RSE: Profesore Vodineliću, pošto je u Crnoj Gori tek sad aktuelizovana priča o lustraciji prvi komentari su da je u pitanju revanšizam, „lov na vještice“, drugi, pak, smatraju da je u pitanju zakon koji je neminovan za suočavanje sa prošlošću. Šta bi bila neka najispravnija definicija lustracije?
VODINELIĆ: Lustracija predstavlja jednu meru u čijoj je suštini pokušaj da se postigne preventivno dejstvo, da se spreči da oni koji su u ranijim režimima kršili ljudska prava, prava svojih sugrađana i drugih ljudi ne zauzmu važne političke pozicije u novom režimu. Sprečiti da oni sada ne dobiju priliku da to ponove. To je osnovna svrha lustracije. Lustracija uobičajeno ima dva vida. S jedne strane, ona predstavlja diskvalifikaciju u užem smislu, jer nije drugo nego zabrana onima koji su se ogrešili o ljudska prava u prošlosti da zauzmu neku od važnih funkcija u javnoj vlasti ili, s druge strane, ako su već na toj funkciji onda se uklanjaju sa te funkcije. Međutim, ono što je novi fenomen u postsocijalističkim zemljama jeste lustracija u širem smislu koja se ne sastoji u direktnom sprečavanju takvih da budu na važnijim društvenim položajima, nego se radi o tome da, pošto se individualno za nekoga utvrdi da je kršio ljudska prava, da se on upoznaje sa tim nalazom i kaže mu se da ukoliko bude namerio da nastavi da vrši funkciju koju vrši ili da se kandiduje za funkciju tada će se objaviti taj nalaz. Na njemu je onda da bira hoće li postupiti tako ili će nastaviti da obavlja funkciju ili se kandidovati u kom slučaju će javnost biti upoznata sa time da je on kršio ljudska prava. To je sasvim legitimno jer narod koji se nalazi pred izborima ima pravo da zna za koga će da glasa, a nema tog političkog režima koji je iole demokratski u kome ćete reći da je doista svejedno da li glasate za nekoga ko je okrvavio ruke, kršio ljudska prava ili ne.
RSE: Ovo o čemu ste sad govorili zapravo su ta dva vida lustracije, direktna i indirektna koja upozorava. Recite nešto o vremenskim ograničenjima lustracije, kakva su iskustva drugih?
VODINELIĆ: Tu su dve dimenzije releventne. Jedno, da li je možda u nekoj sredini prekasno za lustraciju i s druge strane, koliko bi sama lustracija trajala. Što se tiče pitanja da li je prekasno sve zavisi od toga da li u toj sredini još uvek možete postići efekte. Ukoliko se radi o tome da predstoje neki izbori u nekoj sredini biće uvek korisna ukoliko još uvek ima na političkoj sceni onih koji su bilo aktivni ili bi mogli da se aktiviraju, a u prošlosti su kršili ljudska prava. Tada još uvek ima i te kakvog smisla da bude javnost obaveštena koga ima pred sobom, a što se tiče toga koliko lustracija kao proces treba da traje i tu su iskustva vrlo različita. Recimo, od pet godina do petnaest. Što je demokratija, a uvek se radi o sasvim novim i rovitim demokratijama, slabija to ona ima potrebu da duže provodi ovu meru.
RSE: Ko formira tijela koja se bave ovim problemom?
VODINELIĆ: I tu rešenja nisu jednaka. Jedan princip nikako ne bi smeo da bude izigran da prema onima koji su kršili ljudska prava ne smete postupati tako da na kraju se radi o kršenju njihovih prava. Morate napraviti takav postupak u kome će se sa sigurnošću utvrditi da li je neko imao te grehe u prošlosti, dati mu mogućnost da se pravno bori protiv takve odluke i u svakom slučaju obezbediti i sudsku zaštitu, a onda rešenja mogu doista biti raznovrsna.
RSE: Vaša je teza da ni u Srbiji, a ni u ostalim državama bivše Jugoslavije, nije bilo ili nema uslova za adekvatnu primjenu zakona o lustraciji:
VODINELIĆ: Verovatno znate da je Srbija donela Zakon o lustraciji, ali da je taj zakon ostao mrtvo slovo na papiru. Upravo Skupština koja je donela bila je ta koja je osujetila njegovu primenu. Bilo da se radi o Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, bilo kojoj od bivših jugoslovenskih republika, stoji jedan ključni razlog zašto sa lustracijom stvari vrlo sporo idu ili gotovo nikako. Između ovih naših bivših sredina i bilo koje druge postsocijalističke sredine gde je sprovedena lustracija postoji jedna vidna razlika. Mi nismo bili u toj meri autoritarno društvo u kojoj su to bile tamošnje sredine. Osim toga, bar za ove neke nove režime možemo tvrditi da je, pogotovo Srbija, sredina u kojoj teško možete izvesti razliku kod mnogih građana Srbije između toga da li su oni bili žrtve ili su bili počinioci. Počinioci pre u smislu saučesništva, jer je autoritarni režim Slobodana Miloševića imao i te kako široku i dugu podršku, tako da je tu situacija bila bliža nekadašnjem stanju u Nemačkoj za vreme nacizma, jer je i Hitler imao gotovo plebiscitarnu podršku. U ovim drugim zemljama imate kao nožem jasnu razliku između onih koji su krvnici i onih koji su žrtve.
RSE: U Crnoj Gori je situacija donekle komplikovanija, jer nije bilo smjene vlasti što dodatno otežava postupak. Mislite li načelno da je u društvo kao što je crnogorsko uopšte moguće sprovesti lustraciju, ako imamo istu vlast od početka devedesetih?
VODINELIĆ: Lustracija nije ograničena na period devedesetih godina nego se ona usmerava protiv onih koji su u prošlosti kršili ljudska prava i tu uvek naravno postoji neki momenat od koga uzimate relevantnim prošlost. I to bi otprilike za sve naše bivše jugo sredine značilo ’44. godina i formiranje UDB-e. Druga mogućnost jesta da se period veže za 1976. godinu. Te godine, naime, postao je sastavni deo tadašnjeg jugoslovenskog pravnog poretka i Međunarodni pakt o političkim i građanskim pravima i on je uneo jedan standard ljudskih prava, tako da ukoliko u Crnoj Gori imate još uvek na političkoj sceni ljude koji su u nekom od tih perioda kršili ljudska prava, a danas su još uvek na političkoj sceni ili bi mogli na nju da stupe, onda za lustraciju racionalno gledano ima mesta, a drugo je pitanje da li ima uslova da se ona sprovede, a za to je potrebna ona politička volja koje u Srbiji do sada nije bilo. Ukratko, kada je u pitanju realizacija ove ideje ima li te takozvane političke volje koja je ključ za sve.
