Dostupni linkovi

Florence Hartman za RSE o knjizi "Mir i kazna"


Bivši portparol Tužilaštva Haškog tribunala Florence Hartman, u danas objavljenoj knjizi “Mir i kazna” otkriva da je hapšenje Karadžića i Mladića opstruirala ne samo Rusija nego i Zapad. Hartmannova navodi da su Klintonova, a zatim i Bushova administracija, Chirac, Blair i Jeljcin, zajedno, od 1997. godine nekoliko puta sprečili hapšenje Karadžića. Pred izbore u Bosni 1997. godine, navodi Hartmann, Zapad želi da neutrališe Karadžića kako ne bi uticao na ishod izbora, ali ga ne hapsi nego mu poručuje da se skloni:


“U jednom trenutku i Madlen Olbrajt prenosi jednu poruku ljudima bliskih Karadžiću u kojoj mu kaže da ide u neku treću zemlju. Navodila se Indija ali on to nije prihvatio tako da su ga Rusi, na početku jeseni, iz Bosne prevezli u Belorusiju iz koje se vratio posle nekoliko meseci.”

Hartmannova u knjizi svedoči i da je Haški tribunal 2002. godine osnovao sopstvenu jedinicu za potragu za beguncima, ali ona, uprkos tome što je to traženo, nije dobila mandat za hapšenje.
U nekoliko navrata, kaže ona, postojale su idealne prilike za hapšenje Karadžića. U jednom takvom trenutku…

“Bila je idealna situacija za hapšenje pošto se znalo da će Karadžić ostati više dana na istom mestu - bilo je vrlo retko da se to zna unapred. Informacije su prenete na vreme ali nikakva operacija nije izvedena. Jedina akcija koja je izvedena je bila preletanje prostora od strane jednog helikoptera NATO-a koji je najbolji znak za Karadžića. Kada se to desilo, tih dana, Karadžić je više vremena provodio u Beogradu. Obavešten je vrh u Vašingtonu ali nikakve radnje, ni tada, nisu preduzete.”

U januaru 2004. policija je bila spremna da uhapsi Karadžića. “Srbi su od Francuske zatražili da obezbede transfer do Haga…ali je Vašington intervenisao kod Srba da se ta akcija obustavi”, piše Florence Hartmann.

Hartmannova otkriva da je CIA imala dve tajne baze u Hrvatskoj odakle je presretala telefonske razgovore na prostoru bivše Jugoslavije. Od januara 2002. godine Carla del Ponte od 2002. godine traži od Amerikanaca da dobije snimke razgovora koje poseduju, posebno onih za vreme i neposredno nakon napada na Srebrenicu:

“CIA poseduje taj materijal i zato je on tražen, od strane Haškog tribunala, od Vašingtona. Ali, Del Ponteova je bila nagrđena zato što je napisala legalni zahtev za predaju te dokumentacije. Haški tribunal je dobio deo te dokumentacije na drugi način ali nikad nije uspeo da dobije sednice koje su prethodile Srebrenici – za sve dane, kada se dešavao genocid u Srebrenici, nije dobijena dokumentacija.”

Del Ponte je i u leto 2005. odlučila da sarađuje sa lokalnom policijom. Ovog puta, navodi se u knjizi, “saznala je da je agent CIA-e došao…da traži od agenata Republike Srpske da suspenduju potragu za porodicom Karadžić, pod izgovorom da je u pitanju nalog Haškog tribunala!”.

Na pitanje zašto Zapad, pre svega Vašington, odbija da da Tužilaštvu snimke preseretanih razgovora političkog i vojnog vrha pre, za vreme i posle napada na Srebrenicu, Hartmannova kaže:

“Zapad je prihvatio da se Srebrenica ustupi srpskoj strani na pregovorima u Dejtonu. To je prihvaćeno pre nego što je Dejton počeo ali je ta odluka dovela do 8.000 žrtava. Te informacije njih izlažu zato što one dokazuju da su oni vrlo precizno mogli pratiti pripreme napada, dok je zvanična pozicija Zapada bila da oni nisu očekivali da će Mladićevi ljudi zauzeti enklavu već da će se samo približiti da bi napravili pritisak. Imali su sve informacije i znali za preuzimanje enklave.”

RSE:Oni su, znači, dopustili da se to dogodi?

“Apsolutno, dopustili su. Njihova je greška što nisu preduzeli adekvatne mere da osiguraju bezbednost populacije koja je bila u rukama jednog generala koji je već tri godine vršio zločine velikih razmera – to je njihova najveća greška. Ne samo diplomatija koja precrtava karte i koja može pomerati sela i narode sa jednog kraja na drugi bez razmišljanja šta to znači već ljudi koji ne preduzimaju mere da budu sigurni da narod Srebrenice ne bude uništen.”

Opstrukcija Zapada, kada su u pitanju zločini u Srebrenici nije se samo odnosila na bekstvo Radovana Karadžića, već i na kontrolu suđenja Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu. Florence Hartmann u knjizi tvrdi da je postojala “začuđujuća koincidencija otpora u okviru Haškog tribunala i blokiranja od strane velikih sila. Džefri Najs, zamenik haške tužiteljke, navodi Artmanova, loše je vodio suđenje Miloševiću. On je želeo da povuče optužbe za genocid i zločine protiv čovečnosti protiv Miloševića, za zločine počinjene u Srebrenici i u vreme opsade Sarajeva. Najs se pozivao na zaključke vojnih analitičara, postavljenih od Amerikanaca i Britanaca, a koji su “sistematično prikrivali direktnu odgovornost Miloševića u zločinima u BiH, pre svega Srebrenici”. Upitana zašto je to Najs činio, Artmanova kaže:

“To treba njega pitati. Činjenica je da je stalno negirao i minimizirao dokaze do kojih su na drugi način došli, pored opstrukcije drugih dokaza. Ne znam zašto, treba njega pitati ali se svakako to poklapa sa opstrukcijama koje su vodili sa Zapada. Da li pod instrukcijama, da li njegovom željom – ne znam. Ja navodim u knjizi da je on sam priznao da je nekad radio za tajne britanske službe. Činjenica je, navodim razgovore i argumentaciju koju je on vodio vezano za to, da je stalno negirao postojeće dokaze unutar tužilaštva. Da ti dokazi nisu postojali bila bi debata i to je normalno. Ali, bez obzira na dokaze koje smo imali, Džefri Najs je stalno negirao da je Milošević imao bilo kakvu ulogu, da je imao nadležnost nad Mladićem preko Generalštaba u Beogradu – sve je negirao.”
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG