Iz gotovo svakog restorana beogradske Skadarlije čuje se pesma kafanskih svirača. Onih sa kojima počinje veče i onih koji muzikom zatvaraju kafane i ispraćaju poslednje boeme. To je mesto gde su naši sagovornici, svirajući, proveli najveći deo života:
„Skadarlija je jedan prirodni filter za dobru muziku. Ono što uđe u Skadarliju od pesama, ne kažem da nema novih, to ostaje za sva vremena. Budite sigurni, ono što je Skadarlija prihvatila da uđe, da muzičari kažu – naučili smo tu pesmu baš onako k‘o što treba, ta pesma sigurno ostaje.“
Ovo je priča muzičara iz orkestra „Tri šešira“. Njihov život, uspomene, pa i zvuk instrumenata koji su tu da otvore dušu svakom gostu:
„Kad priđemo nekom gostu, mi već otprilike znamo šta on voli. To je iskustvo. Retko kad promašimo. Pitaju nas: ,Kako ste znali da baš tu pesmu volimo?‘, odgovaramo: ,To je naša muzička intuicija‘.“
Male tajne velikih kafanskih majstora otkriva violinista orkestra „Tri šešira“ Ratko Radović:
„To je iskustvo, to ide nekako sa godinama, sa stažom, ima tu malo i trenda, praćenja situacije, praćenja gosta, poznavanja gostiju… To su neki ,predmeti‘ koji se uče u kafani. Jednostavno, dok sviramo, dok radimo, moramo da vodimo računa, krajičkom oka da nas niko ne vidi, na koju pesmu gost jede, na koju pesmu gost reaguje, na koju pesmu gost priča, na koju pesmu gost uživa. Tu još dolaze još i neki drugi elementi – šta je gost poručio, koje piće pije… Pogledam i odmah vidim da li su muž i žena, prijatelj i prijateljicada li su ovo ili ono, sve to vidim na prvi pogled, po načinu kako sede, kako razgovaraju. To je jedno iskustvo koje se stiče.“
O prošlim vremenima, bar u finansijskom smislu, gitarista Dragan Vukajlović govori sa setom:
„Sedamdesetih godina, kad je svako mogao da izvede svoju porodicu u restoran, bilo je para i u ugostiteljstvu i za muziku. Međutim, sad su druga vremena. Sedamdesetih godina, muzičar je imao para i za auto-pijacu, a sada smo sretni ako imamo i za ovu običnu, zelenu pijacu.“
Za ove muzičare svaka noć je drugačija. Njihov život, koliko god bio težak, prepun je događaja, informacija, anegdota:
„Naši ljudi sad dovedu strance, recimo iz Francuske, pa pitaju: ,Znate li neku francusku?‘. Normalno, mi znamo mnogo stranih pesama, upravo zbog toga da bi prijatno iznenadili gosta. Znamo po jednu-dve, zavisno iz kojih krajeva dolaze i koliko ih dolazi. Dovedu nekoga recimo sa Islanda, pa pitaju: ,Znate li neku sa Islanda? ‘, a ja pitam: ,Izvinite, da li iz severnog ili južnog dela?‘. Naši ljudi žele da se pokažu pred svojim gostima. Nekad je to opravdano, nekad nije. I sad, bila je jedna naša čuvena violinistkinja ovde i sad je jedan htio njoj malo da podiđe, okrene se meni pošto sam ja violinista, pa kaže: ,Vodite računa, ona je vaša koleginica‘. A ja pitam: ,O, baš mi je drago, u kojoj kafani svira?‘.“
Kao noćne ptice, na mig gosta, oni su tu. Imaju pesmu za svačiju dušu, a njihova nikad završena knjiga počinje vrlo jednostavno – muzikom.
„Skadarlija je jedan prirodni filter za dobru muziku. Ono što uđe u Skadarliju od pesama, ne kažem da nema novih, to ostaje za sva vremena. Budite sigurni, ono što je Skadarlija prihvatila da uđe, da muzičari kažu – naučili smo tu pesmu baš onako k‘o što treba, ta pesma sigurno ostaje.“
Ovo je priča muzičara iz orkestra „Tri šešira“. Njihov život, uspomene, pa i zvuk instrumenata koji su tu da otvore dušu svakom gostu:
„Kad priđemo nekom gostu, mi već otprilike znamo šta on voli. To je iskustvo. Retko kad promašimo. Pitaju nas: ,Kako ste znali da baš tu pesmu volimo?‘, odgovaramo: ,To je naša muzička intuicija‘.“
Male tajne velikih kafanskih majstora otkriva violinista orkestra „Tri šešira“ Ratko Radović:
„To je iskustvo, to ide nekako sa godinama, sa stažom, ima tu malo i trenda, praćenja situacije, praćenja gosta, poznavanja gostiju… To su neki ,predmeti‘ koji se uče u kafani. Jednostavno, dok sviramo, dok radimo, moramo da vodimo računa, krajičkom oka da nas niko ne vidi, na koju pesmu gost jede, na koju pesmu gost reaguje, na koju pesmu gost priča, na koju pesmu gost uživa. Tu još dolaze još i neki drugi elementi – šta je gost poručio, koje piće pije… Pogledam i odmah vidim da li su muž i žena, prijatelj i prijateljicada li su ovo ili ono, sve to vidim na prvi pogled, po načinu kako sede, kako razgovaraju. To je jedno iskustvo koje se stiče.“
O prošlim vremenima, bar u finansijskom smislu, gitarista Dragan Vukajlović govori sa setom:
„Sedamdesetih godina, kad je svako mogao da izvede svoju porodicu u restoran, bilo je para i u ugostiteljstvu i za muziku. Međutim, sad su druga vremena. Sedamdesetih godina, muzičar je imao para i za auto-pijacu, a sada smo sretni ako imamo i za ovu običnu, zelenu pijacu.“
Za ove muzičare svaka noć je drugačija. Njihov život, koliko god bio težak, prepun je događaja, informacija, anegdota:
„Naši ljudi sad dovedu strance, recimo iz Francuske, pa pitaju: ,Znate li neku francusku?‘. Normalno, mi znamo mnogo stranih pesama, upravo zbog toga da bi prijatno iznenadili gosta. Znamo po jednu-dve, zavisno iz kojih krajeva dolaze i koliko ih dolazi. Dovedu nekoga recimo sa Islanda, pa pitaju: ,Znate li neku sa Islanda? ‘, a ja pitam: ,Izvinite, da li iz severnog ili južnog dela?‘. Naši ljudi žele da se pokažu pred svojim gostima. Nekad je to opravdano, nekad nije. I sad, bila je jedna naša čuvena violinistkinja ovde i sad je jedan htio njoj malo da podiđe, okrene se meni pošto sam ja violinista, pa kaže: ,Vodite računa, ona je vaša koleginica‘. A ja pitam: ,O, baš mi je drago, u kojoj kafani svira?‘.“
Kao noćne ptice, na mig gosta, oni su tu. Imaju pesmu za svačiju dušu, a njihova nikad završena knjiga počinje vrlo jednostavno – muzikom.
