Srdan TEŠIN, pisac iz Kikinde
Subota, 16. junNakon povratka iz jutarnje kupovine, u poštanskom sandučetu, pronalazim novi broj književnog časopisa koji izlazi u srpskoj Atini pri instituciji koja je nedavno bila predmet oštrih reakcija u javnosti zbog toga što je njen politički podoban direktor napravio spisak politički nepodobnih književnika. Naivno sam verovao da časopis ipak - što zbog svoje duge tradicije, a što zbog integriteta urednika čije književno delo veoma poštujem - neće biti osramoćen. Onda sam prvo, u nekom od ranijih brojeva, pročitao „paškvilu“ čoveka koji je za vreme Miloševića, u nastupu nacionalističkog zanosa, demonstrativno skinuo višejezičnu tablu sa zgrade Društva književnika Vojvodine, a zatim i literarni sastav njegovog „učenika“ koji se na nekom ekstremističkom forumu zgražavao nad time što se malobrojni ovdašnji pisci bave preispitivanjem prošlosti pa zapisao: „Dosta priče o ratovima, koga to zanima“. Pretpostavljam da je lakše zabosti glavu u pesak.
Iscepao sam iz časopisa priče dvojice svojih vrsnih prijatelja, a raskupusani ostatak sam bacio u kantu za đubre. Kako stvari stoje, književnici koji bi trebalo da budu lustrirani, ne zbog toga što su napisali bespredmetno glupe knjige, već zbog toga što su kršili ljudska prava ili su svim srcem podsticali druge da ih krše, predstavljaju, nažalost, prepoznatljiv srpski književni brend.
Nedelja, 17. jun
Isti onaj teča Jordan, kog Vujica Rešin Tucić pominje u pesmi „Stanovao sam u Beogradu“, a ja u romanu „Kroz pustinju i prašinu“, imao je običaj da kaže da mu je, čak i kad mu pokipi mleko na šporetu, za sve u životu kriv Slobodan Milošević. Možda će delovati surovo ovo što ću reći, ali pošto sam veliki poštovalac i praktikant tečine životne filozofije, vest da je uhapšen Miloševićev general, Vlastimir Đorđević, me je iskreno obradovala. Ručak u tazbini mi je podjednako prijao.
Fudbalsku utakmicu između omladinaca Srbije i Engleske posmatrao sam tek jednim okom, a na drugo sam dremao. Potpuno sam se razbudio tek kada je komentator utakmice preveo ono što je zvanični spiker na stadionu rekao. On je opomenuo navijače Srbije da je to takmičenje namenjeno svim nacijama i zamolio ih da prestanu da se ponašaju necivilizovano. S druge strane, Englezi su rekli laku noć fer-pleju kada su postigli pogodak krajnje nesportskim potezom. Da sam bio u publici i da sam navijač, vikao bih: „Ua, sudija!“ Nikako ne razumem one koji skandiraju prostačke rasističke parole. Prestaću da gledam fudbal, majke mi.
Ponedeljak, 18. jun
Voleo bih da sam kolumni, koju sam pisao za novosadski „Građanski list“, dao naslov „Što je Hrvatska bez Ferala?“, ali ga je već iskoristila Ines Šaškor za dnevnik koji je vodila za ovaj Radio. Svom tekstu sam dao naslov: „Ovaj vampir uvek sve pokvari“. Osim vrtoglavog duga za PDV, „Feralu“ probleme zadaju i sudske presude, ali i tržište oglasa. Kao jedan od bivših urednika „Kikindskih“, najkažnjavanijeg medija u Srbiji po Šešeljovom Zakonu o informisanju, mogao bih knjigu da napišem o presudama zbog tzv. duševnih boli, s enormnim odštetnim zahtevima. Isti vampiri nam sišu krv. Biće da je „Feral“ odavno na meti „krvopija“, čije se neverovatne teze mogu pročitati čak i na Wikipediji: „Kritičari zamjeravaju tjedniku da je Feral Tribune list neojugoslavenske provenijencije, usmjeren protiv bilo čega što afirmira hrvatsku samobit i samostalnost.“ Eto, nedavno, nakon što sam dao intervju za „Feral“, srpski radikali izdali su saopštenje u kome su se, kao, zblanuto pitali kako sam mogao da ofiram njihovu mudru politiku u inostranstvu. Nisam pridavao veliku važnost njihovom lupetanju, ali sad bih, iznerviran zbog srpskih i hrvatskih gluposti, mogao da citiram Miju Aleksića iz „Maratonaca“: „Ali, gospodo, malo ste se zajebali! Nas dvojica smo neuništivi! Ko na nas krene iz mesta je najebo!“
Utorak, 19. jun
Stižem u Beograd na snimanje emisije iz kulture za državnu televiziju, taman toliko pre da imam vremena da na miru popijem kafu i pročitam jutarnje novine. Sa urednicom emisije Jasminom Vrbavac i rediteljem Markom Šotrom čekam pred zaključanim vratima kafane „Ptica“, u kojoj treba da snimamo emisiju. Konobar se pojavljuje nešto pre Teofila Pančića. Kamera - ide, ton - ide. „Da li je bilo smene književnih generacija u Srbiji?“, pita nas Jasmina. „Ma fućka mi se za književne generacije, ne verujem ni u kakvu vrstu kolektivizma“, kaže Teofil. Ja sam umereniji u odgovorima, ali mislim slično. U gradskom autobusu, Teofil mi oduševljeno prepričava utiske iz Istre. „U avgustu ćemo moja draga i ja ponovo u Umag“, kažem. U restoranu „Sunce“ sedim sa rediteljima Želimirom Gvardiolom i Dejanom Kraljačićem. Smišljamo pakleni plan u vezi sa ekranizacijom mog romana „Kuvarove kletve i druge gadosti“, ali o tome zasad - pssst! Brkatog vozača kikindskog Autoprevoza nazvali su Kenedi, iako na Džej-ef-keja ne liči ni malo. Kad smo ušli u kikindski atar prestali smo da slušamo rok muziku i prešaltovali se na turbo-folk. Normalno jer Kenedi i ja smo se vratili kući.
Sreda, 20. jun
Ceo dan pripremam priloge za novi broj „Reza“. Radoslav Petković, čiji će feljton ići u ovom mesečniku, piše mi: „Sve ono što je Platon pre dva i po milenijuma prigovarao pismu, danas se vraća u raspravi oko kompjutera i kukanja na modernu tehnologiju. Potpuno se zaboravlja da je i samo pismo, načini pisanja i izdavanja, čak i pre štampe i Gutenberga, deo tehnološkog razvoja.“ Šta bih ja bio bez moderne tehnologije, recimo - Interneta? „Ukrali i supu i pile iz supe“. To je naslov vesti za koju bih bio uskraćen da nema Interneta. Vest je majstorski napisana, a govori o iskusnom pecarošu Momčilu Ostojiću Moći, koga su opljačkali za sada nepoznati počinioci. „Lopovi su iz kuće odneli tek skuvanu supu i celo pile koje je bilo u supi, dok su šerpu ostavili. Odneli su i četiri kokošija jajeta, pakovanje Aleva paprike (oko 40 grama), zatim paket špageta, četiri korena šargarepe, tri kile praška za veš sa aromom limuna, kilo krastavaca i kilogram dimljene slanine. Zanimljivo je da su Moći Ostojiću pre sedam ili osam godina lopovi ukrali papagaja Boru i jednu jastučnicu. Jastuk su, takođe, ostavili.“ Eto dokle smo kao društvo dogurali kad jedni drugima krademo supu, pa i pile iz supe.
Četvrtak, 21. juni
Još pre jutarnje kafe pronalazi me dopisnik „Kurira“. Želi da proveri vest o krađi supe objavljene na mokrinskom sajtu. Rekoh mu da s tim nemam nikakve veze. Utim mi stiže i es-em-es poruka mokrinskog kneza u kojoj on, ne birajući reči, izražava svoje ogorčenje zbog toga što sam unizio rodno mesto time što sam proširio vest o lopovima-gastronomima. „O Mokrinu ima da se piše samo afirmativno.“ Razmišljam o tome kako i najniži u hijerarhiji vlasti u ovoj zemlji može, kad mu se prohte, da nabija na nos novinarima šta je zapravo njihov posao. „Sajt je sajt, ali Kurir je Kurir“, zaključuje seoski knez. Može biti da je on i u pravu. Ne bi trebalo da vršim veliku nuždu u tanjir iz kog jedem, ali moram da priznam da je sve češće golim okom vidljiv napor „novinara“ koji se svojski trude da učine sve kako bi im se što manje verovalo na reč. Zato mogu da razumem bes mokrinskog kneza koji se uplašio „Kurirove“ moguće nadogradnje vesti u vezi sa krađom famozne pileće supe.
Petak, 22 jun 2007.
Iz jutarnjih vesti saznajem da će nova politika Ministarstva kulture biti da se direktno finansiranje medija iz budžeta potpuno isključi kao mogućnost. Eto, i kikindski radikalski opštinski bilten biće u ponedeljak na aukciji. U vlasništvu imaju dva komada razdrndanog kancelarijskog nameštaja, jedan blic i dvadesetak zaposlenih. Pre nekoliko meseci su briljirali tekstom u kojem su, od reči do reči, preneli saopštenje srpskih radikala povodom mog intervjua „Feralu“. „Književnik u raljama politike“. E, pored vas takvih, vala i neka sam!
