RFE: Možete li opisati najdrastičnije prizore kršenja prava osoba sa posebnim potrebama u srpskim specijalizovanim ustanovama?
AHERN: Držati decu i odrasle ljude u institucijama ceo njihov život je već samo po sebi veoma nehumana praksa. Zatekli smo nedostatak medicinske nege – u nekim institucijama čak 50 odsto dece ima žuticu, u nekima ne dobija ni najosnovniji medicinsi tretman; videli smo decu koja imaju hidrocefalus, koji se inače veoma lako leči, a mi smo naišli na mnogo dece sa tako ogromnim glavama da nisu mogla ni da se kreću – to je bilo užasno. Rekla bih da je najstrašnije postupanje sa decom u tim institucijama - a moram reći da nigde u 24 zemlje gde smo 15 godina snimali situaciju - nismo videli da je toliki broj dece vezan za krevete – konopcima ili zavojima - ruke, noge, struk vezani su im za krevete i kolevke. To je bilo zaista ekstremno uznemiravajuće. Znate, kad se deci ometenoj u razvoju ne nudi nikakav ljudski kontakt, pažnja, briga, stimulacija, ona primenjuju auto-stimulaciju: najpre počnu da se ritmički ljuljaju napred-nazad, to je najblaža faza, zatim počnu glavama da udaraju u krevete i kolevke, a nakon toga pokušavaju i da sebi isteruju oči, da se udaraju u lice, grizu sopstvene ruke i tako dalje. Vezivanje dece za krevet je sve što osoblje ume da uradi da spreči to samopovređivanje. I to je zaista strašno. Neka od te dece su tako vezana I fiksirana provela ceo svoj život.
Drugo, duboko uznemirujuće iskustvo bilo je videti decu i tinejdžere koji su okarakterisani kao “nepokretni”, koji ne mogu da hodaju bez invalidskih kolica. Oni su takođe ostavljeni da godinama leže u krevetima. U jednu takvu instituciju sam išla tri puta i kad god sam otišla zaticala sam redove i redove kreveta sa decom i tinejdžerima od 15, 18, 20, 25 godina – uvek su to bila ista ta deca u krevetima – ujutru, u podne, uveče - sve vreme u krevetima, nikad ih niko nije izveo napolje. Sećam se jednog deteta nad čijim krevetom sam stajala. Pitala sam sestru koliko dugo je ono tu, na šta mi je ona odgovorila da je tu 11 godina i da je došlo iz druge institucije. Taj dečko je imao 21 godinu. Pitala sam koliko često ustaje i koliko ga često izvode napolje. Sestra je rekla: nikad. Nisam mogla da verujem da to čujem pa sam ponovo pitala: hoćete da kažete da nikad nije napustio ovaj krevet za 11 godina? Ona je ponovila: ne, nikad.
U većini tih institucija nema dovoljno osoblja čak i kad je u pitanju samo hranjenje i presvlačenje pacijenata. Jedna institucija u kojoj smo bili – sastoji se od tri zgrade, u kojima je smešteno 300 ili 400 ljudi. Tamo imaju u noćnoj smeni samo dvoje zaposlenih. Zamislite da izbije požar ili se dogodi drugi veći problem – dvoje zaposlenih zaista ne bi moglo da spase tih 300-400 ljudi u tri zgrade. Na drugoj lokaciji koju smo obilazili situacija je ovakva: jedna zgrada od tri sprata kompletno popunjena decom I odraslima okarakterisanim kao “nepokretni”, koji su sve vreme u krevetima. Oni su bili na drugom I trećem spratu, a u zgradi nije bilo rampi ili invalidskih kolica. Da izbije požar, niko ne bi bio u stanju da im pomogne, oni bi izgubili život. To je zaista bilo užasavajuće iskustvo.
Naš stav je da ljudi sa posebnim potrebama imaju pravo da žive u društvenoj zajednici. Ako osoba ima hendikep, to ne znači da za ceo život treba da bude izopštena iz društva, zaključana u ovakvim ustanovama, da bude žrtva segregacije, kaže za naš radio Laurie Ahern, pomoćnica direktora MDRI, Međunarodne organizacije za zaštitu prava osoba sa posebnim potrebama.
Ljudi sa posebnim potrebama, bez obzira na to kakav hendikep imali, imaju pravo da žive integrisani u društvu, da imaju porodicu, prijatelje, da stiču obrazovanje – sve ono što smo vi I ja privilegovane da imamo.
RFE: Da li ste imali priliku da odgovornim ministrima u srpskoj vladi ukažete na tu nedopustivu praksu?
AHERN: Da, sreli smo se sa njima nekoliko puta kad smo bili ovde, a I posle pres konferencije u sredu smo sa njima razgovarali. Oni su u principu priznali da je situacija užasna I da institucije u kojima je zanemarivanje najprisutnije treba zatvoriti. Oni govore da imaju plan da izvrse reforme do 2015. godine, ali problem je u tome što se mora delovati urgentno, jer ljudi su tamo u stravičnim uslovima, mnogi neće dočekati to vreme. U decembru 2006. godine Ujedinjene nacije, nakon 4-5 godina rada na konvenciji o pravima osoba sa posebnim potrebama, a moja organizacija je pomogla da se sačini nacrt tog dokumenta, ratifikovala je tu konvenciju I potpisalo ju je do sada 117 zemalja sveta do pre nedelju dana. Mnoge zemlje istočne Evrope su je potpisale, ali Srbija još uvek nije. Mi se nadamo da će je i Beograd potpisati.
RFE: Vaša organizacija navodi da vlada Srbije nema plan ili program da okonča ovakav nehuman tretman hiljada lica sa posebnim potrebama.
AHERN: Ne, nema. Na papiru, doduše, postoji, ali kad smo s ministrima razgovarali, rekli su nam da oni to ne mogu realizovati.
RFE: Zašto, šta kažu da je problem da se realizuje?
AHERN: Mislim da je u pitanju nedostatak volje da se tom problemu posveti pažnja. Veliki problem je I to što se u vezi sa tim mora radikalno menjati svest ljudi, mnoštvo predrasuda koje u društvu postoje prema toj grupi ljudi.U Srbiji su nam mnogi rekli da lekari još uvek preporučuju ženama koje rode hendikepirano dete da ga jednostavno ostave državi, koja će voditi računa o njemu. To dovoljno govori o nivou svesti u društvu kad je u pitanju ova grupa ljudi. Mi smo, doduše, sreli i mnogo porodica koje su želele da zadrže svoje dete, ali nisu bile u stanju da to učine jer nema nikakve društvene podrške na nivou lokalnih zajednica.
Znate, nas slavni fizičar Steven Hawking bolovao je od Lou Gehrigs bolesti, neuro-motoričkog sindroma koji ga je prikovao za invlalidska kolica I koji mu je oduzeo I moć govora bez sofistikovanih pomagala, ali je postigao izvanredne rezultate u nauci, objavljivao briljantne knjige iz oblasti kvantne fizike, a uz to se još i oženio I formirao porodicu. Ovde takvih modela reintegracije u društvo nema. Štaviše, još uvek postoji element stida ako imate dete sa hendikepom. Otuda se u Srbiji mora dosta raditi na podizanju svesti kad je u pitanju ova grupa ljudi. Kad ovo kažem, moram da pomenem da postoje male, ali veoma posvećene, nevladine organizacije koje pomažu roditeljima da zadrže I podižu svoju decu sa posebnim potrebama. Vlada bi trebalo da podrži rad tih grupa I njihovu mrežu podrške, ali I da pogleda kako modeli te podrške na nivou lokalnih zajednica funkcionišu na zapadu. Znate, ja sam iz Sjedinjenih Američkih Država i moram reći da ni tamo do pre 30-ak godina nije bilo bolje. I mi smo držali ljude sa prihijatrijskim problemima zatvorene iza brava institucija, baš kao u Srbiji. Trebalo je da se stvori kritična masa inicijativa roditelja, ljudi iz nevladinog sektora, organizacija za ljudska prava, pravnika - da se izvrši ogroman pritisak na vladu da se ta praksa institucionalizacije drugačijih ljudi promeni.
RFE: Pomenuli ste u izveštaju da ćete svoje nalaze poslati organima Evropske unije, uz preporuku da Srbija, pre nego što nastavi evro-integracione procese, obezbedi poštovanje prava svojih najranjivijih građana.
AHERN: Da. Moje kolege – koautori ovog izveštaja - I ja idemo u Ženevu sredinom decembra, gde ćemo razgovarati sa izveštačem Ujedinjenih nacija o torturi. Cilj nam je da vidimo kako ovakva praksa države da drži u zatvorenim, nehumanim institucijama ljude protiv njihove volje, krši konvenciju o torturi. Srbija nije jedina zemlja koja primenjuje ovakav tretman. Nedavno smo do takvih saznanja došli I u Rumuniji I Turskoj. Mi tražimo od Evropske unije da poštovanje ljudskih prava svih građana, ne samo manjina i izbeglica nego I onih sa posebnim potrebama, učini uslovom evroatlantskih integracija.
