Jedan od najuticajnijih ekonomista 20 veka, Milton Fridman (94) se zalagao za slobodu individualnog izbora od ekonomije, preko droge, do služenja vojske. "Miltonova strast prema slobodi uticala je na živote visse ljudi nego što bi on to ikada mogao znati", rekao je predsednik Fondacije Gordon Sent Anđelo, dodajući da su njegovi spisi i ideje izmenili stavove američkih predsednika, svetskih lidera, poslovnih ljudi i mladih ekonomista.
Za razliku od preovladjujućeg ekonomskog trenda nakon Velike Depresije 30-ih godina prošlog veka, u pokušaju Franklina Ruzvelta da politikom "nju dila" izvuče SAD iz ekonomske krize, i kasnije sve do kraja 60-tih godina prošlog veka, kada je vlada odnosno država imala centralno mesto u utvrđivanju ekonomske politike – Fridman je smatrao da je ključna uloga vlasti u stabilizaciji novčanih tokova i nakon toga treba da ostane po strani, odnosno da regulaciju prepusti tržištu. Njegova gledišta, kojima je dovodio u pitanje validnost Kejnzijanske teorije da država treba da ima ključnu ulogu u odredjivanju ekonomskih tokova a da tržište može voditi stihiji, nisu odmah prihvaćena. Međutim, Fridmanovi stavovi su dobili na značaju, kada je početkom 70-tih godina kombinacija visoke nezaposlenosti i inflacije, poznata kao "stagflacija" naglo okončala posleratni period ekonomskog buma na Zapadu.
U svom ključnom delu "Kapitalizam i sloboda" iz 1962. godine ukazao je na po njemu neopravdane mere zapadnih vlada kao što podrška poljoprivredi kroz državnu politiku cena, ograničenja međunarodne trgovine, zakonom minimalno utvrdjena cena rada odnosno kontrola plata i cena, državna regulacija u bankarstvu, transportu, obavezno služenje vojnog roka. Smatrao je da vlada treba da dozvoli tržištu da deluje da bi rešilo inflaciju i druge ekonomske probleme. Zalagao se, međutim, da država vrlo pažljivo kontroliše novčanu masu i da tako spreči rast inflacije. On je isticao da država ne sme da razrezuje previsoke poreze ili da propisuje previše pravila jer se time guši privatna inicijativa. Fridman je s druge strane pozivao i na usvajanje "negativog poreza na plate" kako bi ljudi koji zarađuju manje od određenog iznosa dobijali novčanu pomoć države.
Mnoge od njegovih ideja postale su okosnica politike predsednika SAD Ronalda Regana i britanskog premijera Margaret Tačer tokom 1980-tih. Fridman se uz, Fridriha Hajeka i Roberta Nozika, smatra ključnim teoretičarem neoliberalizma, koji je dobio na značaju sa "reganomikom" i "tačerizmom" 1980-tih, a onda je procesima globalizacije postao planetarni fenomen.
"On je svojim brilijantnim umom unapredio moralnu viziju – viziju društva u kojem su ljudi slobodni, slobodni da izaberu, ali u kojem vlada nema slobodu da zanemari njihove odluke. Ta vizija je promenila Ameriku i menja svet", rekao je o Fridmanu predsednik SAD Džordž Buš 2002. godine. Međutim, njegove ideje kritikovane su ne šmo u zemljama u razvoju, u kojima se smatra da je neoliberalizam samo produbio jaz između siromašnih i bogatih, već i u samoj Americi. Nedavno preminuli harvardski ekonomista Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith), inače dugogodišnji Fridmanov prijatelj, smatrao je da vlada mora igrati aktivniju ulogu u ekonomiji, inače tržište može izazvati stihiju. Galbrajtov biograf Ričard Parker pisao je prošle godine da je Fridmanovo zalaganje za deregulaciju finansijskog tržišta igralo ne malu ulogu u "veoma korumpiranom rastu deonica na Vol Stritu tokom 1990-tih godina, a smanjenje svih poreza po svaku cenu, dovelo je danas do rekordnog budzetskog deficita u SAD".
Fridman je ostao nepokolebljiv u svojim stavovima, odgovarajući na kritike sa dozom zajedljivog humora. Kao sledbenik čuvenog ekonomiste iz 18. veka Adama Smita, on je smatrao da je ekonomska sloboda preduslov za političku.
Za razliku od preovladjujućeg ekonomskog trenda nakon Velike Depresije 30-ih godina prošlog veka, u pokušaju Franklina Ruzvelta da politikom "nju dila" izvuče SAD iz ekonomske krize, i kasnije sve do kraja 60-tih godina prošlog veka, kada je vlada odnosno država imala centralno mesto u utvrđivanju ekonomske politike – Fridman je smatrao da je ključna uloga vlasti u stabilizaciji novčanih tokova i nakon toga treba da ostane po strani, odnosno da regulaciju prepusti tržištu. Njegova gledišta, kojima je dovodio u pitanje validnost Kejnzijanske teorije da država treba da ima ključnu ulogu u odredjivanju ekonomskih tokova a da tržište može voditi stihiji, nisu odmah prihvaćena. Međutim, Fridmanovi stavovi su dobili na značaju, kada je početkom 70-tih godina kombinacija visoke nezaposlenosti i inflacije, poznata kao "stagflacija" naglo okončala posleratni period ekonomskog buma na Zapadu.
U svom ključnom delu "Kapitalizam i sloboda" iz 1962. godine ukazao je na po njemu neopravdane mere zapadnih vlada kao što podrška poljoprivredi kroz državnu politiku cena, ograničenja međunarodne trgovine, zakonom minimalno utvrdjena cena rada odnosno kontrola plata i cena, državna regulacija u bankarstvu, transportu, obavezno služenje vojnog roka. Smatrao je da vlada treba da dozvoli tržištu da deluje da bi rešilo inflaciju i druge ekonomske probleme. Zalagao se, međutim, da država vrlo pažljivo kontroliše novčanu masu i da tako spreči rast inflacije. On je isticao da država ne sme da razrezuje previsoke poreze ili da propisuje previše pravila jer se time guši privatna inicijativa. Fridman je s druge strane pozivao i na usvajanje "negativog poreza na plate" kako bi ljudi koji zarađuju manje od određenog iznosa dobijali novčanu pomoć države.
Mnoge od njegovih ideja postale su okosnica politike predsednika SAD Ronalda Regana i britanskog premijera Margaret Tačer tokom 1980-tih. Fridman se uz, Fridriha Hajeka i Roberta Nozika, smatra ključnim teoretičarem neoliberalizma, koji je dobio na značaju sa "reganomikom" i "tačerizmom" 1980-tih, a onda je procesima globalizacije postao planetarni fenomen.
"On je svojim brilijantnim umom unapredio moralnu viziju – viziju društva u kojem su ljudi slobodni, slobodni da izaberu, ali u kojem vlada nema slobodu da zanemari njihove odluke. Ta vizija je promenila Ameriku i menja svet", rekao je o Fridmanu predsednik SAD Džordž Buš 2002. godine. Međutim, njegove ideje kritikovane su ne šmo u zemljama u razvoju, u kojima se smatra da je neoliberalizam samo produbio jaz između siromašnih i bogatih, već i u samoj Americi. Nedavno preminuli harvardski ekonomista Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith), inače dugogodišnji Fridmanov prijatelj, smatrao je da vlada mora igrati aktivniju ulogu u ekonomiji, inače tržište može izazvati stihiju. Galbrajtov biograf Ričard Parker pisao je prošle godine da je Fridmanovo zalaganje za deregulaciju finansijskog tržišta igralo ne malu ulogu u "veoma korumpiranom rastu deonica na Vol Stritu tokom 1990-tih godina, a smanjenje svih poreza po svaku cenu, dovelo je danas do rekordnog budzetskog deficita u SAD".
Fridman je ostao nepokolebljiv u svojim stavovima, odgovarajući na kritike sa dozom zajedljivog humora. Kao sledbenik čuvenog ekonomiste iz 18. veka Adama Smita, on je smatrao da je ekonomska sloboda preduslov za političku.
