KARABEG: Nedavni bečki samit najviših kosovskih i srpskih funkcionera završen je neuspehom. Nijedna strana nije ni za milimetar odstupila od svojih stavova i ne pokazuje želju da to čini ubuduće. Ima li uopšte smisla organozovati buduće susrete kosovskih i srpskih lidera?
ANTIĆ: Alternativa razgovorima je kriza, a mislim da kriza nikome nije u interesu i velika je šteta što razgovora nije bilo tokom devedesetih godina. Ja sam svedok evolucije na obe strane, ponajviše na srpskoj naročito u periodu od 2000. do 2004. godine i nadam se da ovi pregovori nisu definitivno zaustavljeni.
MALJOKU: Potrebni su pregovori, ne kriza. Kosovo je prošlo rat i to dosta težak. Nadam se da se ono što je bilo više nikada neće ponoviti na ovim prostorima. Svi političari moraju raditi na tome da između naša dva naroda i naše dve države više nikada ne dođe do rata.
KARABEG: Imam utisak da su se posle bečkog sastanka odnosi između Beograda i Prištine još više zaoštrili. Evo nedavno je lider Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić izjavio da će Srbi oružjem braniti Kosovo ukoliko bude proglašena nezavisnost. To je prvi put nakon pada Miloševića da lider jedne velike stranke u Srbiji, a Srpska radikalna stranka je najjača partija u Srbiji, izjavi da će Srbi ući u rat zbog Kosova. Kako to komentarišete, gospodine Antiću?
ANTIĆ: To nije prvi put. Tomislav Nikolić je pre godinu dana izjavio da bi Srbija, u slučaju da rešenje statusa Kosova i Metohije bude nametnuto, trebalo da izvrši okupaciju Kosova. Ne samo u Srbiji, već na obe strane, ima mnogo ekstremnih izjava. Ja ću podsetiti na prištinski Pokret za samoopredeljenje koji je otvoreno neprijateljski nastrojen prema Ujedinjenim nacijama i UNMIK-u na Kosovu i Metohiji. Srećom, ekstremisti nemaju većinu ni na jednoj strani. Kad je reč o rešavanju konačnog statusa Kosova i Metohije, moje je mišljene da treba postići što širi kompromis, a to znači da nijedna strana ne može da kaže da je u potpunosti ispunila svoju pregovaračku agendu.
MALJOKU: Vi ste, gospodine Karabeg, rekli da su se posle bečkog sastanka odnosi između Prištine i Beograda zaoštrili. Ja bih vam na to rekao da nikada nije bilo dobrih odnosa između Srbije i Kosova, pogotovo ne posle rata. Tako da nismo imali šta zaoštravati. Nikada u svojoj istoriji Albanci nisu pristali da budu sa Srbijom ili pod Srbijom, međutim, istorijske okolnosti su bile takve. Što se tiče izjave gospodina Nikolića, mislim da je ona više za unutrašnju upotrebu. U Srbiji se bliže izbori, pa mislim da je ta izjava deo izborne kampanje radi postizanja boljih rezultata. Inače, ta izjava nije prouzrokovala nikakvu buru ovde na Kosovu. Mi ne pridajemo neku važnost takvim izjavama koje dolaze iz Srbije.
KARABEG: Gospodin Antić je pomenuo da bi ipak trebalo tražiti nekakav kompromis. On misli da bi svaka strana trebala malo da popusti i da se nađe nekakav kompromis. Kako Vi na to gledate?
MALJOKU: Samostalnost Kosova je najveći kompromis na koji su Albanci spremni da pristanu. Znate da unutar Srbije ostaje jedan veliki teritorij nastanjen Albancima - Preševo, Bujanovac i Medveđa. Ne treba zaboraviti da u Beogradu ima negde oko 80.000 Albanaca. Kada bi se raspisao referendum u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu, ne znam kako bi se građani tamo opredelili, da li bi se priključili Bosni ili Kosovu. Mi ne tražimo da se ujedinimo sa Albanijom niti da zaoštravamo odnose sa Makedonijom ili Crnom Gorom. Kosovo će priznati granice svih svojih suseda.
KARABEG: Znači, Vi smatrate da je samostalnost Kosova stvar o kojoj se uopšte ne može pregovarati sa Srbijom?
MALJOKU: Mi sa Srbijom nemamo šta pregovarati o samostalnosti Kosova. Mi sa Srbijom možemo pregovarati samo kao država sa državom. U interesu oba naroda i obe države je da naši odnosi budu dobri.
ANTIĆ: Što se tiče pristanka ili nepristanka Albanaca da žive u sastavu Srbije ili jugoslovenske države, istina je da su dva naroda vrlo dugo živela u jednoj vrlo nedemokratskoj zajednici, međutim takođe je istina da su izabrani predstavnici kosovskih Albanaca, okupljeni u Džemijetu, podržali 1921. godine jedan vrlo loš ustav. Takođe je istina da su predstavnici kosovskih Albanaca koji su oličavali njihovu autonomiju u doba socijalizma sami ukinuli tu autonomiju 1989. godine. Tako da bi nas te rasprave o istoriji daleko odvele. Što se tiče juga Srbije, u Medveđi 70 posto stanovništva čine Srbi, u Bujanovcu je odnos 55 prema 45 za Albance, samo je Preševo većinski albanski prostor. Inače, za mene je potpuno besmislena priča o 80.000 Albanaca u Beogradu, zato što, prema popisu, njih ima negde oko 20.000. Ali bez obzira koliko ih ima, makar ih bilo i 200.000, voleo bih da znam kako bi se oni ujedinili sa Kosovom? Da li bi se pravio koridor preko autoputa? Što se tiče Sandžaka, u ovom trenutku tamo ne postoji nijedna partija koja negira suverenitet i nezavisnost Republike Srbije. Kako bi se to Sandžak priključio Kosovu kada između njega i oblasti naseljenih Albancima postoji jedan pojas naseljen srpskim stanovništvom. Isti je slučaj i sa Bosnom. Između oblasti naseljene većinskim Bošnjacima u Sandžaku i bošnjačkih područja u Bosni i Hercegovini takođe postoji pojas naseljen srpskim stanovništvom. Tako da mislim da bi nas sve to daleko odvelo. Želeo bih, međutim, da kažem nešto drugo. Ja spadam u ljude koji se trude da posmatraju stvari racionalno. Nije nedozvoljivo da jedna oblast, koja je imala autonomiju u sastavu jedne države, postane nezavisna. To se dešavalo u prošlosti, to nije ni za Balkan novost. Meni je čudno što na Kosovu i Metohiji ne postoji volja da se kompromisom dođe do nezavisnosti. Kompromis bi značio sporazum o makar minimalnoj promeni granica, pošto na Kosovu i Metohiji ima eritorija na kojima Srbi i Albanci očigledno ne mogu ne žive zajedno.
MALJOKU: Ni ja ne pristajem da se vraćamo u prošlost, jer istorija ovde ne počinje pre 100 godina, već od 7. ili 9. veka kada su na ove prostore došli slovenski varvari. Oni nisu doneli Kosovo na svojim opancima nego su ga našli ovde zajedno sa narodom koji je ovde živeo. Ne bih, dakle, ulazio u istoriju, jer Balkan ima previše istorije. Mi moramo da se okrenemo budućnosti. Mi ćemo biti samostalna država. Ako idemo na promenu granica, to onda nema smisla. Onda bi se pomerale granice i u Vojvodini, Vlasi u Timočkoj Krajini bi tražili ko zna šta, zatim Albanci u Preševu, Bujanovcu i Medveđi i tako dalje. Otvorila bi se Pandorina kutija i sve bi se promenilo. Kosovo je sada već polunezavisno. Bilo bi jako dobro da Srbija bude prva koja bi Kosovo priznala kao državu, da kao prvi razmenimo ambasadore i otpočnemo jednu novu eru između naša dva naroda i dve države.
ANTIĆ: Te priče o 7. veku, o varvarima i nekim civilizovanim Ilirima koji, uzgred budi rečeno, nisu ni živeli na Kosovu, već na primorskoj teritoriji, nemaju nikakve veze sa vremenom u kome živimo. Albanci Kosova i Metohije već imaju samostalnost u odnosu na Srbiju. Imaju sve osim formalne nezavisnosti. Postavlja se, međutim, pitanje zašto bi Albanci na Kosovu i Metohiji, koji su bili sastavni deo međunarodno priznate države Srbije od 1912. i Jugoslavije od 1918. godine, dobili neka prava koja, recimo, nemaju Srbi u Bosni ili Albanci u Makedoniji.
MALJOKU: Mislim da ne stoji poređenje između Albanaca na Kosovu i Srba u Bosni i Albanca u Makedoniji. Prvo što će učiniti Kosovo kao samostalna država to je da prizna Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Srbiju u njihovim granicama.
ANTIĆ: Konačni status Kosova i Metohije biće određen ne samo u skladu sa željama kosovskometohijskih Albanaca, već i u odnosu na interese velikih sila. Mislim da bi bolje bilo da se mi sami dogovorimo da bismo stvorili preduslove, ako ne za zajednički život, onda za život dve nezavisne države. Ali to nikako nije moguće pričama o tome da u Beogradu živi 80.000 Albanaca i da ih sad, eto, žrtvuju Albanci sa Kosovo i Metohija, niti pričama da Srbi nemaju pravo da ostvare nacionalno ujedinjenje, dok Albanci to mogu da urade kad god žele.
MALJOKU: Gospodin Antić je već dva puta spomenuo da u Beogradu živi 20.000, a ne 80.000 Albanaca. Ja tvrdim da je do devedesetih godina u Beogradu živelo više od 100.000 Albanaca, a sada ih ima oko 80.000. Međutim, to nije ni bitno. Živeće i ubuduće Albanci i u Beogradu i u Novom Sadu, a Srbi na Kosovu. Mi se zaista moramo okrenuti budućnosti i prestati da budemo opterećeni prošlošću. Vidim, međutim, da gospodin Antić stalno koristi termin Kosovo i Metohija. Kosovo je Kosovo. I kad je bilo autonomna pokrajina, zvalo se Kosovo. I u stranim jezicima postoji reč Kosovo, a ne Kosovo i Metohija. I Srbi treba da Kosovo nazivaju Kosovom, kao što ćemo mi Srbiju uvek nazivati Srbijom.
ANTIĆ: Srbiju su tokom mnogo vekova u Velikoj Britaniji zvali Servija, u Francuskoj je i dan danas tako zovu. I niko se u Srbiji zbog toga ne buni. Albanci su sebe nazivali drugačije do pre nekoliko decenija. Ja sam rođen u vreme kad su već nazivani Albancima. Ja sam ih oduvek zvao Albancima i tako ću ih i zvati. Što se tiče naziva Kosovo i Metohija, kao što gospodin Maljoku ima pravo da Kosovo zove Kosovom, tako imam i ja pravo da ga zovem Kosovom i Metohijom. U krajnjoj liniji, nisam video da se bilo ko s albanske strane bunio što je Zapad, umesto Kosova, Kosovo i Metohiju počeo da zove Kosovo. Inače, nemam lično ništa protiv prava na samoopredeljenje svakog naroda, uključujući i albanski, ali to onda znači da i srpski narod na Kosovu i Metohiji ima pravo da kaže gde želi da živi. To je jedno opšte pravo. Ja sam se za to borio u vreme Miloševića, kada me je "Politika" nazivala Vukom Brankovićem. Voleo bih da vidim da neko na Kosovu i Metohiji danas kaže da Severna Mitrovica može da bude izvan Kosova. Mislim da ne bi živeo duže od nekoliko dana. Žao mi je što je na Kosovu i Metohiji takva situacija, čini mi se da mi čak ni 1999. godine u Beogradu nismo imali takvu situaciju.
KARABEG: Gospodine Maljoku, gospodin Antić je pomenuo da i srpski narod na Kosovu ima pravo na samoopredeljenje.
MALJOKU: Na Kosovu živi negde oko 6 posto Srba. Ako bismo pošli od toga da svaki narod, gde god živi, ima pravo na samoopredeljenje, šta bismo uradili kad bi Mađari, Rumuni, Vlasi, Rusini, Albanci i Muslimani, koji žive u Srbiji u dosta visokim procentima, tražili pravo na samoopredeljenje. Šta bismo uradili kada bi 25 posto Albanaca u Makedoniji zahtevalo rušenje države ili Turci u Bugarskoj ili neki drugi narodi. U Nemačkoj, recimo, živi 5 miliona Turaka. Kako bi to izledalo da sada oni traže samostalnost? Znam da će gospodin Antić reći da su Turci došljaci u Njemačkoj, međutim, tamo je već druga ili treća generacija Turaka, tako da više ne možemo govoriti o pridošlicama, nego o nemačkim državljanima. Ili uzmimo Sloveniju. Tamo živi oko 30.000 Albanaca i oko 100.000 Srba.
ANTIĆ: Prema popisu iz 1981. godine, na Kosovu i Metohiji živelo je oko četvrt miliona Srba, to je negde oko 10 posto. Moje je mišljenje da ih je bilo više, ali nije važno. Sada ih ima 6 posto, to je posledica etničkog čišćenja. Dok su se u Bosnu svi vratili, dok na Kosovu i Metohiji više nema interno raseljenih ili izbeglih lica albanske nacionalnosti, Srbi sa Kosova i Metohije još nisu uspeli da se vrate svojim domovima i to mnogo govori o tome koliko standardi nisu ispunjeni. Međutim, hajde da se sada ne inatimo oko toga. Hajde da vidimo koje su alternative. Kosovo i Metohija će dobiti status koji im daju velike sile. To neće biti puna nezavisnost. Ostaće mnogo otvorenih pitanja između Srba i Albanaca koji, ipak, žive jedini pored drugih, i na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije. Postoji mogućnost da postignemo određeni kompromis. Ne govorim o podeli, jer Srba ima premalo na Kosovu i Metohiji, ali eventualna korekcija granica ne bi bila otvaranje Pandorine kutije. Mislim da u doglednom periodu bezbednost neće biti postignuta ako se ne postigne veliki kompromis dva naroda. A taj kompromis bi, po mom mišljenju, podrazumevao da Kosovo i Metohija dobiju nezavisnost, ali ne u granicama koje je odredila grupa ljudi koje je postavio diktatorski komunistički režim.
KARABEG: Vi smatrate da bi mogućni kompromis mogao biti korekcija granica. Šta pod tim podrazumevate?
ANTIĆ: Srbi koji su preostali žive raštrkani po Kosovu i Metohiji i ako bi tri ili četiri opštine koje su uz granicu pripale Srbiji to znači da bi i dalje 60 posto kosovsko-metohijskih Srba živelo na prostoru Kosova i Metohije, odnosno nezavisnog Kosova, a takođe bi i dalje stotinjak hiljada Albanaca živelo na jugu Srbije. To bi bio nekakav kompromis. Ovako, ako unapred kažete da će Kosovu biti priznate administrativne granice koje je odredio bivši komunistički režim, da Albanci na jugu Srbije imaju poseban status, određen sporazumom iz 2001. godine, a u isto vreme Srbi na Kosovu i Metohiji neće dobiti nikakve garancije za budućnost, ja ne vidim koji bi to narod bio spreman da podržava reformske, umerene, demokratske i proevropske stranke ako bi mu bilo nametnuto takvo rešenje.
KARABEG: Gospodine Maljoku, kako gledate na ovu ideju o korekciji granica?
MALJOKU: Mi nismo izneli Kosovo na pazar. Ako srpska strana traži od nas da se trgujemo sa Kosovom, toga neće biti. To me podseća na onu ideju o takozvanom humanom preseljenju stanovnika koja je lansirana na početku rata u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, iz te ideje na kraju se izrodio veliki genocid.
ANTIĆ: Ne radi se tu ni o kakvoj trgovini, radi se o tome da Kosovo i Metohija ne mogu da dobiju međunarodni status ako se ne dovrši ciklus pregovora. Međutim, očigledno je da albanska strana računa da će naposletku velike sile da joj daju nezavisnost. Posle govora predsednika Vladimira Putina od pre nekoliko meseci u kome je on prestao da poredi Kosovo i Metohiju sa Čečenijom, čini se da će stvarno doći do proglašenja nezavisnosti. Ja ne sporim pravo bilo kog naroda da dobije nezavisnu državu. Međutim, pravda ne može biti samo za jedan narod, pravda mora biti za sve narode, pa prema tome i za Srbe. Jer, Kosovo, stvarajući nezavisnu državu, menja međunarodno priznate granice koje su potvrđene Londonskom konferencijom, Bukureškim mirom, sporazumima u Parizu iz 1919-1921. godine, Poveljom Ujedinjenih nacija, svim ustavima Jugoslavija i svim sporazumima između balkanskih zemalja do 1999. godine. Ako su interesi Albanaca svetinja, onda su interesi Srba svetinja. Mislim da između te dve svetinje moramo da nađemo kompromis.
MALJOKU: Mi računamo da su Rezolucijom 1244 granice Kosova praktički potvrđene. One su uspostavljene na međunarodnom planu i misijom UNMIK-a koji deluje na teritoriju koji ima određene granice. Granice Kosova su uspostavljene Ustavom iz 1974. godine i mislim da ne može biti reči o tome da se proglašenjem nezavisnosti Kosova menjaju međunarodno priznate granice. U ovoj godini je stvorena jedna nova država na ovim prostorima – Crna Gora, i niko nije rekao da se menjanju međunarodno priznate granice i da je pogažena povelje Ujedinjenih nacija. Kosovo sada ima granice sa jednom potpuno novom državom, ne više sa državnom zajednicom Srbijom i Crnom Gorom.
ANTIĆ: Tačno je da je Crna Gora dobila nezavisnost, ali je Crna Gora bila nezavisna država i pre 150 godina. Crna Gora je imala granice koje nikada nisu bile sporne, osim rta Prevlaka, i taj problem je rešen sa Republikom Hrvatskom. Što se tiče Kosova i Metohije, podsetio bih vas da Badinterova komisija, na osnovu čijeg mišljenja su uspostavljene nove države na prostoru bivše Jugoslavije nakon njene disolucije, nije spomenula mogućnost da Kosovo dobije nezavisnost. Što se tiče Rezolucije 1244, u tom dokumentu jasno piše da je Kosovo i Metohija deo države čiji je danas jedini sukcesor Republika Srbija. No, bez obzira na sve to, ja ne sporim pravo albanskog naroda da stvara svoju državu, pa makar on imao i dve države, ali to ne znači da do njenog priznanja može doći tako što će jednom narodu biti nametnuto sve što on ne želi, dok će sve težnje drugog naroda biti afirmisane. Podsetio bih da dve trećine prognanih kosovskometohijskih Srba još uvek živi na teritoriju centralne Srbije i Vojvodine i da su oni i dalje obespravljeni. Nisu Srbi iz besa izašli iz kosovske skupštine, već se je njihov godinu i po dana dug pokušaj da učestvuju u građenju demokratskog Kosova završio tako što je ubijeno šestoro Srba i zapaljeno 26 manastira i dve i po hiljade srpskih kuća koje, i pored svih pokušaja, do dan danas nisu obnovljene.
MALJOKU: Mi ćemo se čuti nakon 10 ili 15 godina, gospodine Antiću, nadam se da ćemo biti živi i Vi i ja. Videćemo kako će onda izgledati slika Srbije i drugih država koje su nastale iz bivše Jugoslavije. Ja zahvaljujem gospodinu Antiću što je pristao da razgovara i da debatira sa mnom. Pretpostavljm da gospodin Antić zna da je mene srpska propaganda proglasila pre osam godina mrtvim, tamo negde aprila 1998. godine. I evo sada, kao član Predsedništva Skupštine Kosova, imao sam čast da razgovaram sa jednim političarom iz Srbije. Mislim da će vrlo brzo doći vreme kada ćemo posećivati jedni druge, u sasvim drugim odnosima i okolnostima. Ja ću dolaziti u moju ambasadu u Beogradu, a Vi ćete, gospodine Antiću, dolaziti u vašu u Prištini i biće sve u redu.
ANTIĆ: Meni je izuzetno drago što gospodin Maljoku tako misli i žao mi je zbog svih neprijatnosti koje je proživeo u to vreme. Eto, njegova odiseja se završila srećno. Ja bih voleo da se za 1.400 ljudi koji su bili oteti i koji su nestali, a koji su srpske nacionalnosti, i verovatno isto toliki broj Albanaca, pokaže da su neki od njih još uvek živi, za što je, nažalost, sve manja i manja šanse kako godine prolaze. Mi ćemo svakako morati, hteli mi to ili ne, da se u budućnosti viđamo. Ne moramo da se viđamo u ambasadama, uvek će postojati albanska mesta u Srbiji i srpska mesta na Kosovu. Ja sam siguran da ćemo uvek moći da se vidimo i u jednoj srpskoj opštini kakva je Gračanica.
ANTIĆ: Alternativa razgovorima je kriza, a mislim da kriza nikome nije u interesu i velika je šteta što razgovora nije bilo tokom devedesetih godina. Ja sam svedok evolucije na obe strane, ponajviše na srpskoj naročito u periodu od 2000. do 2004. godine i nadam se da ovi pregovori nisu definitivno zaustavljeni.
MALJOKU: Potrebni su pregovori, ne kriza. Kosovo je prošlo rat i to dosta težak. Nadam se da se ono što je bilo više nikada neće ponoviti na ovim prostorima. Svi političari moraju raditi na tome da između naša dva naroda i naše dve države više nikada ne dođe do rata.
KARABEG: Imam utisak da su se posle bečkog sastanka odnosi između Beograda i Prištine još više zaoštrili. Evo nedavno je lider Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić izjavio da će Srbi oružjem braniti Kosovo ukoliko bude proglašena nezavisnost. To je prvi put nakon pada Miloševića da lider jedne velike stranke u Srbiji, a Srpska radikalna stranka je najjača partija u Srbiji, izjavi da će Srbi ući u rat zbog Kosova. Kako to komentarišete, gospodine Antiću?
ANTIĆ: To nije prvi put. Tomislav Nikolić je pre godinu dana izjavio da bi Srbija, u slučaju da rešenje statusa Kosova i Metohije bude nametnuto, trebalo da izvrši okupaciju Kosova. Ne samo u Srbiji, već na obe strane, ima mnogo ekstremnih izjava. Ja ću podsetiti na prištinski Pokret za samoopredeljenje koji je otvoreno neprijateljski nastrojen prema Ujedinjenim nacijama i UNMIK-u na Kosovu i Metohiji. Srećom, ekstremisti nemaju većinu ni na jednoj strani. Kad je reč o rešavanju konačnog statusa Kosova i Metohije, moje je mišljene da treba postići što širi kompromis, a to znači da nijedna strana ne može da kaže da je u potpunosti ispunila svoju pregovaračku agendu.
MALJOKU: Vi ste, gospodine Karabeg, rekli da su se posle bečkog sastanka odnosi između Prištine i Beograda zaoštrili. Ja bih vam na to rekao da nikada nije bilo dobrih odnosa između Srbije i Kosova, pogotovo ne posle rata. Tako da nismo imali šta zaoštravati. Nikada u svojoj istoriji Albanci nisu pristali da budu sa Srbijom ili pod Srbijom, međutim, istorijske okolnosti su bile takve. Što se tiče izjave gospodina Nikolića, mislim da je ona više za unutrašnju upotrebu. U Srbiji se bliže izbori, pa mislim da je ta izjava deo izborne kampanje radi postizanja boljih rezultata. Inače, ta izjava nije prouzrokovala nikakvu buru ovde na Kosovu. Mi ne pridajemo neku važnost takvim izjavama koje dolaze iz Srbije.
KARABEG: Gospodin Antić je pomenuo da bi ipak trebalo tražiti nekakav kompromis. On misli da bi svaka strana trebala malo da popusti i da se nađe nekakav kompromis. Kako Vi na to gledate?
MALJOKU: Samostalnost Kosova je najveći kompromis na koji su Albanci spremni da pristanu. Znate da unutar Srbije ostaje jedan veliki teritorij nastanjen Albancima - Preševo, Bujanovac i Medveđa. Ne treba zaboraviti da u Beogradu ima negde oko 80.000 Albanaca. Kada bi se raspisao referendum u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu, ne znam kako bi se građani tamo opredelili, da li bi se priključili Bosni ili Kosovu. Mi ne tražimo da se ujedinimo sa Albanijom niti da zaoštravamo odnose sa Makedonijom ili Crnom Gorom. Kosovo će priznati granice svih svojih suseda.
KARABEG: Znači, Vi smatrate da je samostalnost Kosova stvar o kojoj se uopšte ne može pregovarati sa Srbijom?
MALJOKU: Mi sa Srbijom nemamo šta pregovarati o samostalnosti Kosova. Mi sa Srbijom možemo pregovarati samo kao država sa državom. U interesu oba naroda i obe države je da naši odnosi budu dobri.
ANTIĆ: Što se tiče pristanka ili nepristanka Albanaca da žive u sastavu Srbije ili jugoslovenske države, istina je da su dva naroda vrlo dugo živela u jednoj vrlo nedemokratskoj zajednici, međutim takođe je istina da su izabrani predstavnici kosovskih Albanaca, okupljeni u Džemijetu, podržali 1921. godine jedan vrlo loš ustav. Takođe je istina da su predstavnici kosovskih Albanaca koji su oličavali njihovu autonomiju u doba socijalizma sami ukinuli tu autonomiju 1989. godine. Tako da bi nas te rasprave o istoriji daleko odvele. Što se tiče juga Srbije, u Medveđi 70 posto stanovništva čine Srbi, u Bujanovcu je odnos 55 prema 45 za Albance, samo je Preševo većinski albanski prostor. Inače, za mene je potpuno besmislena priča o 80.000 Albanaca u Beogradu, zato što, prema popisu, njih ima negde oko 20.000. Ali bez obzira koliko ih ima, makar ih bilo i 200.000, voleo bih da znam kako bi se oni ujedinili sa Kosovom? Da li bi se pravio koridor preko autoputa? Što se tiče Sandžaka, u ovom trenutku tamo ne postoji nijedna partija koja negira suverenitet i nezavisnost Republike Srbije. Kako bi se to Sandžak priključio Kosovu kada između njega i oblasti naseljenih Albancima postoji jedan pojas naseljen srpskim stanovništvom. Isti je slučaj i sa Bosnom. Između oblasti naseljene većinskim Bošnjacima u Sandžaku i bošnjačkih područja u Bosni i Hercegovini takođe postoji pojas naseljen srpskim stanovništvom. Tako da mislim da bi nas sve to daleko odvelo. Želeo bih, međutim, da kažem nešto drugo. Ja spadam u ljude koji se trude da posmatraju stvari racionalno. Nije nedozvoljivo da jedna oblast, koja je imala autonomiju u sastavu jedne države, postane nezavisna. To se dešavalo u prošlosti, to nije ni za Balkan novost. Meni je čudno što na Kosovu i Metohiji ne postoji volja da se kompromisom dođe do nezavisnosti. Kompromis bi značio sporazum o makar minimalnoj promeni granica, pošto na Kosovu i Metohiji ima eritorija na kojima Srbi i Albanci očigledno ne mogu ne žive zajedno.
MALJOKU: Ni ja ne pristajem da se vraćamo u prošlost, jer istorija ovde ne počinje pre 100 godina, već od 7. ili 9. veka kada su na ove prostore došli slovenski varvari. Oni nisu doneli Kosovo na svojim opancima nego su ga našli ovde zajedno sa narodom koji je ovde živeo. Ne bih, dakle, ulazio u istoriju, jer Balkan ima previše istorije. Mi moramo da se okrenemo budućnosti. Mi ćemo biti samostalna država. Ako idemo na promenu granica, to onda nema smisla. Onda bi se pomerale granice i u Vojvodini, Vlasi u Timočkoj Krajini bi tražili ko zna šta, zatim Albanci u Preševu, Bujanovcu i Medveđi i tako dalje. Otvorila bi se Pandorina kutija i sve bi se promenilo. Kosovo je sada već polunezavisno. Bilo bi jako dobro da Srbija bude prva koja bi Kosovo priznala kao državu, da kao prvi razmenimo ambasadore i otpočnemo jednu novu eru između naša dva naroda i dve države.
ANTIĆ: Te priče o 7. veku, o varvarima i nekim civilizovanim Ilirima koji, uzgred budi rečeno, nisu ni živeli na Kosovu, već na primorskoj teritoriji, nemaju nikakve veze sa vremenom u kome živimo. Albanci Kosova i Metohije već imaju samostalnost u odnosu na Srbiju. Imaju sve osim formalne nezavisnosti. Postavlja se, međutim, pitanje zašto bi Albanci na Kosovu i Metohiji, koji su bili sastavni deo međunarodno priznate države Srbije od 1912. i Jugoslavije od 1918. godine, dobili neka prava koja, recimo, nemaju Srbi u Bosni ili Albanci u Makedoniji.
MALJOKU: Mislim da ne stoji poređenje između Albanaca na Kosovu i Srba u Bosni i Albanca u Makedoniji. Prvo što će učiniti Kosovo kao samostalna država to je da prizna Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Srbiju u njihovim granicama.
ANTIĆ: Konačni status Kosova i Metohije biće određen ne samo u skladu sa željama kosovskometohijskih Albanaca, već i u odnosu na interese velikih sila. Mislim da bi bolje bilo da se mi sami dogovorimo da bismo stvorili preduslove, ako ne za zajednički život, onda za život dve nezavisne države. Ali to nikako nije moguće pričama o tome da u Beogradu živi 80.000 Albanaca i da ih sad, eto, žrtvuju Albanci sa Kosovo i Metohija, niti pričama da Srbi nemaju pravo da ostvare nacionalno ujedinjenje, dok Albanci to mogu da urade kad god žele.
MALJOKU: Gospodin Antić je već dva puta spomenuo da u Beogradu živi 20.000, a ne 80.000 Albanaca. Ja tvrdim da je do devedesetih godina u Beogradu živelo više od 100.000 Albanaca, a sada ih ima oko 80.000. Međutim, to nije ni bitno. Živeće i ubuduće Albanci i u Beogradu i u Novom Sadu, a Srbi na Kosovu. Mi se zaista moramo okrenuti budućnosti i prestati da budemo opterećeni prošlošću. Vidim, međutim, da gospodin Antić stalno koristi termin Kosovo i Metohija. Kosovo je Kosovo. I kad je bilo autonomna pokrajina, zvalo se Kosovo. I u stranim jezicima postoji reč Kosovo, a ne Kosovo i Metohija. I Srbi treba da Kosovo nazivaju Kosovom, kao što ćemo mi Srbiju uvek nazivati Srbijom.
ANTIĆ: Srbiju su tokom mnogo vekova u Velikoj Britaniji zvali Servija, u Francuskoj je i dan danas tako zovu. I niko se u Srbiji zbog toga ne buni. Albanci su sebe nazivali drugačije do pre nekoliko decenija. Ja sam rođen u vreme kad su već nazivani Albancima. Ja sam ih oduvek zvao Albancima i tako ću ih i zvati. Što se tiče naziva Kosovo i Metohija, kao što gospodin Maljoku ima pravo da Kosovo zove Kosovom, tako imam i ja pravo da ga zovem Kosovom i Metohijom. U krajnjoj liniji, nisam video da se bilo ko s albanske strane bunio što je Zapad, umesto Kosova, Kosovo i Metohiju počeo da zove Kosovo. Inače, nemam lično ništa protiv prava na samoopredeljenje svakog naroda, uključujući i albanski, ali to onda znači da i srpski narod na Kosovu i Metohiji ima pravo da kaže gde želi da živi. To je jedno opšte pravo. Ja sam se za to borio u vreme Miloševića, kada me je "Politika" nazivala Vukom Brankovićem. Voleo bih da vidim da neko na Kosovu i Metohiji danas kaže da Severna Mitrovica može da bude izvan Kosova. Mislim da ne bi živeo duže od nekoliko dana. Žao mi je što je na Kosovu i Metohiji takva situacija, čini mi se da mi čak ni 1999. godine u Beogradu nismo imali takvu situaciju.
KARABEG: Gospodine Maljoku, gospodin Antić je pomenuo da i srpski narod na Kosovu ima pravo na samoopredeljenje.
MALJOKU: Na Kosovu živi negde oko 6 posto Srba. Ako bismo pošli od toga da svaki narod, gde god živi, ima pravo na samoopredeljenje, šta bismo uradili kad bi Mađari, Rumuni, Vlasi, Rusini, Albanci i Muslimani, koji žive u Srbiji u dosta visokim procentima, tražili pravo na samoopredeljenje. Šta bismo uradili kada bi 25 posto Albanaca u Makedoniji zahtevalo rušenje države ili Turci u Bugarskoj ili neki drugi narodi. U Nemačkoj, recimo, živi 5 miliona Turaka. Kako bi to izledalo da sada oni traže samostalnost? Znam da će gospodin Antić reći da su Turci došljaci u Njemačkoj, međutim, tamo je već druga ili treća generacija Turaka, tako da više ne možemo govoriti o pridošlicama, nego o nemačkim državljanima. Ili uzmimo Sloveniju. Tamo živi oko 30.000 Albanaca i oko 100.000 Srba.
ANTIĆ: Prema popisu iz 1981. godine, na Kosovu i Metohiji živelo je oko četvrt miliona Srba, to je negde oko 10 posto. Moje je mišljenje da ih je bilo više, ali nije važno. Sada ih ima 6 posto, to je posledica etničkog čišćenja. Dok su se u Bosnu svi vratili, dok na Kosovu i Metohiji više nema interno raseljenih ili izbeglih lica albanske nacionalnosti, Srbi sa Kosova i Metohije još nisu uspeli da se vrate svojim domovima i to mnogo govori o tome koliko standardi nisu ispunjeni. Međutim, hajde da se sada ne inatimo oko toga. Hajde da vidimo koje su alternative. Kosovo i Metohija će dobiti status koji im daju velike sile. To neće biti puna nezavisnost. Ostaće mnogo otvorenih pitanja između Srba i Albanaca koji, ipak, žive jedini pored drugih, i na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije. Postoji mogućnost da postignemo određeni kompromis. Ne govorim o podeli, jer Srba ima premalo na Kosovu i Metohiji, ali eventualna korekcija granica ne bi bila otvaranje Pandorine kutije. Mislim da u doglednom periodu bezbednost neće biti postignuta ako se ne postigne veliki kompromis dva naroda. A taj kompromis bi, po mom mišljenju, podrazumevao da Kosovo i Metohija dobiju nezavisnost, ali ne u granicama koje je odredila grupa ljudi koje je postavio diktatorski komunistički režim.
KARABEG: Vi smatrate da bi mogućni kompromis mogao biti korekcija granica. Šta pod tim podrazumevate?
ANTIĆ: Srbi koji su preostali žive raštrkani po Kosovu i Metohiji i ako bi tri ili četiri opštine koje su uz granicu pripale Srbiji to znači da bi i dalje 60 posto kosovsko-metohijskih Srba živelo na prostoru Kosova i Metohije, odnosno nezavisnog Kosova, a takođe bi i dalje stotinjak hiljada Albanaca živelo na jugu Srbije. To bi bio nekakav kompromis. Ovako, ako unapred kažete da će Kosovu biti priznate administrativne granice koje je odredio bivši komunistički režim, da Albanci na jugu Srbije imaju poseban status, određen sporazumom iz 2001. godine, a u isto vreme Srbi na Kosovu i Metohiji neće dobiti nikakve garancije za budućnost, ja ne vidim koji bi to narod bio spreman da podržava reformske, umerene, demokratske i proevropske stranke ako bi mu bilo nametnuto takvo rešenje.
KARABEG: Gospodine Maljoku, kako gledate na ovu ideju o korekciji granica?
MALJOKU: Mi nismo izneli Kosovo na pazar. Ako srpska strana traži od nas da se trgujemo sa Kosovom, toga neće biti. To me podseća na onu ideju o takozvanom humanom preseljenju stanovnika koja je lansirana na početku rata u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, iz te ideje na kraju se izrodio veliki genocid.
ANTIĆ: Ne radi se tu ni o kakvoj trgovini, radi se o tome da Kosovo i Metohija ne mogu da dobiju međunarodni status ako se ne dovrši ciklus pregovora. Međutim, očigledno je da albanska strana računa da će naposletku velike sile da joj daju nezavisnost. Posle govora predsednika Vladimira Putina od pre nekoliko meseci u kome je on prestao da poredi Kosovo i Metohiju sa Čečenijom, čini se da će stvarno doći do proglašenja nezavisnosti. Ja ne sporim pravo bilo kog naroda da dobije nezavisnu državu. Međutim, pravda ne može biti samo za jedan narod, pravda mora biti za sve narode, pa prema tome i za Srbe. Jer, Kosovo, stvarajući nezavisnu državu, menja međunarodno priznate granice koje su potvrđene Londonskom konferencijom, Bukureškim mirom, sporazumima u Parizu iz 1919-1921. godine, Poveljom Ujedinjenih nacija, svim ustavima Jugoslavija i svim sporazumima između balkanskih zemalja do 1999. godine. Ako su interesi Albanaca svetinja, onda su interesi Srba svetinja. Mislim da između te dve svetinje moramo da nađemo kompromis.
MALJOKU: Mi računamo da su Rezolucijom 1244 granice Kosova praktički potvrđene. One su uspostavljene na međunarodnom planu i misijom UNMIK-a koji deluje na teritoriju koji ima određene granice. Granice Kosova su uspostavljene Ustavom iz 1974. godine i mislim da ne može biti reči o tome da se proglašenjem nezavisnosti Kosova menjaju međunarodno priznate granice. U ovoj godini je stvorena jedna nova država na ovim prostorima – Crna Gora, i niko nije rekao da se menjanju međunarodno priznate granice i da je pogažena povelje Ujedinjenih nacija. Kosovo sada ima granice sa jednom potpuno novom državom, ne više sa državnom zajednicom Srbijom i Crnom Gorom.
ANTIĆ: Tačno je da je Crna Gora dobila nezavisnost, ali je Crna Gora bila nezavisna država i pre 150 godina. Crna Gora je imala granice koje nikada nisu bile sporne, osim rta Prevlaka, i taj problem je rešen sa Republikom Hrvatskom. Što se tiče Kosova i Metohije, podsetio bih vas da Badinterova komisija, na osnovu čijeg mišljenja su uspostavljene nove države na prostoru bivše Jugoslavije nakon njene disolucije, nije spomenula mogućnost da Kosovo dobije nezavisnost. Što se tiče Rezolucije 1244, u tom dokumentu jasno piše da je Kosovo i Metohija deo države čiji je danas jedini sukcesor Republika Srbija. No, bez obzira na sve to, ja ne sporim pravo albanskog naroda da stvara svoju državu, pa makar on imao i dve države, ali to ne znači da do njenog priznanja može doći tako što će jednom narodu biti nametnuto sve što on ne želi, dok će sve težnje drugog naroda biti afirmisane. Podsetio bih da dve trećine prognanih kosovskometohijskih Srba još uvek živi na teritoriju centralne Srbije i Vojvodine i da su oni i dalje obespravljeni. Nisu Srbi iz besa izašli iz kosovske skupštine, već se je njihov godinu i po dana dug pokušaj da učestvuju u građenju demokratskog Kosova završio tako što je ubijeno šestoro Srba i zapaljeno 26 manastira i dve i po hiljade srpskih kuća koje, i pored svih pokušaja, do dan danas nisu obnovljene.
MALJOKU: Mi ćemo se čuti nakon 10 ili 15 godina, gospodine Antiću, nadam se da ćemo biti živi i Vi i ja. Videćemo kako će onda izgledati slika Srbije i drugih država koje su nastale iz bivše Jugoslavije. Ja zahvaljujem gospodinu Antiću što je pristao da razgovara i da debatira sa mnom. Pretpostavljm da gospodin Antić zna da je mene srpska propaganda proglasila pre osam godina mrtvim, tamo negde aprila 1998. godine. I evo sada, kao član Predsedništva Skupštine Kosova, imao sam čast da razgovaram sa jednim političarom iz Srbije. Mislim da će vrlo brzo doći vreme kada ćemo posećivati jedni druge, u sasvim drugim odnosima i okolnostima. Ja ću dolaziti u moju ambasadu u Beogradu, a Vi ćete, gospodine Antiću, dolaziti u vašu u Prištini i biće sve u redu.
ANTIĆ: Meni je izuzetno drago što gospodin Maljoku tako misli i žao mi je zbog svih neprijatnosti koje je proživeo u to vreme. Eto, njegova odiseja se završila srećno. Ja bih voleo da se za 1.400 ljudi koji su bili oteti i koji su nestali, a koji su srpske nacionalnosti, i verovatno isto toliki broj Albanaca, pokaže da su neki od njih još uvek živi, za što je, nažalost, sve manja i manja šanse kako godine prolaze. Mi ćemo svakako morati, hteli mi to ili ne, da se u budućnosti viđamo. Ne moramo da se viđamo u ambasadama, uvek će postojati albanska mesta u Srbiji i srpska mesta na Kosovu. Ja sam siguran da ćemo uvek moći da se vidimo i u jednoj srpskoj opštini kakva je Gračanica.
