RSE: Nikola, prenosim ti čestitke iz Sarajeva za novosadsku nagradu.
STOJANOVIĆ: Zahvaljujem na čestitkama.
RSE: Za sve nas koji smo voljeli film i prije rata, to da je „Posljednji valcer“ uopšte završen smatramo izvanrednim činom, za koji svako ko je na njemu radio zaslužuje čestitke. Radi se, zapravo, o posljednjem jugoslovenskom filmu?
STOJANOVIĆ: Ne samo da je to bio posljednji jugoslavenski film, već bih rekao da je po svom usmerenju bio i evropski, odnosno kosmopolitiski. Naime, moj film je bio zamišljen da bude usmeren prema provokaciji ili prognozi izvesne budućnosti Evrope, oslanjajući se na iskustva iz prošlosti. Dakle, to je bio moj polazni princip, naravno vezan za to da film bude omaž gradu Sarajevu, u kome sam proveo godine života, i da bude posvećen pionirima umetnosti filma, za koje sam ja višestruko vezan, dakle i kao filmski radnik i kao pedagog. Tako da se to sve skupa povezalo u jednu celinu.
RSE: Izvjesna je simbolika u naslovu odnosno naslovima. Ovdje su kao posljednji zaigrani neki drugi plesovi i mnogi će reći da je tada prestal 'belle epoque'?
STOJANOVIĆ: Simbolika jeste dvostruka. Naime, početak 20. veka je autentični kraj belle epoque-a – Sarajevo 1914. godine. Ja sam, evocirajući taj fragment iz istorije Sarajeva, ustvari aludirao, u podsvesti, ali i svesno, na suvremeni period – od 1945. do 1990. godine. Scenario sam počeo da pišem negdje 1987-88. godine. Tada je to još uvek bila anticipacija nekakvog budućeg perioda, koja se, nažalost, obistinila u onom najnegativnijem smislu. Ja sam slutio, kao neki zloguki prorok, da će se dogoditi nešto slično kao na početku 20. veka, da će opet Sarajevo biti u epicentru pažnje, da će opet Evropa početi da puca po šavovima. Jedino što nisam pogodio, to je da će i moj film biti žrtva upravo tih događaja koje je predvideo. To nisam mogao da znam, jer sam mislio da će moj film biti završen na vreme, pre nego što se dogodi negativna eksplozija tih zbivanja upravo u Sarajevu. Ali, zahvaljujući izvesnoj inertnosti mog producenta i činjenice da je čekao neke strane ulagače u projekat, mi smo zakasnili. Kada je početkom 1992. godine trebalo završavati projekat u Zagrebu, dogodilo se da se to poklopilo sa ni manje ni više nego 6. aprilom, datumom kada je u Sarajevu počeo rat, i onda je sve prekinuto. Onda sam ja čekao moguće uslove, prvo tokom rata, a onda posle rata, uspostavljanje nekih komunikacija. Negativ je bio u Zagrebu, tonski materijal u Sarajevu. I najzad, negde od 2000. godine pa nadalje, počeo sam aktivnije, ovde u Beogradu, da pronalazim moguće, potencijalne saradnike da okončamo film i on se okončao, potvrđujući nažalost tu moju početnu premisu da je period od 1945. do 1990. godine bio taj novi belle epoque, koji se na sličan način kao i onaj stari – okončao katastrofom.
RSE: U Sarajevu nije bilo baš previše informacija o događaju u vezi sa „Posljednjim valcerom“, ali mi se čini da je dobar dio ovog autorskog tima opet sad ovih dana bio na okupu, pa da podsjetimo naše slušaoce ko je sve radio na filmu, ko je glumio.
STOJANOVIĆ: Ekipa je sastavljena od umetnika sa svih prostora prethodne Jugoslavije. Čak i od nekih umetnika koji su došli iz inostranstva. Dakle, snimatelj je bio Radoslav Vladić iz Beograda, kompozitor Arsen Dedić iz Zagreba, u glavnim ulogama su Davor Janjić iz Sarajeva, Radmila Živković iz Beograda, Vita Mavrič iz Ljubljane, pa onda Petar Božović, pa Boro Stjepanović, pa Nebojša Kundačina, pa francuski glumac Alain Noury, pa onda Senad Bašić, Slobodan Ćustić, Filip Šovagović, Zvonko Lepetić, kojem je to bila poslednja uloga, i u određenim epizodama sjajni glumci kao Rade Marković, Mira Banjac i pokojni Davor Dujmović.
RSE: Ovoliko ljudi okupljenih oko jednog projekta naprosto nameće pitanje mogućeg okupljanja stvaralačkih i tehničkih snaga sad susjednih država, s obzirom na to da je film jedan kolektivni umjetnički čin.
STOJANOVIĆ: Kao što sam rekao, u filmu su učestvovali stvaraoci iz cele bivše Jugoslavije, pa i šire. U Novom Sadu su nagrade dobili Arsen Dedić, kompozitor iz Zagreba, Vita Mavrič, glumica iz Ljubljane, Ana Adamek, masker iz Varšave. Tako da, ustvari, to svedoči o nekom potencijalnom udruživanju, evropskom, za budućnost.
RSE: Vi kao filmski stvaralac, publicista i pedagog naravno pratite šta se to snima ovih dana u Beogradu, a šta u susjednim državama. Kako čovjek, iz takve jedne pozicije, može ocijeniti savremeno filmsko stvaralaštvo na prostorima bivše Jugoslavije?
STOJANOVIĆ: Kada se radi o proceni situacije u regionu, ja nemam detaljni uvid. Povremeno, negde na festivalu ili na televiziji, pogledam neke od filmova. Mislim da je u posljednjih petnaestak-dvadeset godina došlo do izvesne zbunjenosti, izvesne konfuzije u glavama stvaralaca, posebno mladih. Što je vrlo logično. Vremena su takva da oni ne mogu da konsoliduju ni etiku, ni estetiku u svojoj glavi i onda pokušavaju da nekim provokativnim motivima i temama skrenu pažnju na sebe. Što, u osnovi, nije loše. Ali ja mislim da, ipak, film, za razliku od televizije, ako želi da bude umetnost, ne sme da se povodi za dnevnopolitičkim zbivanjima i definicijama. Mora da iz nekih marginalnih ljudskih sudbina izvlači univerzalne vrednosti. A sve ovo što se tiče politike i istorije, to ostaje ovim tematskim kanalima kao što su Nacionalna geografija i slično, na kojima se pojavljuju sjajne emisije, ali nisu iz domena umetnosti, pogotovo filmske umetnosti. Dakle, ako film želi da bude umetnost, on mora istoriju i politiku da ostavi u pozadini, a da ispred toga stavi dve kategorije koje su za mene ključne. Jedna je moral – moral društvene sredine u određenom periodu i moral pojedinca, a u pravilu se moral pojedinca kao pozitivnog junaka suprotstavlja korumpiranom moralu sredine. A druga je stil – stil filma, istraživanje estetičkih osobenosti filma. To znači, drugim rečima, etika i estetika, te dve kategorije su za mene najvažnije u filmu. A istorija i politika neka ostanu u pozadini.
STOJANOVIĆ: Zahvaljujem na čestitkama.
RSE: Za sve nas koji smo voljeli film i prije rata, to da je „Posljednji valcer“ uopšte završen smatramo izvanrednim činom, za koji svako ko je na njemu radio zaslužuje čestitke. Radi se, zapravo, o posljednjem jugoslovenskom filmu?
STOJANOVIĆ: Ne samo da je to bio posljednji jugoslavenski film, već bih rekao da je po svom usmerenju bio i evropski, odnosno kosmopolitiski. Naime, moj film je bio zamišljen da bude usmeren prema provokaciji ili prognozi izvesne budućnosti Evrope, oslanjajući se na iskustva iz prošlosti. Dakle, to je bio moj polazni princip, naravno vezan za to da film bude omaž gradu Sarajevu, u kome sam proveo godine života, i da bude posvećen pionirima umetnosti filma, za koje sam ja višestruko vezan, dakle i kao filmski radnik i kao pedagog. Tako da se to sve skupa povezalo u jednu celinu.
RSE: Izvjesna je simbolika u naslovu odnosno naslovima. Ovdje su kao posljednji zaigrani neki drugi plesovi i mnogi će reći da je tada prestal 'belle epoque'?
STOJANOVIĆ: Simbolika jeste dvostruka. Naime, početak 20. veka je autentični kraj belle epoque-a – Sarajevo 1914. godine. Ja sam, evocirajući taj fragment iz istorije Sarajeva, ustvari aludirao, u podsvesti, ali i svesno, na suvremeni period – od 1945. do 1990. godine. Scenario sam počeo da pišem negdje 1987-88. godine. Tada je to još uvek bila anticipacija nekakvog budućeg perioda, koja se, nažalost, obistinila u onom najnegativnijem smislu. Ja sam slutio, kao neki zloguki prorok, da će se dogoditi nešto slično kao na početku 20. veka, da će opet Sarajevo biti u epicentru pažnje, da će opet Evropa početi da puca po šavovima. Jedino što nisam pogodio, to je da će i moj film biti žrtva upravo tih događaja koje je predvideo. To nisam mogao da znam, jer sam mislio da će moj film biti završen na vreme, pre nego što se dogodi negativna eksplozija tih zbivanja upravo u Sarajevu. Ali, zahvaljujući izvesnoj inertnosti mog producenta i činjenice da je čekao neke strane ulagače u projekat, mi smo zakasnili. Kada je početkom 1992. godine trebalo završavati projekat u Zagrebu, dogodilo se da se to poklopilo sa ni manje ni više nego 6. aprilom, datumom kada je u Sarajevu počeo rat, i onda je sve prekinuto. Onda sam ja čekao moguće uslove, prvo tokom rata, a onda posle rata, uspostavljanje nekih komunikacija. Negativ je bio u Zagrebu, tonski materijal u Sarajevu. I najzad, negde od 2000. godine pa nadalje, počeo sam aktivnije, ovde u Beogradu, da pronalazim moguće, potencijalne saradnike da okončamo film i on se okončao, potvrđujući nažalost tu moju početnu premisu da je period od 1945. do 1990. godine bio taj novi belle epoque, koji se na sličan način kao i onaj stari – okončao katastrofom.
RSE: U Sarajevu nije bilo baš previše informacija o događaju u vezi sa „Posljednjim valcerom“, ali mi se čini da je dobar dio ovog autorskog tima opet sad ovih dana bio na okupu, pa da podsjetimo naše slušaoce ko je sve radio na filmu, ko je glumio.
STOJANOVIĆ: Ekipa je sastavljena od umetnika sa svih prostora prethodne Jugoslavije. Čak i od nekih umetnika koji su došli iz inostranstva. Dakle, snimatelj je bio Radoslav Vladić iz Beograda, kompozitor Arsen Dedić iz Zagreba, u glavnim ulogama su Davor Janjić iz Sarajeva, Radmila Živković iz Beograda, Vita Mavrič iz Ljubljane, pa onda Petar Božović, pa Boro Stjepanović, pa Nebojša Kundačina, pa francuski glumac Alain Noury, pa onda Senad Bašić, Slobodan Ćustić, Filip Šovagović, Zvonko Lepetić, kojem je to bila poslednja uloga, i u određenim epizodama sjajni glumci kao Rade Marković, Mira Banjac i pokojni Davor Dujmović.
RSE: Ovoliko ljudi okupljenih oko jednog projekta naprosto nameće pitanje mogućeg okupljanja stvaralačkih i tehničkih snaga sad susjednih država, s obzirom na to da je film jedan kolektivni umjetnički čin.
STOJANOVIĆ: Kao što sam rekao, u filmu su učestvovali stvaraoci iz cele bivše Jugoslavije, pa i šire. U Novom Sadu su nagrade dobili Arsen Dedić, kompozitor iz Zagreba, Vita Mavrič, glumica iz Ljubljane, Ana Adamek, masker iz Varšave. Tako da, ustvari, to svedoči o nekom potencijalnom udruživanju, evropskom, za budućnost.
RSE: Vi kao filmski stvaralac, publicista i pedagog naravno pratite šta se to snima ovih dana u Beogradu, a šta u susjednim državama. Kako čovjek, iz takve jedne pozicije, može ocijeniti savremeno filmsko stvaralaštvo na prostorima bivše Jugoslavije?
STOJANOVIĆ: Kada se radi o proceni situacije u regionu, ja nemam detaljni uvid. Povremeno, negde na festivalu ili na televiziji, pogledam neke od filmova. Mislim da je u posljednjih petnaestak-dvadeset godina došlo do izvesne zbunjenosti, izvesne konfuzije u glavama stvaralaca, posebno mladih. Što je vrlo logično. Vremena su takva da oni ne mogu da konsoliduju ni etiku, ni estetiku u svojoj glavi i onda pokušavaju da nekim provokativnim motivima i temama skrenu pažnju na sebe. Što, u osnovi, nije loše. Ali ja mislim da, ipak, film, za razliku od televizije, ako želi da bude umetnost, ne sme da se povodi za dnevnopolitičkim zbivanjima i definicijama. Mora da iz nekih marginalnih ljudskih sudbina izvlači univerzalne vrednosti. A sve ovo što se tiče politike i istorije, to ostaje ovim tematskim kanalima kao što su Nacionalna geografija i slično, na kojima se pojavljuju sjajne emisije, ali nisu iz domena umetnosti, pogotovo filmske umetnosti. Dakle, ako film želi da bude umetnost, on mora istoriju i politiku da ostavi u pozadini, a da ispred toga stavi dve kategorije koje su za mene ključne. Jedna je moral – moral društvene sredine u određenom periodu i moral pojedinca, a u pravilu se moral pojedinca kao pozitivnog junaka suprotstavlja korumpiranom moralu sredine. A druga je stil – stil filma, istraživanje estetičkih osobenosti filma. To znači, drugim rečima, etika i estetika, te dve kategorije su za mene najvažnije u filmu. A istorija i politika neka ostanu u pozadini.
