Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je ovaj film reditelja Nikole Stojanovića snimljen još pre 17 godina, pa je – primećuje reditelj – i film podelio sudbinu onog što je anticipirao, bivajući „zarobljen“ u jednom od filmskih studija nekadašnje države koja se raspala:
“Vera u taj projekat je bila inspirisana mojom željom da napravim nešto što će da anticipira budućnost. Pre 19 godina kada sam napisao scenario mislio sam na godine koje dolaze iako sam radnju smestio prividno u prošlost. Naime, govorio sam o kraju XX veka pozivajući se na početak XX veka. Ispostavilo se da i to u tom smislu ne da nije zastario nego se nadogradio. Dakle, ono što sam predvideo da će kraj veka opet biti u znaku celog rasturanja Evrope, da će Sarajevo opet biti u epicentru kao što je bilo početkom veka - sve se obistinilo. Jedino što nisam predvideo je da će moj film biti žrtva događaja koje sam u njemu predvideo.”
Ključna poruka prvog Filmskog festivala Srbije je da mladi stvaraoci zaslužuju mnogo veću pažnju i potporu, posebno ako se ima u vidu i određeni zamor već renomiranih srpskih filmskih autora – ocenjuje domete prikazanog filmski kritičar Vladimir Crnjanski:
“Ako bih nešto izdvojio to je film Sabolča Tolnaija “Peščanik” koji je vrlo zanimljiv u skorašnjoj srpskoj kinematografiji. On nije napravljen samo uz pomoć domaćih para već u regionalnoj koprodukciji. To je uopšte tendencija u srpskom filmu, povezivanje sa ex-Yu prostorima ali i sa zemljama u regionu jer je jedino tako moguće finansijski zaokružiti projekte koji nisu preskupi ali opet ni jedna sredina ne može sama da ih izgura. Gotovo polovina filmova na ovom festivalu je nastala u određenim koprodukcijama što govori o kvalitetu ponude ali i o nekoj budućnosti ovdašnjeg filma koji sad više nije zatvoren u domaće produkcione i finansijske okvire.”
U regionu je dosta fimskih festivala i svi se bore za mesto pod suncem, pa je teško sagledati ulogu srpskog festivala među njima – skreće pažnju Vladimir Crnjanski. Bilo je međutim već sada mnogo kontakata i inicijativa, a među njima i ona za osnivanje Dunavskog filmskog fonda. Jedan od inicijatora, reditelj Miroslav Mogorović pojašnjava:
“To je ustvari pokušaj da se napravi novi fond koji bi omogućio i podstakao regionalnu saradnju između kinematografija, koja inače postoji ali bi ovo trebalo da bude dodatni izvor sredstava za filmske radnike a ujedno i podsticaj za njihovo zbližavanje na regionalnom nivou. Želimo da napravimo Dunavski filmski fond koji povezuje regije a ne države, da ovaj fond bude finansiran kroz regionalne vlade, regionalne filmske centre i kroz poseban fond EU namenjen interegionalnoj saradnji. On je upravo sada lansiran u Beču i ima budžet od 260 miliona eura do 2013. godine. Najmanje projekata je ustvari iz oblasti kulturne saradnje.”
“Vera u taj projekat je bila inspirisana mojom željom da napravim nešto što će da anticipira budućnost. Pre 19 godina kada sam napisao scenario mislio sam na godine koje dolaze iako sam radnju smestio prividno u prošlost. Naime, govorio sam o kraju XX veka pozivajući se na početak XX veka. Ispostavilo se da i to u tom smislu ne da nije zastario nego se nadogradio. Dakle, ono što sam predvideo da će kraj veka opet biti u znaku celog rasturanja Evrope, da će Sarajevo opet biti u epicentru kao što je bilo početkom veka - sve se obistinilo. Jedino što nisam predvideo je da će moj film biti žrtva događaja koje sam u njemu predvideo.”
Ključna poruka prvog Filmskog festivala Srbije je da mladi stvaraoci zaslužuju mnogo veću pažnju i potporu, posebno ako se ima u vidu i određeni zamor već renomiranih srpskih filmskih autora – ocenjuje domete prikazanog filmski kritičar Vladimir Crnjanski:
“Ako bih nešto izdvojio to je film Sabolča Tolnaija “Peščanik” koji je vrlo zanimljiv u skorašnjoj srpskoj kinematografiji. On nije napravljen samo uz pomoć domaćih para već u regionalnoj koprodukciji. To je uopšte tendencija u srpskom filmu, povezivanje sa ex-Yu prostorima ali i sa zemljama u regionu jer je jedino tako moguće finansijski zaokružiti projekte koji nisu preskupi ali opet ni jedna sredina ne može sama da ih izgura. Gotovo polovina filmova na ovom festivalu je nastala u određenim koprodukcijama što govori o kvalitetu ponude ali i o nekoj budućnosti ovdašnjeg filma koji sad više nije zatvoren u domaće produkcione i finansijske okvire.”
U regionu je dosta fimskih festivala i svi se bore za mesto pod suncem, pa je teško sagledati ulogu srpskog festivala među njima – skreće pažnju Vladimir Crnjanski. Bilo je međutim već sada mnogo kontakata i inicijativa, a među njima i ona za osnivanje Dunavskog filmskog fonda. Jedan od inicijatora, reditelj Miroslav Mogorović pojašnjava:
“To je ustvari pokušaj da se napravi novi fond koji bi omogućio i podstakao regionalnu saradnju između kinematografija, koja inače postoji ali bi ovo trebalo da bude dodatni izvor sredstava za filmske radnike a ujedno i podsticaj za njihovo zbližavanje na regionalnom nivou. Želimo da napravimo Dunavski filmski fond koji povezuje regije a ne države, da ovaj fond bude finansiran kroz regionalne vlade, regionalne filmske centre i kroz poseban fond EU namenjen interegionalnoj saradnji. On je upravo sada lansiran u Beču i ima budžet od 260 miliona eura do 2013. godine. Najmanje projekata je ustvari iz oblasti kulturne saradnje.”
