Za romsku porodicu Saitović iz Grdelice, sa juga Srbije, nacionalna ili verska pripadnost deteta nije bitna. Za njih je jedino važno da se u njihovom domu začuje dečiji plač:
„To bi nam bilo najveće bogatstvo na svetu.“
„Nije nam ništa važno osim da je živo i zdravo.“
„Da li dečak ili devojčica, to nije bitno. Važno nam je samo to da imamo dete, drugo nas ništa ne interesuje.“
Katarina Saitović kaže da je put usvajanja deteta kojim su krenuli više nego težak:
„Mnogo je težak. Čekamo već dve godine. Skoro svaki drugi dan idemo u Leskovac, svaki dan zovemo.“
Suprug Dalibor ističe da su prošli svu potrebnu obuku neophodnu za usvajanje deteta, ali da to nije bilo dovoljno. U Centru za socijalni rad u Leskovcu im je, ipak, saopšteno nešto što nisu očekivali:
„Da mi nemamo pravo da usvajamo srpsko dete. Kao, postoji neki novi zakon koji to onemogućuje.“
Zakon nije izričit u tome koja porodica i kog nacionalnog porekla može usvojiti ili ne dete drugog nacionalnog porekla, ali je jasan u tome da se bira porodica sa najboljim interesima za dete, kaže Dobrila Grujić, šef odseka za poslove usvajanja, hraniteljstva i zaštite od trgovine ljudima pri Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike:
„Propisani su mnogi kriterijumi koji na neki način treba da obezbede skladan razvoj deteta, uključujući i potrebu za negovanjem nacionalnog identiteta. Pa se, naravno, u praksi i u skladu sa potrebama deteta bira porodica koja je istog nacionalnog porekla ili pak koja ima dovoljno garancija i mogućnosti da neguje nacionalni identitet deteta.“
I dok u Centru za socijalni rad kažu da treba voditi računa o tome da se sačuva identitet deteta, Katarina Saitović iz Grdelice poručuje:
„Svi smo mi isti, i Srbi i Romi. I mi idemo u crkvu, kršteni smo, slavimo Slavu na Svetog Nikolu. Ja mislim da je to sve isto.“
„To bi nam bilo najveće bogatstvo na svetu.“
„Nije nam ništa važno osim da je živo i zdravo.“
„Da li dečak ili devojčica, to nije bitno. Važno nam je samo to da imamo dete, drugo nas ništa ne interesuje.“
Katarina Saitović kaže da je put usvajanja deteta kojim su krenuli više nego težak:
„Mnogo je težak. Čekamo već dve godine. Skoro svaki drugi dan idemo u Leskovac, svaki dan zovemo.“
Suprug Dalibor ističe da su prošli svu potrebnu obuku neophodnu za usvajanje deteta, ali da to nije bilo dovoljno. U Centru za socijalni rad u Leskovcu im je, ipak, saopšteno nešto što nisu očekivali:
„Da mi nemamo pravo da usvajamo srpsko dete. Kao, postoji neki novi zakon koji to onemogućuje.“
Zakon nije izričit u tome koja porodica i kog nacionalnog porekla može usvojiti ili ne dete drugog nacionalnog porekla, ali je jasan u tome da se bira porodica sa najboljim interesima za dete, kaže Dobrila Grujić, šef odseka za poslove usvajanja, hraniteljstva i zaštite od trgovine ljudima pri Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike:
„Propisani su mnogi kriterijumi koji na neki način treba da obezbede skladan razvoj deteta, uključujući i potrebu za negovanjem nacionalnog identiteta. Pa se, naravno, u praksi i u skladu sa potrebama deteta bira porodica koja je istog nacionalnog porekla ili pak koja ima dovoljno garancija i mogućnosti da neguje nacionalni identitet deteta.“
I dok u Centru za socijalni rad kažu da treba voditi računa o tome da se sačuva identitet deteta, Katarina Saitović iz Grdelice poručuje:
„Svi smo mi isti, i Srbi i Romi. I mi idemo u crkvu, kršteni smo, slavimo Slavu na Svetog Nikolu. Ja mislim da je to sve isto.“
