Dostupni linkovi

Radnici plaćaju cenu tranzicije


Dragan ŠTAVLJANIN, Nebojša BUGARINOVIC, Aida ÐUGUM, Esad KRCIC, Goran VEŽIC

„Svet se očigledno veoma brzo menja, ne samo politički već i ekonomski. Iz svih razvijenih industrijskim zemljama na Zapadu, gde su sindikati imali jaku poziciju, velike korporacije izmeštaju svoje pogone u Aziju i Istočnu Evropu jer su tamo troškovi proizvodnje, pre svega radničke nadnice, mnogo niži. Tako u mojoj zemlji, Velikoj Britaniji, sada u fabrikama radi svega 16 odsto zaposlenog stanovništva, dok je u prošlosti u industriji bilo angažovano 30-40 procenata radnika. Dakle, svedoci smo promena u razvijenim zemljama odakle odlaze tradicionalni industrijski poslovi i, istovremeno, u zemljama u razvoju gde ti poslovi stižu. To utiče i na veliko kretanje ljudi u svim smerovima u potrazi za poslom. Na taj način bogati Zapad pomaže zemljama u razvoju. Nikada, na primer, države u Istočnoj Evropi, koje su u međuvremenu postale članice Evropske unije, ne bi mogle da ostvare tako visoke stope razvoja, od sedam-osam odsto godišnje, bez stranih investicija. Očekujem da će i balkanske zemlje slediti taj put. Slovenija je već mnogo toga učinila, Hrvatska je na dobrom putu. Nadam se da će taj trend slediti i Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i ostali,“ kaže Monks.

Ipak, neoliberalistički koncept privrede, koji je uzeo maha sa reganomikom u Sjedinjenim Američkim Državama i tačerizmom u Velikoj Britaniji, po mnogim ocenama vodi produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih. Velike korporacije izmeštaju svoje pogone sa Zapada u potrazi za jeftinijom radnom snagom i nižim porezima. Na taj način ostvaruju ekstra profit. Međutim, zapadne države ostaju bez značajnog budžetskog prihoda po osnovu poreza na korporacijsku dobit, mnogi radnici ostaju bez posla. Istovremeno, u novootvorenim pogonima multinacionalnih zapadnih korporacija, pre svega u Aziji, radnici dobijaju minimalne nadnice, a tamošnje države pristaju na veoma niske poreske stope da bi privukle strani kapital. Džon Monks:

„Realnost je takva da postoje dobitnici i gubitnici ovog procesa globalizacije. Dobitnici su obrazovani, dobro obučeni ljudi u informatičkim tehnologijama, finansijama, trgovini. U tim granama se u svim zemljama ostvaruju velike dobiti. Na udaru su ljudi koji nisu kvalifikovani ili su samo delimično obučeni za ova zanimanja. U međuvremenu, tradicionalne industrijske poslove na Zapadu obavljaju ili imigranti, za niže nadnice, ili se izmeštaju na Istok, gde su troškovi proizvodnje mnogo niži. Čak se i neki servisni poslovi, kao što su pozivni centri za izgubljen-nađen prtljag na aerodromima i slično, prebacuju u Indiju. Država u međuvremenu liberalizuje privedu, prepuštajući tržištu da reguliše ekonomske tokove. Mislim da je to velika greška, jer vidimo, na primer, kakvi su potresi na svetskim berzama u poslednjih nekoliko dana zbog visokorizičnih fondova (hedge funds). Mislim da su nordijske zemlje, Norveška, Švedska, Finska, najbolji primer uspešne ekonomije, gde se kombinuje ekonomska liberalizacija sa državom blagostanja, što podrazumeva i značajnu ulogu sindikata u zaštiti prava radnika.“

Protivnici globalizacije

Prema jednoj analizi CIA-e, glavni protivnik globalizacije do 2020. godine biće američka srednja klasa, koju čini oko 60 odsto stanovništva, jer zbog izmeštanja pogona velikih kompanija u Aziju i istovremeno masovnog priliva imigranata, ugrožena je njena pozicija.

Prošle godine su demonstrirali u Francuskoj studenti, radnici i svi oni koji su se osetili ugroženim predlogom zakona o radu koji je omogućavao poslodavcu da lakše otpusti zaposlene. Tadašnji predsednik Žak Širak je to obrazlagao potrebom da se preduzetnicima omogući povoljniji ambijent za poslovanje, upozoravajući da će u protivnom oni izmestiti kapital na tržišta sa mnogo nižim troškovima proizvodnje, a što će dovesti do rasta nezaposlenosti u samoj Francuskoj. Džon Monks:

„Zapad je uglavnom dobitnik u ovom procesu globalizacije, mada ima radnika u razvijenim zemljama koji su, ostajući bez posla zbog izmeštanja pogona velikih korporacija na Istok (outsourcing), svakako gubitnici. Međutim, to nije ključni problem. Glavna teškoća je što slobodno kretanje kapitala znači da ako nemate godišnji povraćaj od 20 odsto profita godišnje u odnosu na pozajmljenu, odnosno uloženu sumu, onda ste u nevoljama. Ta visoka cifra, najpre generisana u SAD-u, a kasnije proširena na ceo svet, uzrok je mnogih problema u poslovanju. Međutim, generalno, stvari ne izgledaju previše crno. Stopa nezaposlenosti u Evropskoj uniji je niža nego pre nekoliko godina. Kada je reč o demonstracijama u Francuskoj prošle godine, ja sam svakako bio na strani onih koji su tražili zaštitu radničkih prava, koja su na sve većem udaru zbog globalizacije.“


Radnički protesti u Kraguejvcu, ali i u drugim mestima

Sa oko dva miliona zaposlenih i stopom nezaposlenih od preko 20 procenata, Srbija spada u red evropskih zemalja sa najnepovoljnijom socijalnom strukturom. Godine ratova, sankcija, a potom i tranzicije, teško su pogodile i preduzeća i radnike. Zato se na ulicama gradova često viđaju slike, poput one od poslednjeg četvrtka, kada su radnici više kragujevačkih preduzeća izrazili svoj revolt zbog neisplaćenih zarada, otpuštanja i neuplaćenih doprinosa:

„Firma u kojoj sam proveo život i koju smo mi sagradili, ostala mi je dužna 52 lična dohotka, šest i po godina neisplaćenog staža.“

„Godine 1991. su me isterali iz ,Zastave‘ kao invalida. Godine 1999. godine sam se suočila s tim da mi nisu uplaćivali za ona četiri sata i nemam pravo na penziju od 1991. do 1999. godine.“

„U ovom trenutku u Kragujevcu ima sigurno negde oko desetak hiljada ljudi kojima se neredovno uplaćuje radni staž. Imamo problem i sa takozvanom sivom ekonomijom – ljudi rade u privatnim firmama gde se ili ne uplaćuje radni staž ili se uplaćuje radni staž po najminimalnijem osnovu, tek toliko da ih prijave, a ne po osnovu njihove stručne spreme i posla koji obavljaju.“

Predsednik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“ Branislav Čanak ističe da je položaj zaposlenih u Srbiji vrlo komplikovan, ne samo zbog neuobičajeno duge tranzicije, već i zbog postojanja čak četiri modela privatizacije u prethodnih petnaestak godina:

„U sva ta četiri privatizaciona udara, najviše su bili pogođeni radnici. To je proces koji košta, a kod nas se to ,koštanje‘ u devedeset posto slučajeva prebacilo na radnike. U poslednje vreme imamo nešto što ja do sada nisam uspeo da kvalifikujem. Evo, recimo, čuveni bogataš, genijalac, preduzetnik Predrag Ranković, koji vas, pored toga što prekida sve kolektivne ugovore gde god dođe, iako je to protivzakonito, a država mu toleriše da krši zakone, praktično natera da sami date otkaz.“

Ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić ne spori da su radnici najveći gubitnici procesa tranzicije, ali tvrdi da je evidentno da je položaj zaposlenih u Srbiji popravljen poslednjih godina:

„Realne zarade su porasle. Prosečna zarada u junu mesecu je bila 27.800 dinara. To je, posle Hrvatske, najveća prosečna zarada među zemljama regiona. Položaj je generalno popravljen, ali je to daleko od toga da možemo da kažemo da je zadovoljavajući.“

Ipak, u Srbiji, a pre svega u Beogradu i Vojvodini, iz godine u godinu je sve veći broj firmi koje podsećaju na one u razvijenom svetu – sa dobrim platama, savremenom opremom i visokim nivoom zaštite na radu. Zaposleni u njima, izdanak su nove srednje klase. Oni kupuju stanove, menjaju automobile, letuju u inostranstvu... Branislav Čcanak ističe da je neuporedivo bolji položaj zaposlenih u preduzećima koja su otvorile ili kupile zapadne kompanije:

„To je činjenica koju ne može niko da ne vidi. Neposredno nakon što je ,US Steel‘ kupio ,Sartid‘, dobili su štrajk, a posle štrajka smo uspostavili izuzetno dobre odnose. Toliko dobre da su čak kolektivni ugovor koji mi imamo tamo i odnos poslodavca i posloprimca predmet naučnih istraživanja nekoliko instituta na Zapadu. To je moguće i u tako krhkoj tranziciji kakva je srpska ako poslodavac ima korektan odnos. Rast produktivnost u ,Sartidu‘ odnosno novom ,US Steelu‘ je bio nepojmljiv, kao da ste uveli nekakve nove tehnologije, a nikakve nove tehnologije nisu uvedene. Do neverovatnog skoka produktivnosti je doveo samo promenjeni odnos poslodavca prema posloprimcu.“

Kako stvari izgledaju iz perspektive poslodavaca, u situaciji kada je prosek plata oko 350, dok je minimalni lični dohodak oko 150 evra? Jovan Nikolić, vlasnik je firme „Orient Emporium“, koja u svojim objektima u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu zapošljava 60 radnika:

„Mislim da je naš prosek primanja negde na nivou proseka u Srbiji. Većina radnika ima neke srednje i niže plate, dok jedan manji broj menadžera ima veće plate.“

Da li postoje neke beneficije tipa topli obrok, troškovi prevoza i slično?

„Postoje, u skladu sa zakonom. Ne previše, ali do onog nivoa do kojeg je rečeno da se ne oporezuje. Ono što je bitno jeste da je plata radnika adekvatna njihovom radu, njihovom obrazovanju, njihovoj odgovornosti i da imaju mogućnost napredovanja, što samo po sebi znači i neku ličnu satisfakciju, ali i veći dohodak.“

Smatrate li da je nastupilo vreme kada je u Srbiji drugačiji odnos radnika i poslodavca nego što je nekada bio?

„Ne bih smeo da kažem da je nastupilo neko novo vreme, jer priče koje slušam od mojih kolega i poznanika se mnogo ne razlikuju od onih od pre par godina. Ne bih se usudio da kažem da se mnogo toga promenilo, ali u ,Orientu‘ se sigurno promenilo.“

Sigurno vam je poznat slučaj da poslodavci u Srbiji zvanično prijavljuju niže plate i uplaćuju niže doprinose nego što su oni realni.

„Čovek ne bi smeo da se igra s propisima i da rizikuje zatvaranje firme kao najveću kaznu ili neku novčanu kaznu. Tako da se jednostavno ne isplati s tim igrati.“


U BiH privredi nema simpatija za sindikat

Bosna i Hercegovina, za razliku od dugih zemalja u tranziciji, suočava se i sa posljedicama koje je iza sebe ostavio rat. Veliki broj preduzeća, karakterističnih za prijeratni sistem, devastiran je, čime je znatan broj radnika ostao bez posla. Trenutno u Bosni i Hercegovini dominira siva ekonomija, a proces privatizacije državnih preduzeća još nije završen. U većini privatizovanih preduzeća, novi vlasnici, bilo da su stranci ili domaći, ne poštuju zakon onako kako bi trebalo. Najaktuelniji primjer je slučaj zeničke željezare, čiji je vlasnik jedan od najvećih svjetskih proizvođača čelika – indijsko-britanska kompanija ,Mital‘. Radnici ,Mital Steela‘ nezadovoljni su načinom ispunjavanja obveza iz kupoprodajnog ugovor, odnosno zbog nepoštivanja socijalnog paketa, zbog čega često organizuju štrajkove. Predsjednik Sindikata ,Mital Steela‘ Zenica Islam Imamović:

„Radnici su plaćeni za sedam i po sati rada, pola sata pauze za ručak nije plaćeno. Umjesto otvaranja novih radnih mjesta, uvodi se prekovremeni rad, za koji radnici nisu dodatno plaćeni.“

Najdrastičniji primjer kršenja prava radnika u Bosni i Hercegovini je neisplaćivanje plaća, kao i nepoštivanje radnog vremena. U mnogim firmama radnici nemaju pravo na pauzu, na godišnji odmor, niti na bolovanje. Uočeno je da prava radnika najčešće krše privatni vlasnici. Ali zbog straha odo otkaza, radnici uglavnom o tome ćute.

U BiH ima skoro pola miliona nezaposlenih osoba. Pa čak i visokoobrazovani kadar pristaje na lošije uslove na poslu. O uslovima i pravima zaposlenih govori i sljedeći primjer:

„U većini slučajeva se radnici i radna snaga prijavljuju na nižu platnu osnovicu. Tu ni ja nisam izuzetak. Generalno, uslovima na poslu kod privatnika je slabo ko zadovoljan, jer svaki privatnik vodi računa o maksimalizaciji profita. Radno vrijeme je ,klizno‘ – moraš doći na vrijeme na posao, a odlaziš kad te puste. Pravo na bolovanje i druga prava su regulisana kolektivnim ugovorom, međutim, teško ih je ostvariti. Čovjek zavisi od te plate, pa ne može otići. Na bolovanje ide onaj ko zaista mora i kad zaista mora.“

Probleme koje radnici zaposleni imaju kod privatnog vlasnika, ne mogu riješiti kroz sindikalne aktivnosti, jer im nije dozvoljeno organizovanje sindikata, kaže predsjednica Saveza sindikata Republike Srpske Ranka Mišić:

„Privatni poslodavci opstruišu ili bolje reći brane organizovanje sindikata i na taj način su gospodari života i smrti u preduzećima, dakle oni su ti koji odlučuju o svemu. Ako niste neko ko sluša, onda ćete dobiti otkaz i ostati na ulici bez ikakvih primanja. Dakle, zbog viška radne snage na tržištu rada i manjka posla, radnici su jednostavno prisiljeni da budu žrtve za nekih 100-200 maraka, da bi imali mogućnost da kupe hljeb za svoju porodicu.“

Rad na crno, najveći je problem s kojim se susreću radnici u Bosni i Hercegovini. Po nekim procjenama, samo u Federaciji BiH ima oko 100.000 do 150.000 neprijavljenih radnika. Nedavna akcija Vlade FBiH „Stop radu na crno“, pokazala je razmjere tog problema, kaže pomoćnica federalnog ministra za rad Džana Kadribegović:

„U toku akcije je utvrđeno oko 40.000 onih koji nisu prijavljeni na socijalno osiguranje, koji nemaju ugovore o radu i koji po tom osnovu ne mogu ostvarivati ni druga prava iz radnog odnosa. Naročito kad zaposleniku prestane radni odnos, ne može ostvariti pravo na novčanu naknadu za vrijeme nezaposlenosti, jer poslodavac nije uplaćivao doprinose.“

S druge strane, Tomislav Grizelj, predsjednik Udruženja poslodavaca BiH i vlasnik privatnog preduzeća, kaže:

„U Bosni i Hercegovini još uvijek imamo ostatke socijalističkog uređenja. I zakoni koji su danas na snazi, kao Zakon o radu i tako dalje, doslovno su preslikani iz onog sistema od prije rata u Bosni i Hercegovini. Znači, s te strane, radnici su još uvijek relativno dosta dobro zaštićeni, pučki rečeno – kao bubreg u loju. Ali, teži se ka tome da se stvori ambijent tržišne ekonomije.“

Tranzicija u Crnoj Gori

Prije svega treba praviti razliku između malih i srednjih preduzeća i velikih sistema u kojima postoje sindikalne organizacije koje potpisuju kolektivne ugovore koji štite prava zaposlenih, rekao je za naš radio Srđa Keković, koordinator Koordinacionog odbora Sindikata, koji je govoreći o problemu poštovanja prava radnika u Crnoj Gori rekao da u malim i srednjim preduzećima poslodavci nemaju kulturu socijalnog dijaloga i da ne postoje kolektivni ugovori i ugovori o radu koje su dužni da potpišu sa svakim zaposlenim:

„Naš je stav da tu, na određen način, država, odnosno institucije sistema, prevashodno mislim na Inspekciju rada, na prećutan način prave kompromis sa stanjem u toj branši. Imamo veliki broj zaposlenih koji uglavnom primaju plate sa najnižim koeficijentima, koji rade mnogo više od propisanog radnog vremena, ne primaju regrese, nemaju dane godišnjeg odmora, a jedan dio njih nema ni ugovor o radu, zbog čega u svakom trenutku, zbog ogromnog suficita radne snage na tržištu, mogu da ostanu bez posla, a da pri tom njihovi poslodavci ne snose nikakve posljedice zbog toga.“

U Uniji poslodavaca izražavaju razumijevanje za nezadovoljstvo dijela radnika u pojedinim preduzećima u vezi radničkih prava. Sigurno je da ima mjesta za nezadovoljstvo radnika, kao što je sigurno da ima poslodavaca koji izbjegavaju svoje zakonske obaveze, smatra Momčilo Popović, član Upravnog i izvršnog odbora Unije poslodavaca. Po njemu se rješenje nalazi u relaksaciji poslovnog ambijenta, odnosno rasterećenju poslodavaca od velikih doprinosa i ostalih nameta po svim osnovama, ali napominje da postoji i druga strana medalje:

„Sindikat mora razmatrati i to kako da se poslodavac zaštiti od lošeg radnika. Dakle, nijesu svi poslodavci isti, ali nijesu ni svi radnici isti. U tom dijelu je Unija poslodavaca, zajedno sa Sindikatom i Vladom Crne Gore, zauzela jedan dobar kurs, koji ide u pravcu relaksacije ambijenta, u pravcu većih prava radnika i u pravcu relaksacije određenih nameta poslodavcu koji su sada prisutni.“

Sami radnici su složni u ocjeni da se prava radnika u Crnoj Gori ne poštuju:

„Ničim nismo zadovoljni – ni platom, ni uslovima rada. Privatnik je bog nad bogovima. Ovdje vlada pravo jačeg. To što odluči privatnik, tako je. Mi, bunili se, ne bunili se, ništa od toga nema. Ne plaća nam se prekovremeni rad, rad preko praznika, ništa nam se to ne plaća.“

„Nezadovoljan sam pravima radnika. Mislim da su ona ugrožena na svim nivoima. To je moje mišljenje kao radnika koji radi u neposredno proizvodnji, baš na teškom radnom mjestu – u elektrolizi, u Kombinatu Aluminijuma. Država bi trebala, upravo za takva radna mjesta na kakvom ja radim, u otežanim uslovima, da povede računa o tome da se ljudima koji rade na takvim mjestima skrati radni vijek. Izloženi smo ogromnim temperaturama, koje su dostizale 140 stepeni celzijusa.“

Sindikat će, prema najavama, ubrzo preduzeti konkretne poteze. Srđa Keković, Koordinacioni odbor Sindikata:

„Koordinacioni odbor Saveza sindikata Crne Gore, sprema se da negdje početkom septembra pokrene jednu veliku akciju, gdje ćemo tražiti da se riješi pitanje i status tih zaposlenih, koji se u ovom trenutku sigurno nalaze negdje na dnu kada je u pitanju poštovanje njihovih prava.“

Hrvatska zaostaje za Europom

I u Hrvatskoj zaposleni ističu da njihova prava često nisu zaštićena u praksi, iako su ustavom i zakonom zagarantovana, kao i u razvijenim zemljama. Neplaćen prekovremeni rad, otkaz u slučaju štrajka, samo su neki od pokazatelja.
Iva Radonja je predsjednica sindikata tvornice konca „Dalmatinka“ iz Sinja, koja je u vlasništvu porodice Ladini iz Italije:

„Pošto su plaće intenzivno kasnile, ja sam tražila od poslodavca da se poštuje zakon i ugovor o radu. On to nije htio ispoštovati i počeo me je šikanirati.“

Iva Radonja je radi svog sindikalnog djelovanja, zajedno sa drugih 14 radnica, dobila otkaz, ali je dobila i na sudu. No, još uvijek sjedi kod kuće:

„Poslodavac je trebao vratiti mene i moje kolegice na posao, međutim, njih je vratio, a mene nije. Kaže da mi je uputio pismeni poziv, koji sam ja navodno potpisala kad mi je došao na kućnu adresu i odbila posao. To nije istina.“

O tome kako izgleda situacija na prostoru bivše Jugoslavije iz međunarodnog ugla govori Džon Monks, generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata sa sedištem u Briselu:


MONKS : Mi smo veoma angažovani na Balkanu još od vremena raspada bivše Jugoslavije, obezbeđujući stručnu pomoć a uključeni smo i u razne projekte u cilju jačanja pozicije domaćih sindikata. Sindikati su veoma uspešni u Sloveniji, dok u drugim zemljama nešto manje. Očekujemo da će i u svim državama bivše Jugoslavije sindikati steći poziciju koja će im omogućiti zaštitu prava zaposlenih, pre svega da dobiju fer udeo u zaradi, tačnije da im se ne smanjuju plate dok poslodavcima raste profit, što se sada često dešava. Znam da to nije lako imajući u vidu da je zabranjeno delovanje sindikata u pojedinim firmama na Balkanu u situaciji, ali sam uveren da će se situacija poboljšati.

On ističe da se i na Zapadu sindikati suočavaju sa teškoćama kada zbog odluke velikih korporacija da izmeste svoje pogone na tržišta sa nižim troškovima proizvodnje, radnici ostaju bez posla.

MONKS : Sindikati procenjuju od slučaja do slučaja koji je najefikacniji način za zaštitu prava radnika u tim situacijama. Nekada je to borba protiv izmeštanja pogona preduzeća na Istok, nekada pomoć onima koji ostaju bez posla da se prekvalifikuju. U svakom slučaju, nIje moguće zaustaviti promene i razvoj, u suprotnom i dalje bismo radili na zemlji, koristeći konjsku zapregu.

Monks ističe da je pozicija sindikata sada mnogo teža.

MONKS : Mi smo proizvod industrijskog društva, koje je podrazumevalo sigurnost radnog mesta, uglavnom za muškarce. Svet se menja tako da je ta lepeza poslova mnogo šira, pre svega servisnih. To je signal sindikatima da se prilagode tim promenama. Postavlja se pitanje da li mi kao organizacija možemo biti uspešni u zaštiti radničkih prava u finansijskom sektoru, kao što smo bili u autoindustriji.

Znamo da se sa promenama u društvu menja i priroda kapitalizma. Sada velike finansijske institucije kojima se upravlja sa Volstrita, u Frankfurtu, Londonu, Parizu, imaju veću moć i uticaj nego tradicionalni giganti. Nama je u sindikatima bilo mnogo lakše da se borimo za svoja prava u industrijskim kompanijama kao što su Dženeral Motors, Volsvagen, nego u finansijskim poput Morgan Stenlija ili Dojče banke. Mi u sindikatima smo zabrinuti u kom pravcu ide evolucija kapitalizma. No, on se pokazuje veoma uspešnim, stvarajući u poslednjih nekoliko godina mnogo novih radnih mesta. U Velikoj Britaniji u finansijskom sektoru ima zaposlenih koliko i u proizvodnji, što je neverovatno. Dakle, reč je o veoma kompleksnim procesima. U svakom slučaju potrebna je veća kontrola sindikata i zaštita prava onih koji su ugroženi procesima globalizacije, kao što su to uspeli francuski demonstranti koji su se protivili promeni zakona o radu.
XS
SM
MD
LG