Dostupni linkovi

Kontakt-grupa neće nametnuti rešenje


Bivši ambasador u Hrvatskoj i Srbiji William Montgomery u intervjuu Radiju Slobodna Evropa kaže kako ne vidi nijedno dobro rešenje za Kosovo, te navodi kako nije siguran da će kosovski Albanci pristati na zamrzavanje statusa quo, a da ne pribegnu nasilju. Montgomery, uz ostalo, navodi da je region je nestabilan i da zato potencijal za nemire i nasilje, prisutan na Kosovu, zaista može da destabilizuje i druge zemlje regiona.


RSE:
Može li se sada već naslutiti najverovatnije rešenje kosovskog statusa?

MONTGOMERY: Zaista nemam odgovor na to pitanje. Evo, recimo, ako pogledate Irak i pitate se šta učiniti, shvatite da je zemlja u užasnoj situaciji, ali da bi svaka alternativa imala još gore konsekvence. U izvesnom smislu je takva i priča o Kosovu. Trenutna situacija je neodrživa, ali svaka alternativa nosi scenario koji bi bio možda i gori kad je reč o bezbednosti regiona i potencijala za izbijanje nasilja. U tom smislu, ne vidim nijedno dobro rešenje. Mislim da je vreme za neku bolju opciju propušteno – ono je možda postojalo pre nekoliko godina – ali sada, nažalost, nema dobrih rešenja.

RSE: Čini se da je već sada izvesno, s obzirom na nepopustiljiv stav Rusije, da neće biti rešenja koje bi proizašlo iz rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ne čini li se onda prilično izvesnim da ćemo uskoro videti unilateralnu deklaraciju nezavisnosti u kosovskom parlamentu?

MONTGOMERY: Mislim da je to jedna od mogućih alternativa, koja sobom nosi mnogo negativnih posledica. Ako se to izvede uz podršku nekoliko zemalja, kao što su Sjedinjene Države i još nekoliko evropskih saveznika, takvo rešenje ne bi bilo priznato od strane drugog broja država, kao što su Rusija i Srbija, recimo. To bi izazvalo dosta nasilja i nestabilnosti u regionu, ali bi moglo voditi i podeli Kosova, sa nepredvidivim bezbednosnim posledicama, kako na Kosovu, tako u Srbiji i širem regionu. Zbog toga što nosi toliko negativnih posledica, ja takvo rešenje ne bih podržao, ali ga trenutno podržava američka vlada, sa još nekoliko ključnih zemalja u Evropskoj uniji.

RSE: Pretpostavimo za trenutak da kosovski parlament za četiri meseca proglasi nezavisnost. Mislim da ste pisali da možete zamisliti film koji smo već gledali u regionu: nasilje, srpske bokade puteva, otcepljenje severnog Kosova, “kosovsku Republiku Srpsku”, kao što ste rekli…



MONTGOMERY: Da, takav scenario nosi veoma ozbiljne konsekvence. S druge strane, nije izlaz ni zamrzavanje konflikta. Uopšte nisam siguran da će kosovski Albanci pristati na zamrzavanje statusa quo a da ne pribegnu nasilju. Videli smo - i to još od 1997., 1998., 1999. - da kada odluče, oni nasilje koriste veoma uspešno. Već sam pisao o tome da su Srbi, Hrvati i Bošnjaci izvukli poneku lekciju o tome kakve negativne posledice im je donelo pribegavanje nasilju, ali kad pogledate iskustvo kosovskih Albanaca, videćete da je njima upotreba nasilja donosila samo ono što su želeli. Sledili su godinama Ibrahima Rugovu i njegov nenasilni put i - nisu ostvarili ništa. Tako bar oni to vide. A onda je, inicijalno bez ikakve međunarodne podrške, svetlo dana ugledala OVK i pribegla upotrebi nasilja. Na početku smo ih, ako se sećate, tretirali kao terorističku organizaciju, ali su oni na kraju ostvarili ono što su želeli – NATO kampanju bombardovanja i uklanjanje srpskih snaga sa Kosova. Dakle, nasilje im je tada donelo rezultate i ono čega se ja bojim jeste da aktuelno kosovsko-albansko vođstvo to vrlo dobro pamti. Ono je sada umereno, ali to je samo zato što je stopostotno uvereno da će mu Sjedinjene Države doneti nezavisnost ove godine. Ali, ako mi napravimo zaokret od aktuelne pozicije i kažemo im: “pa, baš nam je žao, nismo dobro procenili, morate biti strpljivi još nekoliko godina, ne znamo tačno kada ćete dobiti nezavisnost…”, kosovsko-albanski lideri će morati ili da pokušaju da umire svoje razočarane građane ili da zauzmu radikalniju poziciju. Ako ne zauzmu radikalniju poziciju, rizikovaće da im se dogodi isto što se dogodilo i Rugovi, a to je da će drugačiji igrači izaći na scenu i nasiljem početi da osvajaju nezavisnost. Zato kažem da ne vidim nijedan potencijalno dobar scenario za budućnost Kosova. Sada smo zaista u velikom sosu, a svi zajedno smo doprineli da se nađemo tu gde jesmo.

RSE: Kocka je bačena.“Podela Kosova” je izgovorena kao mogućnost. Znači li to da je nešto što je doskora bilo tabu polunaprslo ili naprslo?

MONTGOMERY: Glavni argument protiv podele Kosova je da bi se time uspostavio presedan za Makedoniju i za Bosnu, ali i za jug Srbije. Mi smo sada u situaciji da su kosovski Albanci potpuno ubeđeni da će im Sjedinjene Države, kao njihovi zaštitnici, doneti nezavisnosti i zato nisu zainteresovani da razgovaraju o podeli. Na drugoj strani, Srbi su uvereni da će njihova zaštitnica Rusija sprečiti odvajanje Kosova, tako da ni oni ne vide svoj interes u podeli. Jedino je, dakle, ostalo, da to rešenje nametne Kontakt-grupa, ali to se neće dogoditi iz mnogo razloga. Jedan od njih je sledeći: ako mi to predložimo, onda time otvaramo vrata za podelu Makedonije ili Bosne. Ako bi kosovski Albanci bili suočeni sa dugogodišnjim periodom zamrznutog statusa quo, možda bi posle niza godina počeli da razmišljaju i o toj opciji, ali kao što sam rekao na početku, nisam uopšte siguran da bi oni mirno pristali na te godine zamrznutog konflikta.

RSE: Dotaknimo na trenutak faktor zvani Rusija u kosovskoj igri. Čini se da je Zapad vrlo iznenađen otporom koji mu Kremlj pruža. Zar američke obaveštajne službe nisu imale informacije o tome koliko su Rusija i njen predsednik Putin ojačali, o tome da Moskva neće hteti da popušta nego da gori od želje da pokaže i dokaže da se posle jedne decenije nemoći digla na noge i da će Zapad morati da računa s njom?

MONTGOMERY: Moram da kažem da nisam u američkoj vladi od 2004. godine, tako da od tada raspolažem samo medijskim informacijama, ali meni je od početka bilo jasno da će Rusija zauzeti tvrd stav i ja sam Rusima potpuno verovao kada su počeli da šalju prve takve signale. Otuda mi je bilo čak pomalo zabavno da pratim naše ponašanje zasnovano na pretpostavci da će Rusija na kraju priče popustiti. Znao sam da se to neće dogoditi jer je od početka bilo jasno da Putin želi da ponovo uspostavi snažnu rusku poziciju na svetskoj sceni i ako je išta jasno, jasno je da on tu poziciju svakim danom sve više učvršćuje, o čemu valjda dovoljno svedoči i nedavno isticanje ruske zastave na Severnom polu. Ne mislim da je to najsrećniji način da se demonstrira snaga, ali u izvesnom smislu to ilustruje do koje mere se u Rusiji akumuliralo osećanje besa zbog nemoći sa kojom je živela tokom devedesetih godina, kada su Sjedinjene Države sa svojim saveznicima mogle činiti mnoge stvari, kao što je, recimo, bombardovanje Srbije i Kosova, a što tadašnja oslabljena Rusija nije mogla sprečiti. U tom smislu je zaista interesantno da su naši zvaničnici tako dugo nastavili da veruju da imaju posla sa istom Rusijom sa kojom su imali posla pre deset godina. Verovatno je i sama činjenica da ga nisu dovoljno ozbiljno shvatali dodatno motivisala Putina da zadrži tu svoju tvrdu poziciju.

RSE: Pominjali ste jednog visoko rangiranog evropskog diplomatu, veoma angažovanog oko Kosova, koji je na vaše pitanje kako će rešiti taj problem odgovorio da je pitanje pogrešno, da treba prestati misliti o tome kako rešiti konflikt i početi razmišljati o tome kako upravljati konfliktom.



MONTGOMERY: U Evropskoj uniji postoji verovatno četiri-pet različitih stavova o tome. Jedni misle da je rešenje totalna nezavisnost priznata od svih; drugi zastupaju srpsku poziciju, postoje i oni koji bi podržali podelu, ali i takvi koji predlažu hladjenje strasti održavanjem statusa quo. Slaba tačka ove poslednje opcije jeste mala verovatnoća da bi je stanovnistvo Kosova podržalo. Ja sumnjam da bi, ali zagovornici ovog stava, koji ga u Evropskoj uniji veoma odlučno “guraju”, kažu da bi ta opcija uspela ako Sjedinjene Države i Evropska unija zauzmu jedinstven stav da još niz godina ostane status quo I da će se one odlučno založiti za takvo rešenje. Ja u to ne verujem. Čini mi se da će, ako se tri ključne zemlje Evropske unije - Velika Britanija, Nemačka i Francuska - odluče za unilateralno priznanje, do unilateralne nezavisnosti Kosova i doći. To bi bila dovoljna podrška Sjedinjenim Državama da ohrabre kosovske Albance da proglase nezavisnost. Ali, ako skeptičnije članice “prevuku” na svoju stranu bilo koju od ove tri zemlje – Francusku, Nemačku ili Veliku Britaniju – Sjedinjene Države neće biti voljne da same guraju unilateralnu nezavisnost jer ako bi u to krenule same, implikacije bi bile vrlo ozbiljne. Pored ostalog i zato što bi Evropska unija trebalo od UN-a da preuzme upravljanje Kosovom, a sa takvim razdorom svojih članica po pitanju statusa Kosova ta misija bi bila nemoguća. Otuda bi, iako zvuči ironično, Sjedinjene Države, čiji je jedini cilj da se što pre izvuku i odu, mogle mnogo duže ostati zaglibljene u regionu.

RSE: Ako se ne varam, nedavno je američki državni podsekretar Nicholas Burns izjavio da Sjedinjene Države moraju ispuniti obećanje koje su dale kosovskim Albancima. Na koje obećanje je Burns mislio?

MONTGOMERY: Ne znam tačno na šta je mislio, ali ono što mogu reći iz sopstvenog iskustva jeste da su 1997. godine u State Departmentu svi bili apsolutno protiv bilo kakve ideje nezavisnosti ili specijalnog statusa za Kosovo. Svi su bili mišljenja da Kosovo treba da ostane u Srbiji, odnosno, Jugoslaviji. To se promenilo 1999. godine, neposredno nakon kampanje bombardovanja. Mogu vam reći da su od tada sve uticajnije ličnosti na vašingtonskoj sceni – i to ne samo u vladi nego i svi ključni ljudi u Kongresu, u nevladinom sektoru – da su svi imali čvrsto uverenje da Kosovo treba da dobije nezavisnost. Od 1999. godine američki zvaničnici – direktno, iako češće indirektno – u kontaktima sa kosovskim Albancima nagoveštavaju da će podržati njihovu ideju nezavisnog Kosova, a najkonkretniju naznaku takve podrške dao je nedavno predsednik Bush u Tirani i Sofiji. To je učinio u situaciji kad je propala akcija da se kroz Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija dodje do rešenja, što je kosovske Albance veoma frustriralo, pa je predsednik želeo da im pošalje poruku da će na kraju ipak sve ispasti dobro. Mislim da je velika greška što je na tom nivou dato tako čvrsto obećanje jer se sada moraju zaista i preduzeti konkretni koraci da se predsednikovo obećanje ispuni.

RSE: Ako bi došlo do nezavisnosti Kosova, na terenu bismo imali veoma interesantnu geopolitičku činjenicu: postojanje dve albanske države koje se graniče jedna sa drugom. Koliko dugo bi one tako postojale, a da ne dođe do pokušaja njihovog ujedinjenja? Da li bi i nakon deset godina, recimo, lokalna geografija bila ista?

MONTGOMERY: Ako pogledate Rumuniju i Moldaviju – videćete da su to dve nezavisne države i da tako postoje bez ikakvih tenzija. Moldavija pritom ima uglavnom rumunsko stanovništvo. Ja nemam nikakva strah od velike Albanije. Ono što vidim jeste da Albanija nema nikakav interes za nečim takvim, naprotiv, ona je okrenuta evro-atlantskim integracijama. Nisam, medjutim, sasvim siguran kad su u pitanju kosovski Albanci. U tom smislu mene bi više brinula neka ideja velikog Kosova nego velike Albanije. Time hoću da kažem da me brine eventualna mogućnost nekakvih njihovih aspiracija na delove Makedonije, Crne Gore i juga Srbije. Te tačke regiona vidim kao potencijalne zone nestabilnosti.

RSE: Pomenuli ste nedavno da ovu deonicu krize u regionu možete da uporedite sa godinama koje su vodile raspadu bivše Jugoslavije, ali da uočavate i jednu bitnu razliku. 1990. godine postojala je američka obaveštajna procena - i ona je prosledjena tadasnjoj vladi – da će se bivša Jugoslavija raspasti u ratu. Sada, kažete, nema bilo kakve obaveštajne procene o tome šta će se, recimo, desiti sa Bosnom, da li će ostati cela deset godina nakon što bi Kosovo izvojevalo nezavisnost, da li će se njeni gradjani za 10 godina izjašnjavati kao Bosanci ili kao bosanski Srbi, Hrvati, Bošnjaci; u kom pravcu će ići Srbija – ka Zapadu ili ka Rusiji. Imate li vi neke strateške odgovore na ova i druga pitanja?



MONTGOMERY: Mislim da ste dotakli veoma važno pitanje. Balkan je kao jedan ne baš tako veliki ribnjak. I ako bacite kamen sa jednog njegovog kraja, bez obzira sa kojeg, ceo će se zatalasati. Ono što me zaista duboko uznemirava i uzrujava jeste što mi u ovom regionu polazimo od pozicija koje smo sami definisali. Jedna od njih je: Bosna mora ostati celovita. Mi smo odlučili da naša pozicija mora odneti prevagu. Nije pritom u pitanju valjanost naše pozicije nego je problem to što nemamo nikakve kritičke i strateške analize o tome kako se dogadjaji u jednom delu regiona mogu reflektovati na ostatak regiona. Ja, recimo, mislim da je Bosna ovakva kakva jeste – neuspela i neuspešna država. Ovakvim rešenjem je zaustavljen rat, ali ono nije prevedeno u funkcionalnu državu. I ljudi u toj zemlji nemaju šansu da žive normalne živote, a niko u međunarodnoj zajednici nije voljan da uloži dovoljno napora da nešto ozbiljno učini. U Makedoniji je veoma napeta situacija između Makedonaca i etničkih Albanaca, gde je, kao što znate, s vremena na vreme bilo dosta “dobrovoljnog” etničkog čišćenja, slučajeva da su se Makedonci, manjina u većinskim albanskim zonama, iseljavali i obrnuto. Region je nestabilan i zato potencijal za nemire i nasilje prisutan na Kosovu zaista može da destabilizuje i druge zemlje regiona. Mislim da je zaista zabrinjavajuće što mi nedovoljno ozbiljno analiziramo situaciju u regionu jer nismo spremni da menjamo već ranije donesene, a u međuvremenu okamenjene, stavove.

RSE: Želela bih da se malo dotaknemo i unutrašnjepolitičke scene u Srbiji. Rekli ste jednom da je Srbija ljuto podeljena na Koštuničin i Đinđićev tabor. Da li ta definicija još uvek važi?

MONTGOMERY: Sećam se da mi je Zoran Đinđić u našem prvom susretu nakon što je postao premijer, rekao da je Srbija, u najgrubljim crtama, podeljena na tri grupe: jednu modernu, prozapadno orijentisanu, koja stremi ka evro-atlantskim integracijama, drugu nazadnu, tvrdo nacionalisticku, nereformisanu, proruski ili prokomunistički orijentisanu i treću, srednju – koja je takođe gajila izvesne nacionalistcke osećaje, ali je i primalac mnogih prozapadnih beneficija. Zoran je rekao da je sebi postavio zadatak da osvoji tu srednju grupu jer je smatrao da ce njihovi zapadni dobici nadjacati nacionalističke relikte u njihovim stavovima. Analogija bi u izvesnom smislu mogla da važi i danas, ali mi se čini da poslednjih nekoliko godina, zbog naglaska koji je stavljen na problem Kosova, ta Zoranova treća grupa sve više oživljava te svoje nacionalističke emocije. To je moje pojednostavljeno viđenje onog što se danas događa u Srbiji. I mislim da se to događa kao bumerang-efekat činjenice da nije rešeno kosovsko pitanje. A držati ga i dalje zamrznutim znači zamrznuti i taj nacionalistički akcenat u Srbiji. To Srbiji uopšte ne treba, ono što joj treba – i to kao hleb nasušni – jeste da što pre postane deo Evrope. Upravo kosovski limbo je sprečava da to postane.

RSE: Svedoci smo početka drugog dela procesa za ubistvo premijera Đinđića – istrage o pozadini atentata na njega. Koje nove činjenice očekujete da ćemo saznati i mislite li da neke možda nikada nećemo saznati?

MONTGOMERY: Moram u ovom kontekstu pomenuti ubistvo našeg predsednika Kennedyja. Uprkos milionima dolara uloženim u istragu, još je mnogo pitanja ostalo bez odgovora. Što se tiče procesa za ubistvo Đinđića – takođe. Mislim, naprimer, da ćemo teško, ako ikad, odgovoriti na pitanja o odnosu koji su pokojni premijer i njegovi ljudi imali sa Legijom ili zemunskim kriminalnim klanom. Veze su definitivno postojale, iako ne znam njihovu prirodu, a mislim da je pobuna Crvenih beretki, iako ne znam sve koncesije koje je u to vreme morao da čini, primorala Zorana Đinđića da ima više “dilova” sa Legijom nego što bi želeo. Ne znamo ni sve činjenice o vezama Čede Jovanovića sa pomenutim klanom pre Đinđićevog ubistva. To su činjenice koje verovatno nikad nećemo ni saznati.

RSE: Zašto mislite da to verovatno nikad nećemo saznati?

MONTGOMERY: Zato što su jedine osobe koje to verovatno znaju Čeda Jovanović i verovatno Legija. Premijer Đinđić je mrtav. Još nešto. Kao Amerikanac, na funkciji na kojoj sam bio u vreme pobune Crvenih beretki, bio sam šokiran što tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije nije odlučno izašao i naredio im da se vrate u kasarne, izražavajući spremnost da, u slučaju nužde, upotrebi i vojnu silu. To bi se u normalnoj demokratskoj zemlji moralo dogoditi, a takav korak tada nije preduzet. Do današnjeg dana mi nije jasno zašto nije, ali bih rekao da je izostanak snažne podrške Đinđićevoj vladi u tom periodu vodio ka stvaranju okolnosti koje su sledile. Istraga će se verovatno voditi i u tom pravcu, ali verovatno neke stvari nikad nećemo otkriti. Mislim da nema sumnje da su premijera ubili Legija I “zemunski klan”, ali nemamo informacije o tome ko ih je u tome ohrabrivao ili ko su oni čiju su podršku Legija i “zemunski klan” smatrali da imaju. Iako na ta pitanja nemamo odgovore, ona bi se morala postaviti.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG