Najspornije, kada je reč o novom Ustavu, jeste sama procedura ili, kako neki kažu, to što je izostala javna rasprava. Ipak, stiče se utisak da se u javnosti, osim izuzetno argumentovanih ekspertskih kritika onih poznavalaca ustavne materije koji svoje kritike, pa čak i poziv na bojkot, izražavaju racionalno primerenim tonom i pre svega znanjem, s druge strane stvara i ona druga, politička, prereferendumska groznica sa nepotrebno povišenim tonovima, gde se o Ustavu ne kaže gotovo ništa, ali se bojkot podrazumeva iz razloga političkih netrpeljivosti.
Ako tome dodamo neopravdano povišeno zadovoljstvo premijera Koštunice, za šta takođe, nema preterano mnogo utemeljenih razloga, kao čovek koji se pozivao na legalizam i kome bi pre samo nekoliko godina ovakva procedura izuzetno smetala, građani su ponovo u poziciji da slušaju dve potpuno polarizovane političke struje.
Zato troje naših sagovornika otvoreno, i pre svega kao građani, obrazlažu, nadam se iskreno, svoje lične stavove i ubeđenja zašto bi za Srbiju bilo dobro da građani izađu na referendum ili suprotno, zašto bi ga trebalo bojkotovati. Svaki od naših sagovornika reći će šta će on sam učiniti. Hoće li na referendum izaći ili ne i zašto?
O tome govore:
* Srđan Šaper, direktor agencije McCann Erickson.
* Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.
* Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije.
* * * *
VUČETIĆ: Tu se zaista, što se mene tiče, ne postavlja ni jedna jedina dilema. Mislim da na referendum treba izaći, pa makar se glasalo i protiv.
Reč je o jednom jedinstvenom, važnom istorijskom trenutku za Srbiju. Srbija je nedavno postala suverena, nezavisna država, međunarodno priznata, sa punim državnim kapacitetom i vreme je da, posle 88 godina od prestanka njene samostalne državnosti, dobije Ustav koji će izraziti puno uverenje u njenu državnost i sve ono što podrazumeva njen Ustav. Sama procedura donošenja Ustava Srbije predviđena je, kao i u svim državama, postojećim Ustavom jer ona sadrži, kao završnu fazu, organizovanje referenduma građana. Traži se visok cenzus, i to može biti predmet rasprave, ali tako je. Nema Ustava bez referenduma, i to bez uspešnog, koji podrazumeva izlazak i potvrdu Ustava više od 50 posto građana koji imaju pravo glasa. Imajući sve te okolnosti u vidu, pa i ovaj visoki cenzus, mislim da je to razlog više da se izađe na referendum i da se podrži predlog novog Ustava. Mislim da je sam predlog Ustava dodatni razlog da se izađe na referendum. Neosporno je da je centralni deo novog Ustava Srbije vrlo kvalitetan, a to je najvažniji deo svakog demokratskog Ustava koji garantuje i definiše ljudska prava i građanske slobode. Taj deo Ustava je kvalitetan i on je u skladu sa visokim evropskim standardima, u skladu je sa Evropskom konvencijom, ljudskim pravima i građanskim slobodama. To je najvažniji razlog što ga treba podržati. Nemam nikakve dileme, ne samo da ću izaći, nego i da ću glasati za Ustav i da ću agitovati među svojim prijateljima da učine to isto.
Kada je reč o pozivima na bojkot, koji čine neke male stranke koje su na prošlim izborima izgubile poverenje građana, mislim da je pre svega u pitanju pokušaj da se vrate u politički život, na vlast, ili u Parlament, time što bi bile protiv, više procedure, nego same sadržine Ustava jer nisam čuo niti jedan valjan razlog koji osporava bilo koje suštinsko rešenje iz oblasti definicije ljudskih prava ili nekih nadležnosti državnih organa. Više se kritike, koliko sam obavešten, svode na to da je izostao referendum i da će ovo biti jedna velika manipulacija pošto će izostati konsultovanje građana i stručne javnosti. Budimo realni, konsultovanje građana ne bi ni imali u javnoj raspravi jer ne možemo od građana dobiti stručna mišljenja povodom definicije pojedinih ustavnih rešenja. Građani za to nisu stručni. Jasno je da 95 posto biračkog tela nema stručnosti da ocenjuje pojedino rešenje, ali ima mogućnosti i pravo da oceni da li Srbiji treba Ustav koji će biti u sferi ljudskih prava, potpuno saglasan sa najvišim evropskim standardom i da li Srbiji treba Ustav koji je jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju. U tom smislu bih lično volio da je organizovana javna rasprava, ne toliko da bi se građani izjasnili o pojedinim rešenjima, oni to nikada ne čine, niti to znaju, već da bi se stručna javnost malo više animirala. Mislim da se u ovoj situaciji dogodilo nešto što je politički zanimljivo, istorijski važno, imajući u vidu proteklih 15 godina višestranačkog sistema. Po prvi put se desilo, a to je od najvećeg značaja za društvo, donošenje kvalitetnog Ustava. Uz sve primedbe koje se mogu staviti tomu predlogu Ustava, veoma je bitno da je postignut konsenzus, ili skoro potpuna suglasnost, uz određene kompromise i ustupke sa svih strana među odlučujućim političkim faktorima ove zemlje, a to je nekoliko stranaka u Skupštini Srbije koje izražavaju volju ogromne većine građana Srbije.
Suština nastojanja svakog demokratskog društva, kada se donosi Ustav, jeste da on ne bude izraz volje jedne stranke, ili jedne koalicije, pa makar ta koalicija imala u Skupštini ubedljivu većinu, već da Ustav bude izraz saglasne volje odlučujućih političkih činilaca. Kažem političkih jer Parlament jeste ustavotvorno telo. Ovog puta se dogodilo da su ljuti protivnici, kao što su demokrate i radikali, uspeli da nađu zajednički jezik oko nečega što se zove najviši državni interes, potreba Srbije, kao nezavisne države, da dobije što pre Ustav, da to bude ulaznica za Evropu, da se mnoga pitanja urade po najvišem nivou svetskih standarda. Mislim da je to nešto što treba vrednovati. Mi smo gledali desetine emisija na svim televizijama, svaki čas u poslednje dve godine, kako je predsednikov i vladin predlog Ustava došao u Skupštinu. Kao nacrt Ustava pogledali smo sijaset emisija u kojima su raspravljana sva sporna pitanja koja su se javila u vezi sa donošenjem novog Ustava. U tom smislu su učestvovali i stručnjaci i političari i funkcioneri koji se razumeju u tu materiju. Ne mislim da bi se moglo reći da javnost ne zna u čemu je bio spor. Mislim da ona to zna i da je zadovoljna što su sporovi prevaziđeni, makar i uz neke kompromise.
*****
BISERKO: Ja neću izaći na ovaj referendum jer smatram da je povređena demokratska procedura u samom postupku usaglašavanja tog Ustava jer je taj proces prošao bez ikakve javne rasprave. To je već nagoveštaj da će ova vlada, možda i u drugim prilikama, prekršiti određenu demokratsku proceduru i doneti rešenja protiv kojih se nećemo moći buniti jer pristajemo na ovakvo donošenje Ustava.
Smatram da se radi o političkoj podeli, pre svega u vezi sa Kosovom, obzirom da je Kosovo stavljeno u preambulu. Ponovo se na neki način igra sa emocijama Srba sa Kosova i građana u Srbiji na kosovskoj temi, a time se hoće postaviti drugi ciljevi. Nikako to nisu interesi Srba na Kosovu. Ovim se žrtvuju njihovi interesi jer njihovi interesi mogu biti ostvareni samo uz prihvatanje realnosti i uz saradnju sa kosovskim institucijama i kosovskim Albancima. Kod njih se gaje nade da će se Vojska Srbije vratiti na Kosovo i da će na taj način tek tada biti garantovani njihovi interesi. Čak i Kosta Čavoški ima primedbe na demokratsku proceduru i kaže da se pored snage volje mora pridodati i snaga oružja, što će reći da on u ovom momentu smatra da ne postoji snaga oružja, ali da je to jedini način očuvanja srpskog interesa na Kosovu.
Dodala bih da Ustav nikako ne može da odredi međunarodne glavnice neke države, već međunarodni sporazum. Prema tome, već samim tim to je manipulacija.
Ovaj Ustav je centralistički Ustav i protiv Vojvodine i protiv njene autonomije i protiv njenih specifičnosti. Na neki način derogira već usvojen Zakon o lokalnoj samoupravi iz 2002. godine. Postoje odredbe koje su vezane za to. To je na neki način suštinska centralizacija koju je Milošević u svom Ustavu itekako zacrtao, samim tim što je ukinuo autonomiju Vojvodine i Kosova.
Ovde se ograničava značaj međunarodnog prava u odnosu na unutrašnje pravo. Vraća se time na koncept suvereniteta iz XIX veka, koji je sasvim u suprotnosti sa onim što se danas dešava u Evropi. Ni Zapadna Evropa, kojom težimo, nema svoj suverenitet koji je delegirala na razne međunarodne organizacije, Evropsku uniju i tome slično. Ovaj Ustav već u sebe ugrađuje stav protiv Evrope i protiv suradnje sa Haškim tribunalom, o čemu je u nekim novinama nešto rekao i Vučić.
To su četiri osnovne obveznice koje su za mene važne i zbog kojih neću izaći na taj referendum.
Bitno je istaći da su reakcije građana polako ipak počele da se javljaju sve učestalije, iz raznih segmenata društva, od manjina, od Vojvođana, od raznih ciljnih grupa i partija. Mislim da će se, čak i ako ovaj referendum prođe, ipak izvršiti neka mobilizacija javnosti koja će iznositi svoje kritičke stavove i na neki način će početi ozbiljno da razmišlja o svemu onome šta taj Ustav zapravo donosi Srbiji. Najviše brine to što je činjenica da se u toj preambuli pominje Kosovo i Metohija, da to već po samoj definiciji sadrži potencijal da se Evropska unija odluči protiv članstva Srbije, obzirom da Evropska unija ne prima u svoje članstvo zemlje koje imaju teritorijalne aspiracije prema drugima. A kako stvari stoje, nezavisnost Kosova je više nego izvesna za nekoliko meseci. Aleksandar Simić, savetnik premijera Koštunice, to rešava tako što kaže da je Srbija najveći faktor na Balkanu i da prema tome svi oni koji budu priznavali nezavisno Kosovo će time pokazati kakav je stav prema Srbiji – prijateljski ili neprijateljski. On već samim tim markira kakav će biti odnos Srbije prema zemljama u susedstvu koje budu priznavale kosovsku nezavisnost.
Mislim da je ovo jedna zloupotreba i u funkciji narednih izbora koji će biti, ili za dva meseca ili naredne godine, ovisno kako prođe ovaj referendum. Ne radi se o nikakvoj novini, pošto ovaj Ustav ne znači diskontinuitet sa Miloševićev Ustavom. On je po tim bitnim odredbama manje-više isti, a pre svega po tom centralizmu koji je po suštini u suprotnosti sa svim onim što je danas dominirajuće u Evropi i što je zapravo imperativ bilo kakve demokratizacije društva. Ova manjinska vlada, samim tim što je manjinska, nije nadležna da donosi Ustav na takav način. Ona donošenje Ustava koristi, pre svega, u svrhu podizanja homogenizacije na kosovskom pitanju, koji nije suština, već stvaranje atmosfere za njihovu pobedu na ovim izborima na pitanju Kosova i kosovske emocije. Kao što smo mogli videti kroz sve te njihove spekulacije, radi se o jednoj podeli funkcija. Premijerska ponovo odlazi Koštunici, predsednička ponovo Tadiću. Radi se o jednoj kohabitaciji DS-a i DSS-a i još njih nekoliko manjih koje će biti u toj koalicionoj vladi, uz realnu mogućnost da DSS ovaj put odnese najviše glasova.
Kao nekog ko pomno prati ovu scenu, najviše me brine da je DS pristala na tu vrstu manipulacije jer je ona objektivno ipak najveći potencijal za demokratsku transformaciju Srbije. Ona je od toga odustala i u ovom momentu ona na neki način pravi konstrukcije sa DSS-om, koja, po meni, ne pripada demokratskom bloku. Vidim je više u bloku sa Radikalima i SPS-om. Ovaj Ustav je radikalski, obzirom da su oni bili najuticajniji oko definisanja nekih odredaba Ustava, u nekim čak i pozitivno. Verujem da su oni i socijalisti bili glavni, ili najuticajniji, u smislu održavanja sekularnog karaktera države Srbije, pošto je to neka tekovina Srbije kroz čitavo stoleće. Može se reći da je ovo radikalski i SPS-ovski Ustav. Isto tako treba imati u vidu da je taj blok identifikovan sa ratnom politikom i Miloševićevim nasleđem. Koštunica je omogućio njihov povratak na političku scenu, kao i kontinuitet sa svim tim snagama koje drže Srbiju kao taoca u odnosu na Evropu i na tu evropsku viziju Srbije koja je umrla 12. marta 2003. godine. U tom smislu mislim da ovaj Ustav predstavlja političku podelu jer mobiliše građane Srbije na sasvim pogrešan i neistinit način jer se ne radi o Ustavu, već o nekoj predizbornoj kombinaciji sadašnje koalicione vlade.
****
ŠAPER: Izaći ću na referendum i glasaću za Ustav iz mnogo razloga. Kao jedan običan građanin ove zemlje, koji misli da Srbija treba da ide što brže napred, ne vidim ni jedan razlog zašto to ne bih uradio.
Ni jedan razlog koji sam video u diskusijama oko Ustava ne bi me ubedio da to ne treba da uradim, osim nekog čudnog unutrašnjeg razloga da je neke stvari bolje ne uraditi. Mislim da kod nas postoji mnogo ljudi koji misle da moraju da budu 100 posto u pravu, a ako nisu u pravu i ako to nije prihvaćno, onda je bolje da to sve propadne i da se ništa od toga ne desi.
Mislim da smo godinama pričali da Ustav nije važan, da treba čovek od nečega da živi, da se Ustav ne maže na hleb i slično. Mislim da sve to nije tačno i da je Ustav izuzetno važan. Sada smo dobili jedan Ustav koji je bolji nego što je bio Ustava koji je doneo Slobodan Milošević. Suštinski, to i nije ono što je najvažnije. Imam jedan pragmatičan razlog. Mislim da je u Srbiji, u zadnje dve i pol godine, potrebno da dođe do smene vlasti, da je potrebna nova vlada, jedna mnogo otvorenija vlada prema Evropi i prema onome gde Srbija treba da ide. U tom smislu mislim da ako je Ustav i donošenje Ustava taj korak koji će nas dovesti u decembru do izbora na osnovu kojih ćemo tu vladu napraviti, onda sam za to da taj Ustav sada i donesemo.
Mislim da je Miloševićev Ustav, kao i njegovi predsednički izbori, mnoge stvari stavio u jedan sistem nepromenjivosti i nesmenjivosti. Sada se našao jedan istorijski trenutak u kome je moguće postići konsenzus i dobiti novi Ustav, koji, što se mene tiče kao člana DS-a i bliskom građanskom viđenju srpskog društva, mislim da u najmanje 90 posto slučajeva odgovara onome kakav idealan Ustav treba da bude. Mislim da ovaj novi Ustav ima u sebi onu važnu tačku, a to je da je on promenjiv. Mi nismo Amerika pa da Ustav mora da traje 200 godina. Ni ovaj neće trajati 200 godina i ne doživljavam ga kao svetinju nad svetinjama, kao što ga doživljava premijer Koštunica. Mislim da je ovo dokument koji služi za to da se na njemu napravi država i koji posle novih izbora može za par godina da se promeni. I u američkom Ustavu je napravljeno desetine amandmana, od kojih je zadnji bio devedeset i neke godine. Mislim da je Ustav živa stvar koja može da se menja. Ovaj je promenjiv, za razliku od Miloševićevog koji je bio nepromenjiv. Ovaj dovodi do izbora koji će biti u decembru. Bez toga ne znam kada će biti izbori.
Mislim da ne smemo da čekamo jer Srbiji se žuri. Mislim da nije dobro da se Srbija u ovom trenutku koči pošto mislim da je cela evropska zajednica usporila proces prihvatanja novih članica i neke stvari se zaustavljaju. Tim više ne treba da čekamo, nego treba da nadoknadimo vreme koje smo izgubili, a izgubili smo od 5. oktobra mnogo vremena. Imali smo jednu situaciju u vreme 2001., 2002. godine, kada je DOS bio na vlasti. Tada je DOS imao dvotrećinsku većinu i mogao je Ustav da se promeni, da se na tome poradilo, ali nije. To je tada bilo jednostavnije, a sada je složenije. Sada ga menjamo jer se našao trenutak kada to može da se uradi.
Treba da budemo pragmatični i da verujemo da neke čvorove, u kojima se nalazimo, moramo da presečemo. Odlazak Crne Gore je bio čvor koji smo presekli. Izaći ću na taj referendum i glasati da uzmemo novi Ustav. Ne vidim nikakav razlog da taj čvor ne presečemo, da se ponovo ne vratimo na Miloševićev Ustav i da ne čekamo izbore za Ustavotvornu skupštinu koji mogu da budu i za godinu dana, da iz nepoznatog razloga istrajemo u nekoj vrsti sopstvenog zatvaranja, što mislim da ne treba da radimo u onim stvarima gde sami sebi možemo da pomognemo. Ako već ne možemo da isporučimo Mladića jer za to nema volje u vladi, onda bar možemo da promenimo ovaj Ustav i da time pokažemo da smo makar jedan od uslova Evropske unije usvojili. Jedan od bitnih uslova koji Evropska unija traži od nas jeste da skinemo Miloševićev Ustav. I to je razlog što su Solana i drugi pozdravili ideju da imamo novi.
U nekim konkretnim stvarima mislim da ovaj Ustav konačno razbija ideju društvene svojine, jedne države koja ne dozvoljava strane investicije i vlasništvo nad zemljištem, koja ne dozvoljava privatizacije i sigurnost stranih investicija. Mislim da na ovaj način, ovim Ustavom, koji ima i loša rešenja ali mislim da su u manjini, stvaramo jednu sredinu koja je mnogo sigurnija za nekoga ko želi ovde da unosi novac. Pošto se danas na njega često ljudi pozivaju, i kada treba i kada ne treba, mislim da je Zoran Đinđić živ i on bi sa obe ruke potpisao ovaj Ustav i rekao hajde da idemo dalje jer je za Srbiju bitno da konačno počne da se oslobađa nekih malih sobica u kojima ne može da se diše i zbog kojih ne može da se ide napred. Tako bi bio jedan problem manje. Posle tog problema dolaze izbori, a posle tih izbora dolazi druga vlada koja je mnogo otvorenija ka svetu, bar se nadam da će takva biti i za takvu ću da glasam. Mislim da je Ustav veoma mala stavka na tom putu koji treba završiti i ići dalje, ne praviti od toga problem sa kojim se govore razne istine, poluistine i neistine koje se odjednom pronalaze i koji, na kraju krajeva, služi za to da se preko njega ostvaruju određeni politički poeni onih koji se plaše izbora u ovom trenutku. Referendum nisu izbori. Referendum je samo način da se dođe do pravih izbora u decembru koji će dovesti na vlast one u Srbiji koji mogu ovu zemlju brže da učine boljom. Srbiji se maksimalno žuri i zato ne valja kočiti u ovom trenutku.
Ne mislim da je ovo pitanje života i smrti. Potpuno uvažavam ljude koji su po profesiji pravnici, a neki od njih s pravom misle da nije bilo javne rasprave na pravi način. To je istina. Slažem se. Pored ljudi koji su pravnici, postoje i drugi koji su protivnici Ustava, a to su oni kojima je u političkom interesu da se prikažu kao nosioci antiustavne kampanje, pa da sutra mogu da kažu, kada ne znam koliko ljudi ne izađe na izbore, da su nas svi ti podržali. To je besmislica i to nije tako u stvarnosti. Mislim da je Srbija dosegla taj nivo da ne treba svaki problem da bude problem polarizacije na dobre i zle, na one koji su se zakleli na vernost Zornu i na one koji su ga izdali, nego da bude jedna zemlja u kojoj se stvari nazivaju pravim imenom i u kojoj je ovaj Ustav samo jedno sredstvo da idemo dalje, da idemo na izbore koji smo tražili već tri godine. Ovaj Ustav je svakako bolji nego luđački Miloševićev Ustav koji je u sebi imao ugrađen čip da ne može nikada da se promeni, tražio da ostanemo robovi tog Ustava zauvek. Već šest godina je prošlo da ga nismo promenili. Sada smo ga promenili, daleko mu bilo. Imamo novi i sutra ćemo da pravimo još bolji. Ustavna povelja, koja je usvojena 2002. godine, još je mnogo gora nego ovaj Ustav, pa smo je opet usvojili, samo zato što nam se učinilo da ona može pragmatično da reši neke stvari. Ista stvar je i sa ovim Ustavom. Glasam sa obe ruke da se u Srbiji stvari otpetljavaju, a ne da se dodatno zapetljavaju. To je osnovni motiv zbog kojeg ću da izađem na ovaj referendum i da glasam ZA.
Ako tome dodamo neopravdano povišeno zadovoljstvo premijera Koštunice, za šta takođe, nema preterano mnogo utemeljenih razloga, kao čovek koji se pozivao na legalizam i kome bi pre samo nekoliko godina ovakva procedura izuzetno smetala, građani su ponovo u poziciji da slušaju dve potpuno polarizovane političke struje.
Zato troje naših sagovornika otvoreno, i pre svega kao građani, obrazlažu, nadam se iskreno, svoje lične stavove i ubeđenja zašto bi za Srbiju bilo dobro da građani izađu na referendum ili suprotno, zašto bi ga trebalo bojkotovati. Svaki od naših sagovornika reći će šta će on sam učiniti. Hoće li na referendum izaći ili ne i zašto?
O tome govore:
* Srđan Šaper, direktor agencije McCann Erickson.
* Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.
* Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije.
* * * *
VUČETIĆ: Tu se zaista, što se mene tiče, ne postavlja ni jedna jedina dilema. Mislim da na referendum treba izaći, pa makar se glasalo i protiv.
Reč je o jednom jedinstvenom, važnom istorijskom trenutku za Srbiju. Srbija je nedavno postala suverena, nezavisna država, međunarodno priznata, sa punim državnim kapacitetom i vreme je da, posle 88 godina od prestanka njene samostalne državnosti, dobije Ustav koji će izraziti puno uverenje u njenu državnost i sve ono što podrazumeva njen Ustav. Sama procedura donošenja Ustava Srbije predviđena je, kao i u svim državama, postojećim Ustavom jer ona sadrži, kao završnu fazu, organizovanje referenduma građana. Traži se visok cenzus, i to može biti predmet rasprave, ali tako je. Nema Ustava bez referenduma, i to bez uspešnog, koji podrazumeva izlazak i potvrdu Ustava više od 50 posto građana koji imaju pravo glasa. Imajući sve te okolnosti u vidu, pa i ovaj visoki cenzus, mislim da je to razlog više da se izađe na referendum i da se podrži predlog novog Ustava. Mislim da je sam predlog Ustava dodatni razlog da se izađe na referendum. Neosporno je da je centralni deo novog Ustava Srbije vrlo kvalitetan, a to je najvažniji deo svakog demokratskog Ustava koji garantuje i definiše ljudska prava i građanske slobode. Taj deo Ustava je kvalitetan i on je u skladu sa visokim evropskim standardima, u skladu je sa Evropskom konvencijom, ljudskim pravima i građanskim slobodama. To je najvažniji razlog što ga treba podržati. Nemam nikakve dileme, ne samo da ću izaći, nego i da ću glasati za Ustav i da ću agitovati među svojim prijateljima da učine to isto.
Kada je reč o pozivima na bojkot, koji čine neke male stranke koje su na prošlim izborima izgubile poverenje građana, mislim da je pre svega u pitanju pokušaj da se vrate u politički život, na vlast, ili u Parlament, time što bi bile protiv, više procedure, nego same sadržine Ustava jer nisam čuo niti jedan valjan razlog koji osporava bilo koje suštinsko rešenje iz oblasti definicije ljudskih prava ili nekih nadležnosti državnih organa. Više se kritike, koliko sam obavešten, svode na to da je izostao referendum i da će ovo biti jedna velika manipulacija pošto će izostati konsultovanje građana i stručne javnosti. Budimo realni, konsultovanje građana ne bi ni imali u javnoj raspravi jer ne možemo od građana dobiti stručna mišljenja povodom definicije pojedinih ustavnih rešenja. Građani za to nisu stručni. Jasno je da 95 posto biračkog tela nema stručnosti da ocenjuje pojedino rešenje, ali ima mogućnosti i pravo da oceni da li Srbiji treba Ustav koji će biti u sferi ljudskih prava, potpuno saglasan sa najvišim evropskim standardom i da li Srbiji treba Ustav koji je jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju. U tom smislu bih lično volio da je organizovana javna rasprava, ne toliko da bi se građani izjasnili o pojedinim rešenjima, oni to nikada ne čine, niti to znaju, već da bi se stručna javnost malo više animirala. Mislim da se u ovoj situaciji dogodilo nešto što je politički zanimljivo, istorijski važno, imajući u vidu proteklih 15 godina višestranačkog sistema. Po prvi put se desilo, a to je od najvećeg značaja za društvo, donošenje kvalitetnog Ustava. Uz sve primedbe koje se mogu staviti tomu predlogu Ustava, veoma je bitno da je postignut konsenzus, ili skoro potpuna suglasnost, uz određene kompromise i ustupke sa svih strana među odlučujućim političkim faktorima ove zemlje, a to je nekoliko stranaka u Skupštini Srbije koje izražavaju volju ogromne većine građana Srbije.
Suština nastojanja svakog demokratskog društva, kada se donosi Ustav, jeste da on ne bude izraz volje jedne stranke, ili jedne koalicije, pa makar ta koalicija imala u Skupštini ubedljivu većinu, već da Ustav bude izraz saglasne volje odlučujućih političkih činilaca. Kažem političkih jer Parlament jeste ustavotvorno telo. Ovog puta se dogodilo da su ljuti protivnici, kao što su demokrate i radikali, uspeli da nađu zajednički jezik oko nečega što se zove najviši državni interes, potreba Srbije, kao nezavisne države, da dobije što pre Ustav, da to bude ulaznica za Evropu, da se mnoga pitanja urade po najvišem nivou svetskih standarda. Mislim da je to nešto što treba vrednovati. Mi smo gledali desetine emisija na svim televizijama, svaki čas u poslednje dve godine, kako je predsednikov i vladin predlog Ustava došao u Skupštinu. Kao nacrt Ustava pogledali smo sijaset emisija u kojima su raspravljana sva sporna pitanja koja su se javila u vezi sa donošenjem novog Ustava. U tom smislu su učestvovali i stručnjaci i političari i funkcioneri koji se razumeju u tu materiju. Ne mislim da bi se moglo reći da javnost ne zna u čemu je bio spor. Mislim da ona to zna i da je zadovoljna što su sporovi prevaziđeni, makar i uz neke kompromise.
*****
BISERKO: Ja neću izaći na ovaj referendum jer smatram da je povređena demokratska procedura u samom postupku usaglašavanja tog Ustava jer je taj proces prošao bez ikakve javne rasprave. To je već nagoveštaj da će ova vlada, možda i u drugim prilikama, prekršiti određenu demokratsku proceduru i doneti rešenja protiv kojih se nećemo moći buniti jer pristajemo na ovakvo donošenje Ustava.
Smatram da se radi o političkoj podeli, pre svega u vezi sa Kosovom, obzirom da je Kosovo stavljeno u preambulu. Ponovo se na neki način igra sa emocijama Srba sa Kosova i građana u Srbiji na kosovskoj temi, a time se hoće postaviti drugi ciljevi. Nikako to nisu interesi Srba na Kosovu. Ovim se žrtvuju njihovi interesi jer njihovi interesi mogu biti ostvareni samo uz prihvatanje realnosti i uz saradnju sa kosovskim institucijama i kosovskim Albancima. Kod njih se gaje nade da će se Vojska Srbije vratiti na Kosovo i da će na taj način tek tada biti garantovani njihovi interesi. Čak i Kosta Čavoški ima primedbe na demokratsku proceduru i kaže da se pored snage volje mora pridodati i snaga oružja, što će reći da on u ovom momentu smatra da ne postoji snaga oružja, ali da je to jedini način očuvanja srpskog interesa na Kosovu.
Dodala bih da Ustav nikako ne može da odredi međunarodne glavnice neke države, već međunarodni sporazum. Prema tome, već samim tim to je manipulacija.
Ovaj Ustav je centralistički Ustav i protiv Vojvodine i protiv njene autonomije i protiv njenih specifičnosti. Na neki način derogira već usvojen Zakon o lokalnoj samoupravi iz 2002. godine. Postoje odredbe koje su vezane za to. To je na neki način suštinska centralizacija koju je Milošević u svom Ustavu itekako zacrtao, samim tim što je ukinuo autonomiju Vojvodine i Kosova.
Ovde se ograničava značaj međunarodnog prava u odnosu na unutrašnje pravo. Vraća se time na koncept suvereniteta iz XIX veka, koji je sasvim u suprotnosti sa onim što se danas dešava u Evropi. Ni Zapadna Evropa, kojom težimo, nema svoj suverenitet koji je delegirala na razne međunarodne organizacije, Evropsku uniju i tome slično. Ovaj Ustav već u sebe ugrađuje stav protiv Evrope i protiv suradnje sa Haškim tribunalom, o čemu je u nekim novinama nešto rekao i Vučić.
To su četiri osnovne obveznice koje su za mene važne i zbog kojih neću izaći na taj referendum.
Bitno je istaći da su reakcije građana polako ipak počele da se javljaju sve učestalije, iz raznih segmenata društva, od manjina, od Vojvođana, od raznih ciljnih grupa i partija. Mislim da će se, čak i ako ovaj referendum prođe, ipak izvršiti neka mobilizacija javnosti koja će iznositi svoje kritičke stavove i na neki način će početi ozbiljno da razmišlja o svemu onome šta taj Ustav zapravo donosi Srbiji. Najviše brine to što je činjenica da se u toj preambuli pominje Kosovo i Metohija, da to već po samoj definiciji sadrži potencijal da se Evropska unija odluči protiv članstva Srbije, obzirom da Evropska unija ne prima u svoje članstvo zemlje koje imaju teritorijalne aspiracije prema drugima. A kako stvari stoje, nezavisnost Kosova je više nego izvesna za nekoliko meseci. Aleksandar Simić, savetnik premijera Koštunice, to rešava tako što kaže da je Srbija najveći faktor na Balkanu i da prema tome svi oni koji budu priznavali nezavisno Kosovo će time pokazati kakav je stav prema Srbiji – prijateljski ili neprijateljski. On već samim tim markira kakav će biti odnos Srbije prema zemljama u susedstvu koje budu priznavale kosovsku nezavisnost.
Mislim da je ovo jedna zloupotreba i u funkciji narednih izbora koji će biti, ili za dva meseca ili naredne godine, ovisno kako prođe ovaj referendum. Ne radi se o nikakvoj novini, pošto ovaj Ustav ne znači diskontinuitet sa Miloševićev Ustavom. On je po tim bitnim odredbama manje-više isti, a pre svega po tom centralizmu koji je po suštini u suprotnosti sa svim onim što je danas dominirajuće u Evropi i što je zapravo imperativ bilo kakve demokratizacije društva. Ova manjinska vlada, samim tim što je manjinska, nije nadležna da donosi Ustav na takav način. Ona donošenje Ustava koristi, pre svega, u svrhu podizanja homogenizacije na kosovskom pitanju, koji nije suština, već stvaranje atmosfere za njihovu pobedu na ovim izborima na pitanju Kosova i kosovske emocije. Kao što smo mogli videti kroz sve te njihove spekulacije, radi se o jednoj podeli funkcija. Premijerska ponovo odlazi Koštunici, predsednička ponovo Tadiću. Radi se o jednoj kohabitaciji DS-a i DSS-a i još njih nekoliko manjih koje će biti u toj koalicionoj vladi, uz realnu mogućnost da DSS ovaj put odnese najviše glasova.
Kao nekog ko pomno prati ovu scenu, najviše me brine da je DS pristala na tu vrstu manipulacije jer je ona objektivno ipak najveći potencijal za demokratsku transformaciju Srbije. Ona je od toga odustala i u ovom momentu ona na neki način pravi konstrukcije sa DSS-om, koja, po meni, ne pripada demokratskom bloku. Vidim je više u bloku sa Radikalima i SPS-om. Ovaj Ustav je radikalski, obzirom da su oni bili najuticajniji oko definisanja nekih odredaba Ustava, u nekim čak i pozitivno. Verujem da su oni i socijalisti bili glavni, ili najuticajniji, u smislu održavanja sekularnog karaktera države Srbije, pošto je to neka tekovina Srbije kroz čitavo stoleće. Može se reći da je ovo radikalski i SPS-ovski Ustav. Isto tako treba imati u vidu da je taj blok identifikovan sa ratnom politikom i Miloševićevim nasleđem. Koštunica je omogućio njihov povratak na političku scenu, kao i kontinuitet sa svim tim snagama koje drže Srbiju kao taoca u odnosu na Evropu i na tu evropsku viziju Srbije koja je umrla 12. marta 2003. godine. U tom smislu mislim da ovaj Ustav predstavlja političku podelu jer mobiliše građane Srbije na sasvim pogrešan i neistinit način jer se ne radi o Ustavu, već o nekoj predizbornoj kombinaciji sadašnje koalicione vlade.
****
ŠAPER: Izaći ću na referendum i glasaću za Ustav iz mnogo razloga. Kao jedan običan građanin ove zemlje, koji misli da Srbija treba da ide što brže napred, ne vidim ni jedan razlog zašto to ne bih uradio.
Ni jedan razlog koji sam video u diskusijama oko Ustava ne bi me ubedio da to ne treba da uradim, osim nekog čudnog unutrašnjeg razloga da je neke stvari bolje ne uraditi. Mislim da kod nas postoji mnogo ljudi koji misle da moraju da budu 100 posto u pravu, a ako nisu u pravu i ako to nije prihvaćno, onda je bolje da to sve propadne i da se ništa od toga ne desi.
Mislim da smo godinama pričali da Ustav nije važan, da treba čovek od nečega da živi, da se Ustav ne maže na hleb i slično. Mislim da sve to nije tačno i da je Ustav izuzetno važan. Sada smo dobili jedan Ustav koji je bolji nego što je bio Ustava koji je doneo Slobodan Milošević. Suštinski, to i nije ono što je najvažnije. Imam jedan pragmatičan razlog. Mislim da je u Srbiji, u zadnje dve i pol godine, potrebno da dođe do smene vlasti, da je potrebna nova vlada, jedna mnogo otvorenija vlada prema Evropi i prema onome gde Srbija treba da ide. U tom smislu mislim da ako je Ustav i donošenje Ustava taj korak koji će nas dovesti u decembru do izbora na osnovu kojih ćemo tu vladu napraviti, onda sam za to da taj Ustav sada i donesemo.
Mislim da je Miloševićev Ustav, kao i njegovi predsednički izbori, mnoge stvari stavio u jedan sistem nepromenjivosti i nesmenjivosti. Sada se našao jedan istorijski trenutak u kome je moguće postići konsenzus i dobiti novi Ustav, koji, što se mene tiče kao člana DS-a i bliskom građanskom viđenju srpskog društva, mislim da u najmanje 90 posto slučajeva odgovara onome kakav idealan Ustav treba da bude. Mislim da ovaj novi Ustav ima u sebi onu važnu tačku, a to je da je on promenjiv. Mi nismo Amerika pa da Ustav mora da traje 200 godina. Ni ovaj neće trajati 200 godina i ne doživljavam ga kao svetinju nad svetinjama, kao što ga doživljava premijer Koštunica. Mislim da je ovo dokument koji služi za to da se na njemu napravi država i koji posle novih izbora može za par godina da se promeni. I u američkom Ustavu je napravljeno desetine amandmana, od kojih je zadnji bio devedeset i neke godine. Mislim da je Ustav živa stvar koja može da se menja. Ovaj je promenjiv, za razliku od Miloševićevog koji je bio nepromenjiv. Ovaj dovodi do izbora koji će biti u decembru. Bez toga ne znam kada će biti izbori.
Mislim da ne smemo da čekamo jer Srbiji se žuri. Mislim da nije dobro da se Srbija u ovom trenutku koči pošto mislim da je cela evropska zajednica usporila proces prihvatanja novih članica i neke stvari se zaustavljaju. Tim više ne treba da čekamo, nego treba da nadoknadimo vreme koje smo izgubili, a izgubili smo od 5. oktobra mnogo vremena. Imali smo jednu situaciju u vreme 2001., 2002. godine, kada je DOS bio na vlasti. Tada je DOS imao dvotrećinsku većinu i mogao je Ustav da se promeni, da se na tome poradilo, ali nije. To je tada bilo jednostavnije, a sada je složenije. Sada ga menjamo jer se našao trenutak kada to može da se uradi.
Treba da budemo pragmatični i da verujemo da neke čvorove, u kojima se nalazimo, moramo da presečemo. Odlazak Crne Gore je bio čvor koji smo presekli. Izaći ću na taj referendum i glasati da uzmemo novi Ustav. Ne vidim nikakav razlog da taj čvor ne presečemo, da se ponovo ne vratimo na Miloševićev Ustav i da ne čekamo izbore za Ustavotvornu skupštinu koji mogu da budu i za godinu dana, da iz nepoznatog razloga istrajemo u nekoj vrsti sopstvenog zatvaranja, što mislim da ne treba da radimo u onim stvarima gde sami sebi možemo da pomognemo. Ako već ne možemo da isporučimo Mladića jer za to nema volje u vladi, onda bar možemo da promenimo ovaj Ustav i da time pokažemo da smo makar jedan od uslova Evropske unije usvojili. Jedan od bitnih uslova koji Evropska unija traži od nas jeste da skinemo Miloševićev Ustav. I to je razlog što su Solana i drugi pozdravili ideju da imamo novi.
U nekim konkretnim stvarima mislim da ovaj Ustav konačno razbija ideju društvene svojine, jedne države koja ne dozvoljava strane investicije i vlasništvo nad zemljištem, koja ne dozvoljava privatizacije i sigurnost stranih investicija. Mislim da na ovaj način, ovim Ustavom, koji ima i loša rešenja ali mislim da su u manjini, stvaramo jednu sredinu koja je mnogo sigurnija za nekoga ko želi ovde da unosi novac. Pošto se danas na njega često ljudi pozivaju, i kada treba i kada ne treba, mislim da je Zoran Đinđić živ i on bi sa obe ruke potpisao ovaj Ustav i rekao hajde da idemo dalje jer je za Srbiju bitno da konačno počne da se oslobađa nekih malih sobica u kojima ne može da se diše i zbog kojih ne može da se ide napred. Tako bi bio jedan problem manje. Posle tog problema dolaze izbori, a posle tih izbora dolazi druga vlada koja je mnogo otvorenija ka svetu, bar se nadam da će takva biti i za takvu ću da glasam. Mislim da je Ustav veoma mala stavka na tom putu koji treba završiti i ići dalje, ne praviti od toga problem sa kojim se govore razne istine, poluistine i neistine koje se odjednom pronalaze i koji, na kraju krajeva, služi za to da se preko njega ostvaruju određeni politički poeni onih koji se plaše izbora u ovom trenutku. Referendum nisu izbori. Referendum je samo način da se dođe do pravih izbora u decembru koji će dovesti na vlast one u Srbiji koji mogu ovu zemlju brže da učine boljom. Srbiji se maksimalno žuri i zato ne valja kočiti u ovom trenutku.
Ne mislim da je ovo pitanje života i smrti. Potpuno uvažavam ljude koji su po profesiji pravnici, a neki od njih s pravom misle da nije bilo javne rasprave na pravi način. To je istina. Slažem se. Pored ljudi koji su pravnici, postoje i drugi koji su protivnici Ustava, a to su oni kojima je u političkom interesu da se prikažu kao nosioci antiustavne kampanje, pa da sutra mogu da kažu, kada ne znam koliko ljudi ne izađe na izbore, da su nas svi ti podržali. To je besmislica i to nije tako u stvarnosti. Mislim da je Srbija dosegla taj nivo da ne treba svaki problem da bude problem polarizacije na dobre i zle, na one koji su se zakleli na vernost Zornu i na one koji su ga izdali, nego da bude jedna zemlja u kojoj se stvari nazivaju pravim imenom i u kojoj je ovaj Ustav samo jedno sredstvo da idemo dalje, da idemo na izbore koji smo tražili već tri godine. Ovaj Ustav je svakako bolji nego luđački Miloševićev Ustav koji je u sebi imao ugrađen čip da ne može nikada da se promeni, tražio da ostanemo robovi tog Ustava zauvek. Već šest godina je prošlo da ga nismo promenili. Sada smo ga promenili, daleko mu bilo. Imamo novi i sutra ćemo da pravimo još bolji. Ustavna povelja, koja je usvojena 2002. godine, još je mnogo gora nego ovaj Ustav, pa smo je opet usvojili, samo zato što nam se učinilo da ona može pragmatično da reši neke stvari. Ista stvar je i sa ovim Ustavom. Glasam sa obe ruke da se u Srbiji stvari otpetljavaju, a ne da se dodatno zapetljavaju. To je osnovni motiv zbog kojeg ću da izađem na ovaj referendum i da glasam ZA.