«Haj’mo Avaz, Oslobođenjeee... Ko zarađuje preko sirotinjskih leđa...»
Ovo je samo jedan od naslova iz novina koji Zulejha Hrlović svakodnevno izgovara u centru Sarajeva dok prodaje štampu. Tim poslom Zulejha se bavi skoro 15 godina i kaže kako joj je to za sada jedni izvor zarade:
«Ja se bavim ovim poslom od juna ’92. godine. Već u ratu, nije bilo ništa drugo, nije ništa drugo ni radilo, jedino malo novine su te izlazile, pa malo, eto, počeli smo tada malo raditi. Ja počela s mužem. Onda je on otišao u vojsku. Poslije sama ja, cijeli rat i poslije rata, cijelo ovo vrijeme ja radim .»
Svoj radni dan Zulejha započinje u ranim jutarnjim satima, ide od redakcije do redakcije i nabavlja svu moguću bosnaskohercegovačku štampu:
«Svako jutro u pola četiri ustajem, popijem kafu, pripremim se, iz kuće izlazim u pola pet, petnaest do pet, to je najdalja granica kad izlazim iz kuće - zavisi sve od dana. I radni dan mi traje do pet, nekad zna trajati do sedam, nekad zna i do osam uveče. I fizički i psihički težak je posao. Imate raznih mušterija. Ali opet je lakše s ljudima nekako izaći na kraj, ali vrijeme je teško. I onda teška je novina kao novina, kao papir, kao težina - trebaš biti baš jak da bi mogao to sve nosati.»
Ono što Zulejhu izdvaja od drugih uličnih prodavača novina jesu upravo ovi naslovi koje svakodneno uzvikuje:
«Hoću reći ko se bogati preko sirotinje... E to se zna, samo niko ne smije javno da kaže. Ostala je to javna tajna... Ko se bogati preko sirotinjskih leđa... Uvijek se našalim nešto. Malo i šale u tom ima i onda ljudi se nasmiju. Recimo, u početku poslije rata, kad je mir došao, znali su ljudi doći ovdje, bar tako su meni govorili, sa Dobrinje da kupe novine kod mene i da čuju šta ja to izvikujem, da se malo nasmiju. Žena mi baš, toga se dobro sjećam, kaže poginula su joj dva sina i ima tri godine nije se nikad nasmijala. Kaže:’Kad sam tebe čula, onda sam se nasmijala, to je’, kaže, ’u zadnjih tri godine da s prvi put nasmijem.’ I to mi je drago, drago mi da ljude nasmijem - a usput i prodam malo bolje. Ljudi vole da kupe od mene novine, bar tako kažu - i to se vidi.»
Zulejha nije sigurna koliko će još dugo prodavati novine na ulici jer su nadležni organi najavili da će sve prodavače novina skloniti sa sarajevskih ulica:
«Trebamo u Evropu da idemo, a mi kao prodajemo na Ferhadiji novine. A i u Evropi svugdje se i u cijelom svijetu se prodaju novine na ulici, bar koliko ja znam. A znam, jer vidim na televiziji, vidim ljude da prodaju, i ne samo novine nego mnoge stvari. Samo to se malo treba urediti, grad malo i da pomogne i nama. Malo ćemo možda i mi, ljudi koji ovo radimo, jer mi nemamo ni od čega drugog živjeti nego od ovoga - zasad. Ja školujem dvoje djece, u mene dvije kćerke studiraju. Prema tome, mi od toga živimo. One ne bi mogle da je ne radim, ne bi mogle ići u školu... Haj’mo Avaz, Oslobođenjeeee...
Ovo je samo jedan od naslova iz novina koji Zulejha Hrlović svakodnevno izgovara u centru Sarajeva dok prodaje štampu. Tim poslom Zulejha se bavi skoro 15 godina i kaže kako joj je to za sada jedni izvor zarade:
«Ja se bavim ovim poslom od juna ’92. godine. Već u ratu, nije bilo ništa drugo, nije ništa drugo ni radilo, jedino malo novine su te izlazile, pa malo, eto, počeli smo tada malo raditi. Ja počela s mužem. Onda je on otišao u vojsku. Poslije sama ja, cijeli rat i poslije rata, cijelo ovo vrijeme ja radim .»
Svoj radni dan Zulejha započinje u ranim jutarnjim satima, ide od redakcije do redakcije i nabavlja svu moguću bosnaskohercegovačku štampu:
«Svako jutro u pola četiri ustajem, popijem kafu, pripremim se, iz kuće izlazim u pola pet, petnaest do pet, to je najdalja granica kad izlazim iz kuće - zavisi sve od dana. I radni dan mi traje do pet, nekad zna trajati do sedam, nekad zna i do osam uveče. I fizički i psihički težak je posao. Imate raznih mušterija. Ali opet je lakše s ljudima nekako izaći na kraj, ali vrijeme je teško. I onda teška je novina kao novina, kao papir, kao težina - trebaš biti baš jak da bi mogao to sve nosati.»
Ono što Zulejhu izdvaja od drugih uličnih prodavača novina jesu upravo ovi naslovi koje svakodneno uzvikuje:
«Hoću reći ko se bogati preko sirotinje... E to se zna, samo niko ne smije javno da kaže. Ostala je to javna tajna... Ko se bogati preko sirotinjskih leđa... Uvijek se našalim nešto. Malo i šale u tom ima i onda ljudi se nasmiju. Recimo, u početku poslije rata, kad je mir došao, znali su ljudi doći ovdje, bar tako su meni govorili, sa Dobrinje da kupe novine kod mene i da čuju šta ja to izvikujem, da se malo nasmiju. Žena mi baš, toga se dobro sjećam, kaže poginula su joj dva sina i ima tri godine nije se nikad nasmijala. Kaže:’Kad sam tebe čula, onda sam se nasmijala, to je’, kaže, ’u zadnjih tri godine da s prvi put nasmijem.’ I to mi je drago, drago mi da ljude nasmijem - a usput i prodam malo bolje. Ljudi vole da kupe od mene novine, bar tako kažu - i to se vidi.»
Zulejha nije sigurna koliko će još dugo prodavati novine na ulici jer su nadležni organi najavili da će sve prodavače novina skloniti sa sarajevskih ulica:
«Trebamo u Evropu da idemo, a mi kao prodajemo na Ferhadiji novine. A i u Evropi svugdje se i u cijelom svijetu se prodaju novine na ulici, bar koliko ja znam. A znam, jer vidim na televiziji, vidim ljude da prodaju, i ne samo novine nego mnoge stvari. Samo to se malo treba urediti, grad malo i da pomogne i nama. Malo ćemo možda i mi, ljudi koji ovo radimo, jer mi nemamo ni od čega drugog živjeti nego od ovoga - zasad. Ja školujem dvoje djece, u mene dvije kćerke studiraju. Prema tome, mi od toga živimo. One ne bi mogle da je ne radim, ne bi mogle ići u školu... Haj’mo Avaz, Oslobođenjeeee...
