Konačni status Kosova, posljednjeg krupnog bezbijednosnog problema na Balkanu, ovih je dana glavna tema od Vašingtona i Njujorka do Brisela. Nakon što je specijalni izaslanik UN-a Marti Ahtisari u Savjetu bezbijednosti izložio plan za rješenje stausa Kosova koji je za Albance prihvatljiv, dok Srbi smatraju da ga treba odbaciti i početi nove pregovore, Rusi su predložili da Savjet bezbijednosti odredi misiju koja bi posjetila Kosovo. Šta bi donijelo novo odlaganje i kakva je pozicija zemalja regiona u odnosu na budući statusa Kosova?
RSE: Gospodine Protiću, na početku smo procesa odlučivanja Ujedinjenih Nacija o statusu Kosova. Ko sada vodi igru ili pregovore, članice Kontakt grupe ili Priština i Beograd?
PROTIĆ: Mislim da članice Kontakt grupe, to jest stalne članice Saveta bezbednosti vode tu igru od samog početka, od kada je NATO ušao na Kosovo, zajedno sa UMNIK-om ’99. godine, sudbina Kosova se nalazi u rukama, kako se to danas moderno kaže, međunarodne zajednice, a to drugim rečima znači stalnih članica Saveta Bezbednosti.
RSE: Koliko Priština i Beograd uopšte sad utiču na proces?
PROTIĆ: Više ne utiču ni na koji način. Gostovanje Koštunice i Sejdiua u Ujedinjenim nacijama bilo je mnogo više simbolično nego što je bilo suštinsko. Oni čak nisu ni mogli da prisustvuju diskusiji u okviru Saveta Bezbednosti, a Koštunici je dozvoljeno da se obrati Savetu bezbednosti, a Sejdiu čak nije mogao ni to. Prema tome, očito je da ni Beograd ni Priština više ne mogu ni na koji način da utiču na buduće rešenje statusa Kosova i Metohije.
RSE: Mislite li da bi se odlaganjem, bilo ono motivisano sad nekom novom misijom Savjeta Bezbijednosti koja bi posjetila Kosovo ili nekom sličnom inicijativom, moglo bilo sta suštinski promijeniti ili se radi o kupovini vremena?
PROTIĆ: Mislim da je to deo rituala među velikim silama. Potrebno je određeno vreme i jedan određeni niz konsultacija u okviru Saveta bezbednosti između stalnih članica da bi se došlo do teksta rezolucije koji je prihvatljiv svim stalnim članicama Saveta bezbednosti. Po pravilu taj proces traje kod donošenja svake rezolucije, pa će biti tako i sa ovom. To može da traje mesec, dva, tri, ali ne više od toga.
RSE: Na koji način će rješenje statusa Kosova uticati na odnose u regionu?
PROTIĆ: To je najkrupnije pitanje i najveće pitanje i ono pre svega zavisi od naroda i država u regionu. Pravi izazovi po mom mišljenju i za Kosovo i Metohiju i za čitav region će da nastupi tek onda kada bude bio rešen status Kosova. Zato što je sasvim jasno da samo Kosovo, njegovi politički predstavnici, ekonomska moć i ukupno tamošnje stanje ne garantuje da Kosovo i Metohija može da funkcioniše samostalno, a pogotovo ne u nekim okvirima koji obećavaju svetliju budućnost tamošnjem stanovništvu. Zato mislim da će biti potrebna pomoć ne samo Ujedinjenih Nacija i u ovom slučaju Evropske Unije koja po Ahtisarijevom planu treba da preuzme odgovornost za nadgledanje stanja na Kosovu, nego i svih nas u regionu jer je u našem interesu da se pomogne stabilizovanju Kosova i unutrašnjem i spoljašnjem.Jer ukoliko Kosovo bude ostalo „crna rupa“ na Balkanu u kojoj cveta organizovani kriminal, šverc narkotika, oružja i sve ono nasilje, sve ono što danas obeležava realnost na Kosovu, onda to neće biti dobro ni za koga od nas u regionu. A očito je da sami stanovnici Kosova i njihovi politički predstavnici možda nisu ni spremni da sami s tim izađu na kraj.
RSE: Problem će biti i u odnosima koje će države regiona imati sa Kosovom i sa Srbijom. Postoji mogućnost da se nađu ukliještene između interesa da sa Kosovom imaju korektne političke odnose, a da se istovremeno ne zamjere zvaničnom Beogradu. Mislite li da će to biti problem?
PROTIĆ: To i jeste problem pozicije koji ima Beograd. Takva ušančena pozicija u kojoj se sve odbija, ne zna se šta se hoće, a i to što se hoće ne zna se kako da se sprovede, pravi čitav niz problema ne samo zemljama u okolini nego i samoj Srbiji. Ideja suštinske autonomije bi možda i mogla da dođe u obzir ukoliko bi Beograd mogao to da nametne ili da ubedi lidere na Kosovu i Metohiji da to prihvate, ali pošto je to nemoguće i pošto se pokazalo da to nije mogao Milošević ni silom da učini, a pogotovo je to nemoguće učiniti mirnim putem, onda pozicija Beograda postaje besmislena. To zatezanje ili tako čvrsta pozicija nekooperativna će zaista da dovede čitav niz zemalja u regionu u nezgodnu poziciju kako da se prema tom pitanju postave. Zato i jeste bitna rezolucija Saveta Bezbednosti jer u tom slučaju više niko neće imati nikakvih dilema, ni Beograd, ni svi ostali. Rezolucija Saveta Bezbednosti mora da se poštuje od svih članica Ujedinjenih nacija . Posto su sve zemlje u regionu clanice Ujedinjenih Nacija onda će se na taj način prevazići taj problem. Ja se samo nadam da Beograd neće biti toliko nepromišljen da ignoriše i rezoluciju Saveta bezbednosti.
RSE: U tom kontekstu kako ocjenjujete dosadašnje ponašanje država iz regiona, uključujući tu i Crnu Goru?
PROTIĆ: Mislim da smo mi svi zajedno propustili šansu poslednjih dvadesetak godina da svoje sporove i nesporazume razrešavamo sami mirnim i civilizovanim putem i da se na taj način međunarodnoj zajednici predstavimo u jednom ozbiljnom, odgovornom i emancipovanom svetlu.A sve je počelo na Kosovu, na Kosovu se i završava, ali ništa od toga što se desilo neće ići na čast nama koji ovde živimo, jer u čitavom nizu slučajeva možda je jedini izuzetak proglašenje nezavisnosti Crne Gore, koja je izvedena na jedan demokratski i miran način, mada ni to nije bilo najelegantnije, nisu se Srbija i Crna Gora razdvojile onako kako je to moglo da bude, ali ipak u odnosu na sve druge to je bilo ponajbolje. Ali sve zajedno to nije nikakva preporuka da su ovdašnje države i njihovi lideri dovoljno zreli da stanu rame uz rame sa razvijenim svetom.
RSE: Gospodine Protiću, na početku smo procesa odlučivanja Ujedinjenih Nacija o statusu Kosova. Ko sada vodi igru ili pregovore, članice Kontakt grupe ili Priština i Beograd?
PROTIĆ: Mislim da članice Kontakt grupe, to jest stalne članice Saveta bezbednosti vode tu igru od samog početka, od kada je NATO ušao na Kosovo, zajedno sa UMNIK-om ’99. godine, sudbina Kosova se nalazi u rukama, kako se to danas moderno kaže, međunarodne zajednice, a to drugim rečima znači stalnih članica Saveta Bezbednosti.
RSE: Koliko Priština i Beograd uopšte sad utiču na proces?
PROTIĆ: Više ne utiču ni na koji način. Gostovanje Koštunice i Sejdiua u Ujedinjenim nacijama bilo je mnogo više simbolično nego što je bilo suštinsko. Oni čak nisu ni mogli da prisustvuju diskusiji u okviru Saveta Bezbednosti, a Koštunici je dozvoljeno da se obrati Savetu bezbednosti, a Sejdiu čak nije mogao ni to. Prema tome, očito je da ni Beograd ni Priština više ne mogu ni na koji način da utiču na buduće rešenje statusa Kosova i Metohije.
RSE: Mislite li da bi se odlaganjem, bilo ono motivisano sad nekom novom misijom Savjeta Bezbijednosti koja bi posjetila Kosovo ili nekom sličnom inicijativom, moglo bilo sta suštinski promijeniti ili se radi o kupovini vremena?
PROTIĆ: Mislim da je to deo rituala među velikim silama. Potrebno je određeno vreme i jedan određeni niz konsultacija u okviru Saveta bezbednosti između stalnih članica da bi se došlo do teksta rezolucije koji je prihvatljiv svim stalnim članicama Saveta bezbednosti. Po pravilu taj proces traje kod donošenja svake rezolucije, pa će biti tako i sa ovom. To može da traje mesec, dva, tri, ali ne više od toga.
RSE: Na koji način će rješenje statusa Kosova uticati na odnose u regionu?
PROTIĆ: To je najkrupnije pitanje i najveće pitanje i ono pre svega zavisi od naroda i država u regionu. Pravi izazovi po mom mišljenju i za Kosovo i Metohiju i za čitav region će da nastupi tek onda kada bude bio rešen status Kosova. Zato što je sasvim jasno da samo Kosovo, njegovi politički predstavnici, ekonomska moć i ukupno tamošnje stanje ne garantuje da Kosovo i Metohija može da funkcioniše samostalno, a pogotovo ne u nekim okvirima koji obećavaju svetliju budućnost tamošnjem stanovništvu. Zato mislim da će biti potrebna pomoć ne samo Ujedinjenih Nacija i u ovom slučaju Evropske Unije koja po Ahtisarijevom planu treba da preuzme odgovornost za nadgledanje stanja na Kosovu, nego i svih nas u regionu jer je u našem interesu da se pomogne stabilizovanju Kosova i unutrašnjem i spoljašnjem.Jer ukoliko Kosovo bude ostalo „crna rupa“ na Balkanu u kojoj cveta organizovani kriminal, šverc narkotika, oružja i sve ono nasilje, sve ono što danas obeležava realnost na Kosovu, onda to neće biti dobro ni za koga od nas u regionu. A očito je da sami stanovnici Kosova i njihovi politički predstavnici možda nisu ni spremni da sami s tim izađu na kraj.
RSE: Problem će biti i u odnosima koje će države regiona imati sa Kosovom i sa Srbijom. Postoji mogućnost da se nađu ukliještene između interesa da sa Kosovom imaju korektne političke odnose, a da se istovremeno ne zamjere zvaničnom Beogradu. Mislite li da će to biti problem?
PROTIĆ: To i jeste problem pozicije koji ima Beograd. Takva ušančena pozicija u kojoj se sve odbija, ne zna se šta se hoće, a i to što se hoće ne zna se kako da se sprovede, pravi čitav niz problema ne samo zemljama u okolini nego i samoj Srbiji. Ideja suštinske autonomije bi možda i mogla da dođe u obzir ukoliko bi Beograd mogao to da nametne ili da ubedi lidere na Kosovu i Metohiji da to prihvate, ali pošto je to nemoguće i pošto se pokazalo da to nije mogao Milošević ni silom da učini, a pogotovo je to nemoguće učiniti mirnim putem, onda pozicija Beograda postaje besmislena. To zatezanje ili tako čvrsta pozicija nekooperativna će zaista da dovede čitav niz zemalja u regionu u nezgodnu poziciju kako da se prema tom pitanju postave. Zato i jeste bitna rezolucija Saveta Bezbednosti jer u tom slučaju više niko neće imati nikakvih dilema, ni Beograd, ni svi ostali. Rezolucija Saveta Bezbednosti mora da se poštuje od svih članica Ujedinjenih nacija . Posto su sve zemlje u regionu clanice Ujedinjenih Nacija onda će se na taj način prevazići taj problem. Ja se samo nadam da Beograd neće biti toliko nepromišljen da ignoriše i rezoluciju Saveta bezbednosti.
RSE: U tom kontekstu kako ocjenjujete dosadašnje ponašanje država iz regiona, uključujući tu i Crnu Goru?
PROTIĆ: Mislim da smo mi svi zajedno propustili šansu poslednjih dvadesetak godina da svoje sporove i nesporazume razrešavamo sami mirnim i civilizovanim putem i da se na taj način međunarodnoj zajednici predstavimo u jednom ozbiljnom, odgovornom i emancipovanom svetlu.A sve je počelo na Kosovu, na Kosovu se i završava, ali ništa od toga što se desilo neće ići na čast nama koji ovde živimo, jer u čitavom nizu slučajeva možda je jedini izuzetak proglašenje nezavisnosti Crne Gore, koja je izvedena na jedan demokratski i miran način, mada ni to nije bilo najelegantnije, nisu se Srbija i Crna Gora razdvojile onako kako je to moglo da bude, ali ipak u odnosu na sve druge to je bilo ponajbolje. Ali sve zajedno to nije nikakva preporuka da su ovdašnje države i njihovi lideri dovoljno zreli da stanu rame uz rame sa razvijenim svetom.
