Iako ne postoji zvaničan rok za privatizaciju javnih preduzeća u Srbiji, brojni ekonomisti već duže vreme upozoravaju da se kasni sa tim poslom. Oni koji ne učestvuju u vlasti uglavnom ocenjuju da nema političke volje za privatizaciju privrednih giganata, ali se upozorava i na negativne okolnosti koje bi mogle da prate taj poces.
U procesu restrukturiranja preduzeća u Srbiji nalaze se i giganti kao što su Elektroprivreda Srbije, Naftna industrija, Železnice, JAT airways, Aerodrom Nikola Tesla, PTT, Telekom i Srbijašume, ali ni jedno od njih nije ni blizu konačne privatizacije. Strategiju tog posla utvrđuje Vlada Srbije, a za pojedinačne prodaje donosiće se posebni zakoni. Iako su u žiži javnosti polemike o privatizaciji NIS-a i JAT-a, o načinu na koji će se to uraditi i kome ponuditi te «zlatne rudnike", još sve stoji na priči bez rezultata. Kašnjenje u restrukturiranju pa tako i u privatizaciji može se objasniti na više načina, smatraju ekonomisti, ali Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, za naš program kaže da je reč o nedostatku političke volje:
"Na žalost u ovakvom političkom sistemu koji nije doživeo tranziciju, gde država može da odlučuje mimo institucija samo dogovorom koalicionih stranaka i njihovih lidera, gde je najbolji način za finansiranje političkih stranaka raspoređivanje svojih ljudi u preduzećima kako bi im obezbedili novca koliko im treba. Da bi se to održalo najbolje je ostaviti ovakvo stanje, neprivatizovati javna preduzeća."
U prilog tome, kaže on, može se dodati i činjenica da je, pored rasprave o datumu raspisivanja izbora, top tema pregovora unutar vladajuće koalicije nedavno bila raspodela stranačkih kadrova u upravnim odborima javnih preduzeća. Naravno, partije su se brzo dogovorile o podeli kolača i svako je dobio svoje javno preduzeće kojim će upravljati. Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privatizaciju u Vladi Srbije, rekao je za naš program da je privatizacija neophodna ali da restrukturiranje kasni i zbog manjka političke hrabrosti:
"Tu se radi o jednom socijalno veoma kontraverznom procesu. Tu pre svega mislim na činjenicu da je jedna od posledica restrukturiranja otpuštanje viška zaposlenih radnika. Još uvek se državni monopol, pre svega u energetici, na neki način posmatra kao kapitalizacija političke pobede – na žalost to je tako."
Prema nekim ranijim procenama, na platnom spisku sedam najvećih sistema je čak 125.000 ljudi, javni sektor stvara petinu ukupnih prihoda u zemlji, ali je u njemu locirano i 25 odsto svih gubitaka domaće ekonomije. Sijka Pištolova, urednica web magazina Energy observer, protiv je privatizacije javnih preduzeća u energetici, koja su trenutno i najprimamljivija strancima, ali pod uslovom da se iz njih sklone politički kadrovi, koji u firmama za koje su zaduženi važe za neznalice:
"I najgore javno preduzeće u Srbiji može da postane uspešna priča kao preduzeće koje je u državnom vlasništvu – niko nije lud da preseče granu na kojoj sedi i od koje profitira. Ali, u situaciji da se politička elita dozove pameti i da na konkursu izabere prave ljude da vode energetiku ove zemlje onda se više ne bi postavljalo pitanje koja će stranka više profitirati od EPS-a ili NIS-a nego bi profitirali svi mi kao potrošači ove zemlje."
Međutim, Milan Kovačević smatra da će srpska ekonomija ostati u nekoj vrsti socijalizma ako ne privatizuje preduzeća u državnom vlasništvu:
"U svetu je pokazano da u većini tih oblasti, u kojima su i naša javna preduzeća, ne može dobro da se posluje ako nema poznatog vlasnika, privatnika koji je motivisan da posluje uspešno. To je posebno slučaj sa NIS-om gde imamo lošu rafineriju koja proizvodi loše gorivo i zagađuje okruženje. Njoj je dat monopol da jedina prerađuje naftu da bi se 'popravila' a u stvari niti imamo dobre usluge od rafinerije niti ona posluje dobro."
Ali neki ekonomisti, među kojima je i Aleksandar Vlahović, napominju da ne postoji jedinstveni model privatizacije za sva javna preduzeća:
"Neka javna preduzeća se mogu privatizovati odmah jer se radi o klasičnom komercijalnom biznisu - JAT, NIS. Dok neka druga javna preduzeća ne trebaju da budu obuhvaćena brzom privatizacijom – EPS kod koje je i najteže sprovesti uspešnu privatizaciju gde jedan veliki deo elektro-mreže Srbije ili prenos mora ostati u 100% vlasništvu države da bi se osiguralo normalno snabdevanje električnom energijom."
I na kraju, zaključuje Aleksandar Vlahović, država posebnu pažnju mora da posveti izgradnji regulatornih institucija:
"Bilo bi jako pogrešno da državni monopol bude zamenjen privatnim monopolom, a da ne postoje nezavisne regulatorne institucije – puka zamena državnog za privatni monopol u postupku privatizacije bi bila veoma loša za građane."
Predstavnici Ministarstva za ekonomiju, kao ni članovi vladine Komisije za restukturiranje i privatizaciju, nisu odgovorili na naš poziv za razgovor o privatizaciji javnih preduzeća.
U procesu restrukturiranja preduzeća u Srbiji nalaze se i giganti kao što su Elektroprivreda Srbije, Naftna industrija, Železnice, JAT airways, Aerodrom Nikola Tesla, PTT, Telekom i Srbijašume, ali ni jedno od njih nije ni blizu konačne privatizacije. Strategiju tog posla utvrđuje Vlada Srbije, a za pojedinačne prodaje donosiće se posebni zakoni. Iako su u žiži javnosti polemike o privatizaciji NIS-a i JAT-a, o načinu na koji će se to uraditi i kome ponuditi te «zlatne rudnike", još sve stoji na priči bez rezultata. Kašnjenje u restrukturiranju pa tako i u privatizaciji može se objasniti na više načina, smatraju ekonomisti, ali Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, za naš program kaže da je reč o nedostatku političke volje:
"Na žalost u ovakvom političkom sistemu koji nije doživeo tranziciju, gde država može da odlučuje mimo institucija samo dogovorom koalicionih stranaka i njihovih lidera, gde je najbolji način za finansiranje političkih stranaka raspoređivanje svojih ljudi u preduzećima kako bi im obezbedili novca koliko im treba. Da bi se to održalo najbolje je ostaviti ovakvo stanje, neprivatizovati javna preduzeća."
U prilog tome, kaže on, može se dodati i činjenica da je, pored rasprave o datumu raspisivanja izbora, top tema pregovora unutar vladajuće koalicije nedavno bila raspodela stranačkih kadrova u upravnim odborima javnih preduzeća. Naravno, partije su se brzo dogovorile o podeli kolača i svako je dobio svoje javno preduzeće kojim će upravljati. Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privatizaciju u Vladi Srbije, rekao je za naš program da je privatizacija neophodna ali da restrukturiranje kasni i zbog manjka političke hrabrosti:
"Tu se radi o jednom socijalno veoma kontraverznom procesu. Tu pre svega mislim na činjenicu da je jedna od posledica restrukturiranja otpuštanje viška zaposlenih radnika. Još uvek se državni monopol, pre svega u energetici, na neki način posmatra kao kapitalizacija političke pobede – na žalost to je tako."
Prema nekim ranijim procenama, na platnom spisku sedam najvećih sistema je čak 125.000 ljudi, javni sektor stvara petinu ukupnih prihoda u zemlji, ali je u njemu locirano i 25 odsto svih gubitaka domaće ekonomije. Sijka Pištolova, urednica web magazina Energy observer, protiv je privatizacije javnih preduzeća u energetici, koja su trenutno i najprimamljivija strancima, ali pod uslovom da se iz njih sklone politički kadrovi, koji u firmama za koje su zaduženi važe za neznalice:
"I najgore javno preduzeće u Srbiji može da postane uspešna priča kao preduzeće koje je u državnom vlasništvu – niko nije lud da preseče granu na kojoj sedi i od koje profitira. Ali, u situaciji da se politička elita dozove pameti i da na konkursu izabere prave ljude da vode energetiku ove zemlje onda se više ne bi postavljalo pitanje koja će stranka više profitirati od EPS-a ili NIS-a nego bi profitirali svi mi kao potrošači ove zemlje."
Međutim, Milan Kovačević smatra da će srpska ekonomija ostati u nekoj vrsti socijalizma ako ne privatizuje preduzeća u državnom vlasništvu:
"U svetu je pokazano da u većini tih oblasti, u kojima su i naša javna preduzeća, ne može dobro da se posluje ako nema poznatog vlasnika, privatnika koji je motivisan da posluje uspešno. To je posebno slučaj sa NIS-om gde imamo lošu rafineriju koja proizvodi loše gorivo i zagađuje okruženje. Njoj je dat monopol da jedina prerađuje naftu da bi se 'popravila' a u stvari niti imamo dobre usluge od rafinerije niti ona posluje dobro."
Ali neki ekonomisti, među kojima je i Aleksandar Vlahović, napominju da ne postoji jedinstveni model privatizacije za sva javna preduzeća:
"Neka javna preduzeća se mogu privatizovati odmah jer se radi o klasičnom komercijalnom biznisu - JAT, NIS. Dok neka druga javna preduzeća ne trebaju da budu obuhvaćena brzom privatizacijom – EPS kod koje je i najteže sprovesti uspešnu privatizaciju gde jedan veliki deo elektro-mreže Srbije ili prenos mora ostati u 100% vlasništvu države da bi se osiguralo normalno snabdevanje električnom energijom."
I na kraju, zaključuje Aleksandar Vlahović, država posebnu pažnju mora da posveti izgradnji regulatornih institucija:
"Bilo bi jako pogrešno da državni monopol bude zamenjen privatnim monopolom, a da ne postoje nezavisne regulatorne institucije – puka zamena državnog za privatni monopol u postupku privatizacije bi bila veoma loša za građane."
Predstavnici Ministarstva za ekonomiju, kao ni članovi vladine Komisije za restukturiranje i privatizaciju, nisu odgovorili na naš poziv za razgovor o privatizaciji javnih preduzeća.
