Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Karić je hteo da mi pokloni sindikat!


RSE: Srbija se privatizuje. Na redu je porodično srebro: NIS, Elektroprivreda, Železnica, JAT. Kakve informacije imate o sindikatima u tim privatizovanim preduzećima? Da li oni funkcionišu, ili novi vlasnici, koji su veliki tajkuni, čim mogu da kupe takve firme, sprečavaju neke sindikalne aktivnosti?

ČANAK: Strani kupci prenose tradiciju iz svojih država, gde su sindikati uobičajeni, pogotovo kada je reč o evropskim kupcima, gde je tradicija sindikalizma jako duga i predstavlja deo političkog, socijalnog i ekonomskog sistema Evropske unije. Tu nema problema. Čak nas strani poslodavci podsete na neko naše pravo, ako nešto zaboravimo zbog nedostatka iskustva, koje je uobičajeno u njihovoj zemlji. Slična stvar je i kada su američke firme u pitanju. Jedan od najboljih odnosa sa poslodavcem imamo u US Steel-u, gde je, po meni, najbolji kolektivni ugovor u Srbiji. Bio je teško napravljen. Imao je porođajne muke pri upoznavanju nas i poslodavca. Zbog toga je u početku bio jedan dugačak štrajk. Posle toga nikakvih problema nismo imali.

Domaći kupci se ponašaju onako kako su i stekli novac. Ne može niko da me ubedi da se normalnim putem obogatio u vreme Milošević jer tada nije bila normalna ni politika, ni privreda, ali se neko kao normalno obogatio. To je nemoguće. Kako su ti ljudi došli do novca, tako se i dalje ponašaju – grubo i agresivno. Ne priznaju tuđa prava, već samo vide sebe, svoja prava i svoj profit. Tu gotovo da i nema sindikata, ili ima neki ako ih oni sami naprave, kao neku masku. To su žuti sindikati i njihova je uloga da viču - Živio gazda.

RSE: Da li ste pokušali da razgovarate sa domaćim, novim, vlasnicima?

ČANAK: Jedan put je pokušao da me kontaktira Mihajlo Kole. On je imao neki štrajk i pokušao je da me nagovori da napravimo zajednički sindikat. Rekao sam mu da se to ne radi tako i posle toga me više nije ni zvao. Zvao me i Bogoljub Karić da mi pokloni svoj sindikat. U MOBTEL-u je imao svoj sindikat koji je sam napravio i hteo je da mi ga pokloni jer sam dobar čovek. Rekao sam mu da je to neshvatljivo. Čudio se kako jer kada je sve njegovo, zašto ne bi bio i sindikat. To je taj rezon. Valjda je smatrao gestom dobre volje da mi pokloni sindikat. Nekome je poklonio sat, nekome mobilni telefon, a meni je hteo da pokloni sindikat. To nisam mogao da prihvatim. U sindikatu su živi ljudi koje niko ne može da poklanja, sem u robovlasničkom društvu, ali se neki zanesu pa odu tako daleko. Logika tih ljudi je da je sve njihovo jer su bogataši, imaju sve i sve mogu, pa mogu i da naprave sindikat, mogu da ga ugase, mogu nekome i da ga poklone.. Mislim da sa takvom logikom takvi ljudi neće moći da rade.

Na njihovu sreću, mi smo još uvek izolovana privreda, namerno tako napravljena. Onog momenta kada počne ta privreda da komunicira sa drugim privredama u regionu, a kamo li i sa Evropom, ne znam kako će ti ljudi da vode te firme. Oni neće moći da prate, niti praksu evropskih firmi, niti njihove tradicije, niti način kako se tamo poštuju zakoni. Naši privrednici su navikli da ne poštuju neki zakon ako im se ne sviđa. Ne znam kako će oni da rade, a da ne govorim što će sindikati u ovoj fazi približavanja Evropskoj uniji dobivati sve više i više na značaju, što je ovo poseban izazov za sindikate, ali i za poslodavce, koji ne vole sindikate. Ne znam kako će moći da objasne u tim komunikacijama sa Evropskom unijom zašto oni misle da sindikat ne treba da bude u njihovoj firmi, a postoji želja zaposlenih da ih naprave.

RSE: U vreme Miloševićeve vladavine mnogi članovi Nezavisnog sindikata su bili šikanirani. Neki su čak i dobili otkaz, nekim su smanjivane plate, promenjeno im je radno mesto, otišli su na lošije. Ima li takvih slučajeva danas?

ČANAK: Ima i danas toga. Često se to radi. Imamo jedno vrlo bolno iskustvo sa Predragom Rankovićem Peconijem, koji nema niti jedan izuzetak kada je kupio firmu, da nije nastupao siledžijski. On krši zakon tako što odmah ukine kolektivni ugovor, iako je po zakonu dužan da ga poštuje najmanje godinu dana. Ima takve pozicije u društvu, a očigledno da i svi tajkuni imaju iste pozicije koje, kao u vreme Miloševića, i danas imaju svoje patrone. Za njih ne važi niti jedan zakon. On nikada nije odgovarao ni za šta, iako postoji stotine nalaza Inspekcije rada o kršenjima. Dobili su sa njim sporove na sudu, ali ništa ne vredi. Čovek je iznad zakona. To sam rekao Koštunici, koji se iznenadio, jer nikada nije čuo za tog čoveka. Iza svih tih ljudi je stajala jedna država kada su se bogatili. Očito da sada stoji i ova država, koja im čuva to bogatstvo i kada oni krše zakone.

RSE: Koliko članova ima vaš sindikat?

ČANAK: Imamo preko 200 hiljada članova i nekih 78 hiljada penzionera. Njih ne računamo u članove jer oni imaju poseban status kod nas. Ne plaćaju članarinu. U Srbiji se, za razliku od drugih evropskih država, ne priznaje pravo penzionerima da se sindikalno organizuju. Mislim da to nije naivno, a ni slučajno. Ova država čuva staru penzionersku asocijaciju, Savez penzionera Srbije, i Miloševićevog predsednika koji upravlja tim udruženjem penzionera. Zbog njega se nama ne dozvoljava da imamo status sindikata, iako smo mi članovi Evropske federacije sindikata penzionera. Članovi smo u Evropi, a ovde nas ne priznaju, iako su penzioneri u Srbiji jedan od najtežih socijalnih problema.

RSE: I to pogotovo u poslednje vreme jer su penzije izuzetno smanjene.

ČANAK: Da. Sada im ne daju da se organizuju i da zaštite i to malo što im je ostalo od njihovih prava.

RSE: Zašto vladu ne zanimate?

ČANAK: Nju niko ne zanima jer ne želi da komunicira. Želi da bude monopolistički autonomna u većini stvari koje se tiču građana. Ona je, po meni, i dalje socijalistička vlada i to ne samo Miloševićevski, nego i u onom starom smislu, samo što je sada socijalistički ogoljenja i nema onoga samoupravnog elementa. Ne želi da komunicira ni sa kim. Ona donese zakon o Socijalno-ekonomskom savetu, a sa tim Savetom ne razgovara. Stotine zakona je doneto, a samo je osam prošlo kroz Savet i to samo oni zakoni koji su bili iz resora Ministarstva rada, pa nisu mogli da nas izbegnu. O ostalim zakonima i ne znamo, o njima možemo samo da pročitamo u novinama. Taj odnos nije samo prema sindikatima, već i prema poslodavcima. Ova vlada, kao i ona prethodna vlada, ne želi ni da se potrudi da uspostavi dijalog sa građanima. To se odnosi i na nevladine organizacije, za sektor civilnog društva. Iz toga se, po meni, najbolje vidi da li je neka vlast demokratska, ili nije.

RSE: Puno firmi je u stečaju. Došla sam do podatka da onog trenutka kada se otvori stečajni postupak poslodavac više nema nikakve obaveze prema zaposlenima, ne uplaćuje poreze, doprinose, ljudima ne teče penzija, nisu zdravstveno osigurani. Da li ste pokušali nešto na tom planu da uradite?

ČANAK: Mi ne možemo da sredimo bolji položaj ni za 260 hiljada zaposlenih koji po nekoliko godina ne primaju plate. Njihova preduzeća funkcionišu, ali oni ne primaju plate jer je poslodavac, ne znam kako, zaštićen. To smo pokušavali na razne načine, čak uz pomoć Međunarodne organizacije rada, da rešimo.. Nismo hteli da idemo na ekstremnu varijantu, kakva je, po meni, varijanta belgijskog zakonodavstva, gde su u svim potraživanjima, koja ima neko prema nekom preduzeću, na prvom mestu zaposleni. Plate za radnika su prvi dug koji preduzeće mora da reguliše u stečaju i van stečaja. Tamo je zaprećeno kaznom do dve godine za poslodavca koji nije isplatio platu. To je potpuna zaštita zarade. Ovde imamo oko 260 hiljada nezaposlenih koji rade u preduzećima koja nisu u stečaju, a poslodavac može da im ne isplati po nekoliko godina platu, a da ne govorim i o ostalim doprinosima. Promenjen je Zakon o stečajnom postupku i stečaj je ubrzan, kako bi se račšistila privredna scena od firmi koje neće moći ili nisu mogle da se privatizuju jer su u jako lošem stanju. U takvim firmama ne možete da napravite ni socijalni program. Ne možete ni da platite tog čoveka, a kamoli da mu platite unazad. Oni su ostavljeni na milost i nemilost. Mislim da to nije slučajno jer su oni time budućeg kupca rasteretili jednog velikog problema. Očito je da je to namešteno jer su ta potraživanja ogromna. Kada se saberu sva potraživanja u Srbiji, ne znam da li postoji i jedan tajkun koji bi mogao da to podnese i da pod tim uslovima kupi firmu.

RSE: Stečajni upravnici imaju ogromne plate, za razliku od tih nesretnika čija je firma otišla u stečaj, koji nemaju ništa.

ČANAK: Oni sami sebi određuju platu i ne znam ko im je to pravo dao. Uvek preduzeće ima toliku imovinu da mogu oni da se namire. Dobro u novom Stečajnom zakonu je to što ubrzava stečajni postupak i više nema onoga da stečajni postupak traje godinama. Sada postoje ograničenja i stečajni upravnik ne može do kraja života da skida kožu s leđa tog preduzeća, ali je neprimereno da od tog privrednog mrtvaca, koga će, ili sahraniti, ili oživeti, uzima nekih 150 hiljada eura. To je ekonomski neprimereno, a o moralu neću ni da govorim.

RSE: Jednom ste podsetili da su se pre 120 godina radnici u Čikagu složili da naprave demonstracije da bi se radno vreme skratilo na osam sati. Tom prilikom ste rekli da su se oni dogovorili da demonstriraju, a da naša tri sindikata ne mogu ni oko čega da se dogovore. Da li je i dalje ista situacija ili je komunikacija uspostavljena?

ČANAK: Imamo komunikaciju sa Savezom samostalnih sindikata Srbije jer su oni članovi Socijal-ekonomskog saveta i tu smo upućeni jedni na druge, pa i na saradnju. Ali to je daleko od onoga što je minimalno. Dobar deo radnika u Čikagu tih godina nije znao engleski. To su bili nemački useljenici koji su imali svoje novine i biltene na nemačkom jeziku. Među njih sto, samo jedan je govorio engleski. I bez znanja jezika oni su se udružili i napravili veliki protest koji je ušao u istoriju. Kod nas svi govorimo srpski, pa ipak ne možemo da se dogovorimo oko ključnih stvari. Pretpostavljam da je to zbog toga što nemamo iste interese. Onda se pitam kako svi možemo da se zovemo sindikat kada jedan sindikat ima jedan interes, a onaj drugi sindikat, drugi interes. Italija je podelena na tri sindikata, iza kojih stoji duboka politička podela, ali kada je ključna stvar u pitanju, svi govore istim jezikom. Kada nisu ključna pitanja po sredi, vode svoje politike koje su vezane za političku Italiju. Kod nas je to nemoguće jer nismo nastali na način kako su nastali talijanski sindikati. Mi smo nastali na prečac. Naš sindikat ima 15 godina i to je prvi sindikat koga su radnici napravili.

RSE: Pitanje prostora je uvek bilo bolno pitanje između vas i Samostalnog sindikata. Vi plaćate zakup koji nije mali, a oni uživaju skoro celu zgradu, a nešto i izdaju?

ČANAK: Oni izdaju najveći deo zgrade.

RSE: To je nekada bila zgrada Sindikata Jugoslavije.

ČANAK: Jeste, ali je danas sve pod njihovom kapom. Najbolji pokazatelj koliko je u to umešana država jeste da dobar deo tog prostora iznajmljuje država, a ta ista država tvrdi da to nije sindikalna svojina, nego državna. Pa zašto onda i oni ne plaćaju kiriju državi? To su i dalje one igre iz vremena Miloševića i pre Miloševića. I dalje ova država voli poslušan sindikat i ucenjuje ga izbacivanjem iz zgrade ako bude neposlušan. Nas ne mogu da izbace jer plaćamo redovno kiriju svakog meseca. Jeste da je to bolno, finansijski nas to guši. Treba svakog meseca dati 11 hiljada eura, samo za prostor u Beogradu, a mi imamo još 26 kancelarija u Srbiji. Nas ne mogu da ucenjuju, pa nas zato i ne vole. Zato sa nama ne mogu da komuniciraju i zato imamo mogućnosti i prava da postavljamo najnezgodnija pitanja.

RSE: Gde možete da se izborite da delite taj prostor?

ČANAK: Ne možemo jer nismo deo tog klana. Kada je trebalo, dali su predsedniku crnogorskog sindikata 714 kvadrata na poklon. To je bilo pre mesec-dva dana. Predsednik crnogorskog sindikata, Danilo Popović, je dobio prostor za svoju privatnu firmu. Taj prostor nije dobio njegov sindikat, nego on privatno, za svoju privatnu firmu. To meni sve govori.

RSE: Možete li nešto da preduzmete? Možete li nekoga da tužite?

ČANAK: Ne znam koga da tužim jer je u podeli tog dela imovine učestvovala Vlada Republike Srbije. Pomagala je da se to što pre i što bolje uradi. Kada sam pitao ministra Lalovića zašto je to uradio, on nije imao odgovor.

RSE: Vi imate vezane ruke?

ČANAK: Apsolutno, kao i u vreme Miloševića, samo što su kvalitetnije neke druge stvari, ali odnos prema nama je gotovo identičan i ne hapse nas. To je jedino dobro za sada.

RSE: Vi ste optimista?

ČANAK: Ne, pesimista sam. Postoji jedna knjiga koju izdaje Međunarodna konfederacija sindikata iz Brisela. Taj godišnjak pokazuje u kojim zemljama i na koji način se intenzivno krše sindikalna prava. Mi smo stigli do 4,5 stranice. U vreme Miloševića imali smo pola strane. Oni odlučuju koliko će biti strana o jednoj zemlji, a ne mi. Mi samo šaljemo izveštaje, a oni ih proveravaju i odlučuju šta od toga da stave u knjigu. Mi smo od vremena Miloševića dobili dodatne četiri strane kršenja sindikalne slobode i prava.

RSE: Vi i dalje opstajete na toj funkciji i ne gubite moral.

ČANAK: Sada i ne mogu nazad. Trebao sam to napustiti još 1995. godine, ali nam Milošević nije dao da napustimo. Sada više nemam neko moralno pravo, pogotovo što se kod nas vodstvo bira demokratski. Nisam sam sebe postavio. Kada dobijete onoliko glasova, koliko sam dobio na kongresu, onda je ovo moralna obaveza
XS
SM
MD
LG