioni lideri sve, tobože, rušeći režim ustvari gubili vlastiti integritet lutajući podgoričkim ulicama.
Sada je ta farsična priča gotova. Srpska narodna stranka je uputila izazov i opozicionim liderima, ali i crnogorskoj vlasti. Iako opozicioni prvaci žestoko negoduju, premda padaju teške riječi o izdajstvu opozicione ideje, morali bi u crnogorskoj opoziciji biti zahvalni Srpskoj narodnoj stranci. Odlukom o jednokratnom povratku u parlament SNS je ostalim opozicionim strankama omogućila alibi za miran povratak u skupštinske klupe. Ako im je zaista stalo da ruše režim, onda će se prvenstveno integralisti Bulatović, Šoć i Bojović udružiti sa Mandićem, makar u glasanju za Zakon o neposrednim izborima za savezni parlament. U tome je skrivena zamka za crnogorsku vlast. Bojkot opozicije je do sada pogodovao vladajućoj koaliciji. Jednostavno, poslužio je za elegantno izbjegavanje priče o neposrednim izborima za parlament unije. Pošto za usvajanje Ustavne povelje nijesu glasale socijaldemokrate Đukanovićev DPS je mogao da pred Evropljanima izigrava pobornike Beogradskog sporazuma, a da istovremeno u parlamentu do mile volje odgađa Zakon o neposrednim izborima. Upravo je bojkot opozicije bio suštinski sastojak za efikasnu formulu. U odsustvu integralističkih opozicionih stranaka, bez glasova socijaldemokrata, DPS nije ni mogla sama da usvoji zakon.
No, ukoliko bi u septembru SNS izašla sa prijedlogom Zakona o neposrednim izborima, ukoliko bi se i ostale opozicione stranke pojavile u Skupštini, Đukanovićev DPS bi se odjednom našao na mukama. Morali bi da se odrede da li da ispoštuju preporuke Evrope i usvoje Zakon o neposrednim izborima ili da se o tome javno suprotstave i odlučno krenu ka referendumu. Tačnije, Đukanović, Marović i Vujanović našli bi se u, po njih, najgoroj mogućoj opoziciji. Pred izborom da od međunarodne zajednice budu proglašeni remetilačkim faktorom ili da, ako odustanu od refeerenduma, izgube podršku većine unutar Crne Gore.
Potez Srpske narodne stranke nije tako naivan kako izgleda na prvi pogled, niti je bezazlen po vlast kako se nekima možda čini. S toga nije čudo što iz Evrope već stiže podrška povretku u parlament. Solana i druge evropske birokrate znaju da, ukoliko crnogorska opozicija bude jedinstvena po pitanju saveznih izbora, Đukanoviću slijedi “vrela jesen”. Ali u tome jeste i glavna mana projekta. Zahtijeva se od opozicije da bude jedinstvena u programu i ozbiljna u namjerama i efikasna u sprovođenju usvojenih odluka. Problem je, međutim, što je opozicija ovakva kakva jeste daleko od programskog i akcionog jedinstva. Stoga je inicijativa Srpske narodne stranke u startu osuđena na neuspjeh. Jer, shodno dosadašnjoj praksi, prije će opozicioni lideri početi da tragaju za unutrašnjim izdajnicima, nego što će zajednički poraditi da sruše režim. Ovo prvo ionako mnogo bolje rade, a za ovo drugo valje imati zajednički politički program i jedinstven plan i ujedinjene birače.
To već jeste novost. Odlukom Srpske narodne stranke mijenjaju se postojeći odnosi na crnogorskoj političkoj sceni. Prije svega, završena je priča o zajedničkom opozicionom bojkotu državnih institucija. Mandićeva SNS javno je priznala ono što su ostali iz opozicije htjeli da prikriju. Jednogodišnji bojkot je bio strategijski pogrešan potez koji opoziciji nije donio ništa dobrog. Istovremeno, samostalna odluka Srpske narodne stranke o povretku, pa makar i jednokratnom, u crnogorski parlament je i dokaz onoga što su mnogi naslućivali. Odnosi unutar opozicije od početka su bili zategnuti, zajedničke odluke su teško donošeni i svo vrijeme je vladala žestoka liderska netrpeljivost. Tako nakaradno ujedinjena, a suštinski razbijena opozicija, najviše je ustvari koristila aktuelnoj crnogorskoj vlasti. Đukanović je mogao “mirno da spava” dok su opozicioni lideri sve, tobože, rušeći režim ustvari gubili vlastiti integritet lutajući podgoričkim ulicama.
Sada je ta farsična priča gotova. Srpska narodna stranka je uputila izazov i opozicionim liderima, ali i crnogorskoj vlasti. Iako opozicioni prvaci žestoko negoduju, premda padaju teške riječi o izdajstvu opozicione ideje, morali bi u crnogorskoj opoziciji biti zahvalni Srpskoj narodnoj stranci. Odlukom o jednokratnom povratku u parlament SNS je ostalim opozicionim strankama omogućila alibi za miran povratak u skupštinske klupe. Ako im je zaista stalo da ruše režim, onda će se prvenstveno integralisti Bulatović, Šoć i Bojović udružiti sa Mandićem, makar u glasanju za Zakon o neposrednim izborima za savezni parlament. U tome je skrivena zamka za crnogorsku vlast. Bojkot opozicije je do sada pogodovao vladajućoj koaliciji. Jednostavno, poslužio je za elegantno izbjegavanje priče o neposrednim izborima za parlament unije. Pošto za usvajanje Ustavne povelje nijesu glasale socijaldemokrate Đukanovićev DPS je mogao da pred Evropljanima izigrava pobornike Beogradskog sporazuma, a da istovremeno u parlamentu do mile volje odgađa Zakon o neposrednim izborima. Upravo je bojkot opozicije bio suštinski sastojak za efikasnu formulu. U odsustvu integralističkih opozicionih stranaka, bez glasova socijaldemokrata, DPS nije ni mogla sama da usvoji zakon.
No, ukoliko bi u septembru SNS izašla sa prijedlogom Zakona o neposrednim izborima, ukoliko bi se i ostale opozicione stranke pojavile u Skupštini, Đukanovićev DPS bi se odjednom našao na mukama. Morali bi da se odrede da li da ispoštuju preporuke Evrope i usvoje Zakon o neposrednim izborima ili da se o tome javno suprotstave i odlučno krenu ka referendumu. Tačnije, Đukanović, Marović i Vujanović našli bi se u, po njih, najgoroj mogućoj opoziciji. Pred izborom da od međunarodne zajednice budu proglašeni remetilačkim faktorom ili da, ako odustanu od refeerenduma, izgube podršku većine unutar Crne Gore.
Potez Srpske narodne stranke nije tako naivan kako izgleda na prvi pogled, niti je bezazlen po vlast kako se nekima možda čini. S toga nije čudo što iz Evrope već stiže podrška povretku u parlament. Solana i druge evropske birokrate znaju da, ukoliko crnogorska opozicija bude jedinstvena po pitanju saveznih izbora, Đukanoviću slijedi “vrela jesen”. Ali u tome jeste i glavna mana projekta. Zahtijeva se od opozicije da bude jedinstvena u programu i ozbiljna u namjerama i efikasna u sprovođenju usvojenih odluka. Problem je, međutim, što je opozicija ovakva kakva jeste daleko od programskog i akcionog jedinstva. Stoga je inicijativa Srpske narodne stranke u startu osuđena na neuspjeh. Jer, shodno dosadašnjoj praksi, prije će opozicioni lideri početi da tragaju za unutrašnjim izdajnicima, nego što će zajednički poraditi da sruše režim. Ovo prvo ionako mnogo bolje rade, a za ovo drugo valje imati zajednički politički program i jedinstven plan i ujedinjene birače.
