Dostupni linkovi

Kad ambasadori otežavaju posao...


Moglo bi se verovatno lako dokazati da se slične diplomatske izjave ne bi mogle tako lako davati u zemljama razvijenijih demokratija, sa nešto većom specifičnom težinom na međunarodnoj sceni, ali mora se takođe naglasiti i to da međunarodnim aktima – konkretnije, Bečkom konvencijom - nije sankcionisano šta diplomati smeju, a šta ne smeju činiti i govoriti. Razume se, ako se na stranu stave situacije u kojima se diplomati bave aktivnostima nespojivim sa diplomatskom praksom, kada se oni mogu proglasiti personama non grata. Kao što kaže Ivo Visković, profesor diplomatije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, mnogo toga je prepušteno diplomatskom taktu i dobrim običajima. Ali, dodaje, postavlja se još jedno pitanje:

“Radi se o tome da li takvim izjavama strani ambasadori olakšavaju ili otežavaju posao. Objektivno oni sebi otežavaju posao. Nakon takve izjave njegovi kontakti sa predstavnicima vlade već postaju hladniji, ređi, sa velikom suzdržanošću i sumnjičavošću obe strane. I njemu to više otežava posao nego zemlji domaćinu.”

Naš sagovornik kaže da bi situacija bila lakša kada bi se znalo da li izrečeni stavovi i ocene predstavljaju lični pogled diplomatskog predstavnika ili ne:

“Ambasador kada govori lično, on to mora striktno da naglasi. Inače, ako ne naglasi da on to govori samo u svoje ime, izričito u svoje ime - podrazumeva se da on govori u ime vlade. Ambasador je tu da predstavlja stavove svoje vlade. Meni je lično bio problem što sam bio u situaciji da sam nekada morao izraziti neki lični stav, ali sam onda to izričito naglašavao.”

Iako je sasvim legitimno da predstavnici zemlje domaćina reaguju ukoliko smatraju da su javne izjave stranih diplomatskih predstavnika neadekvatne u sadržaju i tonu, teško se može opravdati agresivan i često destruktivan ton tih reagovanja. Damir Grubiša, ekspert za međunarodno pravo iz Zagreba, kaže da izjave stranih diplomatskih predstavnika, ma kako ponekad bile taktički pogrešne, ne treba primati kao casus beli:

“Razumljivo je da svi ovi diplomati, pogotovo koji su u tim postkonfliktnim društvima, da su oni nešto jasniji i otresitiji nego inače što se u normalnoj diplomatskoj komunikaciji koristi. Činjenica je da to ni u kom slučaju ne znači da se oni miješaju u unutarnje poslove ili vrše neke pritiske. Problem je samo u tome što oni naravno nastoje da doprinesu razvoju situacije. Da li je to najbolji način?! Često puta i oni taktički griješe, ali je činjenica da takav oblik komunikacije ne valja primiti kao casus beli ili kao neki oblik verbalnog zaoštravanja. Treba uvijek zadržati onaj nivo komunikacije koji je tim slučajevima primjeren. U slučaju da se neko ne slaže sa nekom ambasadorovom izjavom onda postoji uvijek neki bolji način nego da se ide na konflikt. Mi smo isto imali mnoge istupe stranih ambasadora koji su potpuno s pravom intervenirali, pogotovo još u fazi vladavine Tuđmana - to je bilo nešto sasvim normalno. Naravno da je uvijek bilo nekakvih solista koji su iskakali iz tog okvira, ali nikakva eskalacija sa strane službenih predstavnika države domaćina u tom slučaju nije konstruktivna.”

Često žestoke reakcije domaćih zvaničnka na izjave zapadnih diplomata ciljaju na više adresa, kaže politikolog Zoran Stojiljković:

“Ove poruke o kojima govorimo imaju više adresa. Prevashodno su, mislim, upućene domaćoj internoj političkoj javnosti, u velikoj meri i samim koalicionim partnerima, na čiju se isto tako tvrđu politiku želi da računa ili da se na odgovarajući način ona uslovi ili da se nateraju da pokažu svoju reakciju i stav. S druge strane to jeste namenjeno, u izvesnoj meri, i zemljama o čijim se ambasadorima i njihovim izjavama i radi. Mislim da se radi i o drugim ključnim predstavnicima međunarodne političke zajednice. U ovom slučaju se ta poruka upućuje i Rusiji i Kini, pre svega Rusiji jer je ona i u SB i članica je Kontakt grupa, na čiju se podršku računa i na čiju se lojalnost želi i dalje računati.”

Srbija svakako nije usamljena u praksi u kojoj se diplomatska scena koristi za sticanje unutrašnje-političkih poena, kaže Ivo Visković:

“Video sam da se to radi i u Sloveniji. Slovenci su pred svoje izbore dva puta zatezali odnose sa Hrvatskom, jedna stranka je isprovocirala incident na granici sa njima i zahvaljujući tome uspela da uđe u parlament.”

Kad se ispod svega podvuče crta – možda je najvažnije sledeće: vlada svake zemlje mora definisati spoljnopolitičke ciljeve i u skladu sa njima izabrati modus komunikacije sa svetom. Prečestim slanjem ratobornih poruka Zapadu, vlada ove države mogla bi zaista doći u situaciju da odgovori na pitanje da li je to možda, ne obavestivši nikoga, odustala od svog proklamovanog cilja: evroatlantskih integracija zemlje.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG