Dostupni linkovi

Jedno je sigurno: političarima je do daljeg najsigurnije da isključe telefone i da međusobno komuniciraju samo licem u lice, i to bez reči, bečeći se upitno, klimajući potvrdno ili odmahujući odrično. Sve preko toga je neoprostivi višak indiskrecije... Jer, “svašta se kaže kada se priča”, što reče jedan prostodušni balkanski mudrac.

Jedan od načelno pouzdanih načina da razlikujemo ozbiljne od neozbiljnih ljudi jeste i to da ovi prvi ne bi sebi dozvolili mnoge stvari koje onima drugima prirodno stoje, i kojima se čak raduju kao beba zvečki. Samo, ako usvojimo ovu definiciju kao validnu, ispašće da na srpskoj političkoj sceni ozbiljnih ljudi ima još manje nego poštenih ljudi, a poštenih ljudi zapravo i nema, bar ako je suditi po njihovim međusobnim optužbama. Nismo li, naime, cele protekle nedelje slušali o tome ko je lopov, a ko arhilopov, ko uzima pare od tajkuna, a ko, za razliku, od tajkuna uzima pare, ko je rođeni, a ko priučeni hohštapler, i svašta još, tome nalik, pa i grđe? Dobro, nije da ovde i inače nedostaje ovakvih iskaza, no sudeći po njihovoj jačini i učestalosti, nekakvi su izbori ipak na pomolu. Pa bi onda ispalo da je ovo nešto kao početak akutne faze predizborne kampanje; ona hronična, razume se, nije ni prestajala.
Sve je to možda bar donekle deo manje-više tipičnog i više-manje neizbežnog tranzicionog folklora, ali ono sa neozbiljnošću – e, to me stvarno muči. Ima li toga još igde, da se načelno ozbiljni i odgovorni odrasli ljudi, sve ministri, poslanici, šefovi stranaka i tako to, nadgornjavaju u prikazivanju, citiranju, prepričavanju i demantovanju privatnih telefonskih razgovora i SMS-poruka? Ovde smo, eto, i to dočekali, pa sada onima koji ne umeju naći pametnijeg posla ostaje da se zabavljaju time da li je Vesna Pešić rekla Božidaru Đeliću ovo, ili je Žarko Korać napisao Đelić Božidaru ono? Ko se kome izvinjavao, za šta i u čije ime, ko je kome objašnjavao da nije odavde i ne zna o čemu se radi, a sve u vezi s rafalom optužbi Čedomira Jovanovića, koji još samo daktilografkinje u Vladi Srbije nije optužio da pripadaju “zločinačkom udruženju” kojim upravlja tajkun Mišković, dočim su svi ostali krivi dok ne dokažiu suprotno. A kako mu je na to odgovoreno? Tako što je podvrgnut virtuelnom psihijatrijskom veštačenju u izvedbi nestručnih, političkih lica. Negde na vrhuncu ove afere, krenulo je i to mahanje displejima mobilnih telefona, kao dopola melodramatski, otpola groteskni krešendo jednog zamešateljstva u kojem je teško razabrati ko koga i zašto. Da li sve ovo ikome punoletnom može izgledati kao ponašanje ozbiljnih ljudi? Vrlo teško.
Na drugoj strani, iako je sve to i operetski i nekako “animirano”, u igri su ipak više nego krupni, što će reći ozbiljni ulozi, i politički i ekonomski. Dok se u onoj banji kod Beča bije još jedna u nizu Poslednjih Kosovskih Bitaka, u kojima srpska strana nastupa pod besmrtnom devizom “evo ti ništa i drži ga dobro”, kod kuće se ipak polako preslažu kockice u političkoj igri moći. Ako Priština bar malo popričeka sa “jednostranim proglašenjem nezavisnosti”, Koštunica neće imati druge nego da aminuje brzo održavanje predsedničkih izbora, a ovi opet ne mogu a da se bitno ne odraze i na raspored snaga u izvršnoj vlasti – što se može završiti čak i njenim raspadom. E sad, poznato je da svaki Srbin koji drži do sebe misli da je kadar da bude predsednik države, štaviše, da to i zaslužuje i da je fakat da to ipak nije tek posledica nesrećnog spleta okolnosti ili dušmanske zavere, ali realno je da samo dvojica među njima – a to su Boris Tadić i Tomislav Nikolić - imaju ozbiljne šanse da to i (p)ostanu. Pa se onda čak i taj broj prepolovljava ako uzmemo u obzir samo kandidata koji pobeđuje u slučaju da većina glasača izađe na izbore u treznom i uračunljivom stanju.
Gde je u svemu tome ono SMS-natezanje? Ono bi moglo biti zabavno-otužni deo jedne borbe koja će biti nemilosrdna i neizvesna: obračuna za treće mesto na izborima. Tu su glavni konkurenti Čedomir Jovanović i Velimir Ilić, najbliži Koštuničin saveznik za kojeg ipak nije sigurno da će dobiti premijerovu podršku. Zašto bi, naime, predsednik DSS-a od gotovog pravio veresiju? Jer, radikalizacija prilika oko Kosova – a kojoj su sam Koštunica i njegovo okruženje suštinski doprineli – može dodatno da polarizuje biračko telo Srbije, a tu onda nema mnogo mesta za eklektičko “narodnjaštvo”, koje bi, kao, da “pomiri suprotnosti”: ono naizgled zahvata široko (po biračkom telu), ali je taj zahvat zapravo plitak. Takođe, ni Tadić ne može mirno da spava ako Čedomir Jovanović kapitalizuje svoj antimiškovićevski blickrig, kao i svoj nekalkulantski, dosledan stav oko kosovskog pitanja, koje on – i samo on, uz saveznike manjeg kalibra - uporno vraća u dvorište onih koji su Kosovo uredno “razdužili” još 1999, a sada bi drugima da popuju na tu istu temu, potražujući ga nazad od onih koji nisu ni luk jeli ni luk mirisali. On bi, dakle,mogao da “odgrize” ne baš zanemarljiv broj Tadićevih glasova, baš kao i Ilić Nikolićevih; neko sklon banalnim i glupim teorijama zavere zaključio bi da ispada da je onda i jedan i drugi pretendent na treće mesto zapravo “električni zec” svojih navodno ljutih protivnika, ali takve “lukave” konstrukcije su toliko shematične i drvenkasto “pametne” da su zapravo nepopravljivo naivne. Politika nije ni šah ni tetris, u igri je i bezbroj “neizračunljivih” faktora.
Jedno je sigurno: političarima je do daljeg najsigurnije da isključe telefone i da međusobno komuniciraju samo licem u lice, i to bez reči, bečeći se upitno, klimajući potvrdno ili odmahujući odrično. Sve preko toga je neoprostivi višak indiskrecije... Jer, “svašta se kaže kada se priča”, što reče jedan prostodušni balkanski mudrac.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG