Otvaranje tajnih dosijea, čin diskontinuiteta koji su ostvarile druge zemlje u tranziciji, moraće tako u Srbiji da sačeka donošenje još jednog zakona, poručuje ministar odbrane Zoran Stanković.
Danica Drašković, funkcioner SPO-a, vojnim vlastima će ipak poslati zahtev da joj se omogući uvid u njen dosije, za koji veruje da postoji u Vojno-obaveštajnoj agenciji. Smatra da zakonskih prepreka za to više nema jer su prema važećem Zakonu o službama bezbednosti SRJ, donetom 2002. godine, dosijei VBA dostupni osobama koje ih imaju i koje ih mogu pogledati uz pisani zahtev na koji se mora odgovoriti u roku od dva meseca.
„Ovaj zakon je donet kad je Koštunica bio predsednik, i u članu 34 izričito stoji da se građanima mora staviti na uvid dokumenta i evidencija koja se o njemu vodi ukoliko se vodi.“
Da li je moguće da ministar odbrane ne zna da postoji takav zakon?
„Ja mislim da je moguće. To je neverovatno, ali to očigledno niko ne zna.“
Da li je on možda mislio da treba da se donese neki dodatni zakon?
„Za to nema potrebe, u članu 34 to stoji. E sad, oni verovatno mogu da izmišljaju – te ovo, te ono… Ali tamo to lepo stoji – da su službe dužne građaninu, na njegov pisani zahtev, omogućiti uvid u njegov dosije. U tom zakonu je precizirano koje su to službe.“
I vi ćete to učiniti, pretpostavljam.
„Ja ću da tražim, a videću šta će oni da mi odgovore. Ja ću poslati pismeni zahtev jer zakon kaže da se moram pismeno obratiti, pa su u roku od 60 dana dužni da mi omoguće uvid.“
Milorad Mirčić, predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, kaže za naš program da njegova, Srpska radikalna stranka, nije protiv otvaranja dosijea, ali da to mora biti precizno zakonski regulisano i da ne sme podleći političkom marketingu i proizvoljnim interpretacijama:
„Mislim da je to isuviše ozbiljno da bi se izvrgavalo političkom marketingu ili nesrećnom objašnjenju od strane ministra. Ali u svakom slučaju, ozbiljno je u smislu da se radi o dosijeima pojedinaca, pojedinih osoba, koje od 2000. godine mogu da izvrše uvide na osnovu Uredbe Vlade Srbije koja više nije na snazi, pogotovo kada su u pitanju dosijei koji se vode u Vojnoj bezbednosnoj agenciji. To je ono što je zakonom nepokriveno i nedefinisano. Naravno, lično nemam ništa protiv toga se otvaraju dosijei, ali mi iz Srpske radikalne stranke mislimo da to treba jasno precizirati zakonom kako, pod kojim uslovima, ko i koje podatke može da koristi iz tog dosijea.“
Ali gospođa Drašković kaže da je zakon donesen 2002. godine.
„Ne trebate da uzimate sve što Danica Drašković govori zdravo za gotovo. Ona je malo žena na repu događaja. Nije baš definisano zakonom da može da se izvrši uvid. To je nešto na šta se više odnosila uredba i to je ono čime je Državna bezbednost, odnosno današnja BIA raspolagala. A Vojno-bezbednosna agencija nije bila pod udarom te uredbe.“
Drugim rečima vi kažete da treba sačekati donošenje novog zakona koji bi to uredio?
„Ne, mi smo za to da se otvore dosijei, ali pre toga to mora zakonski da se izreguliše – kako i na koji način mogu da se koriste podaci iz tih dosijea i koji dosijei da se otvaraju.“
Vojni analitičar Zoran Dragišić kaže da postojeća zakonska regulativa omogućava građanima uvid u dosijee, ali da je problem to što je direktoru Službe ostavljen diskreciono pravo u odlučivanju o tome da li postoje prepreke da se otvore izvesni dosijei. Jedna od tih prepreka mogla bi biti zaštita nacionalne bezbednosti. Otuda Dragišić smatra da je nužno da se ovakva ovlašćenja precizno normiraju:
„Trenutni zakon o službama bezbednosti, znači koji je donet 2002. godine, predviđa mogućnost uvida u ono što je služba prikupila o svakom pojedincu. Naravno, direktor službe može odlučiti da taj uvid i ne odobri zbog toga što postoje neki razlozi koji bi ugrozili nacionalnu bezbednost ili bi ugrozili nekih postupaka ako bi se taj dosije otvorio.“
A ako tog uslova nema?
„Onda se može. Znači to su neki dosijei koji su van rada. Direktor može da odluči da li će dozvoliti ili neće dozvoliti.“
Da, ali ko ovde onda ima pravo – Zoran Stanković ili Danica Drašković?
„Imaju oboje pravo, i to je problem. Problem je u pravnim prazninama koje kod nas postoje. Oboje su u pravu.“
Vi mislite da na osnovu postojećeg zakona, drugim rečima, ona ne može da dobije pravo da joj se otvori dosije?
„Ukoliko joj dozvoli direktor, koji ima neke kriterijume na osnovu kojih odlučuje. Priča oko otvaranja dosijea je ionako više jedna politička šarada. Šta znači sada otvaranje dosijea kad nije izvršen ,6. oktobar‘, kad smo mi samo kliznuli u kontinuitet sa Miloševićevim režimom? To otvaranje dosijea i te stvari, to je pitanje diskontinuiteta, između ostalog. Ali samo otvaranje dosijea ne znači apsolutno ništa.“
Zašto Srbija drži zatvorene dosijee sedam godina posle pada Miloševića, pita se Danica Drašković.
Zaista, ako se zna da su druge zemlje taj akt diskontinuiteta sa prethodnim režimom već učinile, uprkos tome što su njime obelodanjivane istine o doušnicima koji su se presvukli i nastavili politički aktivizam i u novom sistemu, što je često duboko protresalo ta društva i njegove političke elite, moralo bi se shvatiti da bi svako dalje odlaganje ovog važnog posla u Srbiji moglo izazvati opasno gomilanje sumnji i gneva. A predugo odlagano nezadovoljstvo na ovom prostoru teško je u tački kljucanja vratiti u racionalni kolosek.
Danica Drašković, funkcioner SPO-a, vojnim vlastima će ipak poslati zahtev da joj se omogući uvid u njen dosije, za koji veruje da postoji u Vojno-obaveštajnoj agenciji. Smatra da zakonskih prepreka za to više nema jer su prema važećem Zakonu o službama bezbednosti SRJ, donetom 2002. godine, dosijei VBA dostupni osobama koje ih imaju i koje ih mogu pogledati uz pisani zahtev na koji se mora odgovoriti u roku od dva meseca.
„Ovaj zakon je donet kad je Koštunica bio predsednik, i u članu 34 izričito stoji da se građanima mora staviti na uvid dokumenta i evidencija koja se o njemu vodi ukoliko se vodi.“
Da li je moguće da ministar odbrane ne zna da postoji takav zakon?
„Ja mislim da je moguće. To je neverovatno, ali to očigledno niko ne zna.“
Da li je on možda mislio da treba da se donese neki dodatni zakon?
„Za to nema potrebe, u članu 34 to stoji. E sad, oni verovatno mogu da izmišljaju – te ovo, te ono… Ali tamo to lepo stoji – da su službe dužne građaninu, na njegov pisani zahtev, omogućiti uvid u njegov dosije. U tom zakonu je precizirano koje su to službe.“
I vi ćete to učiniti, pretpostavljam.
„Ja ću da tražim, a videću šta će oni da mi odgovore. Ja ću poslati pismeni zahtev jer zakon kaže da se moram pismeno obratiti, pa su u roku od 60 dana dužni da mi omoguće uvid.“
Milorad Mirčić, predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, kaže za naš program da njegova, Srpska radikalna stranka, nije protiv otvaranja dosijea, ali da to mora biti precizno zakonski regulisano i da ne sme podleći političkom marketingu i proizvoljnim interpretacijama:
„Mislim da je to isuviše ozbiljno da bi se izvrgavalo političkom marketingu ili nesrećnom objašnjenju od strane ministra. Ali u svakom slučaju, ozbiljno je u smislu da se radi o dosijeima pojedinaca, pojedinih osoba, koje od 2000. godine mogu da izvrše uvide na osnovu Uredbe Vlade Srbije koja više nije na snazi, pogotovo kada su u pitanju dosijei koji se vode u Vojnoj bezbednosnoj agenciji. To je ono što je zakonom nepokriveno i nedefinisano. Naravno, lično nemam ništa protiv toga se otvaraju dosijei, ali mi iz Srpske radikalne stranke mislimo da to treba jasno precizirati zakonom kako, pod kojim uslovima, ko i koje podatke može da koristi iz tog dosijea.“
Ali gospođa Drašković kaže da je zakon donesen 2002. godine.
„Ne trebate da uzimate sve što Danica Drašković govori zdravo za gotovo. Ona je malo žena na repu događaja. Nije baš definisano zakonom da može da se izvrši uvid. To je nešto na šta se više odnosila uredba i to je ono čime je Državna bezbednost, odnosno današnja BIA raspolagala. A Vojno-bezbednosna agencija nije bila pod udarom te uredbe.“
Drugim rečima vi kažete da treba sačekati donošenje novog zakona koji bi to uredio?
„Ne, mi smo za to da se otvore dosijei, ali pre toga to mora zakonski da se izreguliše – kako i na koji način mogu da se koriste podaci iz tih dosijea i koji dosijei da se otvaraju.“
Vojni analitičar Zoran Dragišić kaže da postojeća zakonska regulativa omogućava građanima uvid u dosijee, ali da je problem to što je direktoru Službe ostavljen diskreciono pravo u odlučivanju o tome da li postoje prepreke da se otvore izvesni dosijei. Jedna od tih prepreka mogla bi biti zaštita nacionalne bezbednosti. Otuda Dragišić smatra da je nužno da se ovakva ovlašćenja precizno normiraju:
„Trenutni zakon o službama bezbednosti, znači koji je donet 2002. godine, predviđa mogućnost uvida u ono što je služba prikupila o svakom pojedincu. Naravno, direktor službe može odlučiti da taj uvid i ne odobri zbog toga što postoje neki razlozi koji bi ugrozili nacionalnu bezbednost ili bi ugrozili nekih postupaka ako bi se taj dosije otvorio.“
A ako tog uslova nema?
„Onda se može. Znači to su neki dosijei koji su van rada. Direktor može da odluči da li će dozvoliti ili neće dozvoliti.“
Da, ali ko ovde onda ima pravo – Zoran Stanković ili Danica Drašković?
„Imaju oboje pravo, i to je problem. Problem je u pravnim prazninama koje kod nas postoje. Oboje su u pravu.“
Vi mislite da na osnovu postojećeg zakona, drugim rečima, ona ne može da dobije pravo da joj se otvori dosije?
„Ukoliko joj dozvoli direktor, koji ima neke kriterijume na osnovu kojih odlučuje. Priča oko otvaranja dosijea je ionako više jedna politička šarada. Šta znači sada otvaranje dosijea kad nije izvršen ,6. oktobar‘, kad smo mi samo kliznuli u kontinuitet sa Miloševićevim režimom? To otvaranje dosijea i te stvari, to je pitanje diskontinuiteta, između ostalog. Ali samo otvaranje dosijea ne znači apsolutno ništa.“
Zašto Srbija drži zatvorene dosijee sedam godina posle pada Miloševića, pita se Danica Drašković.
Zaista, ako se zna da su druge zemlje taj akt diskontinuiteta sa prethodnim režimom već učinile, uprkos tome što su njime obelodanjivane istine o doušnicima koji su se presvukli i nastavili politički aktivizam i u novom sistemu, što je često duboko protresalo ta društva i njegove političke elite, moralo bi se shvatiti da bi svako dalje odlaganje ovog važnog posla u Srbiji moglo izazvati opasno gomilanje sumnji i gneva. A predugo odlagano nezadovoljstvo na ovom prostoru teško je u tački kljucanja vratiti u racionalni kolosek.
