Predstavnici “Incest trauma centra” iz Beograda izneli su podatak da im je od 2001. do ove godine između 27 i 42 odsto prijava slučajeva seksualno zlostavljane dece bili dostavljeno od strane policije i tužilaštava. Oni su upoznali javnost sa rezultatima svoje dvomesečne kampanje protiv seksualnog zlostavljanja žena i dece i založili se za uvođenje teme nasilja nad ženama i decom u školski i nastavni program.
Amir Hodžić iz organizacije CESI iz Zagreba govorio je o rezultatima rodno zasnovanog nasilja u adolescentim vezama u Hrvatskoj. On je izneo podatak da je na osnovu istraživanja nad grupom mladih iz završnih rezreda dve srednje škole, 10 odsto mladih izjavilo da ima saznanja o tome da su njihovi prijatelji ili prijateljice bili žrtve psihološkog i emocionalnog nasilja. Najčešći razlog nasilja, kako su mladi izneli, jesu ljubomora i strah od prekida veze. Uznemiravajuća činjenica je, kako je naveo Hodžić, i to što mnogi mladi ne prepoznaju mnoge oblike psihološkog i emocionalnog zlostavljanja kao nasilje, a neki čak ne prepoznaju ni oblike fizičkog i seksualnog nasilja:
"4 % mladih je reklo da je to osoba iz njihove familije, obitelji, koja je u nasilnoj vezi. Što se tiče vršnjačkih grupa u kojima se mladi druže jedna desetina je izjavila da se druže u grupama koje opravdavaju i odobravaju nasilje ili čak idealiziraju nasilno ponašanje - mladići su skloniji druženju u takvim grupama. Mnogi mladi u svojim školama nemaju aktivnosti i nekakve programe koji se tiču edukacije i prevencije nasilja u adolescentskim vezama."
Svi podaci o seksualnom nasilju su potcenjena brojka. U okviru postojećih podataka zna se da je, recimo, svaka osma odrasla žena u Americi bila žrtva silovanja. U Srbiji je seksualno zlostavljanje žena i dece, nažalost, delikt koji se krivično-pravno još uvek nedovoljno strogo sankcioniše. Biljana Branković, autorka istraživanja o seksualnom nasilju nad mladim ljudima u Srbiji, koje je trajalo 6 godina obuhvatilo 4000 ispitanika-srednjoškolaca, ukazuje na to da ne postoji interesovanje institucija u Srbiji za ovu vrstu problematike:
"Nažalost, ključni podatak mog istraživanje je da je svaka osma devojka iz eksperimentalne grupe preživela iskustvo seksualnog nasilja, dakle naglašavam, Pretežno su to bili veoma teški oblici nasilja kao što su silovanje, pokušaj silovanja, incest, ucena, pretnja, zloupotreba autoriteta i položaja i sl. Takođe se pokazalo da dve trećine ispitanika jeste čulo za slučajeve zlostavljanja u neposrednoj okolini, među osobama koje poznaju neposredno. Ako se usmerimo samo na one podatke iz poslednje faze istraživanja, na slučajeve za koje su ispitanici saznali iz iskustva žrtve nasilnika, iz sopstvenih iskustava ili su prisustvovali takvim situacijama, koji mogu da izvučem iz tih istraživanja jeste da su opisani slučajevi potencijalno zakonski kažnjivi – radi se o teškim oblicima zlostavljanja. Žrtva je najčešće maloletna a nasilnik punoletan i često poznat i blizak žrtvi."
Uvođenje obrazovanja o prirodi nasilja i, posebno seksualnog nasilja, u nastavne programe u školama postavlja se kao neminovnost. Otuda se Biljana Branković, koja je svoja istraživanja predstavila i u Ujedinjenim nacijama, upitala:
"Šta je još potrebno da uradimo da bi prosvetne vlasti u Srbiji prihvatile jedan program - ako je dovoljno dobar za UN zašto nije dovoljno dobar za Srbiju."
