Do predsedničkih izbora u Srbiji ostalo je manje od mesec dana, a ipak se čini da s približavanjem datuma održavanja prvog kruga, protivno svakoj do sada poznatoj političkoj dramaturgiji, opada interesovanje javnosti za njih. Ili tačnije, da je mnogo zanimljivije sve ono oko izbora, sve ono što će možda posredno, ali snažno uticati na njihov ishod, negoli sama kampanja, sa uobičajenim repertoarom globalnog predizbornog folklora oplemenjenog dražesnim lokalnim običajima.
Pretnje majci i sestri ubijenog premijera Zorana Đinđića, a zatim i nasrtaj nepoznatih počinilaca na njegovu sestru Gordanu, praćen prigodnim horor-upozorenjima, najbolja su potvrda perverznosti situacije u kojoj se Srbija nalazi. Teško je oteti se dojmu da će i ovi izbori, kao i oni parlamentarni decembarski, više biti glasanje za ili protiv pokojnog premijera, nego opredeljivanje za žive i zdrave kandidate, ionako sasvim bledunjave u poređenju sa prvim srpskim demokratskim kancelarom.
U tom je kontekstu i priroda uloge namenjene Miloradu Ulemeku zvanom Legija još uvek misteriozna, ali dovoljno je bizarno to što te uloge uopšte ima, to jest što svi nestrpljivo čekaju šta će reći svim mastima sveta premazani optuženik broj jedan i kako će se to odraziti na ishod izbora i novu političku mapu Srbije, baš kao da je sasvim normalno da optuženi kriminalci, atentatori i ratni maroderi svojim bilo istinitim ili lažnim tvrdnjama usmeravaju politiku jedne zemlje. I baš kao što, s obzirom na ovakvo stanje stvari, ne bi trebalo da bude normalno - bez obzira na tobože uzvišeno sudsko ignorisanje crvenih datuma u političkom kalendaru - da se njegov iskaz pred sudom zakazuje samo tri dana uoči izbora, a pred samu predizbornu ćutnju, koja u Srbiji inače traje besmisleno dugo i shvata se i primenjuje na apsurdno rigidan i restriktivan način, kao malo gde u svetu parlamentarnih demokratija.
Da će upravo Đinđić i njegovo nasleđe, kao i okolnosti vezane za atentat na njega, uistinu biti u fokusu predizborne kampanje, potvrđuje i aktuelni verbalni duel bivšeg ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića i bivšeg Koštuničinog savetnika - koji je i dalje deo njegovog političkog tima - advokata Gradimira Nalića. Svilanović tvrdi da upravo Nalić širi priče kako će Ulemek Legija ispričati sudu jednu ekstravagantnu lovačku priču iz koje će slediti da je za atentat kriva DOS-ova vlada i neke misteriozne strane sile, te da ni sam premijer nije bez aktivnog učešća u vlastitoj likvidaciji, a Nalić na to odgovara kako Svilanović to priča u panici, jer se boji predstojećeg otkrića da su "Đinđića ubili njegovi". U redu, samo, kako to građanin Nalić tako pouzdano zna, i zašto ta saznanja nije ranije podelio s prvom policijskom patrolom?
U međuvremenu, kandidat heterogene vladajuće koalicije Dragan Maršićanin, ponosno kao da je to lično smislio, uporno varira priču kako glasati za njega znači opredeliti se protiv dva pogubna scenarija: diktature i mafije. Ovu bi prvu imali oličavati kandidati pretpetooktobarskog režima Nikolić i Dačić, a ovu drugu, mafijašku, demokrata Boris Tadić. Maršićaninov problem je u tome što je to valjda jedino oružje kojim Tadića nikako ne može da pogodi sve i kad bi mu se ovaj uslužno nameštao, a što se radikala Tomislava Nikolića tiče, on vedro krstari Srbijom i smeška se, vredno poentirajući na uzajamnom čerečenju petooktobarskih pobednika, trudeći se tek da ništa ne uprska, jer će sve drugo ionako za njega da odradi konkurencija.
Pretnje majci i sestri ubijenog premijera Zorana Đinđića, a zatim i nasrtaj nepoznatih počinilaca na njegovu sestru Gordanu, praćen prigodnim horor-upozorenjima, najbolja su potvrda perverznosti situacije u kojoj se Srbija nalazi. Teško je oteti se dojmu da će i ovi izbori, kao i oni parlamentarni decembarski, više biti glasanje za ili protiv pokojnog premijera, nego opredeljivanje za žive i zdrave kandidate, ionako sasvim bledunjave u poređenju sa prvim srpskim demokratskim kancelarom.
U tom je kontekstu i priroda uloge namenjene Miloradu Ulemeku zvanom Legija još uvek misteriozna, ali dovoljno je bizarno to što te uloge uopšte ima, to jest što svi nestrpljivo čekaju šta će reći svim mastima sveta premazani optuženik broj jedan i kako će se to odraziti na ishod izbora i novu političku mapu Srbije, baš kao da je sasvim normalno da optuženi kriminalci, atentatori i ratni maroderi svojim bilo istinitim ili lažnim tvrdnjama usmeravaju politiku jedne zemlje. I baš kao što, s obzirom na ovakvo stanje stvari, ne bi trebalo da bude normalno - bez obzira na tobože uzvišeno sudsko ignorisanje crvenih datuma u političkom kalendaru - da se njegov iskaz pred sudom zakazuje samo tri dana uoči izbora, a pred samu predizbornu ćutnju, koja u Srbiji inače traje besmisleno dugo i shvata se i primenjuje na apsurdno rigidan i restriktivan način, kao malo gde u svetu parlamentarnih demokratija.
Da će upravo Đinđić i njegovo nasleđe, kao i okolnosti vezane za atentat na njega, uistinu biti u fokusu predizborne kampanje, potvrđuje i aktuelni verbalni duel bivšeg ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića i bivšeg Koštuničinog savetnika - koji je i dalje deo njegovog političkog tima - advokata Gradimira Nalića. Svilanović tvrdi da upravo Nalić širi priče kako će Ulemek Legija ispričati sudu jednu ekstravagantnu lovačku priču iz koje će slediti da je za atentat kriva DOS-ova vlada i neke misteriozne strane sile, te da ni sam premijer nije bez aktivnog učešća u vlastitoj likvidaciji, a Nalić na to odgovara kako Svilanović to priča u panici, jer se boji predstojećeg otkrića da su "Đinđića ubili njegovi". U redu, samo, kako to građanin Nalić tako pouzdano zna, i zašto ta saznanja nije ranije podelio s prvom policijskom patrolom?
U međuvremenu, kandidat heterogene vladajuće koalicije Dragan Maršićanin, ponosno kao da je to lično smislio, uporno varira priču kako glasati za njega znači opredeliti se protiv dva pogubna scenarija: diktature i mafije. Ovu bi prvu imali oličavati kandidati pretpetooktobarskog režima Nikolić i Dačić, a ovu drugu, mafijašku, demokrata Boris Tadić. Maršićaninov problem je u tome što je to valjda jedino oružje kojim Tadića nikako ne može da pogodi sve i kad bi mu se ovaj uslužno nameštao, a što se radikala Tomislava Nikolića tiče, on vedro krstari Srbijom i smeška se, vredno poentirajući na uzajamnom čerečenju petooktobarskih pobednika, trudeći se tek da ništa ne uprska, jer će sve drugo ionako za njega da odradi konkurencija.
