Putujući po zemljama potpisnicama Šengenskog sporazuma studenti iz Srbije osećali su se kao deo Evropske unije i kao da nemaju nikakav problem sa vizama. To je za njih bilo, priča nam Andrijana Bakračević, studentkinja Pravnog fakulteta, kao kada imate golubove letače i onda ih samo pustite da lete ali oni znaju da moraju da se vrate. Za Miška Stevanovića, budućeg matematičara to je bio neverovatan osećaj slobode. Jer su jedino preko mobilnih telefona, kaže, mogli da primete kada ulaze iz jedne u drugu zemlju.
“To što možete da se zaputite gde želite je jako dobar osećaj posle odrastanja u Srbiji, kada to nije bilo moguće,” kaže Tatjana Ristić, studentkinja novinarstva.
Andrijana i Miško kažu da su mladi ljudi koje su sretali na proputovanju po Evropi bili fascinirani njima. Andrijana je pričala sa nekim momcima, jedan je bio iz Lisabona, drugi iz Velike Britanije a bilo je momaka i iz Nemačke, kada su oni počeli da se svadjaju oko neke utakmice. Jedan momak je rekao drugom: zašto ste morali da nas pobedite u fudbalu baš na dan kada je meni bio rodjendan. I onda su u gurkanju gurnuli i nju. Kada je ona momka sa povredjenim fudbalskim ponosom pitala zašto gura i nju, kad ona nije iz Lisabona već iz Srbije, kaže da je on izgledao kao da je u najmanju ruku video teroristu.
“Prvo je bio začudjen, objašnjava Andrijana, kako mi govorimo tečnim engleskim jezikom, kako je moguće da ja znam ko je Oskar Vajld i td.” “Ali posle toga je bila potpuno druga priča,” kaže Andrijana. Miško kaže da su svi mladi ljudi koje je sretao imali izraz žaljenja na licu što su mladi iz Srbije ograničeni vizama. “Tako nas je jedan mladić iz Engleske pitao kad već idete po celoj Evropi hoćete li otići, zapravo imperativno - morate da odete i u Englesku. Bio je bio iznenadjen i nije mogao da veruje kada smo mu objasnili da šengen ne važi za Englesku,” ispričao nam je Miško.
Projekat Evropskog pokreta “Putujemo u Evropu’ već treću godinu omogućava najboljim studentima završnih godina fakulteta u Srbiji upoznavanje sa vrednostima EU. Miško je nakon jednomesečnog boravka stekao utisak da Srbija nije toliko daleko od EU. “Osim tog materijalnog statusa i osim što smo u našim glavama daleko.”
Kao razliku je primetio veliki stepen tolerancije u EU prema manjinskim grupama i da su ljudi u Srbiji mnogo stegnutiji. Tatjana je tamo imala dobar osećaj da je to mesto gde pripada. Da je ista kao ostali mladi ljudi koji putuju. “Shvatite da ste deo te iste priče a kada odrastate u Srbiji vrlo često se ne osećate kao deo svega toga,” kaže Tatjana.
Na fotografijama sa ovog putovanja, koje nam pokazuje Andrijana, mnoštvo je evropskih metropola: Beč, Minhen, Berlin, Brisel, Amsterdam, Pariz, Lisabon, Madrid, Barselona, Kan, Nica, Monte Karlo, Firenca i Venecija. “Na jedan način vas oduševi Berlin, na drugi način to uradi Amsterdam, na treći Madrid,” kaže Tatjana. Za nju je bilo sjajno otići u Pradu i videti neka dela koja su tamo a opet je bio sjajan osećaj i odlazak u Lisabon u Okeanarijum. Andrijani je Lisabon ostavio najjači utisak kao grad, valjda zbog slićnog mentaliteta, kaže da ljudi nisu tako hladni kao Nemci ili nezainteresovani poput Francuza. Lisabon je i Miškov izbor, kaže da nekako ima dušu koja je čini mu se srodna Beogradu. To mu je bio jedan od najopuštenijih gradova u Evropi.
Neki sa ovog putovanja nose i neka od najlepsih životnih iskustava poput Miška koji je uspeo da ode na koncert kantri rok grupe iz Arizone Calexico. Njihov koncert je Mišku bila životna želja. Koncert je bio u Dahauu, za hiljadu ljudi i Miško je čak uspeo da upozna članove benda. Objasnio im je da mu je to jedina šansa da ih vidi jer ko zna kada će oni doći u Beograd. “Oni su se oduševili, kaže Miško, i pošto nisam imao kartu jer su bile rasprodate stavili su me na ‘guest list’ i tako sam ušao na koncert.”
A sa povratkom u Srbiju suočili su se sa istom pričom. Vizni režim i dalje postoji za zemlje zapadnog Balkana. Tatjana Ristić, kaže da je to frustrirajuće. “Saznala sam za neki seminar u Roterdamu i rekla sam super, sjajno, mogu da idem ali onda sam shvatila da to nije lako izvodljivo. Znači opet smo tamo gde smo bili pre ovog putovanja,” zaključuje Tatjana. I za Andrijanu Bakračević je povratak u stvarnost malo razočaravajući ali je ipak optimista jer je potpisan sporazum o viznim olkašicama. “Razmišljam ili naivno to shvatam, kaže Miško Stevanović, da će sada biti mnogo lakše od januara 2008. Ja se iskreno nadam, možda naivno da neće biti problema. Nisam siguran,” kaže Miško.
“To što možete da se zaputite gde želite je jako dobar osećaj posle odrastanja u Srbiji, kada to nije bilo moguće,” kaže Tatjana Ristić, studentkinja novinarstva.
Andrijana i Miško kažu da su mladi ljudi koje su sretali na proputovanju po Evropi bili fascinirani njima. Andrijana je pričala sa nekim momcima, jedan je bio iz Lisabona, drugi iz Velike Britanije a bilo je momaka i iz Nemačke, kada su oni počeli da se svadjaju oko neke utakmice. Jedan momak je rekao drugom: zašto ste morali da nas pobedite u fudbalu baš na dan kada je meni bio rodjendan. I onda su u gurkanju gurnuli i nju. Kada je ona momka sa povredjenim fudbalskim ponosom pitala zašto gura i nju, kad ona nije iz Lisabona već iz Srbije, kaže da je on izgledao kao da je u najmanju ruku video teroristu.
“Prvo je bio začudjen, objašnjava Andrijana, kako mi govorimo tečnim engleskim jezikom, kako je moguće da ja znam ko je Oskar Vajld i td.” “Ali posle toga je bila potpuno druga priča,” kaže Andrijana. Miško kaže da su svi mladi ljudi koje je sretao imali izraz žaljenja na licu što su mladi iz Srbije ograničeni vizama. “Tako nas je jedan mladić iz Engleske pitao kad već idete po celoj Evropi hoćete li otići, zapravo imperativno - morate da odete i u Englesku. Bio je bio iznenadjen i nije mogao da veruje kada smo mu objasnili da šengen ne važi za Englesku,” ispričao nam je Miško.
Projekat Evropskog pokreta “Putujemo u Evropu’ već treću godinu omogućava najboljim studentima završnih godina fakulteta u Srbiji upoznavanje sa vrednostima EU. Miško je nakon jednomesečnog boravka stekao utisak da Srbija nije toliko daleko od EU. “Osim tog materijalnog statusa i osim što smo u našim glavama daleko.”
Kao razliku je primetio veliki stepen tolerancije u EU prema manjinskim grupama i da su ljudi u Srbiji mnogo stegnutiji. Tatjana je tamo imala dobar osećaj da je to mesto gde pripada. Da je ista kao ostali mladi ljudi koji putuju. “Shvatite da ste deo te iste priče a kada odrastate u Srbiji vrlo često se ne osećate kao deo svega toga,” kaže Tatjana.
Na fotografijama sa ovog putovanja, koje nam pokazuje Andrijana, mnoštvo je evropskih metropola: Beč, Minhen, Berlin, Brisel, Amsterdam, Pariz, Lisabon, Madrid, Barselona, Kan, Nica, Monte Karlo, Firenca i Venecija. “Na jedan način vas oduševi Berlin, na drugi način to uradi Amsterdam, na treći Madrid,” kaže Tatjana. Za nju je bilo sjajno otići u Pradu i videti neka dela koja su tamo a opet je bio sjajan osećaj i odlazak u Lisabon u Okeanarijum. Andrijani je Lisabon ostavio najjači utisak kao grad, valjda zbog slićnog mentaliteta, kaže da ljudi nisu tako hladni kao Nemci ili nezainteresovani poput Francuza. Lisabon je i Miškov izbor, kaže da nekako ima dušu koja je čini mu se srodna Beogradu. To mu je bio jedan od najopuštenijih gradova u Evropi.
Neki sa ovog putovanja nose i neka od najlepsih životnih iskustava poput Miška koji je uspeo da ode na koncert kantri rok grupe iz Arizone Calexico. Njihov koncert je Mišku bila životna želja. Koncert je bio u Dahauu, za hiljadu ljudi i Miško je čak uspeo da upozna članove benda. Objasnio im je da mu je to jedina šansa da ih vidi jer ko zna kada će oni doći u Beograd. “Oni su se oduševili, kaže Miško, i pošto nisam imao kartu jer su bile rasprodate stavili su me na ‘guest list’ i tako sam ušao na koncert.”
A sa povratkom u Srbiju suočili su se sa istom pričom. Vizni režim i dalje postoji za zemlje zapadnog Balkana. Tatjana Ristić, kaže da je to frustrirajuće. “Saznala sam za neki seminar u Roterdamu i rekla sam super, sjajno, mogu da idem ali onda sam shvatila da to nije lako izvodljivo. Znači opet smo tamo gde smo bili pre ovog putovanja,” zaključuje Tatjana. I za Andrijanu Bakračević je povratak u stvarnost malo razočaravajući ali je ipak optimista jer je potpisan sporazum o viznim olkašicama. “Razmišljam ili naivno to shvatam, kaže Miško Stevanović, da će sada biti mnogo lakše od januara 2008. Ja se iskreno nadam, možda naivno da neće biti problema. Nisam siguran,” kaže Miško.
