Dostupni linkovi

Albanci i Srbi - zajedno ili jedni pored drugih


Omer Karabeg: Gospodine Ivanoviću, da pođemo od trenutne situacije. Da li su Srbi danas bezbedni na Kosovu?

Oliver Ivanović: Primetno je poboljšanje u odnosu na period 1999.-2000., pa i 2001., mada je bilo teških situacija i incidenata koji su uticali da se Srbi i dalje osećaju nesigurno. U tom kontekstu posebno treba pomenuti ono što se dogodilo 17. marta 2004. godine. Ali, očigledno je da sada ima manje incidenata.

Naim Maljoku: Tačno je ovo što govori Oliver. Ja mislim da je postkonfliktni period na Kosovu prošao i da je sada situacija mnogo normalnija nego, recimo, prije godinu dana. Ima znakova poboljšanja. Tu prije svega mislim na mogućnost slobodnog kretanja Srba po celom Kosovu, iako tu i tamo još uvek ima nekih problema.

Omer Karabeg: Gospodine Ivanoviću, može li se Srbin bezbedno i slobodno šetati Prištinom, Prizrenom, Peći ili Gnjilanem?

Oliver Ivanović: Ne bih bio baš tako veliki optimista da tako nešto kažem. Mislim da je to još uvek prilično teško. Dešava se da izlazak na ulicu prođe bez incidenta, ali vam se isto tako može desiti da budete napadanuti. Nedavno je usred Prištine pretučena jedna starica. Bez obzira koji su motivi bili u pitanju, sama činjenica da je starija žena od sedamdeset godina prebijena od strane mladića, svog komšije, govori o tome da se Srbi još uvek ne mogu slobodno kretati Prištinom. Drugo, činjenica je da svi ti incidenti koji su se događali od 1999. godine pa do danas, uključujući i 17. mart 2004. godine, nisu doživeli svoj epilog na sudu. Podsetio bih na slučaj u Goraždevcu, to je bio zločin nad decom, pa slučaj porodice Stolić u Obiliću, pa slučaj porodice Popović u Klini. Nijedan o tih zločina nije rešen. Oni koji su počinili nasilje nad Srbima nisu u zatvoru, pa se može vrlo lako desiti da to i ponove. Jer u psihologiji je ljudi sklonih kriminalu da ponavljaju zločin, ako nisu za njega kažnjeni. Srbi to dobro znaju i mislim da je to osnovni razlog zašto se ne usuđuju da se malo više kreću po Kosovu.

Omer Karabeg: Gospodine Maljoku, vi ste predsednik Komisije za bezbednost Skupštine Kosova. Kako vi gledate na ovo što gospodin Ivanović kaže da se vinovnici incidenata ne kažnjavaju?

Naim Maljoku: Bezbednost je u rukama UNMIK-a i KFOR-a. Podsetio bih, međutim, da je dosta nerasvetljenih incidenata i ubistava koji su se desili i među Albancima. Period od 1999. godine pun je nerasvetljenih događaja i zločina. Ne treba zaboraviti da u mestima i opštinama, gde Srbi čine većinu, Albanci nemaju slobodu kretanja. Oni se ne usuđuju da idu na ta mesta. Prema tome, problem slobodnog kretanja pogađa i Albanace i Srbe. Rekao bih, međutim, da je policija Kosova sve sposobnija i da se sve više zločina rasvetljava.

Omer Karabeg: Gospodine Ivanoviću, mogu li se Albanci slobodno i bezbedno šetati severnim delom Mitrovice?

Oliver Ivanović: Pa, ne baš. Postoje tri lokacije u severnom delu Mitrovice do kojih oni ne dolaze baš tako lako. Pogotovo ona koja se nalazi na Kukavici. Tu Albanci dolaze uz pratnju policije ili u posebnom autobusu. Međutim, ne može se tražiti balans u tome. Na severu živi vrlo mali broj Albanaca, što znači da se otprilike jedan posto Albanaca na Kosovu oseća nesigurno. S druge strane, oko šezdeset posto Srba koji žive na Kosovu ne oseća se sigurno. Hteo bih da prokomentarišem i tvrdnju gospodina Maljokua da je je bezbednost na Kosovu u rukama UNMIK-a i KFOR-a. To mi deluje kao izgovor kojim se odgovornost za nesigurnost Srba prebacuje na nekog drugog. Formiranjem Ministarstva pravosuđa i Ministarstva policije privremene institucije Kosova su dobile neophodna ovlašćenja da se bave tim pitanjima makar i na najnižem nivou. Mislim da se tu radi o nedostatku političke volje. Ne znam kada je čelnik neke institucije ili albanske političke partije direktno pozvao svoje sunarodnike da sarađuju sa UNMIK policijom, sa pravosuđem, ili sa KFOR-om u potrazi za počiocima zločina u Goraždevcu, Obiliću ili u Starom Gradskom. To se uglavnom čini na sledeći način. U prvoj rečenici se osudi zločin, a onda se u drugoj kaže da to nije u našoj kompetenciji, ili da su i Albanci stradali, što je zapravo najbolji put da se relativizuje zločin.

Naim Maljoku: Ja se ne bih složio sa gospodinom Ivanovićem. On i ja imamo kancelarije jednu do druge i on dobro zna da mi stalno pozivamo građane Kosova na saradnju sa policijom i organima vlasti. Mi smo imali političku volju u prošlosti, imamo je i sada. Mislim da su i Ministarstvo pravosuđa i Ministarstvo unutrašnjih poslova Kosova na dobrom putu da izgrade efikasan sistem pravosuđa i policije neovisan o politici.

Omer Karabeg: Gospodine Ivanoviću, boje li Srbi Albanaca?

Oliver Ivanović: Ono što se događalo od 1999. godine do danas učinilo je da se Srbi, ipak, boje Albanaca. Rekao bih da i albanski političari dobrim delom snose odgovornost za to. Ponekad se taj strah namerno širi, i to vrlo suptilno. Kako drukčije shvatiti izjave u stilu - ako ne budemo dobili to i to, onda će biti nemiri koji mogu da se odraze ovako ili onako. To Srbi doživljavaju kao direktnu pretnju.

Omer Karabeg: Gospodine Maljoku, boje li se Albanci Srba?

Naim Maljoku: Neki se boje i zato ne idu na sever bez policijske pratnje. Neki su prodali svoja imanja severno od Ibra. Osećaj straha kod Albanaca najviše je povezan sa pitanjem statusa Kosova. Ljudi postavljaju pitanje - šta će biti ako ne dobijemo nezavisnost, da li će se Srbija vratiti s policijom i vojskom. Strah, po mom mišljenju, proizlazi iz tih spekulacija. Inače, mislim da strah Albanaca od Srba i Srba od Albanaca nestaje, i to jako brzo, što je dobro za budućnost odnosa između Srba i Albanaca na Kosovu.

Omer Karabeg: Gospodine Ivanoviću, koliko Beograd utiče na odnose između Srba i Albanaca na Kosovu?



Oliver Ivanović: Neki politički stavovi Beograda u svakom slučaju predstavljaju ograničenje za nas. Recimo, stav Beograda oko učešća na izborima 2004. godine rezultirao je neizlaskom 97 posto Srba na izbore. Nepostojanje komunikacije između privremenih institucija na Kosovu i vlasti u Srbiji je sasvim sigurno limitirajući faktor. Jer, čim ne postoji kontakt, čim ne postoji živa i svakodnevna komunikacija, stvara se prostor za međusobno nerazumevanje i za pogrešnu percepciju. Nama je sudbina namenila da živimo jedni sa drugima ili jedni pored drugih, kako god, i mislim da je zarad toga najvažnije da uspostavimo kontakt i da se počnemo oslobađati predrasuda i pogrešnih percepcija.

Naim Maljoku: Ja mislim da su kosovski Srbi previše upućeni na Beograd. Beograd odlučuje čak i o izlasku na izbore. Mislim da kosovski Srbi treba da se okrenu Kosovu, Prištini. Uticaj Beograda je bio samo negativan u ovih devet godina. Od toga kosovski Srbi, po mom mišljenju, ništa dobro nisu dobili. Beograd je samo predstavljao smetnju u odnosima Srba i Albanaca na Kosovu. Mi moramo sami da rešavamo svoje probleme. Mi smo tu živeli vekovima zajedno, živećemo i ubuduće i nema razumnog čoveka koji nije u to ubeđen.

Omer Karabeg: Gospodine Ivanoviću, da li bi, po vama, kosovski Srbi imali bolji položaj kada bi se okrenuli prema Prištini?

Oliver Ivanović: Pa, ne baš. Mislim da bismo brzo bili marginalizovani. Ja sam svojevremeno optužio kosovske Albance da su pokazali vrlo malo interesa da uspostave kontakt sa kosovskim Srbima. Kosovskim Albancima je mnogo lakše da razgovaraju s Beogradom nego sa nama. U razgovoru sa kosovskim Srbima Albanci ne mogu dobiti ništa osim zadataka. U razgovoru sa nama oni ne mogu dobiti status, već samo priče o svemu onome što je loše u našim životima za šta direktno ili indirektno možemo kriviti kosovske Albance. U tačnost ove svoje pretpostavke uverio sam se pre dve godine kada sam zatražio da se kosovski Srbi pojave kao treća delegacija u razgovorima o statusu i da učestvuju u onom praktičnom delu gde se raspravlja o decentralizaciji, bezbednosti i o instrumentima zaštite Srba. Albanci su to glatko odbili.

Naim Maljoku: Razgovori su bili između Prištine i Beograda. Tu nije bilo treće strane. Sve manjine na Kosovu, osim Srba prihvatile su da budu deo kosovske delegacije. Srbi to nisu hteli, oni su tražili da budu treća strana u pregovorima što nije bilo mogućno. Mislim da su napravili grešku što nisu pristali da budu deo kosovske delegacije. Umesto toga pristali su da budu deo delegacije Beograda. Tako su postali suprotna strana.

Oliver Ivanović: Logično je da kosovski Srbi nisu mogli biti deo delegacije Prištine, jer biste u tom slučaju imali jednu delegaciju Prištine sa dva različita strateška politička cilja - Albanci žele nezavisnost, Srbi to ne žele.
Naim Maljoku: Pregovori u Beču nisu bili o statusu Kosova. Oni su bili o decentralizaciji, o kulturnoj baštini, o crkvama, koliko će biti opština u kojima će Srbi biti većinski narod, odnos između tih opština i Beograda. Prema tome, u tim pregovorima mesto kosovskih Srba je bilo u kosovskoj delegaciji.

Oliver Ivanović: To su bili razgovori o statusu, ali su tako vešto vođeni da se status, osim u dva navrata, nije ni pomenuo.

Naim Maljoku: Status nikada nije bio pomenut tokom pregovora u Beču. Govorilo se o odnosu Srba i Albanaca na Kosovu i o pravima srpske i drugih manjina.

Omer Karabeg: Da li bi status konstitutivnog naroda bio garancija za ravnopravnost Srba na Kosovu?

Oliver Ivanović: To bi bitno popravilo našu situaciju, jer je ova priča o Srbima kao manjini zapravo način da se relativizuje problem. Ja imam veliko poštovanje prema ostalim manjinskim zajednicama na Kosovu i Metohiji i mislim da one moraju imati najveća moguća prava, ali kosovski Srbi nemaju problem zato što su manjina, već zato što su Srbi. Postoje istorijski, politički, pa i praktični razlozi zašto Srbe moramo izdvojiti iz tog paketa i ne tretirati ih kao manjinu. Manjinska prava neće obezbediti opstanak Srba na Kosovu. Srbi, kao etnička zajednica, moraju imati neka specijalna prava. Drugim rečima, Srbi moraju biti konstitutivan narod, drugačije ih nije mogućno tretirati.

Omer Karabeg: Gospodine Maljoku, da li bi Srbi trebalo da dobiju status konstitutivnog naroda na Kosovu?

Naim Maljoku: Ahtisarijevo rešenje jako uzdiže srpsku manjinu na Kosovu iznad obične manjine. Predviđeno je da na celom Kosovu srpski jezik bude službeni, čak i u onim opštinama gde sto posto žive Albanci, da ne govorimo o sistemu školovanja, univerzitetu, procentu učešća Srba u policiji i pravosuđu, rezervisanim ministarskim mestima i mestima u parlamentu Kosova, povezivanju između srpskih opština i njihovim vezama sa Srbijom. Srbija, međutim, niti ima u planu, niti uopšte razmišlja da manjinama u Srbiji da približno ista prava koja imaju Srbi na Kosovu.

Omer Karabeg: Da li vi mislite da Srbi po Ahtisarijevom planu dobijaju ista prava koja ima konstitutivni narod?

Naim Maljoku: Imaju prava iznad standarda Evropske unije ili bilo koje države u svetu.

Oliver Ivanović: Ja bih to drugačije postavio. Kosovo i Metohija su sastavni deo Srbije, tako da Srbi ne mogu biti manjina na tom prostoru, bez obzira što postoji strašna želja Albanaca da dobiju nezavisnu državu. Ahtisarijev paket, međutim, tretira Kosovo kao posebnu državu, a Srbe ne pominje kao narod, nego samo u kontekstu nacionalnih manjina, iako priznajem da se oni pominju češće nego drugi. Ali, to nije dovoljno. Mi to tretiramo, neka mi se ne zameri, kao trik. Jer, kosovski Albanci bi mogli, možda ne za godinu-dve, ali za pet-šest godina početi da se žale na neefikasnost sistema ističući garantovana prava manjina kao glavnu smetnju za njegovo funkcionisanje. Verujem da bi u tom slučaju došlo do sužavanja prava koje Srbima sada nudi Ahtisarijev paket. To nam govori iskustvo, to nam govori istorija, takvih tendencija je bilo i ranije.

Omer Karabeg: Ukoliko bi Kosovo jednog dana postalo nezavisno da li bi Srbi ikad prihvatili da budu nacionalna manjina?

Oliver Ivanović: Mislim da ne. Jer, biti manjina znači biti u potpunosti prepušten volji većine. A volja većine je, ponekad, moram da priznam, dosta prizemna. Ima tu dosta revanšizma, ima tu dosta i nekakvih drugih, niskih poriva, i to bi ugrožavalo Srbe. Apsolutno sam siguran da bi Srbi bili mnogo ugroženiji kao nacionalna manjina nego da su konstitutivni narod na Kosovu.



Naim Maljoku: Kosovo je faktički samostalna država. Mi očekujemo da međunarodna zajednica prizna tu realnost. Kosovo je držano unutar Srbije silom i srpska vlast je silom otišla sa Kosova. Na Kosovu su počinjeni veliki zločini nad Albancima i to naše dve države i naša dva naroda moraju zajednički prevazići. Moramo da počnemo gledati u budućnost. Naša budućnost je zajedničko integrisanje u Evropu kao dve samostalne države. Srbi i Albanci moraju ovde zajedno živeti i mislim da je suvišan strah gospodina Ivanovića i Srba od samostalnosti Kosova.

Omer Karabeg: Pretpostavimo da Kosovo sutra postane međunarodno priznata, nezavisna država. Da li bi u tom slučaju Albanci pristali, ukoliko bi to Srbi tražili, da Srbi ne budu manjina, nego da budu konstitutivni narod?

Naim Maljoku: To je stvar koju nećemo rešiti Oliver i ja. Moramo da uspostavimo dijalog o odnosima unutar naše države. To nam ne može rešiti niko sa strane. To moramo uraditi mi sami.

Oliver Ivanović: Ja bih rekao da ne treba reći "hop" pre nego što se skoči. Još je daleko do rešenja statusa. Kosovo ima najširu moguću autonomiju i to u svakom slučaju treba nekako legalizovati. Ali, još uvek je rano govoriti o nezavisnosti i o posebnoj državi, pošto to nije u rukama ni kosovskih Albanaca, ni kosovskih Srba, čak ni Srbije, ni Evropske unije ako hoćete. To je sada u rukama Rusije i Sjedinjenih Američkih Država, dveju najvećih sila na svetu.

Naim Maljoku: Oliver ima pravo da govori o širokoj autonomiji, međutim, naš cilj je samostalno Kosovo i od toga mi nismo odstupali, niti ćemo odstupati.

Omer Karabeg: Da ostavimo pitanje statusa velikim silama i globalnoj politici. Gospodine Ivanoviću, po vama, šta bi Albanci trebalo da učine da uvere Srbe da oni zaista žele da Srbi budu ravnopravni građani Kosova sa istim pravima kao Albanci?

Oliver Ivanović: Srbima je, pre svega potrebna fizička i pravna sigurnost, jer oni sa velikom dozom godinama nagomilanog nepoverenja gledaju na institucije u kojima imaju Albanci apsolutnu većinu i drže sve poluge i sve mehanizme odlučivanja. Znači, moramo stvoriti situaciju u kojoj će Srbin, kad mu bude učinjena neka šteta, reći: "Dobro, učinjena mi je šteta, ali znam kome ću se obratiti i to će biti rešeno." Srbi će steći poverenje u kosovsko pravosuđe, tek kad se počnu otkrivati počinioci zločina nad Srbima i kada oni dobiju zasluženu kaznu, što sada nije slučaj.

Omer Karabeg: Gospodine Maljoku, šta bi Srbi trebalo da učine da uvere Albance da nemaju nikakve hegemonističke pretenzije prema Kosovu, za šta ih Albanci stalno optužuju?

Naim Maljoku: Mislim da bi Beograd prvi trebalo da prizna samostalnost Kosova. To bi bio najbolji korak za uspostavljanju boljih odnosa. Velika je verovatnoća da bi u budućoj kosovskoj državi postojale koalicijske vlade u kojima bi učestovali Albanci i Srbi. Naime, Srbi bi imali veliki koalicijski potencijal, pošto bi imali garantovanih dvadeset poslanika u kosovskom parlamentu. To bi uticalo na stabiliziranje odnosa između Srba i Albanaca na Kosovu, kao što je učešće albanskih partija u makedonskim koalicijskim vladama veoma mnogo uticalo na popravljanje odnosa između Albanaca i Makedonaca u Makedoniji.

Omer Karabeg: Da li danas uopšte ima brakova između pripadnika albanske i srpske nacije?

Oliver Ivanović: Ja znam samo za jedan slučaj, iz 2000. ili 2001. godine. Jedan momak iz Mitrovice se oženio devojkom iz Košutova, Albankom.

Omer Karabeg: Gospodine Maljoku, znate li vi neki takav slučaj?

Naim Maljoku: Te statistike mi nisu dostupne. Novine pišu da se veliki broj Albanaca ženi strankinjama i da se dosta veliki broj Albanki udaje za strance. Šta se podrazumeva pod tim strankinjama i strancima, da li su među njima i Srbi, to nije precizirano. Međutim, mislim da u budućnosti niko neće gledati ko je kakve nacionalnosti, već će se ljudi ponašati kao i svugde u svetu.

Omer Karabeg: I na kraju, da se vratimo pitanju sa početka emisije. Da li je i pored svega što se dogodilo na Kosovu, i pored rata i pored žrtava, mogućan zajednički život, ne paralelni, već zajednički život, između Srba i Albanaca na Kosovu?

Oliver Ivanović: Ja mislim da je mogućan. Mi imamo i dosta razlika, ali, iskreno govoreći, i dosta sličnosti. Srbi i Albanci su dva naroda koji se razlikuju po jeziku, po veri, po običajima, po istoriji i kulturi, ali imamo i dosta toga sličnog. Mi smo vekovima rasli jedni uz druge i nesumnjivo jedni na druge uticali. Mislim da se te sličnosti zanemaruju i previše ističu razlike. Vrlo je važno da tu prevlada politička svest da jedni druge ne možemo proterati. Ako bude tako, onda će politički pragmatizam naterati ljude, i na jednoj i na drugoj strani, da sednu i da prvo potraže puteve komunikacije, a onda i nekakve vidove direktne saradnje na poboljšanju svakodnevnih uslova života. Ekonomija je područje gde mi možemo i moramo da sarađujemo. Kosovski Albanci su upućeni na srpsku privredu, oni su sada veliki potrošači, ali sutra bi mogli biti i veliki prodavci. Postoji niz proizvoda na Kosovu koji bi se mogli plasirati na srpskom tržištu, ali zbog političkih razloga nisu bili predmet ekonomske komunikacije.

Naim Maljoku: Kod običnih ljudi, Albanaca, sve više sazreva svest da će Srbi i Albanci na Kosovu živeti zajedno. Pokušaj srpske vlasti da protera Albance sa Kosova imao je vrlo negativne posledice. Pojavili su se i Albanci koji su pomislili - evo, sad je došlo naše vreme, pa smo imali događaje od 17. marta 2004. godine koji su naneli veliku štetu Albancima. Sada, međutim, sve više sazreva svest da ćemo ubuduće ovde vekovima živeti zajedno.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

XS
SM
MD
LG