„Transkripti presretnutih razgovora između advokata Biljane Kajganić i njenog tadašnjeg klijenta Dejana Milenkovića Bagzija, u vreme kada se on još nalazio u bekstvu, predati su meni kao predsedavajućem sudskog veća“, kaže u izjavu za Radio Slobodna Evropa sudija Marko Kljajević, koji se pre nekoliko meseci povukao sa mesta predsednika sudskog veća u procesu optuženima za ubistvo Zorana Đinđića i posvetio odbrani svog pritvorenog brata, nekadašnjeg predsednika Privrednog suda, Gorana Kljajevića. Marko Kljajević naglaša da je to bio jedini način da sačuva dokumente za koje su u policiji tvrdili da ne postoje:
„Sve što se dešavalo kasnije govori da je postojalo jedno veliko nepoverenje ,Ministarstva sile‘, kako su se sami nazvali, prema meni kako prema predsedavajućem, jer su oni negirali postojanje transkripata, pa su samim tim mene doveli u nezgodan položaj. zbog čega? Zato što su oni negirali da ti transkripti postoje, a ja sam ih držao kod sebe u predmetu, odnosno sklonio sam ih odatle upravo da ih oni ne bi oduzeli.“
Kljajević dodaje da je suština transkripata u njihovoj sadržini, o kojoj ne može da govori jer bi, kako kaže, izvršio krivično delo odavanja službene tajne:
„Sadržina je itekako bitna jer je osporavana od strane i ministra pravde i ministra unutrašnjih poslova da ti transkripti uopšte postoje. Ja sam bio u takvoj situaciji da jednostavno više ne smem da govorim o tome. Vlast, praktično, negira postojanje transkripata, a ja znam da oni postoje. Pa sam bio uplašen da do tih transkripata ne dođu oni koji negiraju da transkripti postoje, pa sam ih čuvao kod kuće, i uz Božju pomoć i sreću ih sačuvao.“
Inače, o postojanju presretnutih razgovora Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića Bagzija, sojevremeno, 2004. godine, pisao je analitičar nedeljnika „Vreme“ Miloš Vasić. On u izjavi za naš program navodi da je, prema saznanjima kojima raspolaže, Kajganićeva pokušavala da nagovori Milenkovića da svedoči ono što mu se sugeriše i da su pojedini visoki državni funkcioneri zauzvrat obećali njenom klijentu status svedoka-saradnika:
„Biljana Kajganić nagovara Bagzija da ispriča kako su Ljubiša Buha Čume i neki teča, koji je sporedan lik, ubili Momira Gavrilovića. Da bi kasnije Bagzi ispričao i da je bio nagovaran da snimi televizijsku izjavu u kojoj će optužiti Zorana Đinđića da je trgovao drogom i delio s njim pare. A kasnije, dok je bio u Solunu, snima izjavu gde optužuje Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića da su ubili Zorana Đinđića. Kajganić se u razgovoru, koji je stigao do mene, pozivala na svoj dogovor sa ministrom unutrašnjih poslova Draganom Jočićem i direktorom BIA-e Radetom Bulatovićem.“
Istovremeno, ministar policije Dragan Jočić, ni bilo ko drugi u policiji, nije želeo da komentariše Kljajevićeve navode, a ministar pravde Zoran Stojković, kako nam je rečeno, nalazio se u službenoj poseti Rumuniji.
Naš izvor iz specijalnog suda koji je želeo da ostane anoniman, kazao je da je Kljajević transkripte sudu predao 25. januara ove godine, a da je istražni sudija svojevremeno dao dozvolu za snimanje razgovora Kajganićeve i Milenkovića. Da li će oni biti uvršćeni u dokazni materijal odlučiće predsedavajuća sudskog veća Nata Mesarević na osnovu sadržaja transkripata. Na čitavu situaciji već su reagovali advokati zastupnici porodice Đinđić u ovom postupku. Nino Došen Majkić o tome kaže:
„Advokati oštećenih su zvanično zatražili od veća da pomenuti transkript uvrsti u dokazni materijal i da se on u nastavku procesa, koji je zakazan za 19. februar, objavi.“
Istovremeno, na pitanje našeg radija zašto je važne dokumente poput ovoga držao kod kuće, Marko Kljajević ovako odgovara:
„Mi tada nismo imali, odnosno ja kao predsednik veća, kasu u kojoj bih čuvao određene dokumente poput ovoga.“
U svakom slučaju, za očekivati je razjašnjenje da li se Biljana Kajganić bez ikakvog utemeljenja pozivala na ministra policije i direktora BIA-e, ili je zaista postojao neki dogovor. Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta UNION, Bogoljub Milosavljević, za naš program kaže da bi, kada je reč o eventualnoj odgovornosti Dragana Jočića i Radeta Bulatovića, sud morao tužilaštvu da prosledi ove transkripte, kako bi se otpočeo postupak za eventualno utvrđivanje okolnosti za podizanje optužnice:
„Najpre bi se, verovatno, kao prva radnja u svakom postupku preduzelo proučavanje tih materijala. Zatim bi tužilac ili istražni sudija naložili preduzimanje radnji da se ispita koliko je to verodostojno, koliku to ima težinu, i na osnovu toga bi se, po oceni tužioca, pokrenuo ili ne bi pokrenuo odgovarajući postupak.“
„Sve što se dešavalo kasnije govori da je postojalo jedno veliko nepoverenje ,Ministarstva sile‘, kako su se sami nazvali, prema meni kako prema predsedavajućem, jer su oni negirali postojanje transkripata, pa su samim tim mene doveli u nezgodan položaj. zbog čega? Zato što su oni negirali da ti transkripti postoje, a ja sam ih držao kod sebe u predmetu, odnosno sklonio sam ih odatle upravo da ih oni ne bi oduzeli.“
Kljajević dodaje da je suština transkripata u njihovoj sadržini, o kojoj ne može da govori jer bi, kako kaže, izvršio krivično delo odavanja službene tajne:
„Sadržina je itekako bitna jer je osporavana od strane i ministra pravde i ministra unutrašnjih poslova da ti transkripti uopšte postoje. Ja sam bio u takvoj situaciji da jednostavno više ne smem da govorim o tome. Vlast, praktično, negira postojanje transkripata, a ja znam da oni postoje. Pa sam bio uplašen da do tih transkripata ne dođu oni koji negiraju da transkripti postoje, pa sam ih čuvao kod kuće, i uz Božju pomoć i sreću ih sačuvao.“
Inače, o postojanju presretnutih razgovora Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića Bagzija, sojevremeno, 2004. godine, pisao je analitičar nedeljnika „Vreme“ Miloš Vasić. On u izjavi za naš program navodi da je, prema saznanjima kojima raspolaže, Kajganićeva pokušavala da nagovori Milenkovića da svedoči ono što mu se sugeriše i da su pojedini visoki državni funkcioneri zauzvrat obećali njenom klijentu status svedoka-saradnika:
„Biljana Kajganić nagovara Bagzija da ispriča kako su Ljubiša Buha Čume i neki teča, koji je sporedan lik, ubili Momira Gavrilovića. Da bi kasnije Bagzi ispričao i da je bio nagovaran da snimi televizijsku izjavu u kojoj će optužiti Zorana Đinđića da je trgovao drogom i delio s njim pare. A kasnije, dok je bio u Solunu, snima izjavu gde optužuje Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića da su ubili Zorana Đinđića. Kajganić se u razgovoru, koji je stigao do mene, pozivala na svoj dogovor sa ministrom unutrašnjih poslova Draganom Jočićem i direktorom BIA-e Radetom Bulatovićem.“
Istovremeno, ministar policije Dragan Jočić, ni bilo ko drugi u policiji, nije želeo da komentariše Kljajevićeve navode, a ministar pravde Zoran Stojković, kako nam je rečeno, nalazio se u službenoj poseti Rumuniji.
Naš izvor iz specijalnog suda koji je želeo da ostane anoniman, kazao je da je Kljajević transkripte sudu predao 25. januara ove godine, a da je istražni sudija svojevremeno dao dozvolu za snimanje razgovora Kajganićeve i Milenkovića. Da li će oni biti uvršćeni u dokazni materijal odlučiće predsedavajuća sudskog veća Nata Mesarević na osnovu sadržaja transkripata. Na čitavu situaciji već su reagovali advokati zastupnici porodice Đinđić u ovom postupku. Nino Došen Majkić o tome kaže:
„Advokati oštećenih su zvanično zatražili od veća da pomenuti transkript uvrsti u dokazni materijal i da se on u nastavku procesa, koji je zakazan za 19. februar, objavi.“
Istovremeno, na pitanje našeg radija zašto je važne dokumente poput ovoga držao kod kuće, Marko Kljajević ovako odgovara:
„Mi tada nismo imali, odnosno ja kao predsednik veća, kasu u kojoj bih čuvao određene dokumente poput ovoga.“
U svakom slučaju, za očekivati je razjašnjenje da li se Biljana Kajganić bez ikakvog utemeljenja pozivala na ministra policije i direktora BIA-e, ili je zaista postojao neki dogovor. Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta UNION, Bogoljub Milosavljević, za naš program kaže da bi, kada je reč o eventualnoj odgovornosti Dragana Jočića i Radeta Bulatovića, sud morao tužilaštvu da prosledi ove transkripte, kako bi se otpočeo postupak za eventualno utvrđivanje okolnosti za podizanje optužnice:
„Najpre bi se, verovatno, kao prva radnja u svakom postupku preduzelo proučavanje tih materijala. Zatim bi tužilac ili istražni sudija naložili preduzimanje radnji da se ispita koliko je to verodostojno, koliku to ima težinu, i na osnovu toga bi se, po oceni tužioca, pokrenuo ili ne bi pokrenuo odgovarajući postupak.“
