Već godinama smo svjedoci da se u decembru koji broji 31 dan u Crnoj Gori gotovo svakog od njih održavaju razni okrugli stolovi ili seminari civilnog sektora. Objašnjenje je vrlo jednostavno. Mnogobrojne nevladine organizacije svojim donatorima moraju da predaju godišnji finansijski izvještaj u kojem će opravdati prethodno dobijeni novac. I tu ništa ne bi bilo čudno kada bi makar neki od tih okruglih stolova ili seminara zaista postigli svoj društveni cilj što je nesumnjiva namjera donatora, a ne formalno odrađivanje posla sa relevantnim sagovornicima na aktuelnu temu, sve uz prisustvo medija koji će uredno izvjestiti o događaju, a koje će potom organizator podnijeti svom donatoru u izvještaju o radu. Daliborka Uljarević, izvršni direktor Centra za građansko obrazovanje:
„Tako se zaboravljaju i misije zbog kojih su NVO osnovane, kvalitet se stavlja u drugi plan, a nedostatak konstruktivnog kritičkog odnosa samo pogoršava situaciju. Ukratko, ako svi akteri, predavači kroz program, učesnici, mediji daju radi dnevne atraktivnosti ili kratkoročne koristi legitimitet nekom projektu ili NVO mi dobijamo situaciju kojom se i sami NVO počinju voditi tom atraktivnošću na štetu kvalitetu“.
Osim neprilagođene zakonske regulative po kojoj su nevladine organizacije, na primjer i taksi udruženja, poznato je da u Crnoj Gori postoje dvije izražene vrste nevladinih organizacija, one koje su formirale razne političke elite da bi po potrebi štancovale njihove potpise u razne svrhe i na drugoj strani takozvani NVO profiteri. Vanja Ćalović, direktor Mreže za afirmaciju nevladinog sektora:
„Mi jako teško možemo očekivati da civilno društvo bude nešto mnogo bolje nego što je društvo generalno. Tako da svakako u civilnom društvu imamo niz raznih anomalija koje su konstantno prisutne. Od toga da imamo bezbroj registrovanih nevladinih organizacija, preko toga da u nevladinom sektoru funkcionišu klasične profitne organizacije koje stvaraju klasični profit pokrivajući se nevladinim sektorom. Imate organizacija koje su osnovane od strane pojedinih političkih stranka, odnosno pojedinaca koji su u policiti i da te nevladine organizacije imaju mogućnost da imaju pristup informacijama u posjedu državnih organa i da sklapaju takozvana partnerstva sa državnim instuticijama što im onda omogućavaju da se donatorima predstave kao kvalifikovane organizacije koje znaju nešto o nekoj tematici“.
U ovakvoj situaciji koja vlada u NVO teško je očekivati da nevladine organizacije od kojih su mnoge očigledno poprimile sindrome ponašanje političkih elita budu motor koji će pokretati ostatak civilnog sektora na veći društveni angažman. Vanja Ćalović:
„Klasični aktivizam koji postoji u nevladinom sektoru u drugim zemljama gdje se vi zalažete za prava određene kategorije stanovništva koje zastupate je prisutan u veoma, veoma malom broju slučajeva“.
Iako je više nego vidjivo da su mnoge donacije za civilni sektor u Crnoj Gori promašile cilj, po nesmanjenom broju nevladinih organizacija jasno je da ih još uvijek ima dovoljno. Postavlja se pitanje da li, najčešće strani donatori, znaju kako se sprovode programi za koje daju novac. Direktorica kancelarije Instituta za otvoreno društvo u Podgorici, Sanja Elezović, fondacije koja u Crnoj Gori egzistira već trinaest godina, kaže da svakako postoji rizik za one donatore koji nemaju uvid u situaciju na terenu:
„Mi ipak prilično učestvujemo zajedno sa njima u planiranju njihovih aktivnosti, njihovih programa i mi sami imamo određena pravila i procedure koje moramo da poštujemo u svom radu. Jedna od tih pravila je da moramu unaprijed biti sigurni prije nego što predložimo našem Upravnom odboru da da donaciju, da organizacija ima kapacitet da taj projekat i odredi do kraja kako je planirala“.
RSE: Da li vam se i pored toga desi da ponekad budete zloupotrijebljeni?
ELEZOVIĆ: Ne znam da li bih to nazvala zloupotrebom, ali dogodi se mnogo puta da neki projekat ili ne može da se ostvari ili se ne ostvari baš onako kako je planirano.
Još jedan od velikih donatora nevladinog sektora je i Program Ujedinjenih Nacija za razvoj. Vladimir Jovičić koji trenutno sa više crnogorskih nevladinih organizacija sprovodi programe u oblasti zdravstva takođe kaže da oni nadgledaju sprovođenje njihovih programa:
„Situaciju u Crnoj Gori, a i u regionu je takva da jako mali broj nevladinih organizacija koje imaju jake kapacitete za implementaciju projekata tako da donatori često paralelno sa radom na projektima rade na podizanju kapaciteta tih organizacija“.
RSE: Dešava li vam se da prekinete saradnju?
JOVIČIĆ: Da , ali konkretno u našem slučaju ne. Ali se inače, znam iz iskustva dešava
Jovičić, međutim, kaže da za razliku od njih ima i ovakvih slučajeva:
„Dešava se da se donacije daju samo da bi se povećao «deliveri» određenih donatora“.
„Tako se zaboravljaju i misije zbog kojih su NVO osnovane, kvalitet se stavlja u drugi plan, a nedostatak konstruktivnog kritičkog odnosa samo pogoršava situaciju. Ukratko, ako svi akteri, predavači kroz program, učesnici, mediji daju radi dnevne atraktivnosti ili kratkoročne koristi legitimitet nekom projektu ili NVO mi dobijamo situaciju kojom se i sami NVO počinju voditi tom atraktivnošću na štetu kvalitetu“.
Osim neprilagođene zakonske regulative po kojoj su nevladine organizacije, na primjer i taksi udruženja, poznato je da u Crnoj Gori postoje dvije izražene vrste nevladinih organizacija, one koje su formirale razne političke elite da bi po potrebi štancovale njihove potpise u razne svrhe i na drugoj strani takozvani NVO profiteri. Vanja Ćalović, direktor Mreže za afirmaciju nevladinog sektora:
„Mi jako teško možemo očekivati da civilno društvo bude nešto mnogo bolje nego što je društvo generalno. Tako da svakako u civilnom društvu imamo niz raznih anomalija koje su konstantno prisutne. Od toga da imamo bezbroj registrovanih nevladinih organizacija, preko toga da u nevladinom sektoru funkcionišu klasične profitne organizacije koje stvaraju klasični profit pokrivajući se nevladinim sektorom. Imate organizacija koje su osnovane od strane pojedinih političkih stranka, odnosno pojedinaca koji su u policiti i da te nevladine organizacije imaju mogućnost da imaju pristup informacijama u posjedu državnih organa i da sklapaju takozvana partnerstva sa državnim instuticijama što im onda omogućavaju da se donatorima predstave kao kvalifikovane organizacije koje znaju nešto o nekoj tematici“.
U ovakvoj situaciji koja vlada u NVO teško je očekivati da nevladine organizacije od kojih su mnoge očigledno poprimile sindrome ponašanje političkih elita budu motor koji će pokretati ostatak civilnog sektora na veći društveni angažman. Vanja Ćalović:
„Klasični aktivizam koji postoji u nevladinom sektoru u drugim zemljama gdje se vi zalažete za prava određene kategorije stanovništva koje zastupate je prisutan u veoma, veoma malom broju slučajeva“.
Iako je više nego vidjivo da su mnoge donacije za civilni sektor u Crnoj Gori promašile cilj, po nesmanjenom broju nevladinih organizacija jasno je da ih još uvijek ima dovoljno. Postavlja se pitanje da li, najčešće strani donatori, znaju kako se sprovode programi za koje daju novac. Direktorica kancelarije Instituta za otvoreno društvo u Podgorici, Sanja Elezović, fondacije koja u Crnoj Gori egzistira već trinaest godina, kaže da svakako postoji rizik za one donatore koji nemaju uvid u situaciju na terenu:
„Mi ipak prilično učestvujemo zajedno sa njima u planiranju njihovih aktivnosti, njihovih programa i mi sami imamo određena pravila i procedure koje moramo da poštujemo u svom radu. Jedna od tih pravila je da moramu unaprijed biti sigurni prije nego što predložimo našem Upravnom odboru da da donaciju, da organizacija ima kapacitet da taj projekat i odredi do kraja kako je planirala“.
RSE: Da li vam se i pored toga desi da ponekad budete zloupotrijebljeni?
ELEZOVIĆ: Ne znam da li bih to nazvala zloupotrebom, ali dogodi se mnogo puta da neki projekat ili ne može da se ostvari ili se ne ostvari baš onako kako je planirano.
Još jedan od velikih donatora nevladinog sektora je i Program Ujedinjenih Nacija za razvoj. Vladimir Jovičić koji trenutno sa više crnogorskih nevladinih organizacija sprovodi programe u oblasti zdravstva takođe kaže da oni nadgledaju sprovođenje njihovih programa:
„Situaciju u Crnoj Gori, a i u regionu je takva da jako mali broj nevladinih organizacija koje imaju jake kapacitete za implementaciju projekata tako da donatori često paralelno sa radom na projektima rade na podizanju kapaciteta tih organizacija“.
RSE: Dešava li vam se da prekinete saradnju?
JOVIČIĆ: Da , ali konkretno u našem slučaju ne. Ali se inače, znam iz iskustva dešava
Jovičić, međutim, kaže da za razliku od njih ima i ovakvih slučajeva:
„Dešava se da se donacije daju samo da bi se povećao «deliveri» određenih donatora“.
