”Sa mojom decom je išao u školu. Dobro, lepo, pametno dete, dobri ljudi.”
Ovako susedi opisuju dvadesetdevetogodišnjeg Milana Protića koji je 17 sati stajao na krovu zgrade u centru Beograda sa namerom da se ubije. Kao glavni razlog oni koji ga poznaju navode sindrom Kosova:
”Gradsko dete, momak koji je otišao u armiju sa 18 godina, preživeo razne strahote. Verovatno mu se to skupljalo i skupljalo u organizmu i dečko je automatski eksplodirao.”
On je, po rečima suseda, već jednom pokušao da skoči sa zgrade u kojoj živi, ali su ga u tome sprečile komšije:
“Neki glasovi su ga terali, galamili su na njega. Verovatno je on to shvatio kao da je još uvek na ratištu. Čuo je glasove da su ga jurili, verovatno je hteo da pobegne od njih.”
Milan je dva puta lečen na neuropsihijatrijskoj klinici Dr Laza Lazarević. Tokom 2004. i 2006. na Institutu je bio po mesec dana. Na pitanje da li se u Srbiji može govoriti o ratnom sindromu dr Dragomir Ranđelović direktor Instituta za neuropsihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarevic, odgovara:
”Svakako da. Mogu se ispoljiti određene bolesti, određeni poremećaji.”
Ratni sindrom je nešto što se stručno zove postraumatski stresni poremećaj i može se manifestovati na razne načine kaže klinički psiholog Tanja Vukosavljević Gvozden sa Filozofskog fakulteta u Beogradu:
”Može da se manifestuje na hiljadu i jedan način. Mogu da imaju flashback-ove, košmarne snove, traumatska sećanja. Mogu da budu depresivni, anksiozni, mogu da imaju razne poremećaje interpersonalnih odnosa, da budu potpuno povučeni – odsečeni iz interpersonalnih relacija, da se neprekidno bave time što su prošli na jedan krajnje disfunkcionalan način – osećaj tregedije.”
Po njenim rečima sa ovakvim sindromom se može izaći na kraj ali država mora da zauzme drugačiji stav:
”Da se o tome priča otvorenije i na sasvim drugačiji način. Prosto da mi vidimo šta smo radili i kako su se naši ljudi tokom toga osećali, na opštijem nivou bi trebalo manje gurati glavu u pesak. Trebalo bi mnogo otvorenije pričati o konkretnim stvarima koje su činjene i za koje bi trebalo preuzeti odgovornost.”
Drama u centru prestonice, na sreću nije završena tragično. Milan Protić je spašen i odveden u Institut za neuropsihijatriske bolesti L. L. Naravno ovaj mladić je samo jedan od mnogih koji su proveli vreme na raznim ratištima širom bivše Jugoslavije.
Ovako susedi opisuju dvadesetdevetogodišnjeg Milana Protića koji je 17 sati stajao na krovu zgrade u centru Beograda sa namerom da se ubije. Kao glavni razlog oni koji ga poznaju navode sindrom Kosova:
”Gradsko dete, momak koji je otišao u armiju sa 18 godina, preživeo razne strahote. Verovatno mu se to skupljalo i skupljalo u organizmu i dečko je automatski eksplodirao.”
On je, po rečima suseda, već jednom pokušao da skoči sa zgrade u kojoj živi, ali su ga u tome sprečile komšije:
“Neki glasovi su ga terali, galamili su na njega. Verovatno je on to shvatio kao da je još uvek na ratištu. Čuo je glasove da su ga jurili, verovatno je hteo da pobegne od njih.”
Milan je dva puta lečen na neuropsihijatrijskoj klinici Dr Laza Lazarević. Tokom 2004. i 2006. na Institutu je bio po mesec dana. Na pitanje da li se u Srbiji može govoriti o ratnom sindromu dr Dragomir Ranđelović direktor Instituta za neuropsihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarevic, odgovara:
”Svakako da. Mogu se ispoljiti određene bolesti, određeni poremećaji.”
Ratni sindrom je nešto što se stručno zove postraumatski stresni poremećaj i može se manifestovati na razne načine kaže klinički psiholog Tanja Vukosavljević Gvozden sa Filozofskog fakulteta u Beogradu:
”Može da se manifestuje na hiljadu i jedan način. Mogu da imaju flashback-ove, košmarne snove, traumatska sećanja. Mogu da budu depresivni, anksiozni, mogu da imaju razne poremećaje interpersonalnih odnosa, da budu potpuno povučeni – odsečeni iz interpersonalnih relacija, da se neprekidno bave time što su prošli na jedan krajnje disfunkcionalan način – osećaj tregedije.”
Po njenim rečima sa ovakvim sindromom se može izaći na kraj ali država mora da zauzme drugačiji stav:
”Da se o tome priča otvorenije i na sasvim drugačiji način. Prosto da mi vidimo šta smo radili i kako su se naši ljudi tokom toga osećali, na opštijem nivou bi trebalo manje gurati glavu u pesak. Trebalo bi mnogo otvorenije pričati o konkretnim stvarima koje su činjene i za koje bi trebalo preuzeti odgovornost.”
Drama u centru prestonice, na sreću nije završena tragično. Milan Protić je spašen i odveden u Institut za neuropsihijatriske bolesti L. L. Naravno ovaj mladić je samo jedan od mnogih koji su proveli vreme na raznim ratištima širom bivše Jugoslavije.
