Subota, 13. oktobar
Danas je drugi dan Ramazanskog Bajrama, muslimanskog blagdana, i iskoristio sam da obilazim porodice mojih bliskih rodjaka i njima čestitam praznik. To je inače tradicionalno posećivanje i prilika da se svi susretnemo, jer u ovoj dinamici života često se ne vidjamo i po par meseci. Inače, već četvrti dan od kad sam u Prizrenu ovo kišovito i prohladno vreme uglavnom koristim za odmor koji mi je neophodan, kako zbog renoviranja porodične kuće, tako i zbog prelaska u novi stan u Beogradu. Malo pratim i politička zbivanja, osim što sam ujutro prelistao novine na albanskom i gledao informativne emisije na kosovskim televizijama, gde je glavna informacija odlazak kosovske delegacije u Brisel, na nastavak pregovora o statusu Kosova sa delegacijom Srbije. Slušam iste izjave albanskih zvaničnika kao i do sada, kako neće odustati od svojih zahteva i da je nezavisnost Kosova maltene gotova stvar. Te izjave me čude i pitam se da li oni sami stvarno veruju u ono što pričaju, kad im narod više ne veruje.
Nedelja, 14. oktobar
Jutro je sunčano mada prilično hladno. Krenuo sam autobusom za Beograd. Putovanje mi postaje veoma naporno, jer se putije više od osam sati, a najteže mi je kad na graničnom prelazu moram da pokažem ličnu kartu ili pasoš. Autobus je pun putnika različite nacionalnosti: Albanaca, Goranaca, Bošnjaka, Turaka, Roma, a nadje se i poneki Srbin. Neki od njih se vraćaju u Beograd nakon praznika, neki poslom, a neki zbog lekarskih pregleda ili obilazka onih koji su smešteni u nekoj od beogradskih klinika. Posljednih godina ima puno Kosovara, dakle i Albanaca, koji se leče po beogradskim klinikama, uz obrazloženje da su lekari stručni, da je nega dobra i da su cene pristupačne. Usput čitam albanske i srpske novine koje sam kupio u Kruševcu. Glavne vesti su današnji pregovori o Kosovu u Briselu, ali svako iznosi stavove svojih predstavnika. Stavovi druge strane kao da ne postoje. I to se zove informisanje.
Ponedeljak, 15. oktobar
Ujutro kao i obično listam skoro celu dnevnu štampu. Glavna tema, opet, jučerašnji pregovori o Kosovu u Briselu, koje srpska strana ocenjuje pozitivnim. U podne, kao i uvek, sa prijateljima se sretnemo u kafiću "Kafe galerija". Nisam ih video nedelju dana. Tu su Filip David, Dragoljub Todorović, Mirko Djordjević, Dragan Banjac, Sead Spahović, Ibrahim Hadžić, Vukašin Stambolić, Vlado Mareš, Veljko Djurović. Tu se tretiraju razne teme, ponajviše političke i literarne, ali i Kosovo je skoro uvek prisutno. Svi oni smatraju da Kosovo treba da dobije nezavisnost, da se Srbija konačno oslobodi tog balasta i da se okrene svojim problemima. Filip me stalno zadirkuje kako neće biti nezavisnosti i kako će propasti ručak koji sam im obećao. Popodne su mi došli majstori da srede još nešto po stanu i ostali do kasno uveče.
Utorak, 16. oktobar
Danas je lep dan, mada je jutarnja temperatura dosta niska. U današnjim novinama opet dominiraju teme o Kosovu, ali u žutoj štampi i nastavak kampanje protiv Čedomira Jovanovića, predsednika Liberal demokratske stranke. Nakon dugog vremena spremao sam izveštaj za televiziju Kosovo, odnosno reakciju premijera Koštunice na stavove američke administracije da će posle 10. decembra priznati nezavisnost Kosova. Koštunica kaže da te izjave imaju za cilj da spreče Albance da prihvate kompromisno rešenje, da Vašington vodi žestoku bitku nasilja i da se otvoreno zalaže za cepanje teritorije Srbije. Koštunica i njegovi saradnici nastavljaju sa radikalnom retorikom oko Kosova i na scenu su vratili političku filozofiju koja je vladala za vreme režima Slobodana Miloševića.
Sreda, 17. oktobar
Danas ujutro nisam stigao da kupim štampu. Sa zetom smo morali u austrijsku Ambasadu za vize. Iako je bilo zakazano vreme, čekali smo dugo, pa sam jedva stigao na zakazani intervju za časopis "Nedeljni telegraf". Sa kolegom Markom Lopušina sretnemo se u "Kafe teatar", a tema razgovora je Albanci u Beogradu. Kažem mu da je teško govoriti o životu Albanaca u Beogradu, jer postoji nekoliko faza, a oni nisu organizovani kao etnička zajednica i svak ima svoju priču. Ipak, naš razgovor je trajao skoro sat vremena, jer je Marko kao iskusan novinar hteo da sazna više i o mojim stavovima o Kosovu. Kažem da se u Srbiji nastavlja stara politička kolonijalna filozofija povodom Kosova i da se gubi uzaludno vreme jer pregovori neće dati nikakve rezultate, budući da Srbi i Albanci nisu kadri da se dogovore. Jer, da su bili ne bi se desio rat i krvoproliće. Zato smatram, a to sam predlagao i prošle godine u beogradskom listu "Politika", da Srbija prva prizna faktičko stanje, a to je nezavisno Kosovo, jer time će rešiti jedan vekovni problem i otvoriti put za istorijsko pomirenje Srba i Albanaca. Marko se slaže da Srbija ne zna šta bi radila sa dva miliona Albanaca ako Kosovo ostane u Srbiji.
Četvrtak, 18. oktobar
Danas sam skoro ceo dan ostao u stanu i nisam otišao čak ni na redovnu kafu sa prijateljima. Listam sve novine. Opažam tekst istoričara i političara, Milana St. Protića u listu "Politika", koji predlaže da se prizna nezavinost Kosova uz odredjene uslove koje je formulisao u pet tačaka. Pre svega predlaže ubrzani prijem Srbije u EU, NATO, te bezbednost i uključenje Srba u kosovske institucije, ali i eksteritorijalnost za pravoslavne manastire i crkve. Protić je i ranije izjavio da bi on bio taj srpski izdajnik koji bi potpisao nezavisnost Kosova. Ali u Srbiji je malo takvih koji misle kao Protić ili Čedomir Jovanović, Žarko Korać i neki drugi. A takvi se od strane narodnjačke i radikalske Srbije proglašavaju kao nepatriote i izdajice. Veče sam proveo prateći tv programe sa nekim kontakt-emisijama gde uglavnom dominira primitivizam, agresivnost i nedostatak političke kulture jer se sagovornici, koji su uglavnom politički protivnici, samo vredjaju.
Petak, 19. oktobar
Današnji dan je prilično tmuran, kišovit i prohladan. Prepodne dao sam izjavu za Hrvatsku televiziju povodom prijema Hrvatske u Savet bezbednosti i preneo kako se to komentariše na Kosovu. Kažem da je to veliki diplomatski i politički uspeh hrvatskog rukovodstva i da se nadam da će glas Hrvatske u Savetu bezbednosti povodom Kosova, biti od presudne važnosti. Od političkih dogadja koji bi zanimali kosovsku javnost nema ništa osim neke pisane izjave Vlade Srbije u kojoj se kaže da se odbacuje odlučno svaka mogućnost da se pitanje statusa Kosova izmesti van Saveta bezbendosti. To je opet reakcija na neformalni predlog američkog diplomate o mogućem održavanju jednog medjunarodnog skupa o Kosovu čiji učesnici ne bi imali prava veta. Prljava igra oko Kosova i njegova agonija se nastavlja i nakon osam godina, a najveću cenu plaćaju svi gradjani Kosova.
