Dostupni linkovi

Treće osobe drugog reda


Tatjana Perić iz budimpeštanskog Instituta za otvoreno društvo otuda zaključuje:

“U takvom nekom unutrašnjem tradicionalnom sistemu Romkinje su najčešće viđene kao treće osobe drugog reda zbog toga što su žene.”

Konkretne primere iz svakodnevice koji ponajbolje mogu da potvrde tu definiciju iznosi Vera Kurtić iz niške nevladine organizacije Romkinja „Ženski prostor“:

“Nasilje nad Romkinjama, ženama i decom od nama kritičnih grupa je mnogo veće nego nasilje nad muškarcima Romima zato što su žene i mladi ranjivija grupa. Postoje specifični problemi žena, recimo u sigurnim ženskim kućama gde postoje kriterijumi da žene žrtve nasilja ne mogu da budu socijalni slučajevi. Međutim, Romkinje su uglavnom socijalni slučajevi. Postoji takođe kriterijum da one moraju biti pismene, a Romkinje su nepismena grupa u našoj zemlji. Na taj način se vrši indirektna diskriminacija prema Romkinjama.“

Jedan od ključnih problema je nedovoljna obuhvaćenost romske populacije procesom obrazovanja, a posebno Romkinja, što je, prema rečima Vehije Ramović iz Fonda za stipendiranje Roma iz Podgorice, u velikoj meri ishodište drugih teškoća:

“Najveći razlog je nepismenosti što dovodi kasnije i do nezaposlenosti romske populacije. Takođe, standard koji je strašno loš kod Roma. Kod Romkinja je nepismenosno čak 92%, a sve ukupno oko 78%.”

Pre dve godine proglašena je Dekada Roma, u većini sredina doneti su akcioni planovi, ali je notorna činjenica da dekada, zasada, nije donela mnogo konkretnih rezultata, iako ih ima. Ključnu konstataciju i objašnjenje, čini se, iznosi naša sagovornica iz Podgorice:

“Prisutna je diskriminacija, ali sve manje zahvaljujući nevladinom sektoru nego vladinom.”

I to je upravo oblast po kojoj se zemlje ovog regiona i razlikuju, i pored toga što im je dvostruko nepovoljan položaj Romkinja zaista zajednički problem. Radi se, dakle, o razlikama u stepenu institucionalne organizovanosti u državama da se taj problem prevazilazi, kao i visini izdvojenih finansijskih sredstava za te ciljeve. Tatjana Perić kaže da je monitoring pokazao sledeće:

“Srbija je na predzadnjem mestu, CG na zadnjem, Hrvatska je negdje na sredini. Tim istraživanjem su mjerene državne akcije. S druge strane imamo neke zemlje u regionu koje nisu ni pristupile Dekadi za infuziju Roma, kao što su Albanija i BiH.”

Mada je Hrvatska prema tom istraživanju bolje pozicionirana, o veličini problema, recimo obrazovanja Roma kao temelja njihovog položaja u društvu, svedoče i reči Ramize Memedi iz Udruge žena Romkinja u Hrvatskoj „Bolja budućnost“:

“Uzmimo na primer da je počelo, po stranim pokazateljima je 40 studenata ove godine, ustvari ima ih više ali degradiranih. To već govori za sebe.”

Nismo zadovoljne dosadašnjim rezultatima Dekade Roma u Srbiji – iznosi Vera Kurtić iz Niša i ukazuje da je problem Romkinja marginalizovan čak i u dokumentima koji se tiču poboljšanja položaja Roma:

“Mi smo učestvovale u pisanju akcionog plana što se tiče položaja Romkinja. Međutim, mi kao ženska romska mreža, kao žene smo bile uključene u pisanje akcionih planova za druge oblasti kao što su zapošljavanje, obrazovanje, zdravlje i stanovanje. Znači, ženski aspekti potpuno nedostaju i upravo zbog toga je i inicirano da se napiše akcioni plan za položaj Romkinja i on još uvek nije usvojen a o implementaciji ne možemo ni da govorimo.”

Preporučujemo

XS
SM
MD
LG