Neformalna atmosfera na imanju Bušovog oca Kenenbunkportu u državi Mejn može doprineti nešto opuštenijim razgovorima, ali teško i prevazilaženju suštinskih razlika. Analitičari podsećaju da su dvojica lidera već prilikom jednog od prvih susreta, i to na Bušovom ranču u Teksasu novembra 2001. godine, iskazali velike razlike oko nuklearnih ambicija SAD kao i smanjenju broja raketa sa atomskim glavama. Potom je 2002. godine Putin na samitu u Moskvi odbacio tvrdnje Bele kuće da Rusija pomaže Iranu da dođe u posed nuklearnog oružja. Nakon toga usledile su razmirice oko širenja NATO-a, stanju demokratije u Rusiji, ratu u Iraku, da bi sada eskalirale oko namere SAD da instalira antiraketni štit u Češkoj i Poljskoj, s obrazloženjem da spreči napade iz tzv. otpadničkih zemalja, pre svega Irana i Severne Koreje. Rusija, pak, smatra da je pomenuti štit usmeren pre svega protiv nje upozoravajući da će okrenuti svoje rakete prema ciljevima u Evropi. Kremlj je u jednom trenutku čak zapretio da će se povući iz sporazuma o ograničenju konvencionalnog naoružanja u Evropi. Dakle, sadašnje tenzije imaju dugu predistoriju i samim tim neće biti otklonjene preko noći.
Rouz Gotmeler, direktorica moskovskog Karnegi centra:
“Ono što ja čujem iz Bele kuće je da će to biti samo još jedan susret bez vidljivog rezultata.”
Ona smatra da je razlog tome Putinova retorika, koja je započela u februaru na minhenskoj konferenciji o bezbednosti, na kojoj je optužio SAD da su prekoračile sve granice i stvaranje unipolarnog sveta. Sličan je i stav Alekseja Arbatova, člana ruske Akademije nauka:
“Mislim da će to biti uglavnom susret u svrhu političke promocije. Bio bih jako sretan ako grešim, odnosno, ukoliko se nešto dogovore. Nadam se, ali ne računam na to.
Ni Dejvid Seter, moskvoski dopisnik "Njujork Tajmsa" nije veliki optimista:
"Mislim da će dominirati dve teme. Američki protivraketni štit u Evropi i ruski odnosi sa Iranom. Nema izgleda za pomak ni oko jednog pitanja, jer je ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov nedavno izjavio da Iran nije pretnja i da će Moskva obnoviti saradnju sa Teheranom oko nuklearnog postrojenja u Bušeru. Istovremeno, malo je verovatno da će SAD prihvatiti ruski predlog da zajednički koriste radar Kabala u Azerbejdžanu."
Po mišljenju Alekseja Arbatova, Buš bi morao biti vrlo oprezan u davanju odgovora na rusku ponudu:
“Buš će napraviti grešku, ukoliko u Kenebunkportu pokuša ponovo da objasni Putinu da antiraketni sistem u Evropi nije pretnja za Rusiju. Takav je potez beskoristan, jer je Rusija već zauzela suprotan stav koji podržava većina eksperata u zemlji.”
Arbatov podseća da Putinova ponuda baze u Azerbejdžanu nije pozitivno ocenjena u Rusiji. Glavni ruski stratezi ionako misle da bi Moskva trebalo da prekine sve pregovore sa SAD oko raketnih sistema i koncentriše se oko izgradnje sistema raketa kratkog dometa. Upravo je zato samit u Mejnu, za mnoge Ruse ustvari prilika da se testiraju Amerikanci. U Moskvi smatraju da, ukoliko Buš odbije Putinovu ponudu da koristi bazu u Azerbejdžanu, onda je to dokaz da su svi planovi o izgradnji raketnog sistema u Evropi, usmereni protiv Rusije.
Tomas Grejem, nekadašnji Bušov savetnik, smatra da je bezrazložan sve veći jaz između dve zemlje. On procenjuje da će Rusija u skoroj budućnosti biti ugrožena od islamskog fundamentalizma na svojim južnim granicama i jedino joj SAD mogu pomoći u toj borbi. Istovremeno, za Vašington je zapravo najveći problem slaba Rusija, s obzirom da se u tom slučaju postavlja pitanje kontrole njenog nuklearnog arsenala, zatim ko bi mogao doći u posed bogatih nalažišta nafte i gasa. Po Grejemovom mišljenju, SAD bi trebalo ustvari da pozdravi jačanje Rusije. Nažalost, Vašington se navikao na vođenje politike sa slabom Rusijom, tako da sada ne može da prihvati sve samouvereniju i agresivniju politiku Kremlja, zaključuje Grejem.
Status Kosova biće jedna od tema. Kako piše Edvard Džosef sa Instituta Džon Hopkins u Internešenel Herald Tribjunu, to će biti glavno pitanje oko kojeg će Buš i Putin "ukrstiti koplja". Po njegovom, mišljenju, Putin iskorištava kosovsko pitanje kako bi demonstrirao povratak Rusije kao velike sile. I dok Buš podržava nezavisnost Kosova, ruski predsednik je protiv, preteći vetom u Savetu bezbednosti. Džozef ističe da nema ničega novoga u ruskom podržavanju pravoslavne Srbije. Ono što je novo jeste da Moskva sada iskorištava Srbe kako bi poboljšala svoj položaj. Beograd i Moskva igraju na vreme, nadajući se da će napeta situacija na terenu eksplodirati, naročito ako kosovski Albanci jednostrano proglase nezavisnost. Teško je u ovom trenutku proceniti hoće li Rusija, koja smatra da bi nezavisnost Kosova stvorila presedan i za rešavanje ostalih etničkih sukoba širom sveta pre svega na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, ostati pri svom stavu ili će se uzdržati od glasanja u Savetu bezbednosti.
Ted Galen Karpenter sa Instituta Kejto u Vasingtonu:
"Ne bih se iznenadio ako Rusija u stvari na kraju odustane od svog tvrdog stava. Treba podsetiti da je ona popustila prilikom oba kruga proširenja NATO-a. Moskva je i oko tih pitanja zauzela veoma čvrstu poziciju ali se na kraju povukla, kada je uvidela da ne može da spreči ulazak novih zemalja u Severnoatlantsku alijansu. Ukoliko podsticaji Zapada Moskvi budu veoma atraktivni, neće biti iznenađenje ukoliko ona na kraju promeni svoj stav. Rusija nije toliko vezana za Srbiju da ne bi mogla da promeni svoju poziciju".
Mada je Bela kuća u više navrata kritikovala Rusiju zbog skretanja ka autoritarizmu, odnosno gušenja nezavisnih medija, opozicije, nerasvetljena ubistva novinara, ne očekuje se da će ovoga puta tome biti posvećena velika pažnja.
Aktivistkinja za ljudska prava iz Moskve Jelena Boner:
"Debatovati o demokratiji i ljudskim pravima u vreme dok uživate na ranču vlasnika koji poteže to pitanje – izvinite, ali to je potpuno farsa."
Sličan je i stav Dejvida Setera, moskovskog dopisnika Njujork Tajmsa:
“Mislim da SAD neće potezati pitanje jačanja autoritarizma u Rusiji. Na kraju razgovora izdaće umirujući kominike da su obe strane razmenile stavove u iskrenoj atmosferi i da će nastaviti konsultacije o raznim pitanjima."
S obzirom da su se dosada mnogo puta sreli, Putin i Buš su razvili veoma bliske lične odnose. Da li to može pomoći u približvanju stavova Bele kuće i Kremlja?
Dejvid Seter:
"Ja ne verujem da su oni bliski. Smatram da je njihovo takozvano prijateljstvo čisti mit. Ruska strana time manipuliše da bi ograničila američku stranu da u potpunosti iskaže svoj stav. Smešno je kada Putin kaže, povodom namere SAD da instalira antiraketni štit u Evropi, da se prijatelji tako ne ponašaju. Reč je o Putinovoj iluziji da lični odnosi mogu da utiču na pitanja od nacionalnog interesa obe zemlje. Mislim da je i ruska strana svesna da nema istinskog prijateljstva među njima, ali da manipulišući time pokušava da utiče na američku poziciju."
Ipak, po mišljenju pojedinih analitičara moguće je, ako ništa drugo, zaustavljanje daljeg zaoštravanja odnosa dveju država. Tako Stanislav Belikovski, direktor ruskog nacionalnog instituta za strateške studije ističe da Putin ne deluje kao nekadašnji agent KGB već "pragmatični biznismen". Po njegovom mišljenju, Putin je najviše prozapadno orijentisani lider u ruskoj istoriji, koji je ponekad prinuđen da koristi antizapadnu retoriku da bi osigurao popularnost domaće javnosti i srednjoročno stabilnost sadašnjeg režima u Kremlju. Belikovski dodaje da je Putin istovremeno prvi lider u ruskoj istoriji koji odlaze sa najviše državne funkcije na vrhuncu svoje moći. "Zato će on u suštini tokom ovog samita nastojati da definiše sa kakvim nasleđem odlazi sa scene. Putinu su potrebne garancije da se povlači kao poštovani demokratski lider, a ne autoritarni kleptokrat koji je izložen raznim pritiscima", naglaša Belikovski, dodajući da Buš može pomoći mnogo u obezbeđivanju takvih garancija Putinu.
Istovremeno, moskovska "Nezavisimaja gazeta" piše da se zapravo oba lidera suočavaju sa pitanjem nasleđa kada sledeće godine odu sa funkcija. Putin će biti zapamćen po transformaciji unutar same Rusije, dok je spoljna politika zapravo mnogo važnija za Bušovo nasleđe, pre svega zbog rata u Iraku i nestabilnosti u Avganistanu, ocenjuje ovaj list.
Rouz Gotmeler, direktorica moskovskog Karnegi centra:
“Ono što ja čujem iz Bele kuće je da će to biti samo još jedan susret bez vidljivog rezultata.”
Ona smatra da je razlog tome Putinova retorika, koja je započela u februaru na minhenskoj konferenciji o bezbednosti, na kojoj je optužio SAD da su prekoračile sve granice i stvaranje unipolarnog sveta. Sličan je i stav Alekseja Arbatova, člana ruske Akademije nauka:
“Mislim da će to biti uglavnom susret u svrhu političke promocije. Bio bih jako sretan ako grešim, odnosno, ukoliko se nešto dogovore. Nadam se, ali ne računam na to.
Ni Dejvid Seter, moskvoski dopisnik "Njujork Tajmsa" nije veliki optimista:
"Mislim da će dominirati dve teme. Američki protivraketni štit u Evropi i ruski odnosi sa Iranom. Nema izgleda za pomak ni oko jednog pitanja, jer je ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov nedavno izjavio da Iran nije pretnja i da će Moskva obnoviti saradnju sa Teheranom oko nuklearnog postrojenja u Bušeru. Istovremeno, malo je verovatno da će SAD prihvatiti ruski predlog da zajednički koriste radar Kabala u Azerbejdžanu."
Po mišljenju Alekseja Arbatova, Buš bi morao biti vrlo oprezan u davanju odgovora na rusku ponudu:
“Buš će napraviti grešku, ukoliko u Kenebunkportu pokuša ponovo da objasni Putinu da antiraketni sistem u Evropi nije pretnja za Rusiju. Takav je potez beskoristan, jer je Rusija već zauzela suprotan stav koji podržava većina eksperata u zemlji.”
Arbatov podseća da Putinova ponuda baze u Azerbejdžanu nije pozitivno ocenjena u Rusiji. Glavni ruski stratezi ionako misle da bi Moskva trebalo da prekine sve pregovore sa SAD oko raketnih sistema i koncentriše se oko izgradnje sistema raketa kratkog dometa. Upravo je zato samit u Mejnu, za mnoge Ruse ustvari prilika da se testiraju Amerikanci. U Moskvi smatraju da, ukoliko Buš odbije Putinovu ponudu da koristi bazu u Azerbejdžanu, onda je to dokaz da su svi planovi o izgradnji raketnog sistema u Evropi, usmereni protiv Rusije.
Tomas Grejem, nekadašnji Bušov savetnik, smatra da je bezrazložan sve veći jaz između dve zemlje. On procenjuje da će Rusija u skoroj budućnosti biti ugrožena od islamskog fundamentalizma na svojim južnim granicama i jedino joj SAD mogu pomoći u toj borbi. Istovremeno, za Vašington je zapravo najveći problem slaba Rusija, s obzirom da se u tom slučaju postavlja pitanje kontrole njenog nuklearnog arsenala, zatim ko bi mogao doći u posed bogatih nalažišta nafte i gasa. Po Grejemovom mišljenju, SAD bi trebalo ustvari da pozdravi jačanje Rusije. Nažalost, Vašington se navikao na vođenje politike sa slabom Rusijom, tako da sada ne može da prihvati sve samouvereniju i agresivniju politiku Kremlja, zaključuje Grejem.
Status Kosova biće jedna od tema. Kako piše Edvard Džosef sa Instituta Džon Hopkins u Internešenel Herald Tribjunu, to će biti glavno pitanje oko kojeg će Buš i Putin "ukrstiti koplja". Po njegovom, mišljenju, Putin iskorištava kosovsko pitanje kako bi demonstrirao povratak Rusije kao velike sile. I dok Buš podržava nezavisnost Kosova, ruski predsednik je protiv, preteći vetom u Savetu bezbednosti. Džozef ističe da nema ničega novoga u ruskom podržavanju pravoslavne Srbije. Ono što je novo jeste da Moskva sada iskorištava Srbe kako bi poboljšala svoj položaj. Beograd i Moskva igraju na vreme, nadajući se da će napeta situacija na terenu eksplodirati, naročito ako kosovski Albanci jednostrano proglase nezavisnost. Teško je u ovom trenutku proceniti hoće li Rusija, koja smatra da bi nezavisnost Kosova stvorila presedan i za rešavanje ostalih etničkih sukoba širom sveta pre svega na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, ostati pri svom stavu ili će se uzdržati od glasanja u Savetu bezbednosti.
Ted Galen Karpenter sa Instituta Kejto u Vasingtonu:
"Ne bih se iznenadio ako Rusija u stvari na kraju odustane od svog tvrdog stava. Treba podsetiti da je ona popustila prilikom oba kruga proširenja NATO-a. Moskva je i oko tih pitanja zauzela veoma čvrstu poziciju ali se na kraju povukla, kada je uvidela da ne može da spreči ulazak novih zemalja u Severnoatlantsku alijansu. Ukoliko podsticaji Zapada Moskvi budu veoma atraktivni, neće biti iznenađenje ukoliko ona na kraju promeni svoj stav. Rusija nije toliko vezana za Srbiju da ne bi mogla da promeni svoju poziciju".
Mada je Bela kuća u više navrata kritikovala Rusiju zbog skretanja ka autoritarizmu, odnosno gušenja nezavisnih medija, opozicije, nerasvetljena ubistva novinara, ne očekuje se da će ovoga puta tome biti posvećena velika pažnja.
Aktivistkinja za ljudska prava iz Moskve Jelena Boner:
"Debatovati o demokratiji i ljudskim pravima u vreme dok uživate na ranču vlasnika koji poteže to pitanje – izvinite, ali to je potpuno farsa."
Sličan je i stav Dejvida Setera, moskovskog dopisnika Njujork Tajmsa:
“Mislim da SAD neće potezati pitanje jačanja autoritarizma u Rusiji. Na kraju razgovora izdaće umirujući kominike da su obe strane razmenile stavove u iskrenoj atmosferi i da će nastaviti konsultacije o raznim pitanjima."
S obzirom da su se dosada mnogo puta sreli, Putin i Buš su razvili veoma bliske lične odnose. Da li to može pomoći u približvanju stavova Bele kuće i Kremlja?
Dejvid Seter:
"Ja ne verujem da su oni bliski. Smatram da je njihovo takozvano prijateljstvo čisti mit. Ruska strana time manipuliše da bi ograničila američku stranu da u potpunosti iskaže svoj stav. Smešno je kada Putin kaže, povodom namere SAD da instalira antiraketni štit u Evropi, da se prijatelji tako ne ponašaju. Reč je o Putinovoj iluziji da lični odnosi mogu da utiču na pitanja od nacionalnog interesa obe zemlje. Mislim da je i ruska strana svesna da nema istinskog prijateljstva među njima, ali da manipulišući time pokušava da utiče na američku poziciju."
Ipak, po mišljenju pojedinih analitičara moguće je, ako ništa drugo, zaustavljanje daljeg zaoštravanja odnosa dveju država. Tako Stanislav Belikovski, direktor ruskog nacionalnog instituta za strateške studije ističe da Putin ne deluje kao nekadašnji agent KGB već "pragmatični biznismen". Po njegovom mišljenju, Putin je najviše prozapadno orijentisani lider u ruskoj istoriji, koji je ponekad prinuđen da koristi antizapadnu retoriku da bi osigurao popularnost domaće javnosti i srednjoročno stabilnost sadašnjeg režima u Kremlju. Belikovski dodaje da je Putin istovremeno prvi lider u ruskoj istoriji koji odlaze sa najviše državne funkcije na vrhuncu svoje moći. "Zato će on u suštini tokom ovog samita nastojati da definiše sa kakvim nasleđem odlazi sa scene. Putinu su potrebne garancije da se povlači kao poštovani demokratski lider, a ne autoritarni kleptokrat koji je izložen raznim pritiscima", naglaša Belikovski, dodajući da Buš može pomoći mnogo u obezbeđivanju takvih garancija Putinu.
Istovremeno, moskovska "Nezavisimaja gazeta" piše da se zapravo oba lidera suočavaju sa pitanjem nasleđa kada sledeće godine odu sa funkcija. Putin će biti zapamćen po transformaciji unutar same Rusije, dok je spoljna politika zapravo mnogo važnija za Bušovo nasleđe, pre svega zbog rata u Iraku i nestabilnosti u Avganistanu, ocenjuje ovaj list.
