Iako presuda Suda pravde u Hagu Beograd ni na šta ne obavezuje, diplomata Dušan Lazić, upozorova da u ovom slučaju i ćutanje može biti pretnja:
„Nepoštivanje presude koje konstatuje međunarodna zajednica, pre svega Ujedinjene nacije jer je to Sud Ujedinjenih nacija, to može da izazove niz negativnih posledica po našu zemlju uključujući čak i neku vrstu sankcija.“
Najmanje na tri načina Srbija bi takvu mogućnost mogla da izbegne. Prvi bi bio hapšenje haškog optuženika Ratka Mladića. Portporal Haškog tribunala za ratne zločine Refik Hodžic uveren je da presuda Suda pravde upravo otvara prostor za jači pritisak na Beograd u tom pravcu:
„Samo naivni su mogli da misle da bi međunarodne obaveze Srbije mogle da nestanu zbog ovih ili onih razloga, uključujući i presudu Medunarodnog suda pravde. Srbija ima obavezu da u potpunosti saraduje sa Tribunalom. Najvažniji aspekt te obaveze je izručenje optuženih koji se nalaze na njenoj teritoriji, pre svega to se odnosi na Ratka Mladića.“
Negativan utisak koji u međunarodnoj javnosti ostavlja to što Mladić nije uhapšen niti onda kada je to bilo moguće - a Srbiji do kraja nikada nije poverovano da ne može da ga locira - mogao bi biti umanjen ako bi nova Skupština Srbije usvojila deklaraciju kojom bi osudila srebrenički masakr.“
Takav predlog u danu odluke Suda pravde izneo je predsednik Boris Tadić:
„To bi omogućilo otvaranje nove stranice u odnosima između Bosne i Hercegovine i Republike Srbije.“
Tadićeva inicijativa već je probudila neslaganje kod partija Miloševićevog režima (Radikala i Socijalističke partije Srbije), ali i rezervu u stranci premijera Vojislava Koštunice. O pozitivnim efektima koje bi deklaracija mogla da ima govori savetnik srpskog predsednika Jovan Simić:
„Ja sam detaljnije pregledao presudu Suda pravde. Mi nemamo obavezu da donesemo deklaraciju, ali mislim da bi taj gest bio jako dobar i da bi koristio da pokrenemo stvari sa mrtve tačke, da produbimo saradnju u regionu i da ostavimo te probleme iza nas.“
Treći put kojim bi Srbija mogla da pokaže stid zbog onoga što su srpske snage činile, a što se takode spominje, je da primeni crnogorski metod. Kao što je Podgorica nadoknađivala štetu načinjenu u Dubrovniku, Srbija bi određenim sumama mogla da pomogne u ratu uništene delove Bosne i Hercegovine. Takva vrsta nadoknade bila bi simbolična ali bi možda govorila o istinskoj promeni raspoloženja. Predsednikov savetnik Jovan Simić je uveren da bi nadoknada štete na taj način bila nesvrsishodna.
„Imate ljude drugih nacionalnosti koji su isto tako preživeli strahote. Znači, govorim o Republici Srpskoj Kraijini, o raznim egzodusima sa prostora Bosne i Hercegovine, bez obzira da li je reč o bošnjačkoj, srpkoj ili hrvatskoj strani. Ja mislim da bi u tom cilju države mogle da reaguju.“, kaže Jovan Simić, koji istovremeno upozorava da se Beograd, ukoliko ništa ne učini, lako može suočiti sa međunarodnim pritiscima:
„Po presudi, sankcija nije predviđena ali to ne znači da neće biti primenjena ili da će nas neko moralno potpuno drugačije gledati, što takođe nije dobro niti za imidž zemlje niti njen kredibilitet.“
Sa kakvim bi se sankcijama mogli suočiti razmatra diplomata Duško Lazić:
„Međunarodna zajednica ima čitav spektar sankcija koje može da primeni u odnosu na pojedine zemlje. Jedno političko isključivanje zemlje iz međunarodnih odnosa na odredeni način ili isključivanje zemlje iz ekonomske saradnje i tako dalje. Na kraju krajeva, jedna snažna moralno politička osuda ne bi bila u interesu Srbije.“
Što pre Beograd pokaže da za njega presuda Suda pravde nije samo papir, utoliko će brže Srbiji biti poverovano i da Srebrnica nije samo incident, kako se često moglo čuti.
„Nepoštivanje presude koje konstatuje međunarodna zajednica, pre svega Ujedinjene nacije jer je to Sud Ujedinjenih nacija, to može da izazove niz negativnih posledica po našu zemlju uključujući čak i neku vrstu sankcija.“
Najmanje na tri načina Srbija bi takvu mogućnost mogla da izbegne. Prvi bi bio hapšenje haškog optuženika Ratka Mladića. Portporal Haškog tribunala za ratne zločine Refik Hodžic uveren je da presuda Suda pravde upravo otvara prostor za jači pritisak na Beograd u tom pravcu:
„Samo naivni su mogli da misle da bi međunarodne obaveze Srbije mogle da nestanu zbog ovih ili onih razloga, uključujući i presudu Medunarodnog suda pravde. Srbija ima obavezu da u potpunosti saraduje sa Tribunalom. Najvažniji aspekt te obaveze je izručenje optuženih koji se nalaze na njenoj teritoriji, pre svega to se odnosi na Ratka Mladića.“
Negativan utisak koji u međunarodnoj javnosti ostavlja to što Mladić nije uhapšen niti onda kada je to bilo moguće - a Srbiji do kraja nikada nije poverovano da ne može da ga locira - mogao bi biti umanjen ako bi nova Skupština Srbije usvojila deklaraciju kojom bi osudila srebrenički masakr.“
Takav predlog u danu odluke Suda pravde izneo je predsednik Boris Tadić:
„To bi omogućilo otvaranje nove stranice u odnosima između Bosne i Hercegovine i Republike Srbije.“
Tadićeva inicijativa već je probudila neslaganje kod partija Miloševićevog režima (Radikala i Socijalističke partije Srbije), ali i rezervu u stranci premijera Vojislava Koštunice. O pozitivnim efektima koje bi deklaracija mogla da ima govori savetnik srpskog predsednika Jovan Simić:
„Ja sam detaljnije pregledao presudu Suda pravde. Mi nemamo obavezu da donesemo deklaraciju, ali mislim da bi taj gest bio jako dobar i da bi koristio da pokrenemo stvari sa mrtve tačke, da produbimo saradnju u regionu i da ostavimo te probleme iza nas.“
Treći put kojim bi Srbija mogla da pokaže stid zbog onoga što su srpske snage činile, a što se takode spominje, je da primeni crnogorski metod. Kao što je Podgorica nadoknađivala štetu načinjenu u Dubrovniku, Srbija bi određenim sumama mogla da pomogne u ratu uništene delove Bosne i Hercegovine. Takva vrsta nadoknade bila bi simbolična ali bi možda govorila o istinskoj promeni raspoloženja. Predsednikov savetnik Jovan Simić je uveren da bi nadoknada štete na taj način bila nesvrsishodna.
„Imate ljude drugih nacionalnosti koji su isto tako preživeli strahote. Znači, govorim o Republici Srpskoj Kraijini, o raznim egzodusima sa prostora Bosne i Hercegovine, bez obzira da li je reč o bošnjačkoj, srpkoj ili hrvatskoj strani. Ja mislim da bi u tom cilju države mogle da reaguju.“, kaže Jovan Simić, koji istovremeno upozorava da se Beograd, ukoliko ništa ne učini, lako može suočiti sa međunarodnim pritiscima:
„Po presudi, sankcija nije predviđena ali to ne znači da neće biti primenjena ili da će nas neko moralno potpuno drugačije gledati, što takođe nije dobro niti za imidž zemlje niti njen kredibilitet.“
Sa kakvim bi se sankcijama mogli suočiti razmatra diplomata Duško Lazić:
„Međunarodna zajednica ima čitav spektar sankcija koje može da primeni u odnosu na pojedine zemlje. Jedno političko isključivanje zemlje iz međunarodnih odnosa na odredeni način ili isključivanje zemlje iz ekonomske saradnje i tako dalje. Na kraju krajeva, jedna snažna moralno politička osuda ne bi bila u interesu Srbije.“
Što pre Beograd pokaže da za njega presuda Suda pravde nije samo papir, utoliko će brže Srbiji biti poverovano i da Srebrnica nije samo incident, kako se često moglo čuti.
