Dostupni linkovi

Guča je srpski brend


Od ranih jutarnjih sati u centru Guče se okretao vo na ražnju, a neki posetioci već su za doručak ispraznili prve porcije kupusa iz zemljanog lonca, i obilno ih zalili pivom. U atmosferi svenarodnog oduševljenja, direktor ove manifestacije Adam Tadić objašnjava za naš program šta je nekoliko desetina hiljada već dovelo u Guču:

„Iskreno rečeno mislim da je u pitanju vraćanje korenima našeg srpskog naroda. Mi iz godine u godinu negujemo izvorno narodno stvaralaštvo. Pored trube koja je neprikosnovena i dominira našim saborom imamo i nekoliko pratećih manifestacija koje nam takođe povećavaju broj posetilaca iz godine u godinu. Od izvornog narodnog stvaralaštva imamo od narodno pevačkih grupa do kulturno – umetničkih društava. Sve što se radi radi se bez elektronskih sredstava, izvorno i bez pojačala.“

Mada su mnogi magistralni putevi i dalje prekriveni rupama, Vlada Srbije je zajedno sa opštinom Lučani izdvojila novac za izgradnju prvog helioporta u Guči. Domaćin ovogodišnjeg Sabora i ministar za infrastrukturu Velimir Ilić kaže da su sva državna ulaganja u ovu manifestaciju, uključujući i mesto za sletanje helikoptera, krajnje opravdana:

„Guča je postala srpski brend, to zna čitava Evropa. Mnogi dolaze i nama će biti drago da sve njih ugostimo.“

Narednih nekoliko dana saborom će prodefilovati na desetine orkestara – od anonimnih, šatorskih zabavljača do zvezda etno muzike poput Gorana Bregovića i Bobana Markovića. Mada se očekuje da će se u Guču sliti više od 600.000 posetilaca, šira kulturna javnost ne deli do kraja oduševljenje organizatora Sabora trubača. Sociolog kulture i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Milena Dragićević-Šešić smatra, da država ne bi trebalo da finansira manifestacije koje su po svojoj biti komercijalne:

„Na žalost naše vlade vode populističku politiku. Mnoge stvari, kada se donose odluke, donose se tako što se misli šta glasačko telo voli. U Guči je najmanje reč o kulturi, umetnosti, pa naravno, i o narodnoj kulturi. Više je reč o provodu, zabavi, jelu, piću, svadbarskom kupusu, roštilju, pečenju i cenama istog - mnogo manje se govori o pobednicima Guče. Očito je da Guča nije slavlje muzike već je slavlje neke naše slike o nama samima kao narodu koji se odlično zabavlja, jede, pije – fućka nam se za sve, šta ko o nama misli i šta ko od nas očekuje. Mi ćemo se hvaliti time da u tu Guču dolazi veliki broj stranaca. To je tačno, ali oni dolaze i na EXIT i došli bi na bilo koju manifestaciju ako bi bila na atraktivan i dobar način organizovana.“

Organizatori Sabora u Guči, uprkos otvorenosti na koju se stalno pozivaju, nisu neosetljivi na ovakve prigovore. Ko su oni koji kritikuju Sabor, upitali smo prvog čoveka ove manifestacije Adama Terzića:

„Mislim da to nisu Srbi, ne znaju šta voli srpski narod. Mi ne trebujemo, mi samo radimo ono što narod voli.“

No mada narod, po svemu sudeći, voli da đipa po kafanskim stolovima uz zvuke truba, organizatori su ove godine sugerisali da se polugole igračice suzdrže od trbušnog plesa, što je izazvalo vidno neraspoloženje redovnih posetilaca ove smotre. Organizator ove manifestacije sada se pravda kako je loše shvaćen:

„Mislim da je to pogrešno protumačeno. Ako negde ima raspoloženja i veselja i ako nema nikakvih problema – neće smetati dobrom raspoloženju i igra po stolovima, ukoliko to dozvoljavaju gazde koji organizuju te šatore.“

No čak i kada bi se na trenutak ostavio po strani estradni kolorit Sabora u Guči, zbog koga se u delu sveta podstiču negativni stereotipi o Srbiji, ostaje da se preispita jedno drugo uverenje. To je ona fama koja se sve više širi čak i u ozbiljnim muzičkim krugovima - kako se trubači iz Srbije mogu svrstati u rang vrhunskih svetskih duvača, o čemu razgovaramo sa muzičkim kritičarem Vojislavom Pantićem:

„Trubači iz Guče i vrhunski svetski džez trubači naprosto ne govore istim jezikom pa su sva poređenja izlišna. Svetski džez trubači jesu zainteresovani da se bave i balkanskim folklorom. To je pogotovo poslednjih godina ušlo u modu i neki od njih su uspeli da ovladaju jezikom mada ne toliko i emocijom gučanskih trubača. S druge strane naši trubači nisu dovoljno osposobljeni da mogu da se bave džezom niti nekom drugom muzičkom formom jer većina od njih nije školovana za tako nešto i taj jezik ne prepoznaje, ne vlada njime. Što se tiče emocije, emocija vrhunskih džez trubača i emocija gučanskih trubača, ona je slična i ako postoji mogućnost bilo kakvih poređenja – ona su samo u okviru emotivnog nastupa.“
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG