RSE: Gospodine Pančiću, kako komentarišete visok nivo brige i angažovanosti koji je država Srbija ispoljila povodom zabrane Filaretu da uđe u Crnu Goru? Predstavnici Srbije su tražili od Haškog suda da se on skine sa spiska pomagača optuženima za ratne zločine, potom ga je ministar vjera javno podržao, posjetio, od crnogorskih vlasti su tražili da ga puste da uđe u Crnu Goru i tako dalje.
PANČIĆ: Mislim da tu ima nekoliko paralelnih nivoa priče. Jedan koji je strašno važan za razumevanje toga što se dešava jeste to, što je generalno odnos sadašnje vlasti prema crkvi i njenim velikodostojnicima u Srbiji, moglo bi se reći, upravo servilan. Bilo koji bitniji crkveni velikodostojnik šta god da uradi, pa i da se ogreši o zakon ili bilo šta drugo, njemu će se izaći u susret, njemu će se unapred verovati i učiniće se sve da se ta stvar zataška. Imali smo i nekoliko veoma ozbiljnih sudskih procesa zbog veoma ozbiljnih optužbi kao što je za pedofiliju i slično. Sve su one na ovaj ili onaj način rešene tako da niko za to nije odgovarao, nijedan sveštenik, nijedan vladika. Tako da je ovo deo te priče. Drugi deo priče jeste odnos srpske vlasti ili njenog jednog dela, pre svega onog koji oličava Koštunica, prema Crnoj Gori. Naprosto, koristi se svaki povod i svaka prilika da se prema zvaničnoj Podgorici nešto poentira, da joj se uputi neka vrsta izazova. Treća strana je i odnos prema Hagu. Sadašnja vlast veoma nerado sarađnje sa Hagom, a na neki način i dalje je njegov dužnik i zato koristi ovo kao jednu priliku da na neki način nešto istrguje, da pokuša da pred svojom javnošću poentira kako Hag i Podgorica zajedno ugrožavaju ljudska prava jer ne daju „sirotom“ svešteniku da prelazi granicu i tako dalje. Tako da tu ima nekoliko nivoa priče, ali onako svi zajedno, bojim se, da odslikavaju jedan ideološki pejzaž koji je frapantan za jednu zemlju koja navodno teži i sama evropskim i evroatlantskim integracijama.
RSE: Da li se slažete sa tezom da je Srpska pravoslavna crkva u Srbiji gotovo iznad države?
PANČIĆ: Pa, kako da ne. Ja sam jednom rekao da me zapravo neka uloga i mesto Srpske pravoslavne crkve u sadašnjem društvu podseća na ono što je nekada u jednopartijskom komunizmu bilo mesto Komunističke partije. Ona je na neki način iznad i izvan zakona i ona kao institucija, a i njeni iole bitni ljudi kao pojedinci. Oni imaju neko mesto nekog ideološkog hegemona, njih se pita, kako oni postave neku stvar tako će biti. Evo vam jednog primera. Bila je neka inicijativa niza građana, nevladinih organizacija da se ukine PDV za opremu za bebe. Vlada je to glatko odbila, međutim, onda je Patrijarh Pavle stao iza te inicijative i Vlada je to momentalno prihvatila. Crkva je ovde postala neka vrsta institucije koja je naravno neformalno, ali veoma delatno iznad i izvan svih drugih institucija u društvu, a kamoli običnih smrtnih pojedinaca.
RSE: Ima li, po Vama, čitav slučaj veze sa kršenjem ljudskih prava Filareta?
PANČIĆ: Pitanje ljudskih prava je jedno od najsloženijih i najkontroverznijih mogućih pitanja. Ograničavati nekome bilo koju vrstu kretanja naravno da je samo po sebi nezahvalno, međutim, ta stvar se mora gladati u jednom širem kontekstu. Potpuno je besmisleno brkati uzroke i posledice. Mi imamo tu situaciju da nama već deset, jedanaest, dvanaest godina neki ljudi optuženi za veoma, veoma ozbiljne zločine, za smrti stotina hiljada ljudi šetaju slobodno tim nekim prostorom zapadnog Balkana i sad ljude koji su osnovano optuženi da im na bilo koji način pomažu, gledati na njihovo kretanje samo kao na pitanje slobode njihovog kretanja mislim da je to prosto infantilno, ili je infantilno ili je pak pokvareno i iza toga se krije neka vrsta političke računice.
RSE: Da li se tu reflektuje i odnos prema međunarodnoj zajednici, pošto je u pitanju odluka Savjeta Evropske unije o tome da se tim licima koja pomažu optužene za ratne zločine zabrani ulazak u države?
PANČIĆ: Ima i toga i to opet, da ne zvučim paranoično, ali meni to se uklapa negde i ovo što se generalno dešava u srpskoj zvaničnoj politici u poslednje vreme, a to je neka vrsta okretanja protiv, pre svega NATO-a, ali i Evropske unije i neka vrsta okretanja Rusiji kao nekom tobožnjem zaštitniku Srbije i srpske politike i Kosova i ne znam sve čega. Umesto da se ti odnosi izglađuju nakon one užasne Miloševićeve decenije kao da se opet ide u nekakvo zaoštravanje odnosa prema međunarodnoj zajednici i za to je dobar svaki povod, to se mnog ne bira. Sve gde može da se jeftino populistički poentira prema da li Briselu, da li Vašingtonu, sve se to koristi i sve to može da posluži kao neka ideološka municija.
RSE: Srpski zvaničnici su ispoljili strahovanje da bi ovaj slučaj Filaret mogao da ugrozi srpsko crnogorske državne odnose. Je li to, po Vama, realno, uostalom da li ste saglasni da ti odnosi nijesu baš na nekom visokom nivou?
PANČIĆ: Malo cinično bi se moglo reći kako ugroziti nešto čega gotovo da i nema. Naš problem je generalno još od one večeri crnogorskog referenduma pa do dan danas to što jedan bitan deo vlasti u Srbiji, oličen u pre svega premijeru i njegovim saradnicima pokušava da se pravi kao da Crna Gora ne postoji. Setićete se da dugo nisu ni hteli na bilo koji načn da priznaju rezultate referenduma, pa do dan danas Srbija nema ambasadora u Crnoj Gori. Neke elementarne stvari tu nisu raščišćene, iako su to, stalno se naglašava sa obe strane, dve najbliže države. Međutim, mi čak ni ambasadora nemamo. Prošlo je već skoro godinu i po dana. Tu nema nikave dobre volje, nikakve želje da se neki odnosi na realnim osnovama uspostave i opet kažem, koriste se najbizarniji mogući povodi, ne da se ti odnosi popravljaju tamo gde ih treba popravljati, nego da zapravo stoje na tom nekakvom hladnom, na tom nekakvom besmislenom stepenu koji nije dobar ni za koga, a najmanje je dobar za same građane Srbije i građane Crne Gore.
