RSE
Gospodine Baletiću, kontaktirajući sa vama u pripremi ovoga razgovora, već tri puta vas zatičem u, kako se to popularno kaže, montaži. Što gospodin Baletić trenutno montira?
BALETIĆ
Ja uvek priznajem šta radim i oko toga ne pravim nikakvu misteriju, ali ovaj put me obaveza prema partnerima sprečava da o tome govorim dok ne bude gotovo. Radi se o nečemu što je, čini mi se, dosta važno, ne samo za mene, nego možda i za širu okolinu ovde gde ja živim. To će biti gotovo negde za mesec-mesec i po dana i stvarno sada nisam u situaciji da bez saglasnosti ljudi za koje to radim i sa kojima sam u poslu, otkrijem o čemu se radi, ali čini mi se da će biti nešto prilično značajno. Mogu samo da vam kažem da je to nešto vezano za dokumentarni program. A inače pripremam i jedan igrani projekt, koji bi trebao da se radi u septembru-oktobru, naravno ako pronađem još neka finansijska sredstva.
RSE
Priprema li gospodin Baletić i neki film u spostvenoj režiji, da obraduje svoje obožavaoce?
BALETIĆ
Da, o tome je i reč. Ovde u Crnoj Gori je bio jedan konkurs, koji evo polako postaje i tradicionalan, iako se radi o malim sredstvima. Taj konkurs je raspisalo Ministarstvo kulture za male filmčiće, dakle filmove s malim budžetom. Prošle godine su startovala dva filma koja su sada u završnoj fazi, naravno rađena video tehnologijom. Sad kreću novi projekti i interesantno je da jedan od njih radi jedan od mojih studenata. Iako sam mu ja doduše jedan od desetak profesora na Cetinju. A evo i ja ću, kao predstavnike ove, sada već matore generacije, pokušati da napravim nešto s tim malim parama.
RSE
Možda definicija „kulturni prostor“ nije baš najpogodnija, ali evo da je upotrijebim kada vas želim upitati kako u osiromašenoj i skupoj Crnoj Gori, gdje građani zapravo misle kako preživjeti, pretpostavljam da i vi to osjećate na svakom koraku, realizovati neke značajnije umjetničke projekte? Kako, kojim novcem?
BALETIĆ
Upravo se i radi o tome da se ne smemo predati. Bez obzira na katastrofalnu ekonomsku situaciju, čovek nešto mora da radi. Bilo bi najlakše reći da nećemo praviti filmove, da nećemo praviti pozorišne predstave, da nećemo štampati knjige i tako dalje. Te greške su i pravljene u prošlosti. Nekako moramo smoći snage i sredstava i juriti te alternativne pare, kako ih mi zovemo. E sad, naravno, to vas ograničava. I u ovom mom slučaju je reč o jednom stvarno malom projektu. Ne radi se o nekakvoj španskoj seriji, već je to jedna gorka komedija, kakve ja inače volim. Čini mi se da je neophodno praviti baš tako nešto. Pokušaću malo da opustim ljude s tom jednostavnom pričom. Sama priča prati sudbinu nekih ribara i pojavu nekog lokalnog vampira na Skadarskom jezeru. To je sjajan ambijent i dobri su glumci. Svake godine cetinjska Akademija praktično izbaci nekoliko izvanrednih glumaca. Uložićemo zapravo u honorare da bi se film uopšte realizovao.
RSE
Koliko iskreno biste mi odgovorili kad bih vas upitala koliko ste zadovoljni odnosom crnogorske vlasti prema kulturi i kulturnim radnicima, odnosno umjetnicima?
BALETIĆ
Ljudi greše kada misle da je to personalni odnos, dakle da se neko u Vladi ili sama Vlada tome protivi. Kada bi to bilo tako, problem bi bio rešiv. Ali, na žalost, problem je u odnosu sredine prema kulturi. U svim eks-jugoslavenskim republikama je situacija ista. Kada dođe do stezanja kaiša, prvo se uvek stešu sredstva za kulturu. Kada dođe do restrikcija, uvek prvi strada budžet kulture. Slično je i sa novinama i novinarskim pozivom. Tako da ja mislim da se mora promeniti ukupni odnos sredine prema kulturi. A prevashodno taj dio ljudi koji odlučuju o kulturi, mora biti najglasniji u zahtevima za promenu odnosa prema kulturi.
RSE
Što su, po vama, osobenosti crnogorske umjetnosti danas i na koji način ona, po vama, može izaći izvan granica Crne Gore?
BALETIĆ
Reč je prvo o tome da moramo vratiti kriterije. Ranije su postojali neki labavi kriteriji. To su bili u jednom trenutku takozvani patriotski kriteriji, drugi put ovi, treći put oni. Mislim da mora postojati dogovor oko nečega šta je minimum i dati šansu kvalitetnim programima. Mislim da tu neke velike mudrosti nema, nego jednostavno dovesti sve ljude na istu startnu poziciju, dati im iste uslove. Konkurs koji je sada objavljen, odnosno koji Ministarstvo kulture objavljuje već treću godinu za sve sfere umetnosti, jedan je od načina. Drugo je pitanje što su ta sredstva bedno mala, ali taj konkurs postoji. Postoji i šansa da se nešto uradi na planu izlaska crnogorske kulture van ovih granica. Evo upravo jučer je bio promovisan jedan program nastupa umetnika iz Crne Gore širom Evrope i to je izuzetan spisak, počevši od sjajnog Romana Simovića. Ali sredstva koja su ti ljudi dobili, prilično su mala.
RSE
Vi ste filmadžija, kako se sami ponekad, u ponekim intervjuima, volite nazvati. Kako biste ocijenili filmsku produkciju u zemljama eks-Jugoslavije?
BALETIĆ
Ja u poslednje vreme na to gledam optimistički. Bivša jugoslavenska kinematografija je bila neuništiva i ona, uprkos ovih 15 užasnih godina, polako ponovo na neki način pokazuje tu svoju vitalnost. Upravo ovde u Podgorici je pre dva meseca bio eks-ju fest. Pogledali smo tih pet-šest filmova iz bivših jugoslovenskih republika i čini mi se kao da se onaj sjajni, jedinstveni osećaj i za prostor i za humor, koji je karakterisao onu našu zajedničku kinematografiju, vraća na scenu. Upravo je Brešanov film i Živka Zalara „Svedoci“, po mom mišljenju izvanredan pokazatelj kako i sa malim sredstvima sjajni autori mogu napraviti jedan film koji kritički preispituje taj prethodni period. I u vezi onoga što ste me malopre pitali šta radim, mogu samo da vam kažem da se radi o jednom takvom postupku preispitivanja nekih događaja iz prošlosti, ali naravno u dokumentarnoj formi.
RSE
Kako smo i uobičajili, naše goste zamolimo i za malo privatnosti. Prešli ste u Podgoricu iz Beograda, gdje ste inače, ako ne griješim, bili i predsjednik Matice crnogorske. Ima sigurno lijepih i loših strana ove promjene, odnosno lijepih i loših strana boravka u jednom i u drugom gradu. Možete li da izdvojite neke najkarakterističnije?
RSE
Meni su inače Srbija i srpska kultura dale puno. Ja sam tamo i rođen, na toj kulturi sam odrastao. Ali mi se u jednom trenutku učinilo da u bitci koja se vodi, naročito u poslednjih 15 godina, a to je bila jedna bitka pre svega na društvenom fonu, dakle bitka za građansku, demokratsku i modernu Srbiju, ja više nemam šta da tražim. To nikada nisam krio i jednostavno sam se spakovao i otišao u Crnu Goru, gde mi se, da budem iskren, čini da neka nada da ćemo iz mraka i iz neznanja uspeti da izađemo ipak postoji. Eto, to je bio jedan od razloga i imam tu satisfakciju da ovde i kao profesor i kao član ovog udruženja stvaralaca Crne Gore pokrećem ono što sam nekada radio u sjajnom „Avala“ filmu, sa svojim kolegama u Srbiji. Kod nas se to stalno dešava u ciklusima, 10-15 godina je kinematografija sjajna, pa je dekretom ili nekom glupošću srušimo i uvek smo počinjali ponovo od nule. Evo ja sad to radim ovde sa svojim kolegama. U Srbiji mi se u jednom trenutku učinilo da to više nema nikakvog smisla, dakle da ja tu ništa ne mogu da uradim, ne samo za sebe, nego i za sredinu u kojoj živim. Možda je to pretenciozno, ali sam jednostavno odlučio da to što još mogu da uradim, probam da uradim u Crnoj Gori.
Gospodine Baletiću, kontaktirajući sa vama u pripremi ovoga razgovora, već tri puta vas zatičem u, kako se to popularno kaže, montaži. Što gospodin Baletić trenutno montira?
BALETIĆ
Ja uvek priznajem šta radim i oko toga ne pravim nikakvu misteriju, ali ovaj put me obaveza prema partnerima sprečava da o tome govorim dok ne bude gotovo. Radi se o nečemu što je, čini mi se, dosta važno, ne samo za mene, nego možda i za širu okolinu ovde gde ja živim. To će biti gotovo negde za mesec-mesec i po dana i stvarno sada nisam u situaciji da bez saglasnosti ljudi za koje to radim i sa kojima sam u poslu, otkrijem o čemu se radi, ali čini mi se da će biti nešto prilično značajno. Mogu samo da vam kažem da je to nešto vezano za dokumentarni program. A inače pripremam i jedan igrani projekt, koji bi trebao da se radi u septembru-oktobru, naravno ako pronađem još neka finansijska sredstva.
RSE
Priprema li gospodin Baletić i neki film u spostvenoj režiji, da obraduje svoje obožavaoce?
BALETIĆ
Da, o tome je i reč. Ovde u Crnoj Gori je bio jedan konkurs, koji evo polako postaje i tradicionalan, iako se radi o malim sredstvima. Taj konkurs je raspisalo Ministarstvo kulture za male filmčiće, dakle filmove s malim budžetom. Prošle godine su startovala dva filma koja su sada u završnoj fazi, naravno rađena video tehnologijom. Sad kreću novi projekti i interesantno je da jedan od njih radi jedan od mojih studenata. Iako sam mu ja doduše jedan od desetak profesora na Cetinju. A evo i ja ću, kao predstavnike ove, sada već matore generacije, pokušati da napravim nešto s tim malim parama.
RSE
Možda definicija „kulturni prostor“ nije baš najpogodnija, ali evo da je upotrijebim kada vas želim upitati kako u osiromašenoj i skupoj Crnoj Gori, gdje građani zapravo misle kako preživjeti, pretpostavljam da i vi to osjećate na svakom koraku, realizovati neke značajnije umjetničke projekte? Kako, kojim novcem?
BALETIĆ
Upravo se i radi o tome da se ne smemo predati. Bez obzira na katastrofalnu ekonomsku situaciju, čovek nešto mora da radi. Bilo bi najlakše reći da nećemo praviti filmove, da nećemo praviti pozorišne predstave, da nećemo štampati knjige i tako dalje. Te greške su i pravljene u prošlosti. Nekako moramo smoći snage i sredstava i juriti te alternativne pare, kako ih mi zovemo. E sad, naravno, to vas ograničava. I u ovom mom slučaju je reč o jednom stvarno malom projektu. Ne radi se o nekakvoj španskoj seriji, već je to jedna gorka komedija, kakve ja inače volim. Čini mi se da je neophodno praviti baš tako nešto. Pokušaću malo da opustim ljude s tom jednostavnom pričom. Sama priča prati sudbinu nekih ribara i pojavu nekog lokalnog vampira na Skadarskom jezeru. To je sjajan ambijent i dobri su glumci. Svake godine cetinjska Akademija praktično izbaci nekoliko izvanrednih glumaca. Uložićemo zapravo u honorare da bi se film uopšte realizovao.
RSE
Koliko iskreno biste mi odgovorili kad bih vas upitala koliko ste zadovoljni odnosom crnogorske vlasti prema kulturi i kulturnim radnicima, odnosno umjetnicima?
BALETIĆ
Ljudi greše kada misle da je to personalni odnos, dakle da se neko u Vladi ili sama Vlada tome protivi. Kada bi to bilo tako, problem bi bio rešiv. Ali, na žalost, problem je u odnosu sredine prema kulturi. U svim eks-jugoslavenskim republikama je situacija ista. Kada dođe do stezanja kaiša, prvo se uvek stešu sredstva za kulturu. Kada dođe do restrikcija, uvek prvi strada budžet kulture. Slično je i sa novinama i novinarskim pozivom. Tako da ja mislim da se mora promeniti ukupni odnos sredine prema kulturi. A prevashodno taj dio ljudi koji odlučuju o kulturi, mora biti najglasniji u zahtevima za promenu odnosa prema kulturi.
RSE
Što su, po vama, osobenosti crnogorske umjetnosti danas i na koji način ona, po vama, može izaći izvan granica Crne Gore?
BALETIĆ
Reč je prvo o tome da moramo vratiti kriterije. Ranije su postojali neki labavi kriteriji. To su bili u jednom trenutku takozvani patriotski kriteriji, drugi put ovi, treći put oni. Mislim da mora postojati dogovor oko nečega šta je minimum i dati šansu kvalitetnim programima. Mislim da tu neke velike mudrosti nema, nego jednostavno dovesti sve ljude na istu startnu poziciju, dati im iste uslove. Konkurs koji je sada objavljen, odnosno koji Ministarstvo kulture objavljuje već treću godinu za sve sfere umetnosti, jedan je od načina. Drugo je pitanje što su ta sredstva bedno mala, ali taj konkurs postoji. Postoji i šansa da se nešto uradi na planu izlaska crnogorske kulture van ovih granica. Evo upravo jučer je bio promovisan jedan program nastupa umetnika iz Crne Gore širom Evrope i to je izuzetan spisak, počevši od sjajnog Romana Simovića. Ali sredstva koja su ti ljudi dobili, prilično su mala.
RSE
Vi ste filmadžija, kako se sami ponekad, u ponekim intervjuima, volite nazvati. Kako biste ocijenili filmsku produkciju u zemljama eks-Jugoslavije?
BALETIĆ
Ja u poslednje vreme na to gledam optimistički. Bivša jugoslavenska kinematografija je bila neuništiva i ona, uprkos ovih 15 užasnih godina, polako ponovo na neki način pokazuje tu svoju vitalnost. Upravo ovde u Podgorici je pre dva meseca bio eks-ju fest. Pogledali smo tih pet-šest filmova iz bivših jugoslovenskih republika i čini mi se kao da se onaj sjajni, jedinstveni osećaj i za prostor i za humor, koji je karakterisao onu našu zajedničku kinematografiju, vraća na scenu. Upravo je Brešanov film i Živka Zalara „Svedoci“, po mom mišljenju izvanredan pokazatelj kako i sa malim sredstvima sjajni autori mogu napraviti jedan film koji kritički preispituje taj prethodni period. I u vezi onoga što ste me malopre pitali šta radim, mogu samo da vam kažem da se radi o jednom takvom postupku preispitivanja nekih događaja iz prošlosti, ali naravno u dokumentarnoj formi.
RSE
Kako smo i uobičajili, naše goste zamolimo i za malo privatnosti. Prešli ste u Podgoricu iz Beograda, gdje ste inače, ako ne griješim, bili i predsjednik Matice crnogorske. Ima sigurno lijepih i loših strana ove promjene, odnosno lijepih i loših strana boravka u jednom i u drugom gradu. Možete li da izdvojite neke najkarakterističnije?
RSE
Meni su inače Srbija i srpska kultura dale puno. Ja sam tamo i rođen, na toj kulturi sam odrastao. Ali mi se u jednom trenutku učinilo da u bitci koja se vodi, naročito u poslednjih 15 godina, a to je bila jedna bitka pre svega na društvenom fonu, dakle bitka za građansku, demokratsku i modernu Srbiju, ja više nemam šta da tražim. To nikada nisam krio i jednostavno sam se spakovao i otišao u Crnu Goru, gde mi se, da budem iskren, čini da neka nada da ćemo iz mraka i iz neznanja uspeti da izađemo ipak postoji. Eto, to je bio jedan od razloga i imam tu satisfakciju da ovde i kao profesor i kao član ovog udruženja stvaralaca Crne Gore pokrećem ono što sam nekada radio u sjajnom „Avala“ filmu, sa svojim kolegama u Srbiji. Kod nas se to stalno dešava u ciklusima, 10-15 godina je kinematografija sjajna, pa je dekretom ili nekom glupošću srušimo i uvek smo počinjali ponovo od nule. Evo ja sad to radim ovde sa svojim kolegama. U Srbiji mi se u jednom trenutku učinilo da to više nema nikakvog smisla, dakle da ja tu ništa ne mogu da uradim, ne samo za sebe, nego i za sredinu u kojoj živim. Možda je to pretenciozno, ali sam jednostavno odlučio da to što još mogu da uradim, probam da uradim u Crnoj Gori.
