Dostupni linkovi

Podela na narodnjake i zapadnjake


Serbia, prof. Srbijanka Turajlic

Gošća Press kluba je doktorka Srbijanka Turajlić, profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.

RSE: Bili ste na svim protestima za vreme Miloševićevog režima, govorili, pištali na pištaljku, nosili transparente, govorili studentima, bili na tribinama. Pre sedam godina i tri nedelje Milošević je otišao zauvek i dobili smo demokratsku vlast. Da li je to ono za čim ste žudeli?

TURAJLIĆ: U realizaciji nije. Jesmo dobili demokratsku vlast. Moguće da ovo što mi imamo nije baš demokratska vlast, ili sam ja demokratsku vlast pogrešno zamišljala. Ovo što smo dobili, na žalost, nije ono o čemu sam maštala, a plašim se da nije ni ono o čemu je maštao najveći broj ljudi koji je u to vreme bio na ulicama. Da li je bilo moguće dobiti ono o čemu smo maštali? Da li zaista od jednog prljavog dvorišta možete preko noći da napravite cvetnu baštu? Ne možete. Prvo se mora očistiti đubre, onda se mora zasaditi cveće i negovati ga da bi ono izraslo. Moguće je da su naša očekivanja bila nerealna. Ipak mi se čini da je za sedam godina to moralo da izgleda mnogo drugačije, nego što izgleda danas.

RSE: Neke zemlje su nas pretekle, pa i one koje su bile daleko iza nas, kao Bugarska i Rumunija, koje nisu prošle kroz ratove koji su se desili na teritoriji bivše Jugoslavije, ali su bile u okovima socrealizma mnogo čvršćeg i mnogo drastičnijeg nego što je bio naš. Kako to tumačite?

TURAJLIĆ: One su nas po prirodi stvari pretekle jer smo mi razoreni. Ne bi stvar bila tragična da smo zaista samo stajali na mestu neko vreme, pa onda nastavili tamo gde smo bili prekinuti. Mi smo godinama razarali sami sebe, svoje poglede, svoja shvatanja i ideale. Mi smo u priličnoj meri obezglavljeni. Mi smo zemlja koja ne zna gde ide. Možemo se sporiti da li pojavno danas Bugarska i Rumunija izgledaju kao Evropa. Čak bih se složila da ne izgledaju. Ali one tačno znaju gde idu, imaju neki plan, neku strategiju razvoja. Mi smo zemlja koja ne ide nigde.

RSE: Vidite li ljude na političkoj sceni koji imaju viziju?

TURAJLIĆ: Na rečima da, ali na delu ne. Plašim se da ovog momenta nemamo neku jasnu misao o tome gde mi to idemo i šta mi to radimo. Mi načelno idemo u Evropu, ali nemamo jasnu ideju na koji mi to način idemo u Evropu. Šta god da se pomene, odgovara se da sada nije vreme, da nije moment i ne zna se kada će biti. Zaista se plašim da smo mi jedna čudno sklopljena gomila koja glavinja levo-desno.

RSE: Istoričari kažu da smo krajem XIX veka imali podelu u Srbiji na narodnjake i zapadnjake. Čini mi se da i sada imamo takvu podelu političara koji hoće da vode ovaj narod i ovu zemlju tamo gde pripadamo, na Zapad, i imamo one koji to apsolutno ne žele. Mislite li da je ta narodnjačka Srbija mnogo masivnija, nego što je ova druga, koja bi htela u Evropu?

TURAJLIĆ: Zaista ne znam na koji se način mi to delimo. Nisam istoričar i nema razloga da im ne verujem. Kada čitate neke srpske književnike, ili neke druge spise iz tog vremena, vidite da je ta Evropa nekome oduvek bila kost u grlu. Ta podela jeste prisutna, ali imam utisak da kada bi smo krenuli da razgovaramo sa ljudima, ne bi sreli mnogo onih koji bi vam rekli da ne žele da idu u Evropu. Imam utisak da ljudi o tome dovoljno ne razmišljaju, da im nije jasno šta znači biti, ili ne biti, u Evropi. Neki kažu da mi jesmo u Evropi. Geografski, naravno da jesmo. Šta znači biti u Evropi? To niko ne zna, ali to je opet krivica naših političara koji o tome nikada ne razgovaraju. Mi imamo puna usta Evrope, ali ne znamo šta ko od njih misli kada kaže mi idemo u Evropu. Niko se nije potrudio da o tome ozbiljno razgovara, pa ne možete ni očekivati da narod ima neka ogromna očekivanja od nečega o čemu zapravo ništa ne zna i niko mu nikada ništa nije objasnio. Mislim da mi iz nekog razloga, svesno ili ne svesno, ali rekla bih svesno, mistifikujemo neke stvari jer nam odgovara da sve bude nejasno, da sve bude mutno. Nikada nismo u poziciji da postavimo pitanje a šta sada radimo. Nikada niko nije ni rekao šta mi hoćemo, šta želimo da uradimo i gde mi to idemo. Ako neko nešto i pita, onda postoji floskulu da sada nije vreme jer imamo mnogo ozbiljnijih problema od toga. Na kraju, imamo narod, ili nas građane, koji ne znaju gde idu, zašto idu, kuda idu, ko ih tamo vodi, s kojim motivima. Onda niko nije ni odgovoran što nigde nismo stigli jer ne znamo ni gde smo krenuli.

RSE: Tajkunima, koji su se tako lako i tako brzo obogatili da su neki od njih došli i na listu najbogatijih ljudi na planeti, i ne ide u prilog da idu u Evropu gde je sve uređeno i gde, ako radiš mimo pravila, znaš koja te sankcija čeka. U zemlji kakva je naša, gde je korupcija na svakom nivou i na svakoj instanci, gde imamo tajkune koji nikome nisu položili račune, koji diktiraju mnogo štošta i političkim partijama jer ih finansiraju, pitanje je da li uopšte odgovara ta uređena Evropa?

TURAJLIĆ: Tu nisam sklona da se složim s vama do kraja. Oko tajkuna se u potpunosti slažem. To što se desilo sa tajkunizacijom Srbije je potpuno strašno. I strašno je što zapravo najveći broj stranaka na vlasti, na ovaj ili onaj način, podržava tajkune, živeći od njihovih priloga i donacija. Tu nemam nikakve dileme. Očekivala bih da tajkuni budu oni koji će polako početi da rade na sređivanju zemlje jer su tajkuni oni kojima odgovara da ovo postane jedna sređena zemlja u kojoj će njihova deca biti ugledni građani. Mislim da će se to i desiti, ali da ovog momenta onima na vlasti još uvek ne odgovara da se na bilo koji način nešto uredi, pa čak i tajkuni, jer se u tom slučaju umanjuju njihove mogućnosti. Onog momenta kada se sve stavi u legalne tokove, plašim se da će jedan broj ljudi u ovoj zemlji imati ozbiljnih problema jer u krajnjoj liniji naše političke stranke finansijski postaju netransparentne.

RSE: Gledate li prenose iz Skupštine Srbije?

TURAJLIĆ: Uglavnom ne. Čini mi se da tamo nemam šta da vidim, a nekako me ideja promocije prostote radi prostote nikada nije privlačila. Volim da provodim vreme na drugi način.

RSE: U vreme Đinđićeve vlade ste bili pomoćnik ministra za prosvetu. Da li ste tada imali više očekivanja, ili iluzija, nego što ih imate sada?

TURAJLIĆ: Naravno da jesam i bila sam u zabludi. Iz nekog razloga sam verovala da je potrebno imati dobru volju da se nešto uradi, da treba imati neko znanje o tome šta treba da se uradi i da ćete onda vrlo lako objasniti ljudima šta i kako se radi kako bi smo mogli negde da krenemo. Moja osnovna zabluda je bila nesvest o tome da ne možete ni jedan segment društva pokrenuti izolovano, sam za sebe. Negde naivno sam verovala da kada krenemo u reformu, da ćemo vrlo brzo pomeriti celo društvo, promeniti obrazovni sistem i da kolege dele to mišljenje. Pokazalo se da to nije tačno. Da su kolege delile mišljenje da to treba da se menja, verovatno bi to menjali pre nego smo došli u poziciju da na to utičemo. S druge strane, zaista je teško kreirati i zadržati bilo kakvu svest bitno drugačiju od preovlađujuće svesti u društvu. Mi smo neminovno bili osuđeni na propast, ali to znam danas, onda nisam znala, inače ne bih uložila toliko energije. Ne možete da se krećete brže nego što se kreće ostatak društva, šta god vi o sebi i svojim kvalitetima i svemu ostalom mislili - to ne ide.

RSE: Jednom prilikom ste rekli da na našim fakultetima ima mnogo više teoretskog obrazovanja nego što ima praktičnih iskustava. Delite li i dalje to mišljenje?

TURAJLIĆ: Naravno. Naši fakulteti i dalje školuju naučnike. To može da se objasni na puno načina i činjenicom da je to tipičan kompleks male zemlje. Mi volimo da se ističemo. Jedini način na koji bi smo mogli da dokažemo svoj sopstevni kvalitet je preko nekoliko naših uspešnih studenta. Da bi školovali nekoliko uspešnih studenata, morate imati programe koji odgovaraju školovanju uspešnih studenata, a to znači da se morate koncentrisati na jedan mali deo populacije koji to želi i može da prati, zanemarujući sve ostale. Imamo školski sistem koji pogoduje jednoj drastičnoj manjini, kao i svuda u svetu. Briljantnih studenata svuda u svetu ima malo, pa i kod nas, a pri tome se niko zbog toga posebno ne uzbuđuje jer nama to odgovara. Polako počinjemo da imamo jednu potpuno dezorjentisanu generaciju i mislim da je to nešto što bi nekog u ovoj zemlji, kada već toliko pričamo o patriotizmu, trebalo ozbiljno da zabrine. Imamo sijaset primera. Probajte da odete u Vojni muzej u Beogradu. U Vojnom muzeju, odelenje na kome se prikazuje Drugi svetski rat, je zatvoreno već godinu i pol dana jer niko ne može da se dogori kako je izgledao Drugi svetski rat. Odjedanput imate mlade ljude koji ne mogu da prihvate ništa od tog identiteta naše skorije, i nauče ga, jer se ova zemlja ne može dogovoriti šta se u njoj dešavalo poslednjih 50 godina.

RSE: Mnogi su govorili o tom periodu. Da li to znači da njihovo viđenje nije bilo realno?

TURAJLIĆ: Ne umem da vam kažem o čemu se radi. Umem da kažem da je to zatvoreno i da nema zvaničnog stava kako to treba da izgleda. Ne znam ni ko treba da ga zauzme, pretpostavljam političari ili istoričari, ili i jedni i drugi zajedno, to je nebitno. To apsolutno nikog ne zanima, sem mladih ljudi koji s tugom konstatuju da im zemlja nema identitet. Ne pravi se brend zemlje tako što se napravi savet. Brend zemlje se pravi tko što se prvo dogovorite da hoćete da ta zemlja postoji. Igrom slučaja sam odlučila letos da malo putujem ka istoku, tamo gde naši turisti ne idu, i to da idem u sopstvenoj organizaciji, ne preko turističke agencije. Tako sam se našla na granici između Mongolije i Kine. Železnička stanica - sve u redu. Lepa je granica, lepa je stanica. Novi informacioni sistem. Stignem na red, kao i svi drugi građani, uglavnom Kinezi i Mongoli, i zaglavim ceo red. Ne mogu da prođem jer oni nemaju našu zemlju. Naša zemlja u kineskom informacionom sistemu ne postoji. Oni vide da imam vizu. Po mojim godinama zaključuju da baš i nisam falsifikovala pasoš i vizu, ali ne znaju gde da me upišu. Onda smo zajedno analizirali načine kako da me unesu u sistem, ali nema ni jednog načina. Čak sam pitala da nismo pod opcijom ostalo. Ostalo ne postoji jer svaka zemlja koja drži do sebe ima neki identitet i negde se upisala. To nikog ne zanima.

RSE: A kako ste uspeli da uđete?

TURAJLIĆ: Pomogao nam je neki stariji Kinez koji je čuo za Jugoslaviju. Na kraju me nisu upisali pod nište. Morao je da se izvrši neki bajpas u informacionom sistemu jer nije predviđeno da se u kolonu odakle ne upiše ništa. Iz Pekinga rešim da pošaljem paket knjiga koje smo usput pokupovali jer je to teško za nošenje. Da bi ste poslali paket u Kini, morate naći Kineza. Zamolim menadžera hotela i predamo mu paket. Dolazimo uveče u hotel iz šetnje, a on nas zove da svratimo kod njega. Kaže nam da ima jedan problem jer ne može da pošalje paket. Pitam - kako ne možete. Paket stoji lepo spakovan. Bili su na pošti, ali su im tamo rekli da naša zemlja ne postoji i da s tom zemljom nema pošte. Već kada sam imala sve spakovano, otišla sam i ja na poštu, gde su mi rekli to isto. Rekla sam im da zemlja postoji i da dolazim iz te zemlje. Kinezi su inače beskrajno ljubazni. Dozvolili su mi da pogledam u njihov sistem i stvarno nas nema. Tražila sam da mi donesu neku staru knjigu zemalja. U knjizi sam našla Jugoslaviju. Predložih im da pošaljemo paket do Jugoslavije. Oni kažu može, ali da sam napisala Srbija. Pokušala sam im objasniti šta se u međuvremenu desilo. Na kraju su pristali da pošalju paket, ali na moju odgovornost jer ako toliko insistiram, oni će ga poslati pa šta bude. Poslali su i paket je stigao. Potpuno je neverovatno da zemlja u kojoj dnevno 12 sati slušate o patriotizmu, o ljubavi spram zemlje, kako vam je ona najvažnija, da se niko nije potrudio da ovu zemlju stavi na mapu sveta, u poštanski saobraćaj sveta, na granice sveta. Neću vam govoriti o ulasku u Mongoliju - isti je problem, ali mala je zemlja. Mi ne postojimo kao zemlja. Meni sa 60 godina može biti neprijatno, ali deci od 25 godina to ozbiljno fali.

RSE: Kada ste se vratili u zemlju, da li ste se nekome obratili da to kažete?

TURAJLIĆ: Ne znam kome bih se obratila. Mi imamo ambasadu u Pekingu. Valjda je ambasada u Pekingu svesna toga.

RSE: A Ministarstvu inostranih poslova, kako bi oni mogli javiti ambasadi u Pekingu?

TURAJLIĆ: Nisam se nikome obraćala. Čini mi se da onog koga to zanima, to mora znati. A ako ne zna, onda ima ozbiljan problem.

RSE: Šta je za vas patriotizam?

TURAJLIĆ: Patriotizam je neprekidna pozitivna promocija sopstvene zemlje. Na aerodrom u Cirihu, prva stvar koju vidite, je Coraita airlines. Stalno se nešto čuje o Hrvatskoj. Mi imamo ime JAT, ali se ne zna zašto. Ni na šta ne asocira. Sedeći u Cirihu na aerodromu ne čujete da se pominje nešto što se zove Srbija. Potpuno mi je nestvarno da niko nema poriv da se negde neka lepa reč čuje o zemlji iz koje mi dolazimo. Mislim da bi to bio patriotizam, daleko veći i daleko značajniji od svih ovih floskula koje se čuju o tome šta ćemo dati, a šta nećemo. Na kraju krajeva, niko ne razume šta ta zemlja daje ili ne daje. U Evropi taj problem ne postoji. Dovoljno smo blizu da ljudi čuju za nas. Čulo se o nama, na nesreću, ovih poslednjih nekoliko godina na način na koji bih lično volila da se nikada nije čulo o nama. Mislim da patriotizam podrazumeva mnogo više od onoga kako mi to razumemo. Patriotizam nije retorika, patriotizam je neprekidno delanje, koje, na žalost, ovde, iz nekog razloga, nikog ne zanima, niko se njime ne bavi. Mislim da je to jako tužno za zemlju kao takvu.

XS
SM
MD
LG