Izgradnja pravoslavne crkve u Beljini kod Čačka počela je pre 15 godina, ali još nije završena jer je nedostajalo novca da se ambiciozna ideja o gradnji tog monumentalnog zdanja, veličine beogradske crkve Svetog Marka, sprovede u delo. Velimir Ilić, ministar za infrastrukturu u Vladi Srbije, pre 12 godina je kao privatno lice priložio četiri hiljade evra za izgradnju ove crkve, a nedavno je iz fonda ministarstva obezbedio 62.000 evra za završetak radova i potrebnu infrastrukturu. Da se novac građana usmerava u ove poslove nije ništa neobično, kaže Velimir Ilić, jer je, između ostalog, i to politika vlade:
“To je naš program – dobar put do svake kuće, dobar put do svakog verskog objekta. Ako vi imate nešto protiv vi recite pa da mi promenimo program. Možda treba loš put ili da ga nema. Mi pokrivamo čitavu državu ali ste vi voleli da posetite Čačak, volite da dođete kod mene, i videli ste to šta je dato za čačansku crkvu. Imali li smisla da ne uradimo ništa na jednoj crkvi koja je četvrta po veličini u državi?! Meni je drago da se gradi, meni je drago da su sve te crkve pune naroda.”
Kako tvrdi Ilić, Ministarstvo za infrastrukturu pomaže izgradnju verskih objekata širom Srbije, pa je tako Žičkoj eparhiji upućeno dva miliona evra, 125.000 dobila je Valjevska eparhija, a za manastir Lelić odvojeno je 250.000:
“Evo, u Novom Pazaru smo pokrili sve džamije i sve pravoslavne crkve. Sada radimo puteve do 3 džamije i do 4-5 crkava. Svima smo pomogli, ko god je tražio i ja sam ponosan i presrećan što smo to uradili. Nijedan zahtev u Srbiji nismo odbili, ni za jedan manastir ili crkvu – i nećemo nikada odbiti.”
Prema nekim podacima, samo u Šumadijskoj eparhiji država ulaže novac u obnovu više od 200 crkava. Ekonomista i analitičar Milan Kovačević smatra da je lako nazreti cilj ovako velikog angažmana države u izgradnji verskih objekata:
“To je, na žalost, kupovina glasova birača. Nije uopšte normalno da se iz budžeta tako olako prave razni objekti koji nemaju nikakve veze sa opštim dobrom građana. Inače, budžet bi trebao da služi za izgradnju, podržavanje ili investiranje u ono što je neminovno za funkcionisanje države. Svakako ne bi trebali da budu putevi kada mnistar dođe u jedno mesto ili crkva kada dođe u drugo.”
Ova priča, pored pridobijanja biračkog tela, ima i još jedan aspekt, smatra sociolog Ratko Božović:
“Možda bi mogli reći da je to jedan odgovor na vreme komunizma ili kvazikomunizma kada se zatiralo svako značenje religijskog načina života ili religijskih institucija. Tada smo imali veliku prazninu, pustoš, zaborav i, rekao bih, utrnuće čitavog prostora moguće komunikacije sa ljudima. Sada imamo drugu krajnost i na tu prazninu odgovaramo jednom baroknom sveprisutnošću institucija, uticaja i, konačno, tih zdanja za koja bi trebalo istraživanjem pokazati da li su ona izraz potrebe ljudi ili su nametnuta.”
A jedan od odgovora ponudio je i sam Velimir Ilić i, po oceni novinara, u najmanju ruku se preporučio za ministra vera:
“Možda to nekome izgleda čudno ali sam ja izuzetno vezan za Srpsku pravoslavnu crkvu. Posedujem sve ordene SPC, najveće u ovoj državi – i ruskog patrijarha i orden vladike Nikolaja i orden Svetog Simeona i orden Svetog Save.”
Bilo kako bilo, zaključuje ekonomista Milan Kovačević, i u poslovima iz ove priče veaoma je važno da građani imaju uvid u to kako se troši njihov novac:
“Bilo bi neophodno imati revizore, koji bi bili potpuno neutralni, da utvrde sve prekršaje koji se događaju sa javnom potrošnjom.”
“To je naš program – dobar put do svake kuće, dobar put do svakog verskog objekta. Ako vi imate nešto protiv vi recite pa da mi promenimo program. Možda treba loš put ili da ga nema. Mi pokrivamo čitavu državu ali ste vi voleli da posetite Čačak, volite da dođete kod mene, i videli ste to šta je dato za čačansku crkvu. Imali li smisla da ne uradimo ništa na jednoj crkvi koja je četvrta po veličini u državi?! Meni je drago da se gradi, meni je drago da su sve te crkve pune naroda.”
Kako tvrdi Ilić, Ministarstvo za infrastrukturu pomaže izgradnju verskih objekata širom Srbije, pa je tako Žičkoj eparhiji upućeno dva miliona evra, 125.000 dobila je Valjevska eparhija, a za manastir Lelić odvojeno je 250.000:
“Evo, u Novom Pazaru smo pokrili sve džamije i sve pravoslavne crkve. Sada radimo puteve do 3 džamije i do 4-5 crkava. Svima smo pomogli, ko god je tražio i ja sam ponosan i presrećan što smo to uradili. Nijedan zahtev u Srbiji nismo odbili, ni za jedan manastir ili crkvu – i nećemo nikada odbiti.”
Prema nekim podacima, samo u Šumadijskoj eparhiji država ulaže novac u obnovu više od 200 crkava. Ekonomista i analitičar Milan Kovačević smatra da je lako nazreti cilj ovako velikog angažmana države u izgradnji verskih objekata:
“To je, na žalost, kupovina glasova birača. Nije uopšte normalno da se iz budžeta tako olako prave razni objekti koji nemaju nikakve veze sa opštim dobrom građana. Inače, budžet bi trebao da služi za izgradnju, podržavanje ili investiranje u ono što je neminovno za funkcionisanje države. Svakako ne bi trebali da budu putevi kada mnistar dođe u jedno mesto ili crkva kada dođe u drugo.”
Ova priča, pored pridobijanja biračkog tela, ima i još jedan aspekt, smatra sociolog Ratko Božović:
“Možda bi mogli reći da je to jedan odgovor na vreme komunizma ili kvazikomunizma kada se zatiralo svako značenje religijskog načina života ili religijskih institucija. Tada smo imali veliku prazninu, pustoš, zaborav i, rekao bih, utrnuće čitavog prostora moguće komunikacije sa ljudima. Sada imamo drugu krajnost i na tu prazninu odgovaramo jednom baroknom sveprisutnošću institucija, uticaja i, konačno, tih zdanja za koja bi trebalo istraživanjem pokazati da li su ona izraz potrebe ljudi ili su nametnuta.”
A jedan od odgovora ponudio je i sam Velimir Ilić i, po oceni novinara, u najmanju ruku se preporučio za ministra vera:
“Možda to nekome izgleda čudno ali sam ja izuzetno vezan za Srpsku pravoslavnu crkvu. Posedujem sve ordene SPC, najveće u ovoj državi – i ruskog patrijarha i orden vladike Nikolaja i orden Svetog Simeona i orden Svetog Save.”
Bilo kako bilo, zaključuje ekonomista Milan Kovačević, i u poslovima iz ove priče veaoma je važno da građani imaju uvid u to kako se troši njihov novac:
“Bilo bi neophodno imati revizore, koji bi bili potpuno neutralni, da utvrde sve prekršaje koji se događaju sa javnom potrošnjom.”
