Dostupni linkovi

Zbog čega su Bosna i Hercegovina i Srbija jedine zemlje u regionu koje sa Evropskom unijom nisu potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju? Ovo pitanje postavljamo mladim ljudima koje najviše pogađa zaostajanje njihovih država na putu u Evropu.

Naš sagovornik u Beogradu je Andrej Nosov, predsednik Inicijative mladih za ljudska prava, a u Sarajevu Ivan Barbalić, predsednik ACIPSA, Centra za interdisciplinarne postdiplomske studije.

Omer Karabeg: Gospodine Nosov, zašto je Srbija u ovom trenutku toliko daleko od Evropske unije?

Andrej Nosov: Da sam političar iz Srbije, ja bih vam rekao da je to zbog toga što nam Evropska unija unije odškrinula vrata. Međutim, objektivno govoreći, Sporazum nije potpisan zato što se Mladić još uvek ne nalazi u Hagu i zato što, i pored toga što stalno govorimo da sarađujemo s Haškim tribunalom i da čistimo nasleđe prošlosti, mi zapravo to ne radimo. Naša političa elita, naši državni organi ne rade na reformama neophodnim za ulazak u Evropsku uniju. Evropa se doživljava kao administrativna, a ne društvena stvar, odnosno ne govori se o evropskim vrednostima. Prema tome, ako govorimo u pravno - formalnom smislu, svakako su Mladić i nedovoljna saradnja sa Haškim tribunalom glavni razlozi što nismo potpisali Sporazum, a ako govorimo o suštinskom razlogu našeg zastojanja na putu ka Evrospkoj Uniji, onda je to činjenica da veoma malo radimo na tome da menjamo vrednosni sistem u našem društvu.

Omer Karabeg: Gospodine Barbaliću, da i vama postavim isto pitanje, zašto je Bosna i Hercegovina toliko daleko od Evropske unije?

Ivan Barbalić: Odgovoriću slično kao i kolega Nosov. Ako formalno gledamo, Sporazum nismo potpisali zato što nismo ispunili uslove koje je pred nas postavila Evropska komisija, a ako gledamo istini u oči - zato što našim političarima to uopšte nije ni bitno. Njima je sasvim dobro - oni ne moraju biti u Evropi, njima Evropane treba, oni imaju svoje privilegovane položaje i, da bih ih očuvali, uoči svakih izbora podignu nacionalne tenzije u zemlji.

Omer Karabeg: Gospodine Nosov, da li politička elita Srbije, koja se deklarativno zalaže za Evropu, istinski želi da Srbija prihvati evropske vrednosti?

Andrej Nosov: Ne. Zato što naši političari imaju mentalitet ministra Velimira Ilića koji šutira novinare. Velimir Ilić samo javno ispoljava ono što većina njih zapravo misli. U suštini tog mentaliteta je bahati odnos prema građanima. U Srbiji se danas sukobljavaju domaćinska i moderma Srbija. Domaćinska Srbija bi da mi kupujemo polovne vozove iz Švedske, a moderna da nam pruge budu brže. Razapeta između novog i starog, Srbija se nekako nalazi na pola puta.

Ivan Barbalić: Dok u Srbiji postoji taj rascjep na modernu i domaćinsku Srbiju, ja se bojim da mi imamo dvostruki rascjep - na modernu i domaćinsku Bosnu i Hercegovinu i na modernu i domaćinsku Srbiju, pošto političari iz Republike Srpske pokazuju apsolutnu spremnost da slušaju ono šta im se diktira iz Srbije i otvoreno se suprostavljaju naporima da Bosna i Hercegovina postane normalna država. Prosto je nevjerovatno koliko smo se u posljednje vrijeme naslušali izjava koje su u neskladu sa onim što on nas zahtijeva proces evropske integracije.

Ivan Barbalić

Omer Karabeg: Gospodine Nosov, da li građani Srbije žele da vide svoju zemlju u Evropskoj uniji? Nedavno istraživanje javnog mnjenja je pokazalo da je građanima Srbije važnije Kosovo od Evropske unije.

Andrej Nosov: Ja se opet vraćam na našu političku elitu. Tako nije bilo pred dve godine kada je rađeno slično istraživanje, ali, pošto naš premijer uporno ponavlja “sve damo, Kosovo ne damo”, naravno da to utiče i na odnos građana prema Kosovu i Evropskoj Uniji. Podsetiću vas na jednu sličnu stvar. Kada je prikazan onaj stravični snimak kako pripadanici "Škorpiona" ubijaju ljude iz Srebrenice, veliki broj građana je posle toga u istraživanju javnog mnenja priznao da se se zločin u Srebrenici dogodio. Međutim. čim su neki političari i kvazi javne ličnosti počeli da to osporavaju, smanjio se procenat onih koji veruju da se u Srebenici dogodio genocid. A što se tiče odnosa prema Evropi, Evropa je za nas jedan onako paket novca, jer svi kad govore o Evropi - od policajca do političara - govore o novcu. To je, rekao bih, gastarbajterski doživljaj Evrope - kad uđemo u Evropsku Uniju imaćemo plate od 3.000 eura i ko zna šta još. Niko ne govori o mentalnoj promeni koja mora da se dogodi u nama samima. Jer, mi danas u Srbiji imamo stari sistem vrednosti i političare koji samo nose nova odela. Naravno, postoje i oni koji su drugačiji, ali su oni, nažalost, u manjini i veoma često, navodim primer predsednika Srbije, prave kompromise i popuštaju tamo gde se ne bi smelo popuštati.

Andrej Nosov
U Srbiji se danas sukobljavaju domaćinska i moderma Srbija...

Omer Karabeg: Gopodine Barbaliću, kakvo je raspoloženje građana Bosne i Hercegovine prema Evropskoj uniji? Da li oni žele da vide svoju zemlju u Evropskoj uniji?

Ivan Barbalić: Ja mislim da bi malo ko odgovorio da ne želi. Međutim, čini mi se da ih političari odvode na neke druge teme i u neka druga vremena. Ako političari stalno izazivaju krize, ako blokiraju sistem, ako već dvije godine nije napravljen nikakav pomak u reformama neophodnim za početak procesa pridruživanja Evropskoj Uniji, onda ne postoji ni atmosfera u kojoj će se razmišljati o evropskom putu i evropskim vrijedmostima. Evropa je priča koja dobro zvuči, međutim, ovdje još uvijek vlada mentalitet ratnog stanja, mi smo ovdje u permanentnoj priči kako ćemo dalje dijeliti teritoriju Bosne i Hercegovine.

Omer Karabeg: Kad govorimo o građanima u Bosne i Hercegovine, o običnim ljudima, ima li razlike u odnosu prema Evropskoj uniji između građana Republike Srpske i građana Federacije?

Ivan Barbalić: Formalno nema. Kad pravite ankete, svi su za Evropu, kao što su i svi političari na riječima za Evropu. Međutim, kad se krene u reforme, sve se odmah vrlo brzo prevede u ratni okvir, neko nekome prijeti, jedni ugrožavaju druge. Na svu sreću u Bosni i Hrecegovini su prisutni stranci, pa se ne možemo potući, ali to je jedno permanentno beznađe. Izvinite što sam tako deprimiran, ali situacija u Bosni i Hercegovini je ovih dana vrlo ružna i mučna.

Omer Karabeg: Gospodine Nosov, da li su ljudi u Srbiji svesni šta su do sada izgubili zbog toga što Srbija toliko kasni na putu evropskih integracija?

Andrej Nosov: Nisu svesni, svakako da nisu svesni. Mogu da odgovorim kontrapitanjem: da li su svesni šta su izgubili ratovima? Da li su svesni šta su izgubili ubistvom Zorana Đinđića? Ne, naravno da nisu svesni. Nema kritičke svesti, nema javnog mnenja koje je spremno da reaguje. Kad Beograd nije potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridružianju, ovde su bile mlake reakcije. Prosto je bilo neverovatno koliko ljudi nisu bili zabrinuti zbog toga što toliko zaostajemo. Ono što takođe veoma zabrinjava je i to šta mi želimo da pokažemo Evropi, s čime mi želimo da uđemo u Evropu. Nedavno istraživanje je pokazalo da bi građani Srbije najradije voleli da se predstave Evropi ne svojim savremenim dostignućima, nego svojom tradicijom, što zapravo pokazuje da smo mi duboko zakopani u pitanje našeg identiteta. Mi bismo da Evropljanima objasnimo ko je bio Karađorđe, a ne da predstavimo nekog mladog naučnika koji postiže sjajne rezultate u svojoj oblasti.

Omer Karabeg: Gospodine Barbaliću, da li su ljudi u Bosni i Hercegovini svesni kakve su velike posledice kašnjena na putu evropskih integracija?

Ivan Barbalić: Pa, naravno da nisu. Mi u Bosni i Hercegovini imamo dugotrajno iskustvo života u krizi. Znate, stalno se čini da smo dotakli dno, a onda se pokaže da možemo padati jos dublje. Za razliku od Srbije gdje bi se eventualno nakon izvjesnog vremena moglo artikulirati nezadovoljstvo građana prema vlasti, u Bosni i Hercegovini se malo šta može učiniti, jer mi ovdje imamo etnički podijeljenu vlast, imamo etničke lidere koji uvijek krivicu za svoje neuspijehe prebacuju na lidere drugih nacija i nezadovoljstvo pripadnika svog naroda usmjeravaju prema njima. U posljednih desetak dana kriza je dostigla vrhunac. Ovdje se sistem urušava iz dana u dan. Svake večeri kad upalim televizor pitam se šta se još gore može dogoditi od ovoga što imamo, a dešavaju se sve gore i gore stvari. Ipak, garant sigurnosti su nam međunarodne snage, pa vjerujem da političari, osim opstruiranja i blokade, ne mogu napraviti veće psine i početi zveckati oružjem.

Omer Karabeg: Gospodine Nosov, u Srbiji zbog Kosova jačaju simpatije prema Rusiji i istovremeno neraspoloženje prema Zapadu. Bojite li se da Srbija može završiti u zagrljaju Rusije?

Andrej Nosov: Rusija verovatno ima nameru da nas načini ruskom provincijom. Međutim, ni sama Rusija nije pokazala da je previše zainteresovana za takozvanu odbranu Kosova. Više se tu radi o vođenju svestke geopolitike preko leđa Srbije. Naša Inicijativa mladih je nedavno imala kampanju pod sloganom "Ruski veto, Srbija u geto". To je, ja mislim, ključna poruka kada se kritički posmatra sadašnji odnos Rusije i Srbije. Mislim da ćemo to vrlo brzo videti kad počnu da se spovode ruski interesi na Balkanu i kad krene privatizacije naftne industrije Srbije. Uz sve to ide jos jedna priča koja se zove – ne u NATO. Kaže se da treba da budemo u Evropskoj uniji, ali ne i u NATO paktu. Ne postoji, međutim, nijedna članica Evropske Unije koja nije u NATO paktu. To posebno zabrinjava ako imamo u vidu da je Srbija devedesetih godina vodila tri rata i da je odgovorna za mnoge zločine u svom susedstvu. Bosna i Hercegovina, kao što je rekao kolega Ivan, ima međunarodne trupe koje su garant da neće biti rata, odnosno da će se bar održati taj prividni mir, dok je Srbija izložena mnogim rizicima. Mi imamo nereformisane službe državne bezbednosti, stalno prisvajanje severa Kosova, mešanje Rusije, nestabilnu političku scenu, ljude u parlamentu koji smatraju da svako onaj ko se zalaže za nezavisnot Kosova treba da bude proteran. Po mom dubokom uverenju politička radikalizacija u Srbiji zapravo tek dolazi. Naša politička elita se stalno igra sa političkom stabilnošću u regionu i to je ono sto mene najviše plaši. Mi možemo da potpišemo sedam sporazuma sa Evropskom unijom, ali ako iz Srbije i dalje budu dolazile poruke da je Banja Luka deo Srbije, da je Priština deo Srbije, da je Podgorica sveta srpska zemlja i da je Republika Srpska Krajina, ili kako se već zvala, u Hrvatskoj i dalje naša, to nas ne vodi u Evropu. Možemo mi da imamo super investicije, dugoročno to ništa neće rešiti sve dok ne shvatimo ko smo, gde smo i kuda želimo da idemo.

.Možemo mi da imamo super investicije, dugoročno to ništa neće rešiti sve dok ne shvatimo ko smo, gde smo i kuda želimo da idemo...

Omer Karabeg: Gospodine Barbaliću, šta će biti sa Bosnom i Hercegovinom ako ona definitivno napusti evropski put? U čijem će zagrljaju ona završiti?

Ivan Barbalić: Ja mislim da nema govora o tome da napuštamo evropski put. Mi drugog puta nemamo - to je kohezivni element Bosne i Hercegovine. Mislim da međunarodna zajednica ne bi imala šta raditi u Bosna i Hercegovini da nema evropskog puta. Tako da nije problem u tome hoćemo li napustiti taj put, nego koliko ćemo se sporo kretati, i što je još opasnije - da li ćemo ići unazad. Znači, mi imamo samo jednu traku kojom možemo ići gore-dole, nema drugih opcija. Ukoliko bi međunarodna zajednica digla ruke od evropskog puta Bosne i Hercegovine. bila bi upitna i sama opstojnost Bosne i Hercegovine, što bi bila katastrofa, što se nikako ne smije desiti. Opasno je ovo što se u ovom trenutku dešava u Republici Srpskoj. Milorad Dodik, jedan od najjačih lidera u državi, nastupa kao apsolutni protivnik Evropske unije. Postavlja se pitanje da li je on spreman da taj dio Bosne i Hercegovine pretvori u nekakav sjeverni Kipar, da li on vodi Repunliku Srpsku u totalnu izolaciju.

Omer Karabeg: Da li Dodik razmišlja o ruskoj opciji?

Ivan Barbalić: Ruska opcija jest jednako sjeverni Kipar. Ipak, ne vjerujem da će međunarodna zajednica dopustiti da dio Bosne i Hercegovine onako kao list otpadne i pripoji se nekoj velikoj Srbiji. Uostalom, niti je Srbija zvanično i totalno opredijeljena u tom smjeru, niti je Rusija baš toliko spremna da takav rasplet podrži, tako da mislim da se radi o veoma rizičnom potezu, koji je, istina, inspirisan određenim preporukama iz Srbije, ali se ipak graniči sa političkom ludošću jer je suprotan svim trendovima u Evropi.

Omer Karabeg: Gospodine Nosov, koliko zaostajanje na putu ka Evropi pogađa mlade ljude u Srbiji. Šta oni gube?

Andrej Nosov: Pa, oni gube sve: perspektivu, mogućnost da putuju po Evropi i svetu, da se školuju i usavršavaju u inostranstvu. Moja generacija gubi godine koje su naši roditelji već izgubili. Sedamdest pet posto mladih ljudi u Srbiji nikada nije napustilo zemlju. Inicijativa mladih za ljudska prava organizuje programe regionalne razmene, pa nam se dešava da, kad nekoga upitamo da li bi išao u Sarajevo, dobijemo odgovor: "Baš me briga za Hrvatsku". Mi imamo veliki broj mladih ljudi koji nemaju nikakav dodir sa regionom ili sa bilo kakvom regionalnom ili evropskom pričom. A naša generacija ima šansu da menja Balkan, da stvori jedan drugačiji Balkan gde ćemo svi živeti na normalan način. Međutim, sa ovakvom političkom elitom, njenom proruskom politikom koja nas vodi u izolaciju nećemo dogurati dalje od severnog Kipra koji Dodik pravi u Bosni i Hercegovini. I to će nam verovatno biti i jedino mesto gde ćemo da idemo na letovanje. To je ono što mene jako zabrinjava i jako plaši pogotovo nakon poruka koje dolaze od mnogih međunarodnih zvaničnika da je ovo posljednji trenutak za Srbiju da se promeni. A ako se to ne desi, mladi ljudi će kofer na leđa, pa pravac u neku Evropu, ili na Novi Zeland, ili na neko treće mesto da tamo potraže svoju sreću, jer mi ovde, zapravo, nemamo prilike da tražimo svoju sreću. Jedino što možete da očekujete je da živite sa svojim roditeljima do 35. godine, da dobijete slabo obrazovanje i da vašu sudbinu određuju političari koji vam kažu da je vaša najveća vrednost to što vi pripadate jednom narodu.

Ivan Barbalić: Mladi ljudi su isinske žrtve našeg zaostajanja na putu ka Evropskoj uniji, ali dio krivice snosi i Evropska unija. Mislim da restriktivni vizni režim Evropske unije koji važi za Bosnu i Hercegovinu i Srbije doprinosi negativnoj atmosferi koja postoji u ovim dvjema zemljama. Njime su najviše su pogođeni mladi ljudi. Veliki broj nikad nije napustio zemlju, oni žive u zatvorenim društvima, nemaju mogućnost da komuniciraju, da putuju, da razmjenjuju iskustva, da se upoznaju sa mladim ljudima iz susjednih zemalja i Evrope. Oni su sada zatvoreni u torove, osuđeni na ponudu lokalnih političara koja je vrlo loša, pa se onda ne treba čuditi što od njih ne dolazi neka nova energija koja će mijenjati društvo. Zbog toga mislim da je vizni režim Evropske unije apolutno pogrešan. Nije dovoljno samo taj režim liberalizirati. Treba ga ukinuti.

Mladi ljudi su isinske žrtve našeg zaostajanja na putu ka Evropskoj uniji, ali dio krivice snosi i Evropska unija...

Andrej Nosov: Postpuno se slažem, mislim da je Evropska unija u tom pogledu nepravedna prema nama i voleo da postoji mesto gde možemo i da ih tužimo za to što nam čine. Znate, sve to što se dešava oko viza je i poniženje. Mi očekujemo od mladih ljudi da budu proevropski nastrojeni, ali ako stojite pet-sest sati u redu za vize pred nekom ambasadom ili konzulatom, onda osećate samo poniženje. Ipak, kad je o vizama reč, rekao bih da je najteže Kosovarima. Oni ne mogu da putuju u Srbiju jer Srbija ne priznaje njihov pašos koji im je izdao UNMIK, a kad putuju u Bosnu i Hrecegovinu ili Hrvatsku moraju da čekaju na vizu po tri ili četiri nedelje. To je veliki problem za razvijanje komunikacije i saradnje u regionu.


  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

XS
SM
MD
LG